Ево свима да прочитају историју Синајског кодекса на српском језику.
„Јасно светло“ из најстарије руске библиотеке
ДВА изучаваоца трагају за древним библијским манускриптима. Засебно путују кроз пустиње и истражују пећине, манастире и стара насеља на планинским литицама. Годинама касније, њихови путеви се укрштају у најстаријој руској библиотеци, у којој ће се наћи библијски текстови који су међу најупечатљивијим открићима за које је свет икада чуо. Ко су били ти људи? Како је благо које су пронашли доспело у Русију?
Древни манускрипти — браниоци Божје Речи
Да бисмо упознали једног од ових изучавалаца, морамо се вратити на почетак XIX века када су Европом дували ветрови интелектуалне револуције. То је било доба научног напретка и културних достигнућа, када се заступао скептицизам према традиционалним веровањима. Виши критицизам је настојао да поткопа ауторитет Библије. У ствари, изучаваоци су изразили сумње у аутентичност самог библијског текста.
Неки искрени поборници Библије схватили су да би нови браниоци — до тада још увек неоткривени древни библијски манускрипти — несумњиво подржали беспрекорност Божје Речи. Ако би се пронашли манускрипти старији од већ постојећих, они би били неми сведоци чистоће библијског текста, иако се упорно настојало да се уништи или искриви библијска порука. Уз помоћ таквих манускрипата могла би се открити нека места где су се погрешна тумачења увукла у текст.
Најжучније расправе о аутентичности Библије вођене су у Немачкој. Тамо је један млади професор напустио удобан академски живот да би започео путовање које ће га одвести до једног од највећих библијских открића свих времена. Његово име је Константин фон Тишендорф, изучавалац Библије који је, након што је одбацио виши критицизам, постигао значајан успех у одбрани аутентичности библијског текста. Његово прво путовање у синајску пустош 1844. године имало је невероватан успех. Летимичан поглед на манастирску корпу за отпатке водио је до открића једне древне копије Септуагинте, то јест грчког превода Хебрејских списа — најстаријег који је икада пронађен!
Пун усхићења, Тишендорф је успео да понесе са собом 43 свитка. Иако је био убеђен да их има још, приликом друге посете 1853. године нашао је само један фрагмент. Где су били остали свици? Пошто је остао без новца, тражио је финансијску помоћ неког богатог покровитеља и одлучио је да поново напусти своју родну земљу и крене у потрагу за древним манускриптима. Ипак, пре него што је започео ту мисију, обратио се руском цару.
Руски цар показује занимање
Тишендорф се вероватно питао како ће он, као протестантски изучавалац, бити прихваћен у Русији, великој земљи која је усвојила руску православну веру. На срећу, Русија је закорачила у повољно доба промена и реформи. Будући да се придавао велики значај образовању, царица Катарина II (позната и као Катарина Велика) 1795. године основала је Царску библиотеку у Санкт Петербургу. Као прва руска јавна библиотека, ова установа је поседовала ризницу штампаних информација које су свима биле доступне.
Иако је сматрана једном од најбољих библиотека у Европи, Царска библиотека је имала једну ману. Педесет година после оснивања, библиотека је имала само шест хебрејских манускрипата. То није било довољно с обзиром на све већи интерес за проучавање библијских језика и превођење у Русији. Катарина II је послала изучаваоце на европске универзитете да студирају хебрејски језик. По њиховом повратку, основани су бројни курсеви хебрејског језика у главним Руским православним богословијама, и први пут су руски изучаваоци радили на тачном преводу Библије са древног хебрејског на руски језик. Али, суочили су се са финансијским проблемима и противљењем конзервативних црквених вођа. Права просвећеност за оне који су трагали за библијским спознањем тек ће дођи.
