Primeri izmene teksta u Novom Zavetu - Forum
 
Saturday
2017-01-21
2:07 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Primeri izmene teksta u Novom Zavetu - Forum »
[ New messages · Members · Forum rules · Search · RSS ]
Page 1 of 41234»
Forum » Test category » Test forum » Primeri izmene teksta u Novom Zavetu (Pozadina grešaka i izmena u Novome Zavetu.)
Primeri izmene teksta u Novom Zavetu
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 11:14 AM | Message # 1
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
''Jedan interesantan primer namerne izmene teksta u
Novom Zavetu, nalazimo u jednom od naših najlepših prepisa,
Vatikanskom kodeksu (koji je tako nazvan zato što je nađen u
Vatikanskoj biblioteci), načinjenom u četvrtom veku.
U uvodu poslanice Jevrejima postoji pasus u
kome nam se, prema većini rukopisa, kaže da „Hrist drži (grčki:
PHERON) sve stvari rečju svoje moći" (Jev. 1:3)" Ali, u
Vatikanskom kodeksu, izvorni pisar je malo izmenio tekst,
jednim glagolom koji na grčkom slično zvuči; ovde tekst
umesto navedenog glasi: „Hrist manifestuje (grčki
PHANERON) sve stvari rečju svoje moći". Nekoliko vekova
kasnije, jedan drugi pisar je pročitao taj pasus u rukopisu i
odlučio da izmeni neuobičajenu reč manifestuje u običniju reč -
drži - brišćući jednu reč i pišući drugu. Potom, opet posle
nekoliko vekova, neki treći pisar je pročitao taj rukopis i
primetio da je njegov prethodnik izmenio tekst; pa je on
izbrisao reč drži i ponovo napisao reč manifestuje. Potom je
dodao belešku na margini koja pokazuje šta je mislio o ovom
prethodnom, drugom pisaru. Beleška glasi: „Budalo i nitkove!
Ostavi stari tekst, ne menjaj ga!" ...
Očigledno je to izmena jedne jedine reči; pa zašto je
ona toliko bitna? Zato što jedini način da razumemo šta je neki
autor hteo da kaže jeste da znamo koje su zaista bile njegove
reči - sve njegove reči. (Pomislite o svim propovedima koje se
održavaju na osnovu jedne reči u nekom tekstu: šta ako je to
reč koju autor zapravo nije napisao?) Ako kažemo da Hrist
manifestuje sve stvari svojom moćnom rečju, da li je to, kao sto
misle neki, potpuno drugačije nego ako kažemo da on održava
univerzum svojom rečju!
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 11:46 AM | Message # 2
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Žena uhvaćena u preljubi

Priča o Isusu i ženi uhvaćenoj u preljubi je verovatno
najpoznatija priča o Isusu u Bibliji; a svakako je bila
najomiljenija u holivudskoj verziji njegovog života. Ušla je čak
i u „Stradanje Hristovo" Mela Gibsona, iako se taj film
usredsređuje samo na Isusove poslednje časove (ta priča je u
filmu prikazana kao jedna od retkih reminiscencija). Uprkos
njenoj popularnosti, priča je nađena u samo jednom pasusu
Novog zaveta, u Jevanđelju po Jovanu, 7:53-8:11, a izgleda da
se izvorno nije nalazila čak ni tu.
Sadržaj priče je poznat. Isus poučava u hramu, a prilazi mu
grupa pisara i fariseja, njegovih zakletih neprijatelja, vodeći
ženu „koja je bila uhvaćena u samom činu preljube". Oni je
dovode pred Isusa zato što hoće da ga provere. Mojsijev zakon,
kako mu oni kažu, zahteva da se takva kamenuje do smrti; ali
oni hoće da znaju šta on ima da kaže o tome. Treba li da je
kamenuju ili da je pomiluju? Naravno, to je klopka. Ako im
Isus kaže da puste tu ženu da slobodno ide, optužiće ga da krši
Božiji zakon; a ako im kaže da je kamenuju, optužiće ga da
odbacuje sopstveno učenje o ljubavi, milosrđu i opraštanju.
Isus ne odgovara odmah; umesto toga, on se saginje da napiše
nešto na tlu. Na njihova ponovljena pitanja, on im kaže: „Neka
onaj od vas koji je bez greha prvi baci kamen na nju". On se
potom vraća svom pisanju po zemlji, dok oni koji su doveli
ženu počinju da odlaze - očigledno se osećajući osuđenima
zbog sopstvenih nedela - dok ne ostane samo žena. Podigavši
glavu, Isus kaže: „Ženo, gde su oni? Ima li nekog da te osudi?"
Na to ona odgovara: „Nikog, Gospode". On potom
odgovara: ,,Ni ja te ne osuđujem. Idi i ne greši više".
To je sjajna priča, ispunjena patosom i domišljatošću, u kojoj
Isus koristi svoju dovitljivost da izbavi sebe iz klopke - a da i
ne govorimo o jadnoj ženi. Naravno, kod pažljivog čitaoca ta
priča izaziva niz pitanja. Na primer, ako je ta žena uhvaćena u
činu preljube, gde je muškarac sa kojim je uhvaćena? Prema
Mojsijevom zakonu, trebalo bi kamenovati oboje (vidi Knjigu
levitsku, 20:10). I još, dok Isus piše po tlu, šta on piše? (Po
jednom starom predanju, on je pisao grehe tužilaca, koji su,
kad su videli da su njihovi sopstveni prestupi poznati, otišli
postiđeni.) A čak i ako je Isus zaista poučavao poruci ljubavi,
da li je on zaista mislio da Zakon Božiji koji je saopštio
Mojsije više ne vredi i da ga ne treba slušati? Da li je mislio da
gresi ne treba da budu kažnjeni?
Uprkos briljantnosti ove priče, njenoj očaravajućoj poruci i
nadasve interesantnom zapletu, postoji još jedan ogroman
problem koji ona donosi. Kako stvari stoje, ona se nije izvorno
nalazila u Jevanđelju po Jovanu. Zapravo, ona se izvorno nije
nalazila ni u jednom jevanđelju. Dodali su je kasniji
prepisivači.
Kako to znamo? Zapravo, naučnici koji proučavaju tradiciju
rukopisa u ovom slučaju nemaju nikakvih sumnji. Kasnije u
ovoj knjizi ćemo dublje ispitati kakve dokaze ti naučnici iznose
da bi opravdali svoj sud. Ovde naprosto mogu da ukažem na
nekoliko osnovnih činjenica koje su bile ubedljive gotovo svim
naučnicima svih opredeljenja: ta priča se uopšte ne nalazi u
našim najstarijim i najboljim rukopisima Jevandelja po Jovanu;
stil kojim je ona pisana se veoma razlikuje od stila Jevandelja
po Jovanu (uključujući i stil priče koja je pre nje i priče koja je
posle nje); i u njoj se nalazi veliki broj reči i fraza kojih inače u
tom jevanđelju nema. Zaključak je neizbežan: taj odeljak nije
izvorno pripadao tom jevanđelju.
Kako je on onda dodat? O tome postoje brojne teorije. Najveći
broj naučnika misli da je to naprosto dobro poznata priča iz
usmenog predanja o Isusu, koja je u određenom momentu
dodata na margini rukopisa. Iz toga je neki pisar zaključio kako
je ta beleška na margini trebalo da bude deo teksta, pa ju je
dodao neposredno nakon priče koja se završava u Jevanđelju
po Jovanu 7:52. Vredno je zapaziti da su drugi pisari ubacili tu
priču na raznim mestima u Novom zavetu - na primer, neki od
njih nakon stiha 21:25 u Jevandelju po Jovanu, a drugi, što je
prilično interesantno, nakon stiha 21:38 u Jevanđelju po Luki.
U svakom slučaju, ma ko da je napisao tu priču, to nije bio
Jovan.
Ovo prirodno ostavlja čitaoca u nedoumici: ako ta priča nije
izvorno bila deo Jevanđelja po Jovanu, da li je treba smatrati
delom Biblije? Na to pitanje neće svi odgovoriti na isti način,
ali je za najveći broj tekstologa odgovor - ne treba.

