|
Primeri izmene teksta u Novom Zavetu
|
|
| bibleboy | Date: Sunday, 2012-01-22, 12:30 PM | Message # 16 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| A sad jedno malo drugačije gledište u vezi 1 Timotijeve poslanice 3:16
Pisac tog članka je očigledno pomalo pristrasan - to je vidljivo svakome ko se bavi textualnom kritikom Novog zaveta. Ovaj text iz 1. Timotije 3:16 se smatra "namernom" interpolacijom, sa čime se ne slažu svi stručnjaci. Tačno je da text, prema mnogim rukopisima, ne kaže "Bog se javi u telu," kako naš Vuk prevodi, već "Ono što se javi u telu," kako prevode većina savremenih prevoda.
Ako pogledate grčki text, videćete da je razlika minorna:
θεος ἐφανερώθη ἐν σαρκί - "Bog se javi u telu."
Ὃς ἐφανερώθη ἐν σαρκί - "ono što se javi u telu."
Jedina razlika koja postoji u ove dve verzije jeste između reči θεος, koja znači "Bog," i reči Ὃς (čita se hos), zamenice muškog roda. Razlog zašto se u nekim kasnijim rukopisima našla imenica θεος umesto zamenice Ὃς može biti i sasvim slučajna prepisivačka greška, a ne namerna, kako pretpostavlja Ehrman. Naime, često se dešavalo da se imenica θεος pisala skraćeno, θς, samo sa prvim i poslednjim slovom, i to je ukazivalo na θεοs, Bog. θς je vrlo slično grčkom ος - tako se pisalo, bez akcenata. To je bolje mišljenje od onog koje nudi Ehrman, ali kao što primećujete - ovakvo objašnjenje nećete naći u tom članku, koji favorizuje samo jednu stranu priče.
Postoji nekoliko vrsta namernih grešaka, a svakako "teološki motivisane" namerne greške nisu jedine namerne greške (čak su, po mom mišljenju, vrlo retke). Recimo, u textualnoj kritici se pod namernim greškama često navodi zamena arhaičnih izraza i neobičnih reči nekim drugim, razumljivijim izrazima. Nije reč ni o kakvim teološkim razlozima, već čisto lingvističkim, da bi se text bolje razumeo. Postoje ispravke istorijskih ili geografskih nepravilnosti, za koje nismo sigurni kako i kada su nastali. Postoje određena proširenja nekih izjava kako bi one bile razumljivije itd. Uglavnom, moj je zaključak da text iz 1 Timotiju 3:16 ne spada u namerne greške, odnosno u text koji se menjao iz nekih teoloških razloga.
Jedina namerna, teološki motivisana greška u Novom zavetu, a da je tako transparentna, jeste ona iz 1. Jovanove 5:7, ali ta 'greška' je nastala mnogo kasnije, negde u 14, 15 veku, kad li već, a ne u 2, 3 ili 4 veku.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Sunday, 2012-01-22, 12:46 PM | Message # 17 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Jedna od najzanimljivijih antiadopcionističkih varijanti među
našim rukopisima pojavljuje se tamo gde bi se mogla i
očekivati, u priči o tome kako Jovan krsti Isusa, što je mesto
koje su mnogi adopcionisti koristili da tvrde kako je Bog
odabrao Isusa da bude njegov usvojeni sin. U Evanđelju po
Luki, kao i po Marku, kad se Isus krsti, nebesa se otvaraju, Duh
silazi na Isusa u obliku goluba i glas dopire sa neba. Ali,
rukopis Jevanđelja po Luki se razlikuju po tome šta glas zaista
kaže. Prema najvećem broju naših rukopisa, on je izgovorio
iste reči koje nalazimo i u Markovoj priči: „Ti si moj voljeni
Sin kojim sam veoma zadovoljan" (Marko 1:11, Luka, 3:22).
Ali, u jednom starom grčkom rukopisu i u nekoliko latinskih
rukopisa, glas kaže nešto frapantno drugačije: ,,Ti si moj Sin,
danas sam te rodio". Danas sam te rodio! Zar to ne ukazuje da
je dan njegovog krštenja dan kada je Isus postao Sin Božiji?
Zar ne bi taj tekst mogao da upotrebi neki hrišćanin
adopcionista da naglasi kako je Isus tada postao Božiji Sin?
Pošto je to veoma interesantna varijanta, dobro bi bilo da se
njome šire pozabavimo; to još izrazitije ilustruje složenosti
problema sa kojima se suočavaju tekstolozi.
Prvo pitanje koje treba rešiti je sledeće: koji od ta dva oblika
teksta je izvorni, a koji predstavlja izmenu? Ogromna većina
grčkih rukopisa ima prvu verziju (,,Ti si moj voljeni Sin kojim
sam veoma zadovoljan"); zato možemo doći u iskušenje da
smatramo da je ona druga verzija izmena. Problem u tom
slučaju predstavlja to što taj stih često citiraju rani crkveni oci
u periodu pre nego što je nastao najveći broj naših rukopisa. On
se citira u drugom i trećem veku svuda, od Rima, preko
Aleksandrije, Severne Afrike, Palestine i Galije, pa sve do
Španije. I u gotovo svim slučajevima, citira se druga varijanta
teksta („Danas sam te rodio").
Štaviše, to je oblik teksta koji manje liči na ono što nalazimo u
paralelnom pasusu kod Marka. Kao što smo već videli, pisari
po pravilu nastoje da usklade tekstove umesto da ih sukobe;
zato je verovatnije da je onaj oblik teksta koji se razlikuje kod
Marka originalan kod Luke. Ti argumenti ukazuju da je manje
potvrđena varijanta - „Danas sam te rodio" - zaista original, i
da su je izmenili pisari koji su se plašili njenih adopcionističkih
konotacija.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Sunday, 2012-01-22, 3:00 PM | Message # 18 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Neki naučnici imaju suprotan stav, i tvrde da nije moguće da
kod Luke glas prilikom krštenja kaže „Danas sam te rodio",
zato što je već pre tog mesta u Lukinoj priči jasno da je Isus Sin
Božiji. Tako, u Jevanđelju po Luki 1:35, anđeo Gavrilo
najavljuje Isusovoj majci da će se „Sveti Duh spustiti na tebe i
Moć Najvišeg će te prekriti, pa će se onaj koga rodiš zvati
svetim, Sinom Božijim". Drugim rečima, za samog Luku je
Isus već bio Sin Božiji prilikom njegovog rodenja. Prema toj
teoriji, ne bi se moglo reći da je Isus postao Sin Božiji prilikom
svog krštenja - pa zato šire potvrđena varijanta, ,,Ti si moj
voljeni Sin kojim sam veoma zadovoljan", verovatno
predstavlja original.