Цар Александар II је разумео вредност Тишендорфове мисије и понудио му је финансијску помоћ. Упркос „љубоморном и фанатичном противљењу“ неких, са свог путовања до Синаја Тишендорф се вратио са остатком рукописаСептуагинте.* Касније назван Codex Sinaiticus (Синајски кодекс), овај рукопис је још увек један од најстаријих који данас постоје. По повратку у Санкт Петербург, Тишендорф је пожурио у царску резиденцију, Зимски дворац. Он је дао предлог да цар подржи „једно од највећих подухвата у аналитичком и библијском проучавању“ — објављивање новопронађеног манускрипта, који је касније смештен у Царску библиотеку. Цар је спремно прихватио предлог, а одушевљени Тишендорф је касније написао: „Божје вођство је дато у наше време... Синајска Библија, која ће нам бити пуно и јасно светло с обзиром на тачност Божје писане Речи и која ће нам помоћи да одбранимо истину доказивањем њене аутентичности.“
Библијско благо са Крима
На почетку чланка споменут је још један изучавалац који је трагао за библијским благом. Ко је то био? Неколико година пре него што се Тишендорф вратио у Русију, Царској библиотеци је понуђена невероватна колекција која је заинтересовала цара и довела у Русију изучаваоце из целе Европе. Једва су могли да верују својим очима. Пред њима је била огромна колекција манускрипата и других рукописа. Обухватала је невероватних 2 412 делова, укључујући и 975 манускрипата и свитака. Међу њима је било 45 библијских манускрипата који су датирали из времена пре десетог века. Иако је изгледало невероватно, све ове манускрипте сакупио је скоро без ичије помоћи један човек по имену Аврахам Фиркович, караитски изучавалац који је тада имао преко 70 година! Али, ко су били караити?*
Ово питање је веома занимало цара. Русија је проширила своје границе обухватајући тако територију која је раније припадала другим државама. На тај начин су царству припале и нове етничке групе. Живописну кримску област на обали Црног мора, насељавали су људи који су по свему судећи били Јевреји, али су усвојили турске обичаје и говорили су језик сличан татарском. Ти караити су водили порекло од Јевреја који су прогнани у Вавилон након уништења Јерусалима 607. пре н. е. Међутим, за разлику од рабинских Јевреја, они нису прихватили Талмуд већ су истицали важност читања Светог писма. Караити са Крима су желели да цару пруже доказ да се разликују од рабинских Јевреја, и тако засигурају посебан статус. Ако би показали древне манускрипте које су поседовали, надали су се да ће доказати да они воде порекло од Јевреја који су имигрирали на Крим након вавилонског изгнанства.
Када је Фиркович кренуо у потрагу за древним записима и манускриптима, он је почео од Чуфут-Калеа, насеља на планинским литицама Крима. Генерације караита су живеле и обожавале Бога у тим малим кућама које су биле саграђене од камена исклесаног из стена. Караити нису уништили похабане преписе Писма где се појављивало Божје име Јехова, јер су сматрали да би то било богохуљење. Ти манускрипти су били пажљиво смештени у малој остави званој гениза, што на хебрејском значи „скровиште“. Пошто су караити дубоко поштовали Божје име, такви пергаменти су се ретко кад користили.
Не марећи за прашину која се вековима таложила, Фиркович је пажљиво претраживао генизе. У једној је пронашао чувени манускрипт из 916. године н. е. Познат као Петербуршки кодекс последњих пророка, то је један од најстаријих преписа Хебрејских списа који постоји.
Фиркович је успео да сакупи велики број манускрипата, и 1859. године одлучио је да понуди своју богату колекцију Царској библиотеци. Александар II је 1862. године помогао да се купи та колекција за библиотеку за тада огромну суму новцаод 125 000 рубаља. Укупан приход библиотеке у то време није износио више од 10 000 рубаља годишње! Међу списима које су набавили био је и чувени Лењинградски кодекс (B 19A). Он датира из 1008. године и то је најстарији комплетан рукопис Хебрејских списа у свету. Један изучавалац је рекао да је то „вероватно најважнији манускрипт Библије, јер се на њему заснивају пресудни најсавременији текстови Хебрејских списа.“ (Види пропратни оквир.) Те исте године, 1862, објављен је и Тишендорфов Синајски кодекс, што је био догађај који је цео свет поздравио.
Духовно просвећење у новије доба
Библиотека која је данас позната као Народна библиотека Русије поседује једну од највећих светских колекција древних манускрипата.* Пратећи промене у руској историји, назив ове библиотеке променио се седам пута у периоду од два века. Један добро познат назив био је Државна Салтиков-Шчедринова библиотека. Иако немири XX века нису поштедели библиотеку, њени манускрипти су остали нетакнути у оба светска рата и током опсаде Лењинграда. Како нам користе ови манускрипти?
Древни манускрипти су поуздана основа за многе савремене преводе Библије. Захваљујући њима особе које искрено трагају за истином имају јасан превод Светог писма. И Синајски и Лењинградски кодекс значајно су допринели преводу Светог писма Нови свет, који су издали Јеховини сведоци и објавили у комплетном издању 1961. године. На пример, Biblia Hebraica Stuttgartensia и Кителова Biblia Hebraica, које је користио Одбор за превод Библије Нови свет, темеље се на Лењинградском кодексу и користе тетраграм, то јест Божје име 6 828 пута у оригиналном тексту.
Релативно мало читалаца Библије је свесно колику захвалност дугују неупадљивој библиотеци у Санкт Петербургу и њеним манускриптима, од којих неки носе бивше име града, Лењинград. Ипак, највише дугујемо Аутору Библије, Јехови, који даје духовно светло. Зато га је псалмиста молио: „Пуштај светлост своју и истину своју, нек ме оне воде“ (Псалам 43:3).
[Фусноте]
Такође је донео и комплетну копију Хришћанских грчких списа која датира из четвртог века н. е. |