Ja smatram da nije isključena mogućnost da se navedena priča
ipak nalazila u Jevanđenju po Jovanu u još ranijim rukopisima
koji da sada nisu pronađeni. Međutim neko od prepisivača je
tu priču verovatno namerno uklonio, pomislivši da je ona u
suprotnosti sa Isusovom izjavom u Mateju 5:17. Kasniji pisari su
razumeli da je Hristos Bog u ljudskom telu, a Bog moze da oprašta
grehe (v. Matej 9:2), pa su tu priču koja se sačuvala u usmenom
predanju, ponovo vratili.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 3:19 PM | Message # 3
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Ima jedan ključni pasus svetih spisa koji Erazmov izvor
nije sadržao. To je priča u I Poslanici Jovanovoj 5:7-8, koju su
učenjaci nazvali Jovanovom zapetom, koja se nalazi u
rukopisima latinske Vulgate, ali ne i u najvećem broju grčkih
rukopisa - jedan pasus koji je dugo omiljen hrišćanskim
teolozima, pošto je to jedini pasus u čitavoj Bibliji koji izričito
opisuje doktrinu o Trojstvu, da božanstvo ima tri ličnosti, ali da
sve tri čine samo jednog Boga. U Vulgati, taj pasus glasi:
„Ima tri koji svedoče na nebu: Otac, Reč i Duh, a tih tri su
jedno; i ima tri koji svedoče na zemlji, Duh, voda i krv, i tih tri
su jedno."
To je misteriozan odeljak, ali neuporediv po podršci koju pruža
tradicionalnom učenju crkve o „trostrukom Bogu koji je
jedno". Bez tog stiha, doktrina o Trojstvu morala bi da se
posredno izvodi iz više raznih pasusa, koji u kombinaciji
pokazuju da je Hrist Bog, kao što je to Duh i sam Otac, a da
ipak postoji samo jedan Bog. Za razliku od toga, taj pasus
direktno i jezgrovito iznosi tu doktrinu.
Ali, Erazmo to nije našao u grčkim rukopisima, u kojima
umesto toga naprosto piše: „Ima trojica koji svedoče: Duh,
voda i krv, i ta tri su jedno".' Gde su nestali „Otac, Reč i Duh"?
Oni nisu bili u Erazmovom primarnom rukopisu, niti u bilo
kom drugom koji je konsultovao, pa ih je, prirodno, izostavio
iz svog prvog izdanja grčkog teksta.
To je više od svega drugog razgnevilo teologe njegovog doba,
koji su optužili Erazma da kvari tekst u nastojanju da ukloni
doktrinu o Trojstvu i da obezvredi njenu posledicu, doktrinu o
potpunoj božanstvenosti Hrista. Posebno je Zunjiga, jedan od
glavnih urednika Komplutumskog poliglota, javno blatio
Erazma i insistirao da u svojim narednim izdanjima on vrati te
stihove na njihovo pravo mesto.
Kako priča kaže, Erazmo se - možda u nekom trenutku slabosti
-složio da ubaci te stihove u neko buduće izdanje svog Novog
zaveta na grčkom, ali pod jednim uslovom: da njegovi
protivnici obezbede grčki rukopis u kome se može naći taj stih
(nije bilo dovoljno da se on nađe u latinskim rukopisima). I
tako je taj grčki rukopis obezbeđen. Zapravo, načinjen za tu
priliku. Izgleda da je neko prepisao grčki tekst Poslanica, pa
kad je došao do navedenog pasusa, preveo je latinski tekst na
grčki, dajući Jovanovoj zapeti njen poznati, teološki koristan
oblik. Drugim rečima, rukopis koji je donet Erazmu bio je
šesnaestovekovni proizvod, načinjen po narudžbi.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 4:52 PM | Message # 4
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Ponekad su pisari menjali svoje tekstove zato što su mislili da
oni sadrže činjeničnu grešku. Izgleda da je to bio slučaj na
samom početku Jevanđelja po Marku, gde autor predstavlja
svoje jevanđelje rečima: „Baš kao što piše u knjizi proroka
Isaije, „Gle, šaljem glasnika pred vama... Ispravite mu puteve".
Problem je što taj citat uopšte nije iz Isaije, već predstavlja
kombinaciju jednog pasusa iz Izlaska 23:20 i jednog iz
Malahije, 3:1. Pisari su shvatili da je to problem, pa su izmenili
tekst tako da on glasi: „Baš kao što piše u knjizi proroka...". Sad
nema problema sa pogrešnim pripisivanjem citata. Ali, skoro
da nema sumnje šta je Marko izvorno napisao: pripisivanje
Isaiji se nalazi u našim najstarijim i najboljim rukopisima.

Ponekad „greška" koju je neki pisar nastojao da ispravi nije
bila činjenična, već greška u tumačenju. Dobro poznat primer
nalazimo u Jevanđelju po Mateju, 24:36, gde Isus predviđa kraj
ere i kaže da „što se tiče tog dana i sata, niko ne zna - ni anđeli
na nebu, pa čak ni Sin, već jedino Otac". Pisari su smatrali da
je taj pasus težak: Sin Božiji, sam Isus, ne zna kada će kraj
doći? Kako to može biti? Zar on nije sveznajući? Da bi rešili
taj problem, neki pisari su naprosto izmenili tekst izostavivši
reči ,,pa čak ni sin". Sad, anđeli mogu da budu neznalice, ali
Sin Božiji nije.

U drugim slučajevima pisari su izmenili tekst ne zato što su
mislili da u njemu postoji greška, već zato što su želeli da
izbegnu da se on pogrešno razume. Primer je Jevanđelje po
Mateju 17:12-13, u kome Isus identifikuje Jovana Krstitelja
kao Iliju, proroka koji će doći na kraju vremena:
„Kažem vam da je Ilija već došao, a oni ga nisu prepoznali, već
su mu učinili šta su hteli. Tako će isto Sin Čovečiji uskoro
propatiti od njih. Tad njegovi učenici shvatiše da im on
govori o Jovanu Krstitelju.''
Potencijalni problem je u tome što, ovako napisan, tekst može
da se protumači kao da ne znači da je Jovan Krstitelj Ilija, već
da je on Sin Čovečiji. Pisari su dobro znali da to nije slučaj, pa
su neki od njih obrnuli tekst, stavljajući frazu „njegovi učenici
shvatiše da im on govori o Jovanu Krstitelju" ispred izjave o
Sinu Čovečijem.
Ponekad su pisari menjali tekst iz očiglednijih teoloških
razloga, da bi se osigurali da „jeretici" neće zloupotrebiti tekst
ili da bi obezbedili da on govori ono što su (pisari) već
pretpostavili da znači.