Po Luki 2:11, Isus je rođen kao Hrist.
Ako predpostavimo se u izvornoj Lukinoj priči o lsusovom
krštenju zaista začuo glas sa neba da objavi ,Ti si moj Sin,
danas sam te rodio", ipak Luka verovatno nije nameravao da se to
tumači na adopcionistički način, pošto je on, na kraju krajeva,
već ispričao priču o Isusovom devičanskom rođenju (u 1. i 2.
poglavlju). Ali, kasniji hrišćani koji su čitali stih 3:22 u
Evanđelju po Luki mogli su se zaprepastiti zbog njegovih
mogućih implikacija, pošto izgleda da je on otvoren za
adopcionističko tumačenje. Da bi sprečili da bilo ko shvati
tekst na taj način, neki pre-pravoverni pisari su izmenili taj
tekst da bi ga potpuno usaglasili sa tekstom Jevanđelja po
Marku 1:11. Sad, umesto da se kaže da je Isusa rodio Bog,
naprosto se kaže: „Ti si moj voljeni Sin kojim sam veoma
zadovoljan". To je možda, još jedna
antiadopcionistička izmena u tekstu.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Sunday, 2012-01-22, 3:32 PM | Message # 19 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Prvih osamnaest stihova Jevanđelja po Jovanu se ponekad
nazivaju njegovim Prologom. Tu Jovan govori o „Reči
Božijoj" koja ,,u početku beše sa Bogom" i koja „beše
Bog" (stih 1-3). Ta Reč Božija je načinila sve stvari koje
postoje. Štaviše, ona je način na koji Bog komunicira sa svetom;
Reč je način na koji se Bog ispoljava drugima. I na
jednom mestu nam se kaže da „Reč postade telo i boravi među
nama". Drugim rečima, Božija sopstvena Reč je postala
ljudsko biće (stih 14). To ljudsko biće je bio „Isus Hrist" (stih
17). Prema takvom shvatanju stvari, Isus Hrist predstavlja
„inkarnaciju" Božije sopstvene Reči, koja je bila sa Bogom na
početku i koja je i sama bila Bog, pomoću koje je Bog načinio
sve stvari.
Taj prolog se onda završava sa nekoliko upadljivih reči, koje
nam dolaze u dve varijante: „Niko nikad nije video Boga, već
jedinstvenog Sina/jedinstvenog Boga, koji je u grudima
Očevim, onog koji ga je učinio znanim" (stih 18).
Tekstualni problem tiče se određivanja tog „jedinstvenog". Da
li on treba da se odredi kao „jedinstveni Bog u nedrima Oca" ili
„jedinstveni Sin u nedrima Oca"? Mora se priznati da je prva
varijanta varijanta koja se nalazi u rukopisima koji su najstariji
i u celini se smatraju najboljima - a to su rukopisi iz
aleksandrijske tekstualne porodice. Ali, upadljivo je da se ona
retko nalazi u rukopisima koji nisu povezani sa Aleksandrijom.
Da li je moguće da je to tekstualna varijanta koju je
stvorio neki pisar iz Aleksandrije i koja je tamo postala
popularna? Ako je tako, to onda objašnjava zašto najveći broj
rukopisa iz svih drugih krajeva ima drugačiji tekst, u kome se
Isus ne naziva jedinstvenim Bogom, već jedinstvenim Sinom.
Ima i drugih razloga da mislimo kako je zapravo ova druga
varijanta ispravna. Jevanđelje po Jovanu koristi frazu
„jedinstveni Sin" (koja se ponekad pogrešno prevodi kao
„jedini rođeni Sin") na nekoliko drugih mesta (vidi Jovan
3:16,18); a ni na jednom drugom mestu ono ne govori o Hristu
kao o „jedinstvenom Bogu". Pored toga, šta bi uopšte značilo
da Hrista nazovemo tako? Termin jedinstven na grčkom znači
„jedini od neke vrste". Može biti samo jedan koji je jedini od
neke vrste. Termin jedinstveni Bog mora se odnositi na samog
Boga Oca - inače on nije jedinstven. Ali, ako se taj izraz odnosi
na Oca, kako se može upotrebiti za Sina? Ako imamo u vidu
činjenicu da je uobičajeniji (i razumljiviji) izraz u Jevanđelju
po Jovanu „jedinstveni Sin", ispada da su to bile reči koje su
izvorno stajale u jevanđelju po Jovanu 1:18. Već je i to
izuzetno uzvišeno shvatanje Hrista - on je „jedinstveni Sin koji
je u nedrima Oca". I on je taj koji objašnjava Boga svima
drugima.
Izgleda, ipak, da neki pisari - verovatno iz Aleksandrije - nisu
bili zadovoljni čak ni tim uzvišenim poimanjem Hrista, pa su
ga učinili još uzvišenijim, preradujući tekst. Sad Hrist nije
samo Božiji jedinstveni Sin, već sam Jedinstveni Bog! I ovde
ispada da je to bila antiadopcionistička promena koju su
načinili prepravoverni pisari iz drugog veka.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Sunday, 2012-01-22, 6:42 PM | Message # 20 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
|
Na suprotnom kraju teološkog spektra od judeohrišćanskih
ebionita i njihove adopcionističke hristologije bila je jedna
grupa hrišćana poznata kao doketisti.5 To ime potiče od grčke
reči DOKEO, koja znači „izgledati" ili „činiti se". Doketisti su
smatrali da Isus nije bio potpuno ljudsko biće od krvi i mesa.
Umesto toga je bio potpuno (i isključivo) božanski; samo je
„izgledao" ili se „činio" kao da je ljudsko biće, da oseća glad,
žeđ i bol, da krvari, da umire.
