Српски народни календар је био званични календар средњoвековних српских држава од 1119. године када га је у црквени кодекс унео Свети Сава, па све до средине 19. века. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације. Многи споменици, манастири датирани су по српским календару. Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. века. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.
НАСА је пре пар година саопштила да је древни српски календар најтачнији, да је у потпуности усклађен са природом, да се почетак годишњих доба према том календару поклапа са електромагнетним променама Сунца, али сем неколико истакнутих научних имена, нико на то не обраћа пажњу у српској јавности.
Група српских научника предлаже повратак Старом српском календару, према којем 3. априла 2018. године почиње 7527. година. Тврде да је то најстарији календар на свету, те да белeжи време од после Нојевог потопа, који се догодио пре око 7.500 година.
„Наш календар прати биолошки ритам Земље. То је уједно народни, црквени и државни календар“, каже етнолог Слободан Филиповић, тврдећи да су „Срби једини народ који поседује циклусно знање“.
Српски календар датира још од винчанске културе, а на то указује карактеристичан симбол за време – лук са два пресека (као на илустрацији горе). Година се делила на два дела, лето је било „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 недеље, свака недеља имала је по 7 дана, као што иду месечеве мене.
„Срби су имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живео са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим песмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.“ каже – Драган Јовановић, новинар НИН-а
Српска историја није била лака а ни кратка. Траје преко седам хиљада и пет стотина година – каже ентолог Драгомир Антонић, који је објавио књигу „Српски народни календар“.
Календар којим су се Срби некад служили, најстарији је на свету. Срби немају никаквог разлога нити смеју да одбаце преко пет и по хиљада година своје историје, јер у историји су садржане многе мудрости које нам и данас могу бити од користи.
Понешто из давне историје објавио сам у „Српском народном календару“. Описана су веровања о Месецу, Сунцу и звездама. Сачувана су веровања о многим природним појавама и како се према њима ваља односити. Објашњени су и народни празници којих нема у црквеним календарима: Некрштени дани, Пасји дани, Горешњаци, Девети уторак, Међудневице и други који су се сачували хиљадама година у народном веровању и обичајној ритуалној пракси. У „Српском народном календару“ забиљежен је значај сваког дана. Шта ваља ког дана радити, а шта не ваља. Који су дани обични, без обредних радњи, а којим данима би требало извести одређене радње.
Све је засновано на миленијумском искуству и пракси сачуваној у народном памћењу Срба. Без измишљања. Савремена наука је доказала да су многе чињенице записане у народном веровању тачне.
Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке изадавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност овог календара и природних појава.
„Метеоролошки сателити доказују да су „горски цареви“ без свемирске технологије, после Митровдана некако знали да Сунце смањује активности на сјеверној хемисфери и мудро се повлачи код „јатака“ на зимовање. Народни српски календар на неки начин познаје термине промјена електромагнетизма Сунца, а таква прецизност не може бити случајна, јер захтијева много знања из космичке метеорологије“ – каже Стеванчевић, биви експерт Уједињених нација који се овом проблематиком бавио пар деценија, радиће се на новим сазнањима којих има доста, будући да се подаци о српском календару налазе у старим рукописним књигама, које имају велику историјску и научну вриједност, а које су однете из земље и налазе се у музејима и библиотекама широм Европе.
КАКО СЕ НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ МЕЊА ВОДА?
По српском календару, Сунце се посматра као живо биће које се сматра и божанством. Оно је лице које служи српском народу за датирање многих природних појава, као што је, на пример Преображење, а оно се јавља 19. августа. Тада се мењају гора и вода. Да се мења гора знамо по лишћу које жути и опада, а шта значи “мења се вода”? Када је Београдска школа метеорологије истраживала хемијски састав воде 2008. године, запрепастили смо се да се 19. августа мења хемијски састав кише. До тада је кисела, а од тада алкална или неутрална.
Питање је како је наш народ знао да се тада мења и састав воде, јер смо ми ово открили уз велика магнетна средства, апарате и инструменте – објашњава Милан Т. Стеванчевић.
МЕСЕЦИ ДО СВЕТОГ САВЕ
Свети Сава је написао Законоправило (први Устав Српске православне цркве) којим је, између осталог, озваничио српски народни календар, али и променио називе мсецима, усвајајући оне из грегоријанског календара. А ево како су се до тада код Срба звали месеци:
Јануар је био коложег, а име је добио по ложењу дрва због хладноће и како би се увећала моћ зубатог зимског сунца.
Фебруар се звао сјечко, по времену које је због хладноће карактерисала сеча шума.
Март се звао дерикожа, пошто је био вријеме када су се домаће животиње убијале због несташице хране на крају зиме.
Април се звао лежитрава, јер су људи напокон могли да леже на трави након зиме када је иста била покривена снегом.
Мај се звао цветањ, по цветању биљака и дрвећа.
Јун се звао трешњар, по сазревању првих воћака.
Јул се звао жетвар, пошто је то било време за прву жетву.
Август се звао гумник, пошто се тада жетва преносила из поља на гумно, мали хоризонтални плато ограђен каменом на коме се вршило жито, али такође и место на коме су се људи састајали ради дружења, договарања и игре.
Септембар се звао гроздобер, пошто се тада брало грожђе.
Октобар је био шумопад, време када је лишће почињало да жути, црвени и опада.
Новембар се називао студен, због хладног времена у касној јесени и осећаја блиске зиме која је или већ у суштини дошла или ће доћи ускоро.
Децембар се називао коледар, и означавао је време када почињу обредне процесије и народни ритуали у циљу дочека Нове године.
| 