Povremeno bi pisari menjali svoje tekstove ne zbog teologije,
već iz liturgijskih razloga. Pošto je asketska tradicija ojačala u
ranom hrišćanstvu, nije čudo što je ona dala svoj doprinos
pisarskim izmenama teksta. Na primer, u Jevanđelju po Marku
9, kad Isus izgoni demona koga učenici nisu mogli da
pomaknu, on im kaže: „Ova vrsta se izgoni samo molitvom".
(Marko, 9:29). Kasniji pisari su dopisali primeren dodatak, u
svetlu njihove sopstvene prakse, pa se sad pokazuje da Isus
govori: „Ova vrsta se izgoni samo molitvom i postom".
Jednu od najpoznatijih liturgijskih izmena teksta nalazimo u
Lukinoj verziji molitve Oče naš. Tu molitvu nalazimo i kod
Mateja, i taj duži, Matejev oblik, bio je i ostao najpoznatiji
hrišćanima. Kad se uporedi, Lukina verzija izgleda
beznadežno osakaćena.
„Oče, neka je sveto tvoje ime. Neka dođe carstvo tvoje. Daj
nam svakog dana naš svakodnevni hleb. I oprosti nam naše
grehe, jer mi opraštamo našim dužnicima. I ne navedi nas u
iskušenje." (Luka, 11:2-4)
Pisari su rešili problem kraće Lukine verzije tako što su dodali
deo koji je poznat iz odgovarajućeg pasusa kod Mateja, 6:9-13,
pa sada, kao kod Mateja, ta molitva glasi:
,,Oče naš koji si na nebu, neka je sveto ime tvoje. Neka dođe
carstvo tvoje i neka se ispuni volja tvoja, na zemlji kao i na
nebu. Daj nam svakog dana naš svagdašnji hleb. I oprosti nam
naše dugove kao što mi opraštamo našim dužnicima. I ne
navedi nas u iskušenje, već nas izbavi od zla.''
Ta pisarska sklonost da „usklađuju" pasuse u jevanđeljima je
sveprisutna. Gde god se ista priča priča u nekom drugom
jevanđelju, ovaj ili onaj pisar će se sigurno postarati da te priče
budu u savršenom skladu, uklanjajući razlike potezima svoga
pera.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 8:49 PM | Message # 5
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Ponekad na pisare nisu uticali istovrsni pasusi, već usmeno predanje
koje je kružilo o Isusu i priče koje su se pričale o njemu.
To smo već u velikoj razmeri videli u slučaju žene uhvaćene u
preljubi i poslednjih dvanaest stihova Jevanđelja po Marku. I u
manjoj razmeri, možemo da vidimo kako je usmeno predanje
uticalo na pisani tekst jevanđelja. Jedan istaknut primer je
upečatljiva priča u Jevanđelju po Jovanu, 5, u kojoj Isus
isceljuje jednog invalida kraj banje Vitezde. Na početku te
priče nam se kaže da je nekolicina ljudi - invalida, slepih,
hromih i paralizovanih - ležala pored te bare, a da je Isus izdvojio
jednog čoveka, koji je tu boravio trideset osam godina, da
bi ga izlečio. Kad je upitao tog čoveka da li bi želeo da bude
izlečen, čovek odgovara da nema nikog ko bi ga stavio u banju,
pa ,,kad se voda uzburka", uvek se neko drugi progura.
U našim najstarijim i najboljim rukopisima nema objašnjenja
ko je uzburkavao vodu, ali je usmeno predanje nadoknadilo
taj manjak dodatkom stihovima 3-4, koji nalazimo u mnogim našim
kasnijim rukopisima. Tu nam kažu da je „neki anđeo povremeno silazio
u tu baru i talasao vodu; a prvi koji bi ušao nakon što se voda
uzburka, bio bi izlečen".

MARKO I GNEVNI ISUS
Tekstualni problem u Jevanđelju po Marku 1:41 pojavljuje se u
priči o Isusu koji leči čoveka sa kožnom bolešću. Preostali
rukopisi čuvaju stih 41 u dva različita oblika; oba oblika su
pokazana ovde, u zagradama.
39 I on pođe propovedajući u njihove sinagoge u čitavoj
Galileji i isterivaše demone. 40 I jedan gubavac mu dođe
moleći ga i govoreći mu: „Ako hoćeš, ti možeš da me očistiš".
41 I osetivši samilost (na grčkom SPLANGNISTHEIS)
razgnevivši se (na grčkom: ORGISTHEIS) pruživši ruku, on
ga dotaknu i reče mu: „Hoću, očisti se". 42 I smesta gubavac
ode od njega, i bi očišćen. 43 I izgrdivši ga strogo, on ga
smesta otera; 44 i reče mu: „Postaraj se da ne kažeš ništa
nikome, već idi, pokaži se svešteniku i ponudi za tvoje
očišćenje ono što je Mojsije zapovedio za svedočanstvo njima".
45 Ali, kad izađe, on poče da propoveda mnoge stvari i da širi
reč, tako da on [Isus] nije vise mogao da javno uđe u grad.
Najveći broj prevoda na engleski daje početak stiha 41 kao da
on naglašava Isusovu ljubav prema tom jadnom odbačenom
gubavcu: „osetivši samilost" (ili, te reči se mogu prevesti,
„pokrenut samilošću") prema njemu. U tome ti prevodioci
prate grčki tekst koji se nalazi u najvećem broju naših rukopisa.
Svakako je lako da se vidi zašto bi ta situacija mogla da
iziskuje samilost. Mi ne znamo tačno kakva je bila priroda
bolesti tog čoveka - mnogi komentatori pre misle da je to bio
neki krastavi kožni poremećaj nego truljenje mesa koje
uobičajeno povezujemo sa leprom. U svakom sluičaju, možda
je on pao pod udar Tore koja je zabranjivala „leproznima" bilo
koje vrste da žive normalan život; oni su morali da budu
izolovani, odsečeni od sveta i smatrani nečistim (Treća knjiga
Mojsijeva, 13-14). Pokrenut sažaljenjem prema jednom
takvom, Isus pruža svoju nežnu ruku, dodiruje njegovo obolelo
meso i isceljuje ga.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 9:59 PM | Message # 6
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Tednostavni patos i neproblematična osećanja te scene sasvim
dobro mogu da objasne zašto prevodioci i tumači, po pravilu,
nisu uzimali u obzir alternativni tekst koji nalazimo u nekim
našim rukopisima. Jer, reči u jednom od naših najstarijih
svedočanstava, zvanom Beze kodeks, koga podržavaju tri
rukopisa na latinskom, isprva izgledaju zbunjujuće i uvrnuto.
Tu, umesto da se kaže da je Isus osetio samilost prema tom
čoveku, tekst ukazuje da se on razgnevio. Na grčkom postoji
razlika između reči SPLANGNISTHEIS i ORGISTHEIS. Za
ovu drugu varijantu, pošto ima potvrde i u grčkim i u latinskim
svedočanstvima, specijalisti za tekstologiju smatraju da potiče
u najmanju ruku iz drugog veka. Da li je, dakle, moguće da je
to ono što je sam Marko napisao?