Antidoketičke izmene teksta
Prvi primer tiče se - priče o Isusovom „krvavom znoju".
Ti stihovi se verovatno nisu nalazili u izvornom
Jevanđelju po Luki 22. Taj odlomak opisuje
događaje koji se odigravaju neposredno pre Isusovog hapšenja,
kada on ostavlja učenike da bi otišao da se moli nasamo,
tražeći da se pehar njegove patnje ukloni od njega, ali moleći
da se ,,ispuni Božija volja". Potom, u nekim rukopisima,
čitamo problematične stihove: ,,I anđeo s neba mu se javi,
osnažujući ga. A pošto je bio u agoniji, on poče da se moli još
usrdnije i njegov znoj postade kao kapi krvi koje su padale na
zemlju" (stihovi 43-44).
Bart Ehrman tvrdi da stihovi 43-44 narušavaju strukturu
tog odlomka u Lukinom jevanđelju, odeljka koji inače
predstavlja rečeničnu inverziju koja usmerava pažnju na
Isusovu molitvu da se ispuni Božija volja. Dotični takođe ukazuje
da ti stihovi sadrže jednu teologiju koja je potpuno neslična
onom što inače nalazimo u Lukinom pripovedanju Isusovog
stradanja. Na svim drugim mestima, Isus je miran i kontroliše
situaciju. Luka se, zapravo, potrudio da iz te priče ukloni sva
ukazivanja na Isusovu patnju. Dakle, tih stihova ne samo da
nema u važnim i ranim rukopisima, već se i suprotstavljaju
slici Isusa koji se suočava sa smrću kakvu nalazimo na drugim
mestima u Jevanđelju po Luki.
Zašto su ih onda pisari dodali toj priči? Sada smo u mogućnosti
da odgovorimo na to pitanje. Primetno je da na te stihove
aludiraju pre-pravoverni autori iz sredine i sa kraja drugog
veka (Justin Mučenik, Irinej iz Galije i Hipolit iz Rima); a što
je još interesantnije, svaki put kad ih pominju, oni to čine kako
bi se suprotstavili shvatanju da Isus nije bio pravo ljudsko biće.
To jest, duboka patnja koju Isus izražava, u tim stihovima,
uzeta je kao primer da se pokaže da je on zaista bio ljudsko
biće, koje može da pati kao i svi mi. Tako, na primer, branilac
ranih hrišćana, Justin, nakon što je zapazio da je „njegov znoj
padao kao kapi krvi dok se molio", tvrdi da to pokazuje ,,da je
Otac želeo da njegov Sin zaista doživi takvu patnju zarad nas"
kako mi ,,ne bismo mogli da kažemo da on, pošto je Sin Božiji,
nije osetio ono što mu se dešavalo i što mu je učinjeno".
Drugim rečima, Justin i njegove pre-pravoverne kolege su
shvatili da ti stihovi slikovito pokazuju kako Isus nije samo
„izgledao" kao da je ljudsko biće: on je zaista bio čovek, na
svaki način. Iz toga proizlazi da su ti stihovi, pošto se, kao što
smo videli, nisu izvorno nalazili u Jevanđelju po Luki, dodati
da bi se suprotstavili doketistima.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Sunday, 2012-01-22, 9:10 PM | Message # 21 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Za pre-pravoverne hrišćane bilo je važno da se naglasi da je
Isus bio pravi čovek od krvi i mesa, jer je upravo žrtvovanje
njegovog mesa i prolivanje njegove krvi to što je donelo
spasenje - ne prividno, već stvarno. Još jedna tekstualna
varijanta Lukine priče o Isusovim poslednjim časovima
naglašava tu stvarnost. To se dešava tokom Isusove poslednje
večere sa svojim učenicima. U jednom od naših najstarijih
grčkih rukopisa, kao i u nekoliko latinskih, kaže nam se:
„I uzveši pehar, zahvalivši se, on reče: „Uzmite ovo i podelite
ga među sobom, jer ja vam kažem da ja od sad neću piti od
roda vinova, dok carstvo Božije ne dođe". I uzevsi hleb,
zahvalivši se, on ga prelomi i dade im ga, rekavsi: „To je moje
telo. Ali gle, ruka onog ko me izdaje je sa mojom na stolu".
(Luka, 22:17-19)
Ali, u najvećem broju naših rukopisa postoji jedan dodatak tom
tekstu, dodatak koji će zvučati poznato mnogim čitaocima
Biblije na engleskom, jer je ušao u najveći broj savremenih
prevoda. Tu, nakon što Isus kaže ,,To je moje telo", on
nastavlja: „koje je dato vama; učinite to u znak sećanja na
mene". I slično sa peharom posle večere, za koji kaže: „ovaj
pehar je novi zavet moje krvi koja je prolivena za vas".
To su poznate reči „institucije" poslednje večere, koje su u
veoma sličnom obliku poznate i iz Pavlove prve poslanice
Korinćanima (I. Kor. 11:23-25). Uprkos činjenici da su ti
stihovi poznati, ima dobrih razloga da smatramo da se oni nisu
izvorno nalazili u Jevanđelju po Luki, već da su naknadno
dodati kako bi naglasili da je Isusovo slomljeno telo i prolivena
krv bilo to što je donelo spasenje ,,za vas". Na primer, teško je
objasniti zašto bi pisari izostavili te stihove ako su se oni
izvorno nalazili kod Luke (na primer, nema homoeteleutona
koji bi objasnio njihovo izostavljanje), a posebno zato što oni
imaju tako jasan i gladak smisao kad se dodaju. Zapravo, kad
se ti stihovi oduzmu, većini ljudi izgleda da tekst zvuči donekle
osakaćeno. To što skraćena verzija (bez tih stihova) ne zvuči
poznato, može biti razlog koji je naveo pisare da dodaju te
stihove.
Štaviše, trebalo bi primetiti da ti stihovi, ma koliko zvučali
poznato, ne predstavljaju Lukino poimanje Isusove smrti. Jer,
jedna izrazita odlika Lukinog prikazivanja Isusove smrti - što
isprva može zvučati čudno - jeste da on nikad, ni na jednom
drugom mestu, ne ukazuje da je sama njegova smrt ono što
nam donosi izbavljenje od greha. Nigde u Lukinom delu u dve
knjige (Jevanđelje i Dela) ne kaže se da je Isus umro ,,za vas".
