ЈХВХ – ОПРИСУТЊЕНИ БОГ СТАРОГ ЗАВЕТА (откровењски карактер Божијег имена Јахве) - 30 November 2017 - Blog

ЈХВХ – ОПРИСУТЊЕНИ БОГ СТАРОГ ЗАВЕТА (откровењски карактер Божијег имена Јахве)

Данас се имена дају већ постојећим стварима, и она не одређују ствари. Ствари постоје независно од својих имена.
У старом свету, име није било само ознака за ствар, по којој се она просто споразумно разликује од других. Име је означавало саму суштину именованог. Оно није само звук, већ има онтолошку вредност. Име је, чак, форма присуства именованог. (У Сз, нпр., Пс 54, 3, 8 – име Божије је, заправо, сâм Бог).
Јахве је делатни Бог, он се доживљава у динамици односа (а не као у грчкој философији, као непокретни покретач).

1. Име је постојало и пре откривења Мојсију. То се види из везе самог имена Јахве и древног облика глагола хаја, који гласи хава. Поред тога, најбољи превод Мојсијевог питања Богу био би не „Ко си ти?“, већ „Какав си ти?“, што може значити да је Мојсије већ знао за име.
2. Јахве је скраћеница синтаксе „ехје ашер ехје“. Она се може преводити на разне начине, и сви преводи су тачни, и носе део истине. „Ја оживљавам“, „ја проузрокујем постојање“, и сл. Ако се имперфекат замени презентом, превод је „ја јесам“. Ипак, сва ова објашњења и преводи имају више философску димензију у грчком смислу речи. Ако гледамо јеврејско схватање Божијег имена, морамо се осврнути на глагол хаја. „Хаја“ не значи просто „бити“, већ пре „кретати се“ (у односу на нешто). Тако долазимо до најадекватнијег и јеврејском схватању најприближнијег превода: „ја делатно јесам“.
Имати однос са Богом значи имати савез са њим. Савез Израиља са Јахвеом јесте оно што конституише постојање тог народа.
Изговарање имена Јахве вршено је за време богослужења. Бог се открива само онима који га призивају. Јевреји Бога доживљавају кроз призив. Дакле, јеврејски теолог још увек није размишљао у оквирима божијег свудаприсуства.
Ипак, призивање имена Божијег не значи поседовање Бога или власт над њим. Призивање имена Божијег јесте оприсутњавање Бога успостављањем односа са њиме. Без Божијег самооткровења човек не би могао да га спозна, да ступи у однос, у савез са њим. Али, то не би било могуће, са друге стране, ни без човековог одговора, човековог двига – а то је призивање имена Божијег.
Такође је веома важно да је Бог са народом, а не са појединцем (мада ретко и са појединцем).
+++++++++++++++++++

У Старом Савезу Бог се открива речима: Ја сам Јахве. У савременом језику и савременом свету ствари се именују. Постоје већ предпостојеће реалности које ми именујемо, ствари постоје независно од језика.

Када се Јахве открива, то не значи пуко саопштавање имена, већ се из њега открива сами карактер Божији. Оно (име) се у СЗ схватало као средство јављања, тј. посредовања Бога свету. У СЗ, као и ранијој источној семитској мисли, име није означавало свог носиоца, којим се он разликује од других. Дакле, име није само ознака за његовог носиоца, него име означава саму суштину именованог.

У СЗ се име Божије призива као субјект деловања (Пс 54, 8). Име је заправо Бог. Бог је доживљаван као делатни, динамични Бог. Бог се доживљава у динамици односа „са“.

У науци је веома заступљено мишљење да име Јахве потиче из периода пре Мојсија. Главни аргумент за ту тврдњу јесте једна архаична форма у имену. Раније са глагол „хаја“ читао као „хава“ и у имени Јахве је остало то „ва“. Међутим, касније је у јеврејском језику „ва“ прешло у јоту. То показује да је име морало настати доста рано, јер сродни језици, блиски јеврејском су задржали такву форму.

Један број научника сматра да је Божије име Јахве скраћеница једне језичке конструкције која се појављује у трећој глави Изласка: Ехје Ашер Ехје, што би по неким стручњацима требало да значи: Ја оживљавам, Ја сам онај који даје живот. Постоји и мишљење да се Бог открива речима: Ја сам онај који проузрокује биће.

Неки истраживачи су имперфекат Ехје превели презентом, па су добили: Ја јесам, или у трећем лицу: Он јесте.

Сва се ова тумачења могу узети као тачна. Међутим, проблему треба приступити из једне специфичне перспективе, поготово покушавајући се уклопити у јеврејски начин мишљења и шта то конкретно значи. Дакле, наведена тумачења са философске перспективе јесу тачна, али више би се требало позабавити шта Јахве конкретно значи за Израила. Ту се опет морамо вратити на феномен јеврејског језика и глагола „хаја“. Он не значи у класичном смислу речи „бити“, бити као нешто што је тоталитет по себи. Хаја значи пре свега, деловати, кретати се, имати однос према нечему. То би у контексту Божијег имена значило „делатно бити“.

За разлику од имена Елохим, које је често употребљавамо и које је нека општа ознака за Бога и може се превести као суштинска и многострука сила божанска, Јахве се доживљава као „Онај који има однос са“. То значи имати Савез. Тај Савез је стајање у једном суштинском односу са неким ко те чини егзистенцијом. Будући да Бог као такав одређује свет, ствара га, свет не постоји независно од њега.

Изговарање имена Јахве је било , највероватније, део неког литургијског возгласа које се изговарало за време богослужења (име као означавање оприсутњења Јахвеа). То изговарање имена је било, заправо молитвено обраћање Богу, што значи да се Бог открива онима који га призивају. Јеврејска мисао се није кретала у нашим категоријама, да је Бог свеприсутна, непокретна егзистенција. Јеврејин је Бога доживљавао кроз призив. Ако би Бог био свуда присутан и у свему учествовао, довело би се у питање принцип слободе, а призив не би имао смисла. Дакле, Бог је са оним ко га призива и ко га жели, Бог се одазива ономе ко га призива.