Matej i Luka se ne ustručavaju da opišu Isusa
kao samilosnog, ali ga nikad ne opisuju kao gnevnog. Kad god
jedan od njihovih izvora (Marko) to čini, obojica nezavisno
izbacuju taj izraz iz svojih priča. I zato, dok je teško da se
razume zašto bi oni izbacili izraz „osetivši sažaljenje" iz priče o
tome kako Isus leči gubavca, sasvim je lako da vidimo zašto bi
hteli da uklone izraz „razgnevivši se". Kad tome dodamo
činjenicu da ovaj drugi izraz podržava jedna veoma stara struja
naše rukopisne tradicije i da bi pisari teško stvorili tu varijantu
pošavši od mnogo razumljivije - „osetivši sažaljenje" - postaje
sve očiglednije da je Marko, zapravo, napisao da se Isus
razgnevio kad mu je gubavac prišao da bi bio izlečen.
Pre nego što krenemo dalje, moramo da naglasimo još jednu
stvar. Ukazao sam da je Mateju i Luki bilo teško da Isusu
pripišu gnev, dok Marku nije. Čak i u priči o kojoj govorimo,
po strani od tekstualnog problema u stihu 41, Isus ne postupa
prema tom jadnom gubavcu u rukavicama. Nakon što ga izleči,
on ga „žestoko izgrdi" i „izbaci napolje". To je bukvalno
značenje tih grčkih reči, koje se u prevodu obično ublažava. To
su grubi izrazi, koji se na drugim mestima u Jevandelju po
Marku koriste u kontekstu žestokih sukoba i agresije (npr. kad
Isus izgoni demone). Teško je da se shvati zašto bi Isus grubo
izgrdio tog čoveka i izbacio ga napolje ako je osećao sažaljenje
prema njemu; ali, ako je ljut, to je možda shvatljivije.
Na šta bi, onda, Isus mogao da bude ljut? Ovde odnos teksta i
tumačenja postaje kritičan. Neki naučnici, koji smatraju da
tekst pre ukazuje da se „Isus razgnevio" u tom pasusu izneli su
nekoliko prilično neverovatnih tumačenja. Izgleda da su oni to
učinili da bi opravdali to osećanje, tako što će namestiti da Isus
izgleda samilosno iako shvataju da tekst kaže da se naljutio.
Jedan komentator, na primer, tvrdi da se Isus ljuti što u svetu
ima puno nesreće i bolesti: drugim rečima, on voli bolesnika,
ali mrzi bolest. Nema osnove u tekstu za takvo tumačenje, ali
ono ima tu dobru siranu što čini da Isus izgleda dobar. Jedan
drugi tumač tvrdi da se Isus ljuti zato što je taj gubavac
izolovan od društva, previđajući činjenicu da tekst ne govori
ništa o tome da je taj čovek bio izgnanik i da, čak i da je to bio
slučaj, to ne bi bila krivica društva u kome je živeo Isus, već
krivica Božijeg Zakona (posebno Knjige levitske). Treći tvrdi
da je upravo to ono na šta se Isus ljuti, što Mojsijev zakon
dopušta takvu vrstu otuđenja. Ovo tumačenje prenebregava
činjenicu da u zaključku tog pasusa (stih 44) Isus potvrđuje
Mojsijev zakon i nalaže bivšem gubavcu da ga poštuje.
Svim tim tumačenjima je zajednička želja da opravdaju Isusov
gnev i odluku da se premosti tekst kako bi se to postiglo. Ako
bismo odabrali da učinimo drugačije, šta bismo zaključili?
Izgleda mi da ima dve mogućnosti: jedna se usredsreduje na
neposredni literarni kontekst tog pasusa, a druga na njegov širi
kontekst.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 10:00 PM | Message # 7
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Prvo, u okviru neposrednijeg konteksta, kakav utisak na čitaoca
ostavlja portretisanje Isusa u uvodu Jevanđelja po Marku?
Ostavljajući na trenutak po strani sve naše unapred stvorene
zamisli o tome ko je bio Isus i naprosto čitajući taj tekst,
moramo da priznamo da Isus tu ne izgleda kao krotki i blagi
dobri pastir mekih crta sa prozorskih vitraža. Marko počinje
svoje jevanđelje slikajući Isusa kao fizički i harizmatički
moćan autoritativni lik sa kojim se nije šaliti. On ga predstavlja
kao zadivljalog proroka u divljini; izbačenog iz društva da bi
se u divljini borio sa Satanom i divljim zverima; on se vraća da
bi pozvao na hitno pokajanje uoči neposrednog dolaska
Božijeg suda; on odvaja svoje sledbenike od njihovih porodica;
on nadvladava svoje slušaoce svojim autoritetom; on kori i
izgoni demonske sile koje mogu da potpuno savladaju puke
smrtnike; on odbija da se povinuje zahtevima naroda,
ignorišući ljude koji mole da ih primi. Jedina priča u tom
uvodnom poglavlju Jevanđelja po Marku koja ukazuje na ličnu
samilost jeste isceljenje tašte Simona Petra, koja leži bolesna u
krevetu. Ali, čak se i to tumačenje samilosti može dovesti u
pitanje. Neki duhoviti posmatrači su primetili da tašta, nakon
što je Isus uklonio njenu groznicu, ustaje da bi im služila,
verovatno da im donese večeru.
Da li je moguće da je u uvodnim scenama Jevandelja po Marku
Isus naslikan kao moćan lik sa jakom voljom i sopstvenim
planom, harizmatični autoritet koji ne voli da mu smetaju? To
bi svakako učinilo smislenim njegov odgovor izlečenom
gubavcu, koga grubo izgrdi, a potom otera.
Ipak, postoji još jedno objašnjenje. Kao što sam ukazao, Isus se
ljuti i na drugim mestima u Jevandelju po Marku. Sledeći put
se to dešava u poglavlju 3, koje, upadljivo je, takođe sadrži
drugu priču o lečenju. Ovde se izričito kaže da je Isus ljut na
fariseje, koji misle da on nije ovlašćen da izleči čoveka kljastog
u jednu ruku u subotu.
Na određeni način, još bližu paralelu imamo u priči u kojoj se
Isusov gnev ne spominje eksplicitno, ali je ipak očigledan. U
Jevanđelju po Marku, 9, kada Isus silazi sa Planine preobražaja
sa Petrom, Jakovom i Jovanom, on nailazi na gomilu koja je
okružila njegove učenike i jednog očajnog čoveka u sredini.
Sina tog čoveka je opseo demon i on objašnjava tu situaciju
Isusu, a potom ga poziva: „Ako si u stanju, smiluj se i pomozi
nam". Isus uzvraća ljutitim odgovorom: „Ako si u stanju? Sve
je moguće onome ko veruje". Čovek pada u još veće očajanje i
moli: „Verujem, pomozi mojoj neveri". Isus tada izgoni
demona.
Ono što je upadljivo u tim pričama jeste da Isusov gnev izbija
kad neko sumnja u njegovu voljnost, sposobnost ili božanski
autoritet da leči. Možda se i u priči o gubavcu takođe radi o
tome. Kao u priči iz Jevanđelja po Marku, 9, neko bojažljivo
prilazi Isusu da bi upitao: „Ako bi hteo, ti možeš da me
izlečiš". Isus se razbesni. Naravno da bi hteo, isto tako kao što
je i u stanju i ovlašćen da to čini. On isceljuje tog čoveka, još
uvek donekle neraspoložen, oštro ga izgrdi i otera ga.
Potpuno je drugačiji osećaj u toj priči ako se konstruiše na taj
način, a to je konstrukcija načinjena na osnovu teksta koji je,
izgleda, Marko i napisao. Marko na nekoliko mesta prikazuje
razljućenog Isusa.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 10:32 PM | Message # 8
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
LUKA I HLADNOKRVNI ISUS
Za razliku od Marka, Jevanđelje po Luki nikad eksplicitno ne
kaže da se Isus razbesneo. Zapravo, u njemu izgleda kao da se
Isus uopšte ne uznemirava, ni na koji način. Umesto ljutitog
Isusa, Luka slika hladnokrvnog Isusa. U tom jevanđelju postoji
samo jedan odeljak u kome Isus izgleda da gubi prisebnost. I to
je, što je baš interesantno, u odeljku u kome o njegovoj
autentičnosti vatreno raspravljaju poznavaoci jevrejskih spisa.
Taj odeljak se pojavljuje u kontekstu Isusove molitve na
Maslinovoj gori, upravo pre nego što ga izdaju i uhapse (Luka
22:39-46). Nakon što se Hrist pridružio svojim učenicima ,,da se
mole, da ne bi pali u iskušenje", Isus ih ostavlja, klekne na
kolena i moli se: „Oče, ako je tvoja volja, ukloni ovaj pehar od
mene. Ali da ne bude moja volja, već neka se izvrši tvoja". U
velikom broju rukopisa, nakon ove molitve sledi priča koju ne
nalazimo nigde u našim jevanđeljima, priča o Isusovoj
intenziviranoj agoniji i takozvanom krvavom znoju: ,,I anđeo s
neba mu se javi, osnažujući ga. I pošto je bio u agoniji, poče da
se moli još usrdnije, a njegov znoj posta nalik na kapi krvi koje
padaju na zemlju". (st. 43-44). Ta scena se završava tako što
Isus ustaje iz molitve i vraća se svojim učenicima, da bi ih zatekao
usnule. On potom ponavlja svoje prvobitno uputstvo:
„Molite se, da ne biste pali u iskušenje". Na te reči, Juda stiže
sa gomilom i Isusa hapse.