Zapravo, na jednom ili dva mesta u kojima Lukin izvor
(Marko) ukazuje da je spasenje došlo putem Isusove smrti
(Marko, 10:45, 15:39) Luka je izmenio reči u tekstu (ili ih
uklonio). Drugim rečima, Luka na drugačiji način od Marka (i
od Pavla, i od drugih ranohrišćanskih pisaca) shvata kako je
Isusova smrt dovela do spasenja.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Sunday, 2012-01-22, 9:19 PM | Message # 22 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Lako je da vidimo kakvo je bilo Lukino shvatanje ako
razmotrimo ono što on govori u knjizi Dela apostolskih, u
kojima apostoli drže niz govora da bi preobratili druge u svoju
veru. Ni u jednom od tih govora apostoli ne ukazuju da Isusova
smrt donosi iskupljenje od grehova (npr. u poglavljima 3, 4,
14). To ne znači da je Isusova smrt nevažna. Ona je za Luku
izuzetno važna - ali ne kao iskupljenje. Umesto toga, Isusova
smrt je ono što navodi druge ljude da uvide sopstvenu krivicu
pred Bogom (pošto je on umro iako je bio nedužan). Kada ljudi
shvate svoju krivicu, oni se okreću Bogu u pokajanju, a onda
im on oprašta njihove grehove.
Drugim rečima, za Luku Isusova smrt navodi ljude na pokajanje,
a to pokajanje je ono što donosi spasenje. Ali, to se ne slaže sa
tim problematičnim stihovima kojih nema u nekim od naših
ranih svedočanstava: u tim stihovima je Isusova smrt naslikana
kao iskupljenje ,,za vas".
Izgleda da izvorno ti stihovi nisu pripadali Lukinom
jevanđelju. Zašto su, dakle, dodati? U jednoj kasnijoj raspravi
sa Markionom, Tertulijan je naglasio:
„Isus je dovoljno jasno izjavio sta podrazumeva pod hlebom
kad je hleb nazvao svojim telom. On na sličan način, kad
pominje pehar i daje novi zavet koji će biti zapečaćen
njegovom krvlju, potvrđuje realnost svog tela. Jer, ne može biti
krvi u telu koje nije telo od mesa. Zato nam potvrdivanje mesa
daje dokaz o telu, a svedočenje krvi daje nam dokaz o
mesu" (Protiv Markiona, 4,40)
Izgleda, dakle, da su ti stihovi dodati da bi naglasili da Isus ima
pravo telo od mesa koje je zaista žrtvovao zarad drugih. Možda
to nije naglasio sam Luka, ali su to svakako naglasili prepravoverni
pisari, koji su izmenili tekst Lukinog jevanđelja da
bi se suprotstavili doketističkim hristolozima kakav je bio
Markion.
Još jedan stih za koji izgleda da su ga u Jevanđelje po Luki
dodali pre-pravoverni pisari je stih 24:12, koji se odigrava
neposredno nakon što se Isus digao iz mrtvih. Neke od žena,
Isusovih sledbenika, odlaze u grob, vide da on nije tamo i
govori im se da se podigao. One se vraćaju da to kažu
učenicima, koji odbijaju da im poveruju, jer im to zvuči kao
„budalasta priča". Tada se u mnogim rukopisima pojavljuje stih
24:12: „Ali Petar, ustavši, potrča ka grobu i sagnuvši se vide
samo lanenu odeću i vrati se kući, u čudu se pitajući šta se
zbilo".
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 7:31 AM | Message # 23 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Bart Erman misli da postoje odlični razlozi da
smatramo da se ti stihovi nisu nalazili
u izvornom Jevanđelju po Luki. U njima se nalazi veliki broj
stilističkih crta koje ne nalazimo nigde drugde kod Luke,
uključujući i najveći broj ključnih reči tog teksta, na primer
„sagnuvši se", i „lanena odeća" (ranije u toj priči se koristi
druga reč za Isusovu pogrebnu odeću). Štaviše, teško je shvatiti
zašto bi neko želeo da ukloni taj stih ako je on zaista bio deo
jevandelja (i opet, nema homoeteleutona, itd. koji bi objasnio
slučajno izostavljanje). Kao što su primetili mnogi čitaoci, taj
stih u velikoj meri zvuči kao zaključak jedne priče u Jevanđelju
po Jovanu (20:3-10) u kojoj Petar i „voljeni učenik" trče do
groba i nalaze ga praznog. Da li je moguće da je neko dodao
sličnu priču, kao zaključak, Jevandelju po Luki?
Ako je tako, to je upadljiv dodatak, jer on veoma dobro
podržava pre-pravoverni stav da Isus nije bio samo neka vrsta
privida, već je imao pravo, fizičko telo. Štaviše, to je uvideo
glavni apostol, sam Petar. Zato, umesto da dopusti da priča o
praznom grobu ostane „budalasta priča" nekih nepouzdanih
žena, tekst sada pokazuje da u tu priču ne samo može da se
veruje, već i da je istinita, pošto je potvrđuje niko drugi do
Petar (pouzdani muškarac, kako se može pretpostaviti). Što je
još važnije, taj stih naglašava fizičku prirodu vaskrsenja, pošto
jedina stvar koja je ostala u grobu predstavlja fizički dokaz
vaskrsenja: laneno odelo koje je pokrivalo Isusovo telo. To je
bilo telesno vaskrsnuće prave osobe. I opet Tertulijan ukazuje
koliko je važna ta poenta:
„Sad, ako se poriče (Hristova) smrt, zato što se poriče njegova
telesnost, neće biti izvesnosti njegovog vaskrsenja. Jer on se
nije uzneo, iz istih razloga iz kojih nije ni umro, zato što nije
posedovao stvarnost tela kojoj odgovara kako smrt, tako i
vaskrsenje. Slično tome, ako se poništi Hristovo vaskrsenje,
biće poništeno i naše". (Protiv Markiona, 3, 8)
Hrist je, dakle, morao imati pravo telo od mesa, koje se zaista,
fizički, podiglo iz mrtvih.