Jedna od zanimljivih crta rasprave o tom pasusu je
uravnoteženost argumenata i kontraargumenata o tome da li je
stihove o kojima se raspravlja (43-44) napisao Luka ili ih je
ubacio neki kasniji pisar. Rukopisi za koje se zna da su
najraniji i koji se u celini smatraju najboljim („aleksandrijski"
tekst) po pravilu ne sadrže te stihove. Zato su oni možda kasniji
dodatak prepisivača. Sa druge strane, te stihove nalazimo u
nekoliko drugih ranih dokumenata i u celini su oni široko
rasprostranjeni u čitavoj rukopisnoj tradiciji. Dakle, da li su ih
dodali pisari koji su hteli da se oni tu nađu, ili su ih izbacili
pisari koji su želeli da oni ne budu tu? To je teško reći na
osnovu samih rukopisa.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 11:13 PM | Message # 9
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Neki naučnici su predložili da razmotrimo druge osobine tih
stihova da bismo lakše doneli odluku. Jedan naučnik je, na
primer, tvrdio da je rečnik i stil tih stihova veoma sličan onom
koji nalazimo na drugim mestima Jevanđelja po Luki (taj
argument je zasnovan na „unutrašnjoj verovatnoći"): na primer,
pojave anđela su uobičajene kod Luke, a nekoliko reči i fraza
koje se nalaze u tom pasusu nalaze se i na drugim mestima kod
Luke, ali nigde drugde u Novom zavetu (na primer, reč za
„osnažiti"). Taj argument nije bio ubedljiv svima, pošto je
najveći broj tih „tipično Lukinih" ideja, konstrukcija i fraza
formulisan na jedan netipično Lukin način (na primer, anđeli se
kod Luke ne pojavljuju nigde na drugom mestu a da ne govore)
ili su tipični za jevrejske i hrišćanske tekstove van Novog
zaveta. Štaviše, postoji previše velika koncentracija neobičnih
reči i fraza u tim stihovima: na primer, tri od ključnih reći
(agonija, znoj i kapi) ne pojavljuju se nigde na drugom mestu
kod Luke, niti ih imamo u Delima (drugi tom koji je napisao
isti autor). Na kraju, teško je da se prosudi o tim stihovima na
osnovu njihovog rečnika i stila.
Još jedan argument koji su naučnici koristili odnosi se na
literarnu strukturu tog pasusa. Ukratko, izgleda da je taj pasus
namerno uobličen u strukturu koju naučnici nazivaju
rečeničnom inverzijom. Kad je neki pasus uređen po principu
rečenične inverzije, prvi iskaz u tom pasusu odgovara
poslednjem; drugi iskaz odgovara pretposlednjem; treći trećem
otpozadi i tako dalje. Drugim rečima, to je smišljeni oblik;
njegov cilj je da fokusira pažnju na središte tog pasusa kao
njegov ključ. Pa imamo:
Isus (a) kaže svojim učenicima da se „mole da ne bi pali u
iskušenje" (st. 40). On ih potom (b) napušta (st. 41a) i © kleči
da bi se molio (v. st. 41b). Središte tog pasusa je (d) sama
molitva, molitva uokvirena njegovim dvema molbama da se
ispuni Božija volja (st. 42). Isus potom © ustaje iz molitve
(v.st. 45a) (b) vraća se svojim učenicima (v.st. 45b) i (a)
našavši ih kako spavaju, još jednom im se obraća istim rečima,
govoreći im da se „mole da ne bi pali u iskušenje" (v.v. st.
45c-46).
Nije poenta u pukom prisustvu ove očigledne literarne
strukture. Poenta je kako ta inverzija doprinosi značenju tog
pasusa. Priča počinje i završava se uputstvom učenicima da se
mole kako bi izbegli da padnu u iskušenje. Odavno je
primećeno da je molitva važna tema u Jevanđelju po Luki (više
nego u drugim jevanđeljima); ovde je ona posebno istaknuta.
Jer, u samom središtu tog pasusa je Isusova sopstvena molitva,
molitva koja izražava njegovu želju, okruženu njegovom još
većom željom da se ispuni Očeva volja (st. 41c-42). Kao centar
inverzne strukture, ta molitva daje tom pasusu fokus, i shodno
tome, ključ za tumačenje. To je pouka o važnosti molitve kada
se suočavamo sa iskušenjem. Učenici, uprkos tome što Isus
ponavlja zahtev da se mole, umesto toga padaju u san.
Neposredno potom stiže gomila da uhapsi Isusa. I šta se
događa? Učenici, koji se nisu molili, zaista „padaju u
iskušenje"; oni beže sa poprišta, ostavljajući Isusa da se sam
suoči sa svojom sudbinom. A šta je sa Isusom, onim koji se
molio pre nego što je njegovo iskušenje došlo? Kada gomila
stigne, on se mirno predaje Očevoj volji, predajući se
mučeništvu koje je bilo pripremljeno za njega.
Naracija stradanja po Luki, kao što je odavno primećeno, jeste
priča o Isusovom stradanju, stradanju koje, kao i mnoga druga,
služi tome da pruži primer vernima kako da ostanu čvrsti pred
licem smrti. Lukina martirologija pokazuje da jedino molitva
može da pripremi čoveka da umre.
Šta se, dakle, dešava kada se sporni stihovi (43-44) ubace u taj
pasus? Na literarnom nivou, inverzija koja fokusira taj pasus na
Isusovu molitvu se potpuno narušava. Sada se središte tog
pasusa, a otuda i njegov fokus, prebacuje na Isusovu agoniju,
agoniju koja je tako užasna da zahteva natprirodnog utešitelja
da bi mu dao snagu da je podnese. Interesantno je da u toj
dužoj verziji priče Isusova molitva ne pruža mirno uverenje
kojim on odiše u ostatku te priče; zaista, tek nakon nje se on
moli „još usrdnije" tako da njegov znoj počinje da liči na velike
kapi krvi koje padaju na zemlju. Ono što hoću da kažem nije
samo to da je izgubljena jedna fina književna struktura, već da
se čitavo središte pažnje premešta na Isusa u dubokoj i
srceparajućoj agoniji i na potrebu za čudesnom intervencijom.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 11:16 PM | Message # 10
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
To samo po sebi možda i ne izgleda kao nerešiva teškoća, dok
čitalac ne shvati da nigde u Jevandelju po Luki Isus nije
naslikan na taj način. Baš naprotiv, Luka se uveliko potrudio da
se suprotstavi upravo takvom pogledu na Isusa kakav ti stihovi
sadrže. Umesto da uđe u svoje stradanje ophrvan strahom i
drhtanjem, u agoniji u pogledu sudbine koja ga čeka, Lukin
Isus ide u smrt mirno i kontrolisano, sa poverenjem u volju
svog Oca do samog kraja. Upadljiva je činjenica, od posebnog
značaja za ovaj tekstualni problem, da je Luka mogao da stvori
takvu Isusovu sliku samo uklanjanjem onog predanja iz svog
izvora (tj. Jevanđelja po Marku) koje joj se suprotstavlja.
Jedino se duži tekst stihova 22:43-44 kod Luke ističe svojim
odstupanjem od toga.
Jedno jednostavno poređenje sa Markovom verzijom te priče
koja nam je pri ruci poučno je u tom pogledu (ako shvatimo da
je Marko bio izvor za Luku - koji je on izmenio da bi naglasio
neke druge karakteristike). Kod Luke je potpuno izostavljen
Markov iskaz da Isus „počinje da biva žalostan i
uznemiren" (Marko, 14:33), kao i Isusov komentar njegovim
učenicima: „Moja duša je duboko uznemirena, čak do smrti"
(Marko, 14:34). Umesto da padne na zemlju u patnji (Marko,
14:35), Lukin Isus klekne na kolena (Luka 22:41). Kod Luke,
Isus ne traži da ga mimoiđe taj čas (uporedi Marko 14:35); a
umesto da se moli tri puta da ga mimoiđe taj pehar (Marko, 14:
36, 39, 41) on to traži samo jednom (Luka, 22:42), pre svoje
molitve - samo što kod Luke to čini pod važnim uslovom:
„Ako je to tvoja volja". I tako, dok Lukin izvor, Jevanđelje po
Marku, pokazuje Isusa kako se u patnji moli u vrtu, Luka je
potpuno preoblikovao tu scenu da bi pokazao smirenog Isusa
koji se suočava sa smrću. Jedini izuzetak je Isusov „krvav
znoj", priča koje nema u našim najstarijim i najboljim
dokumentima. Zašto bi se Luka toliko trudio da ukloni Markov
portret Isusa koji pati ako bi Isusova patnja trebalo da bude
poenta njegove priče?
Jasno je da Luka ne deli Markovo poimanje da Isus pati, na
ivici očajanja. Nigde to nije očiglednije nego u njihovim
pričama o Isusovom raspeću. Marko slika Isusa kako ćuti na
putu do Golgote. Njegovi učenici su se razbežali; čak i verne
žene gledaju samo ,,sa odstojanja". Svi prisutni mu se
podsmevaju - prolaznici, jevrejske vođe i oba razbojnika.
 
bibleboyDate: Saturday, 2012-01-21, 11:16 PM | Message # 11
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Markov Isus je prebijen, ismevan, a napustili su ga i zaboravili
ne samo njegovi sledbenici, već na kraju i sam Bog. Njegove
jedine reči u čitavom prosedeu dolaze na samom kraju, kad on
glasno poviče: „Eloi, eloi, lema sabahtani" (Moj Bože, moj
Bože, zašto si me ti napustio?) On zatim glasno krikne i umre.
I ovaj portret je, opet, u oštroj suprotnosti sa onim što nalazimo
kod Luke. U Lukinoj priči, Isus uopšte ne ćuti, a kad govori,
pokazuje da i dalje kontroliše situaciju, pun pouzdanja u Boga,
svog Oca, pouzdanja u svoju sudbinu, brižan za sudbinu
ostalih. Na putu ka svom raspeću, prema Luki, kada Isus vidi
grupu žena koje jecaju, on im kaže da ne jecaju zbog njega, već
zbog sebe i svoje dece, zbog nesreće koja će ih uskoro zadesiti
(23:27-31). Dok ga prikivaju na krst, umesto da ćuti, on se moli
Bogu: ,,0če, oprosti im, jer ne znaju šta čine" (23:34). Na krstu,
u bolovima svog stradanja, Isus se upušta u inteligentan
razgovor sa jednim od razbojnika koji je raspet pored njega,
uveravajući ga da će tog dana biti zajedno u raju (23:43). I
najizražajnije od svega, umesto da na kraju patetično krikne
zato što su ga napustili, Lukin Isus, u punom poverenju da stoji
pred Bogom, predaje svoju dušu svom voljenom Ocu: „Oče, u
tvoje ruke predajem svoj duh" (24:46).
Teško je preceniti značaj tih izmena koje je Luka načinio u
odnosu na svoj izvor (Marka) za razumevanje našeg
tekstualnog problema. Ni u jednoj tački Lukine priče o
stradanju Isus ne gubi kontrolu, niti je ikad u dubokoj i
iznurujućoj strepnji za svoju sudbinu. On je tu odgovoran za
svoju sopstvenu sudbinu, zna šta mora da uradi i šta će mu se
desiti kad to uradi. To je čovek koji je u miru sa samim sobom
i smiren pred licem smrti.
Šta ćemo, dakle, reći o našim problematičnim stihovima? To su
jedini stihovi u Jevanđelju po Luki koji podrivaju ovaj jasan
portret. Jedino u njima Isus pati zbog svoje buduće sudbine;
jedino u njima izgleda da je izgubio kontrolu, nesposoban da
podnese teret svog udesa. Zašto bi Luka potpuno uklonio sve
tragove Isusove agonije na svim drugim mestima ako je
nameravao da je ovde još snažnije naglasi? Zašto bi uklonio
prigodan materijal iz svog izvora, i pre i posle navedenih
stihova? Izgleda da priča o Isusovom „krvavom znoju", koja se
ne nalazi u našim najstarijim i najboljim rukopisima, nije
izvorno postojala kod Luke, već da su je pisari naknadno
dodali tom jevanđelju.
 
bibleboyDate: Sunday, 2012-01-22, 8:40 AM | Message # 12
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
POSLANICA JEVREJIMA I NAPUŠTENI ISUS