Ne samo da je Isus fizički patio i umro i fizički vaskrsao: za
pre-pravoverne, on se takođe fizički uzneo na nebo. Poslednja
tekstualna varijanta koju ćemo razmotriti nalazi se na kraju
Jevanđelja po Luki, nakon što se odigralo vaskrsenje (ali istog
dana). Isus se obratio svojim sledbenicima prvi put, a potom se
rastao od njih:
,,I desi se da, dok ih je blagosiljao, on bese udaljen od njih; i
oni se vratise u Jerusalim sa velikom radosću." (Luka,
24:51-52)
Ali, interesantno je da se zapazi da u nekim od naših najstarijih
svedočanstava - uključujući i Aleksandrijski rukopis, - postoji
dodatak tom tekstu. Nakon što se ukaže da je
„udaljen od njih", u tim rukopisima se kaže ,,i bi vaznesen na
nebo". To je značajan dodatak, jer on naglašava fizičku prirodu
Isusovog odlaska (umesto blaže varijante ,,da je udaljen"). Ova
varijanta je posebno interesantna zato što isti autor, Luka, u
svojoj drugoj knjizi, knjizi Dela apostolskih, opet priča o
Isusovom vaznesenju na nebo, ali eksplicitno naglašava da se
ono odigralo „četrdeset dana" nakon njegovog vaskrsnuća
(Dela, 1:1-11).
Zbog toga je teško da poverujemo da je Luka napisao rečenicu
o kojoj govorimo u Jevanđelju po Luki 24:51 - pošto je sigurno
da on ne misli kako se Isus uspeo na nebo na dan svog
vaskrsnuća, ako već na početku svog drugog dela ukazuje da se
to dogodilo nakon četrdeset dana. Takođe vredi da se primeti
da se glavni izraz o kome se radi („odnet gore") ne pojavljuje
ni na jednom drugom mestu u Jevanđelju po Luki, a ni u knjizi
Dela apostolskih.
Zašto bi neko dodao te reči? Mi znamo da su pre-pravoverni
hrišćani želeli da naglase stvarnu, fizičku prirodu Isusovog
odlaska sa zemlje: Isus je fizički otišao i fizički će se vratiti,
donoseći sa sobom fizičko spasenje. Tako su se oni borili
protiv doketista, koji su smatrali da je to bio samo privid. Može
biti da su pisari koji su bili umešani u te rasprave namerno
izmenili tekst koji su pisali da bi naglasili tu poentu.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 8:37 AM | Message # 24 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
|
Treća grupa koja je brinula pre-pravoverne hrišćane iz drugog i
trećeg veka bila je hrišćanska grupa koja je shvatala Hrista ne
samo kao ljudsko biće (kao adopcionisti) i ne samo kao
božansko (kao doketisti), već kao dva bića, jedno potpuno
ljudsko, a drugo potpuno božansko. Možemo to nazvati
„separacionističkom" hristologijom, jer ona je delila Isusa
Hrista na dva: čoveka Isusa (koji je bio potpuno ljudski) i
božanskog Hrista (koji je bio potpuno božanski). Po glavnim
zagovornicima ovog pogleda, božansko biće, Hrist, je
privremeno boravilo u čoveku Isusu, osposobivši ga da čini
svoja čuda i propoveda svoja učenja; ali, pre Isusove smrti,
Hrist ga je napustio, prisiljavajući ga da se sa raspećem suoči
sam.
Tu separacionističku hristologiju je obično propovedala jedna
grupa hrišćana koju naučnici nazivaju gnosticima.
Antiseparacionističke izmene teksta
Rasprave o separacionističkim hristologijama igrale su
određenu ulogu u prenosu tekstova koji su postali Novi zavet.
U Poslanici Jevrejima 2:9, u kojoj se
kaže, u njenom izvornom tekstu, da je Isus umro „odvojeno od
Boga". Većina pisara prihvatila je
drugu varijantu pisanja, koja kaže da je Isus umro „milošću
Božijom", iako to nije bio tekst koji je autor izvorno napisao.
Zašto su pisari smatrali da je taj izvorni tekst potencijalno opasan?
Prema separacionističkoj hristologiji, Hrist je zaista umro
„odvojeno od Boga", na taj način što se, dok je bio na krstu,
božanski element koji je boravio u njemu uklonio, pa je Isus
umro sam. Svesni da se taj tekst može upotrebiti da podrži
takvo shvatanje, hrišćanski pisari su načinili jednostavnu, ali
duboku izmenu. Sada, umesto da ukaže kako se njegova smrt
odigrala odvojeno od Boga, tekst potvrđuje da se njegova smrt
odigrala „milošću Božijom". Tako, dakle, vidimo na delu
antiseparacionističku izmenu.
Još jedan interesantan primer te pojave se pojavljuje upravo na
onim mestima gde bismo i mogli da je očekujemo, u
jevanđeljskim pričama o Hristovom raspeću.
U Jevanđelju po Marku Isus ćuti tokom čitave
procedure raspeća. Vojnici ga razapinju, prolaznici i jevrejske
vođe mu se podsmevaju, kao i dva razbojnika koji su razapeti
sa njim; a on ne kaže ni reč - do samog kraja, kada se smrt
približi, kad Isus poviče reči uzete iz Psalma 22: „Eloi, Eloi,
lama savahtani", koje u prevodu znače; „Moj Bože, moj
Bože, zašto si me napustio?" (Marko, 15:34)
Interesantno je zapaziti kako je, prema viđenju prepravovernog
pisca Irineja, Jevanđelje po Marku bilo jevanđelje
koje su odabrali oni „koji su odvajali Isusa od Hrista" - to jest,
za gnostike koji su prihvatili separacionističku hristologiju.