Lukino prikazivanje Isusa, smatra Bart Erman, u suprotnosti je ne samo sa
Markovim, već i sa prikazivanjem kod drugih autora Novog
zaveta, uključujući i nepoznatog autora Poslanice Jevrejima,
koji izgleda da pretpostavlja poznavanje predanja o stradanju u
kome je Isus užasnut pred licem smrti i umire bez božanske
pomoći ili podrške, kao što se može videti u rešenju jednog od
najinteresantnijih tekstualnih problema u Novom zavetu.
Taj problem se pojavljuje u kontekstu koji opisuje konačno
potčinjenje svih stvari Isusu, Sinu Čovečijem. Kao i ranije,
stavio sam u zagrade tekstualne varijante koje su u pitanju.
"Jer kad mu [Bog] potčini sve stvari, on ne ostavlja ništa što
nije potčinjeno njemu. Ali mi još ne vidimo da su sve stvari
potčinjene njemu. Ali mi vidimo Isusa, koji je, pošto je učinjen
malo nižim od anđela, bio krunisan zahvaljujući svojoj patnji i
smrti kako bi [milošću Boga/odvojeno od Boga] on mogao da
iskusi smrt za svakog. (Jevrejima, 2:8-9)"
Iako gotovo svi preostali rukopisi tvrde da je Isus umro za sve
ljude „milošću Božijom" (CHARITI THEOU), umesto toga
nekoliko drugih tvrde da je umro „odvojeno od Boga". Ima
dobrih razloga da smatramo da je ovo poslednje ipak bilo
izvorno napisano u Poslanici Jevrejima.
Nema potrebe da ulazim u komplikovana pitanja koji to
rukopisi podržavaju varijantu „odvojen od Boga"; jedino ću
reći da, iako se ono pojavljuje u samo dva dokumenta iz 10.
veka, za jedan od njih (Rukopis br.1739) se zna da je načinjen
sa jednog primerka koji je bio star u najmanju ruku kao naši
najstariji rukopisi. Još važnije je to što nam učenjak sa početka
3. veka, Origen, kaže da je to pisalo u većini rukopisa njegovog
doba. I drugi dokazi ukazuju na to da je ta varijanta bila
popularna u ranom periodu: ona je nađena u rukopisima
poznatim Ambroziju i Jeronimu na latinskom Zapadu, a citira
je niz crkvenih otaca sve do 11. veka. I tako, uprkos činjenici
da tu varijantu ne podržavaju široko naši preostali rukopisi, nju
su nekad podržavali jaki spoljašnji dokazi.
Kad se od spoljašnjih okrenemo unutrašnjim dokazima, ne
može biti sumnje u nadmoć te slabo podržane varijante. Već
smo videli kako su pisari mnogo radije neki tekst koji je težak
za razumevanje činili lakšim, nego što bi neki lak tekst činili
težim. Hrišćani iz prvih vekova su svi smatrali Isusovu smrt
vrhunskim ispoljavanjem Božije milosti. Dakle, ako se kaže da
je „Isus umro odvojeno od Boga", moglo bi se smatrati da to
znači mnogo stvari, od kojih je većina neprijatna. Pošto su
pisari nužno stvorili jednu varijantu od druge, nema mnogo
sumnje u to koja od njih predstavlja kvarenje.
Ali, da li je ta izmena bila namerna? Naravno da su zagovornici
uobičajenijeg teksta („Božija milost") morali da tvrde da ta
izmena nije učinjena namerno (inače bi njihov omiljeni tekst
gotovo sigurno bio posledica menjanja originala). Iz nužnosti,
oni su onda izmislili alternativne scenarije da objasne slučajno
poreklo teže varijante. Obično uzimaju u obzir pretpostavku da
je, naprosto zato što su reči o kojima se radi slične po izgledu
(XARITI/XWRIS), neki pisar nenamerno zamenio reč "milost"
predlogom "odvojeno".
 
bibleboyDate: Sunday, 2012-01-22, 8:50 AM | Message # 13
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
No, to shvatanje izgleda prilično nategnuto. Da li je verovatnije
da nepažljivi ili duhom odsutni prepisivač izmeni tekst pišući
reč koja se ređe koristi u Novom zavetu („odvojeno") ili onu
koja se koristi češće („milost" - četiri puta češće)? Da li je
verovatno da bi stvorio rečenicu koja se ne pojavljuje nigde
drugde u Novom zavetu („odvojeno od Boga") ili onu koja se
pojavljuje više od dvadeset puta („milošću Božijom")? Da li je
verovatnije da bi stvorio tvrdnju, čak i slučajno, koja je
neobična i problematična, ili onu koja je poznata i laka?
Svakako, ovo drugo: čitaoci obično brkaju neobične reči sa
običnima i pojednostavljuju ono što je komplikovano, posebno
kada su delimično odsutni u mislima. Tako, čak i teorija o
nepažnji podržava manje potvrđenu varijantu („odvojeno od
Boga") kao originalnu.
Najpopularnija teorija medu onima koji misle da fraza
odvojeno od Boga nije originalna oslanja se na jedan tekst koji
je nastao kao beleška na margini: neki pisar je pročitao u
Poslanici Jevrejima da će ,,sve stvari" biti potčinjene
gospodstvu Hristovom, i smesta pomislio na Prvu poslanicu
Korinćanima 15:27:
„Jer će sve stvari biti potčinjene pod njegovim [Hristova]
stopalima". Ali, kad on kaže da će ,,sve stvari biti potčinjene",
jasno je da on misli sve stvari osim onog ko ih potčinjava [tj.
sam Bog nije medu stvarima koje su potčinjene Hristu na
kraju.]''
Po toj teoriji, pisar koji je prepisivao Drugu poslanicu
Jevrejima je hteo da tu bude isto tako jasno da kad taj tekst
ukazuje da će sve biti potčinjeno Hristu, to ne uključuje Boga
Oca. Da bi zaštitio taj tekst od pogrešnog razumevanja, pisar je
tu umetnuo belešku objašnjenja na margini Jevrejima 2:8 (kao
neku vrstu reference na I posl. Korinćanima 15:27), ukazujući
da ništa ne ostaje nepotčinjeno Hristu, „osim Boga". Tu
belešku je usled toga neki kasniji nepažljivi pisar umetnuo u
tekst narednog stiha Jevrejima 2:9, gde je mislio da ona spada.
Uprkos popularnosti tog rešenja, ono je možda i suviše
domišljato i potrebno mu je suviše sumnjivih koraka da bi bilo
delotvorno. Ne postoji rukopis koji podržava obe varijante u
tekstu (tj. ispravku na margini ili tekst stiha 8, gde bi ona
spadala i originalni tekst stiha 9). Štaviše, ako je neki pisar
mislio da je ta beleška bila ispravka na margini, zašto je nije
našao na margini do stiha 8, umesto do stiha 9? I konačno, ako
je pisar koji je načinio tu belešku uradio to pozivajući se na
Prvu poslanicu Korinćanima, zar ne bi napisao „osim
Boga" (EKTOS THEOU - frazu koja se zapravo pojavljuje u
tom pasusu poslanice Korinćanima) umesto „odvojeno od
Boga" (CHOPJS THEOU - frazu koja se ne nalazi u
Korinćanima)?
U celini, izuzetno je teško objasniti frazu odvojeno od Boga
ako je fraza milošću Božijom bila izvorni tekst Poslanice
Jevrejima 2:9. Istovremeno, dok bi se jedva moglo očekivati da
neki pisar kaže da je Hrist umro „odvojeno od Boga" imamo
sve razloge da mislimo da je upravo to ono što je autor
Poslanice Jevrejima rekao. Jer, ta manje potvrđena varijanta je
u većem skladu sa teologijom Poslanice Jevrejima („unutrašnja
verovatnoća"). Nigde se u čitavoj toj poslanici reč milost
(CHARIS) ne odnosi na Isusovu smrt ili na dobrobiti spasenja.
Umesto toga, ona je stalno
povezana sa darom spasenja kojim će tek biti obasut onaj koji
veruje, usled dobrote Božije (vidi posebno Jevrejima 4:16;
takođe i 10:29; 12:15; 13:25). Da se ne zaboravi, istorijski su
na hrišćane više uticali drugi autori Novog zaveta, posebno
Pavle, koji je smatrao Isusovo žrtvovanje na krstu vrhunskim
ispoljavanjem Božije milosti. Ali, Poslanica Jevrejima ne
koristi taj izraz na taj način, iako možda pisar koji je mislio da
je njen autor Pavle to nije shvatio.
 
bibleboyDate: Sunday, 2012-01-22, 9:25 AM | Message # 14
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline
Sa druge strane, tvrdnja da je „Isus umro odvojeno od Boga" -
zagonetna kada se uzme izolovano - dobija neodoljiv smisao u
širem literarnom kontekstu pisma Jevrejima. Dok njen autor
nikad ne govori o Isusovoj smrti kao o ispoljavanju božanske
„milosti", on stalno iznova naglašava da je Isus umro potpuno
ljudskom, sramnom smrću, potpuno odvojen od carstva iz koga
je došao, carstva Božijeg; usled toga, njegova žrtva je
prihvaćena kao savršeno ispaštanje za greh. Štaviše, Bog se
nije umešao u Isusovo stradanje i nije učinio ništa da umanji
njegov bol. Tako, na primer, Jevrejima 5:7 govori o Isusu koji
suočen sa smrću preklinje Boga glasnim povicima i suzama. U
12:2 se kaže da je on podneo „sramotu" svoje smrti, ne zato što
ga je Bog podržao, već zato što se nadao oslobođenju. U
čitavoj toj poslanici se govori da je Isus doživeo ljudsku bol i
smrt, kao i druga ljudska bića ,,u svakom pogledu". Njegova
agonija nije bila ublažena nekom posebnom privilegijom.
Što je još značajnije, glavna tema neposrednog konteksta
Jevrejima 2:9, naglašava da se Isus spustio ispod anđela da bi
potpuno doživeo krv i meso, iskusio ljudsku patnju i umro
ljudskom smrću. Ne zaboravimo, zna se da je njegova smrt
donela spasenje, ali taj pasus ne kaže ni reč o Božijoj milosti
koja se ispoljila u Hristovom radu za iskupljenje. Umesto toga,
ona se usredsređuje na hristologiju, na Hristovo spuštanje u
prolaznu oblast patnje i smrti. Kao potpuno ljudsko biće je Isus
doživeo svoje stradanje, odvojen od svake pomoći koja bi mu
mogla pripadati kao uzvišenom biću. Rad koji je on počeo
svojim spuštanjem dovršio je svojom smrću, smrću koja je
morala da bude „odvojeno od Boga".
Kako to da varijanta „odvojeno od Boga", koja se teško može
objasniti pisarskom izmenom, odgovara po lingvističkim
sklonostima, stilu i teologiji ostatku Poslanice Jevrejima, dok
se alternativna varijanta „milošću Božijom", koja pisarima ne
bi predstavljala nikakvu teškoću, sukobljava i sa onim što
Poslanica Jevrejima govori o Hristovoj smrti i sa načinom na
koji to ona govori? Izgleda da je u Jevrejima 2:9 izvorno
stajalo da je Isus umro „odvojeno od Boga", napušten, u
velikoj meri onako kako je opisan u priči o Stradanju u
Jevandelju po Marku.
 
bibleboyDate: Sunday, 2012-01-22, 11:57 AM | Message # 15
Major general
Group: Administrators
Messages: 337
Reputation: 1
Status: Offline

Određeni broj hrišćanskih grupa iz drugog i
trećeg veka imao je „adopcionistički" pogled na Hrista. Taj
pogled se naziva adopcionističkim zato što su njegove
pristalice smatrale da Isus nije bio božansko, već potpuno
ljudsko biće od krvi i mesa, koje je Bog „usvojio" kao svog
sina, kako se obično smatralo, pri njegovom krštenju.
JednaodnajpoznatijihhrišćansHhgrupakojasedržalaadopciomsfi
č'fcog pogleda na Hrista bila je izvesna sekta jevrejskih
hrišćana poznata kao ebioniti. Nismo sigurni kako su dobili to
ime. Ono možda potiče od njihovog opisa samih sebe,
zasnovanog na jevrejskom izrazu ebion, što znači „siromašan".
Ti Isusovi sledbenici su možda podražavali izvornu grupu
Isusovih učenika koji su se odricali svega zbog svoje vere, pa
su zato dobrovoljno ostajali siromašni u korist drugih.

Antiadopcionističke izmene teksta

Vetštajn je ispitao Aleksandrijski kodeks, koji je danas u Britanskoj
biblioteci, i ustanovio da u Prvoj poslanici Timotiju 3:16 - gde
u većini kasnijih rukopisa stoji da je Hrist „Bog koji se ispoljio
u telu" - u tom starom rukopisu umesto toga stoji da je Hrist
„onaj koji se ispoljio u telu". Ta promena je u grčkom veoma
mala - to je razlika između slova teta i omikron, koja izgledaju
veoma slično. Jedan kasniji pisar je izmenio izvorni
tekst, tako da u njemu više ne stoji ,,on" već „Bog" (koji se
ispoljio u telu). Drugim rečima, taj kasniji korektor je izmenio
originalni tekst menjajući reči na taj način da naglase Hristovu
božanstvenost. Upadljivo je što se ista ispravka pojavila u četiri
od naših ostalih ranih rukopisa Prve poslanice Timotiju, i u
svima njima su korektori izmenili tekst na isti način, tako da on
sada eksplicitno naziva Isusa „Bogom". To je postao tekst
ogromne većine kasnijih vizantijskih (tj. srednjovekovnih)
rukopisa - a potom je postao tekst najvećeg broja prvih prevoda
na engleski.
Naši najstariji i najbolji rukopisi, međutim, govore o Hristu
„koji" se ispoljio u telu, a da ne nazivaju Isusa izričito Bogom.
Izmena koja je počela da dominira srednjevekovnim
rukopisima je, dakle, načinjena da naglasi Isusovu
božanstvenost u tekstu.
To bi bio primer antiadopcionističke izmene, izmene
teksta sa namerom da se pobije tvrdnja kako je Isusova priroda
potpuno ljudska i da on sam nije bio božanske prirode.
Druge antiadopcionističke izmene odigrale su se u rukopisima
koji beleže rani Isusov život u Jevanđelju po Luki. Na jednom
mestu nam se kaže da su se „njegov otac i majka čudili onome
što mu je rečeno", kada su Josif i Marija odneli Isusa u Hram i
kada ga je blagoslovio sveti čovek Simeon. (Luka 2:33) Njegov
otac? Kako taj tekst može da zove Josifa Isusovim ocem kada
je Isusa rodila devica? Nimalo čudno, veliki broj pisara je
izmenio taj tekst da bi eliminisao mogući problem,
rekavši: ''Josif i njegova majka su se čudili..." Sada taj tekst nije
mogao da upotrebi neki hrišćanin-adopcionista da bi podržao
tvrdnju da je Josif bio otac tog deteta.
Slična pojava se dešava i nekoliko stihova kasnije u priči o
Isusu kao dvanaestogodišnjaku u Hramu. Priča je poznata:
Josif, Marija i Isus prisustvuju slavlju u Jerusalimu, ali potom,
kada ostatak porodice krene kući u karavanu, Isus ostaje za
njima, a da oni to ne znaju. Kako tekst kaže: „njegovi roditelji
nisu znali za to". Ali, zašto bi tekst govorio o njegovim
roditeljima, kad Josif nije njegov otac? Nekoliko tekstova
„ispravljaju" taj problem tako što menjaju tekst da glasi: „Josif
i njegova majka nisu znali za to". I opet, posle još nekoliko
stihova, nakon što su se vratili u Jerusalim da sve pretraže kako
bi našli Isusa, Marija ga nalazi nakon tri dana u hramu. Ona ga
grdi: „Otac i ja smo te tražili!" I opet su neki pisari rešili
problem - ovog puta jednostavno izmenivši tekst da glasi ,,Mi
smo te tražili!"
 
Forum » Test category » Test forum » Primeri izmene teksta u Novom Zavetu (Pozadina grešaka i izmena u Novome Zavetu.)
Page 1 of 41234»
Search:


Copyright MyCorp © 2017
Free website builderuCoz