Imamo čvrste dokaze koji ukazuju da su neki gnostici shvatili
poslednji Isusov iskaz bukvalno, kao da on ukazuje da je u tom
trenutku božanski Hrist napustio Isusa (pošto božansko ne
može da iskusi smrtnost i smrt). Dokaze nalazimo u gnostičkim
dokumentima koji razmišljaju o značaju tog trenutka u
Isusovom životu. Tako, na primer, apokrifno Jevanđelje po
Petru, za koje su neki posumnjali da sadrži separacionističku
hristologiju, navodi te reči u nešto drugačijem obliku: „Moja
moći, o moći, napustila si me!" Još je frapantniji gnostički tekst
poznat kao Jevanđelje po Filipu, u kome je naveden taj stih, a
potom dodato separacionističko tumačenje:
„Moj Bože, moj Bože, zašto si me, o Gospode, napustio?" Jer
na krstu on reče te reči, jer se tamo razdvojio."
Pre-pravoverni hrišćani su znali za oba ta jevandelja i njihovo
tumačenje tog trenutka vrhunca Isusovog raspeća. Možda nas
onda ne iznenađuje previše što su tekst Jevanđelja po Marku
izmenili neki pisari na način koji bi zaobišao to gnostičko
objašnjenje. U jednom grčkom rukopisu i nekoliko latinskih
svedočanstava, kaže se da Isus nije izrekao tradicionalni „krik
napuštenoga" iz Psalma 22, već je umesto toga povikao: „Moj
Bože, moj Bože, zašto si me ismejao?"
Zašto su, dakle, pisari izmenili taj tekst? Pre-pravoverni
pisari su se brinuli da njihovi gnostički protivnici ne upotrebe
taj tekst protiv njih. Načinili su važnu i tekstualno pogodnu
izmenu, pa se sad Bog podsmeva Isusu umesto da ga napusti.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 8:54 AM | Message # 25 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Kao poslednji primer jedne tekstualne varijante te vrste,
načinjene da se suprotstavi separacionističkoj hristologiji,
možemo da razmotrimo jedan pasus koji se pojavljuje u Prvoj
poslanici Jovanovoj. U najstarijoj verziji tog teksta 4:2-3 kaže
nam se:
,,Na taj način znate Duh Božiji. Svaki duh koji prizna da je Isus
Hrist došao u telo je od Boga; a svaki duh koji ne priznaje Isusa
nije od Boga. To je duh anti-Hrista."
To je jasan, direktan odlomak: samo oni koji priznaju da je Isus
zaista došao u telu (za razliku od, recimo, doketističkih
pogleda) pripada Bogu; oni koji to ne priznaju suprotstavljaju
se Hristu (anti-Hristi). Ali, postoji jedna interesantna tekstualna
varijanta koja se pojavljuje u drugoj polovini tog pasusa.
Umesto da govori o onima „koji ne priznaju Isusa", nekoliko
svedočanstava umesto toga govore o onima „koji oslobađaju
Isusa". Šta to znači - oslobadaju Isusa i zašto je ta varijanta
teksta ušla u neke rukopise?
Za početak, trebalo bi da naglasim da to nije slučaj u baš
mnogo rukopisa. Zapravo, od svedočanstava na grčkom, ono se
pojavljuje samo na margini jednog rukopisa iz desetog veka
(Rukopis 1739). Ali je taj rukopis, kao što smo videli, izuzetan
rukopis, jer izgleda da je prepisan sa jednog rukopisa iz
četvrtog veka, a napomene na njegovoj margini beleže imena
crkvenih otaca koji su imali drugačije varijante teksta u
određenim delovima. U ovom primeru, beleška na margini
ukazuje da je varijanta „oslobađaju Isusa" bila poznata
nekolicini crkvenih otaca sa kraja drugog i početka trećeg veka
- Irineju, Klimentu i Origenu. Štaviše, ona se pojavljuje i u
latinskoj Vulgati. Između ostalog, to pokazuje da je ta varijanta
bila popularna u vreme kad su pre-pravoverni hrišćani
raspravljali sa gnosticima o pitanjima hristologije.
Pa ipak se ta varijanta verovatno ne može prihvatiti kao
„izvorni" tekst, zbog oskudnih potvrda za nju - ona se ne
nalazi, na primer, ni u jednom od naših najstarijih i najboljih
rukopisa (zapravo, ni u jednom grčkom rukopisu, osim te
beleške na margini). Zašto bi je, onda, dodao neki hrišćanski
pisar? Izgleda da je ona stvorena da bi omogućila „biblijski"
napad na separacionističku hristologiju u kojoj se Isus i Hrist
dele na dva odvojena entiteta, ili kako kaže ta varijanta teksta,
u kojoj je Isus „oslobođen" od Hrista. Ta tekstualna varijanta
ukazuje da svako ko podržava takvo shvatanje nije od Boga,
već je zapravo antihrist. Dakle, opet imamo varijantu koja je
stvorena u kontekstu hristoloških rasprava drugog i trećeg
veka.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 10:06 AM | Message # 26 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Tekstualne izmene koje se tiču žena
Jedan od najvažnijih pasusa u savremenim raspravama o ulozi
žena u crkvi nalazimo u I poslanici Korinćanima 14. U
najvećem broju savremenih prevoda na engleski, taj pasus
glasi:
33 Jer Bog nije Bog pometnje već mira. I kao u svim crkvama
svetaca, 34 neka žene ćute. Jer njima nije dozvoljeno da govore,
već da budu podređene, bas kao sto zakon kaze. 35 Ali ako one
žele da nauče nešto, neka upitaju svoje muževe kod kuće. Jer
sramno je da zena govori u crkvi. 36 Šta! Zar je reč potekla
samo od tebe, ili je sama došla do tebe?
Ovaj pasus izgleda kao jasno i direktno uputstvo ženama da ne
govore (a da i ne pominjemo poučavanje!) u crkvama, i u
velikoj meri podseća na pasus iz Prve poslanice Timotiju 2.
Ali, najveći broj proučavalaca je ubeđen da
Pavle nije napisao taj pasus u Prvoj poslanici Timotiju, jer se
on pojavljuje u pismu za koje izgleda da ga je namesto Pavla
napisao neki njegov sledbenik iz druge generacije, doduše u
njegovo ime. Ali, niko ne sumnja da je Pavle napisao Prvu poslanicu
Korinćanima. Međutim, u navedeni pasus ima sumnji.
Jer, kako stvari stoje, pomenuti stihovi (34-35) su u nekim od
važnih tekstualnih svedočanstava izmešani. U tri grčka
rukopisa i u nekoliko latinskih svedočanstava, njih ne nalazimo
tu, nakon stiha 33, već kasnije, nakon stiha 40. To je navelo
neke proučavaoce da pretpostave da te stihove nije napisao
Pavle, već da su nastali kao neka vrsta napomene na margini
koju je dodao neki pisar, moguće pod uticajem Prve poslanice
Timotiju, 2. Razni pisari su tu belešku umetnuli na razna mesta
u tekstu - neki posle stiha 33, a drugi posle stiha 40.
Ima dobrih razloga da smatramo da Pavle nije napisao te
stihove. Na primer, oni se ne uklapaju dobro u neposredni
kontekst. U tom delu Prve poslanice Korinćanima, Pavle se
bavi pitanjem prorokovanja u crkvi i upućuje hrišćanske
proroke kako da se ponašaju tokom hrišćanskog bogosluženja.
To je tema stihova 26-33, ali je opet tema u stihovima 36-40.
Ako izvadimo stihove 34-35 iz njihovog konteksta, izgleda da
taj pasus glatko teče kao diskusija o ulozi hrišćanskih proroka.
Dakle, diskusija o ženama deluje kao da je umetnuta u
kontekst, pa silom ulazi u uputstva koja Pavle daje o sasvim
drugim stvarima.
Ne samo da ti stihovi deluju kao uljezi u kontekstu poglavlja
14, već su i nesaglasni sa onim što Pavle govori na drugim
mestima u Prvoj poslanici Korinćanima. Jer, ranije u toj knjizi,
Pavle upućuje žene koje govore u
crkvi: prema poglavlju 11, kada se mole i prorokuju - što su
aktivnosti koje se uvek obavljaju naglas u hrišćanskom
bogosluženju - treba da se postaraju da na glavi imaju veo
(11:2-16). U tom pasusu, za koji nema sumnje da ga je napisao
Pavle, jasno je da on podrazumeva da žene mogu da govore i
da to i čine u crkvi. No, u problematičnom pasusu u poglavlju
14, isto tako je jasno da „Pavle" zabranjuje ženama da uopšte
govore. Teško je pomiriti ta dva stava - ili je Pavle dopuštao
ženama da govore (sa pokrivenom glavom, poglavlje 11) ili
nije (poglavlje 14). Pošto izgleda besmisleno smatrati da bi
Pavle protivrečio samom sebi u razmaku od samo tri poglavlja,
izgleda da stihovi koje pominjemo ne potiču od Pavla.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 10:29 AM | Message # 27 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| A tako ispada i na osnovu kombinovanih dokaza - nekoliko
rukopisa koji te stihove razbacuju unaokolo, na osnovu
neposrednog literarnog konteksta i konteksta Prve poslanice
Korinćanima u celini - izgleda da Pavle nije napisao stihove
34-35 u Prvoj poslanici Korinćanima 14. Tada bismo mogli da
pretpostavimo da ti stihovi predstavljaju pisarsku izmenu
teksta, koja je u početku načinjena možda kao beleška na
margini, a na kraju je, u ranoj fazi prepisivanja Poslanice
Korinćanima, umetnuta u sam tekst. Nema sumnje da je tu
izmenu načinio neki pisar kome je bilo stalo da naglasi kako
žene ne treba da imaju javnu ulogu u crkvi, da treba da ćute i
budu potčinjene svojim muževima. To shvatanje je onda
uključeno u sam tekst putem izmene teksta.
Možemo ukratko da razmotrimo i nekoliko drugih tekstualnih
izmena slične vrste. Jedna se odigrala u pasusu u poslanici
Rimljanima 16, u kojoj Pavle govori o
ženi po imenu Junija i muškarcu koji je verovatno bio njen
muž, Androniku, koje oboje naziva „prvim medu apostolima".
(st. 7) To je značajno mesto, jer je to jedino mesto u Novom
zavetu na kome se o jednoj ženi govori kao o apostolu. Na
prevodioce je taj pasus ostavio takav utisak da su mnogi
insistirali da se on ne odnosi na ženu po imenu Junija, već na
muškarca po imenu Junijas, koga zajedno sa njegovim
prijateljem Andronikom hvale kao apostola. Problem kod
takvog prevoda je u sledećem: dok je Junija bilo uobičajeno
žensko ime, nema dokaza da je u antičkom svetu „Junijas" bilo
muško ime. Pavle govori o ženi po imenu Junija, iako u nekim
savremenim engleskim prevodima Biblije (ako hoćete, možete
da proverite u svom!) prevodioci i dalje o tom ženskom
apostolu govore kao da je to bio muškarac po imenu Junijas.
Neki pisari su takođe imali problema da smatraju apostolom tu
inače nepoznatu ženu, pa su zato načinili veoma malu izmenu u
tekstu, kako bi zaobišli taj problem. U nekim od drugih
rukopisa, umesto da kažu: „Pozdravi Andronika i Juniju, moje
rođake i drugove iz zatvora, koji su prvi među apostolima",
tekst je sada izmenjen kako bi se spremnije preveo: „Pozdravi
Andronika i Juniju, moje rođake; a takođe pozdravi i moje
drugove iz zatvora koji su prvi među apostolima". Sa tom
tekstualnom izmenom, niko više ne mora da brine o nekoj ženi
koja se svrstava u apostolsku družinu muškaraca!
Neki pisari koji su prepisivali knjigu Dela načinili su jednu
sličnu izmenu. U poglavlju 17 mi saznajemo da su Pavle i
njegov pratilac misionar Sil proveli odredeno vreme u Solunu
propovedajući Jevanđelje po Hristu Jevrejima u lokalnoj
sinagogi. U stihu 4 nam se kaže da su njih dvojica zadobili
nekoliko važnih preobraćenika: ,,I neki od njih behu ubeđeni i
pridružiše se Pavlu i Silasu, kao što je učinio i veliki broj
pobožnih Grka, zajedno sa velikim brojem istaknutih žena"
Ideja da su žene bile istaknute - da i ne govorimo o njima kao
istaknutim preobraćenicama - bila je odveć neprihvatljiva za
neke pisare, pa je u nekim rukopisima tekst promenjen, tako da
nam se sada kaže: ,,I neki od njih behu ubeđeni i pridružiše se
Pavlu i Silu, kao što je učinio i veliki broj pobožnih Grka,
zajedno sa velikim brojem žena istaknutih ljudi". Sad su
muškarci ti koji su istaknuti, a ne žene koje su se preobratile.
U knjizi Dela, među Pavlovim pratiocima bili su i muž i žena
po imenu Akvila i Priskila; ponekad, kad se oni pominju, autor
prvo kaže ženino ime, kao da je ona na neki način bila posebno
istaknuta, bilo u toj vezi, bilo u hrišćanskoj misiji (kao što je
slučaj i u Poslanici Rimljanima, 16:3, gde se ona naziva
Priska). Nije čudo što bi se pisari povremeno uvredili zbog
takvog redosleda, pa bi ga obrnuli, tako da je muškarcu dato
ono što mu pripada tako što se njegovo ime pominje prvo:
Akvila i Priskila, umesto Priskila i Akvila.
Ukratko, u prvim vekovima bilo je rasprava u crkvi o ulozi
žene, a povremeno bi se te rasprave protegnule na tekstualni
prenos samog Novog zaveta, pošto su pisari povremeno
menjali svoje tekstove kako bi ih učinili podobnijim osećaju
samih pisara za (ograničenu) ulogu žena u crkvi.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 1:34 PM | Message # 28 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Antijevrejske izmene teksta
Antijevrejska orijentacija nekih hrišcanskih pisara drugog i
trećeg veka igrala je određenu ulogu u prenošenju tih tekstova.
Jedan od najjasnijih primera nalazimo u Lukinoj priči o
raspeću, u kojoj se kaže da se Isus pomolio za one koji su za to
odgovorni:
,,A kad dođoše na mesto zvano „Lobanja", razapeše ga tamo,
zajedno sa razbojnicima, jednim sa njegove leve, drugim sa
desne strane. A Isus reče: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta
čine". (Luka, 23:33-34)
No, ta Isusova molitva se ne može naći u svim našim
rukopisima: ona nedostaje u našem najstarijem grčkom
svedočanstvu (papirusu nazvanom P75, koji datira otprilike iz
200. g. Hristove ere) i u nekoliko drugih visokokvalitetnih
svedočanstava iz četvrtog i kasnijih vekova; istovremeno, ta
molitva može da se nađe u Sinajskom kodeksu i u velikom nizu
rukopisa, uključujući i najveći broj srednjovekovnih tvorevina.
I zato pitanje glasi: da li je neki pisar (ili nekoliko pisara)
izbacio tu molitvu iz rukopisa koji ju je izvorno sadržao? Ili ju
je pisar (ili pisari) dodao nekom rukopisu koji je izvorno nije
sadržao?
Mišljenja učenjaka o tom pitanju su dugo bila podeljena. Pošto
te molitve nema u nekoliko ranih i visokokvalitetnih
svedočanstava, ne mali broj stručnjaka je tvrdio da se ona nije
izvorno nalazila u tekstu. Ponekad bi se oni pozvali na jedan
argument zasnovan na unutrašnjem dokazu. Kao što sam
ukazao, autor Jevanđelja po Luki je takođe napisao dela apostolska,
pa se pasus sličan ovome može naći u Delima i u priči o
prvom hrišćanskom mučeniku, Stefanu, jedinoj osobi čije je
smaknuće naširoko opisano u Delima. Pošto je Stefan bio
optužen za bogohuljenje, njega je do smrti kamenovala gomila
gnevnih Jevreja, a pre nego što je izdahnuo, on se molio:
„Gospode, ne uzimaj im ovo za greh". (Dela 7:60)
Neki proučavaoci su tvrdili da je neki pisar, koji nije hteo da
Isus izgleda manje samilostan od njegovog prvog mučenika
Stefana, dodao tu molitvu Jevanđelju po Luki, kako bi Isus
takođe molio da se oprosti njegovim dželatima. To je mudar
argument, ali nije uopšte ubedljiv, iz nekoliko razloga. Najjači
je ovaj: kad god su pisari nastojali da međusobno usklade
tekstove, oni su nastojali da to čine tako što bi ponovili iste reči
u oba pasusa. Ali, u ovom slučaju, ne nalazimo identične reči, a
jedva da je to i ista vrsta molitve. To nije „usklađivanje" kakvo
pisari obično prave.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 1:42 PM | Message # 29 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| U tom pogledu je takode izuzetno što Luka, sam autor, na
mnogo mesta odstupa od svog prosedea da bi pokazao sličnosti
između onoga što se dogodilo Isusu u Jevanđelju i onoga što se
dogodilo njegovim sledbenicima u Delima: i Isus i njegovi
sledbenici su kršteni, u tom trenutku su primili Duh, i On i oni
su objavili dobre vesti, odbačeni su zbog njih, propatili su od
jevrejskih poglavara i tako dalje. Ono što se dešava Isusu u
Jevanđelju, dešava se i njegovim sledbenicima u Delima. Ne
bi, dakle, bilo iznenađujuće - već pre za očekivanje - da se
jedan od Isusovih sledbenika, koga su kao i njega pogubile
gnevne vlasti, moli Bogu za svoje dželate.
Ima i drugih razloga da se ne sumnja da se Isusova molitva o
oproštaju izvorno nalazila u Jevanđelju po Luki, 23.34. U tom
jevandelju i u delima se, na primer, naglašava da su, iako je
Isus bio nedužan (kao što su bili i njegovi sledbenici), oni koji
su radili protiv njega to činili u neznanju. Kao što kaže Petar u
Delima 3: ,,Ja znam da ste vi to činili u neznanju". (stih 17) ili
kao što kaže Pavle u Delima 17: „Bog je prešao preko vremena
neznanja" (stih 27). I to je upravo glavni ton u Isusovoj
molitvi: ,,jer oni ne znaju šta čine".
Izgleda, dakle, da je stih 23:34 kod Luke pripadao izvornom
tekstu. Zašto bi onda neki pisar (ili nekoliko pisara) hteli da ga
izbace? Tu razumevanje istorijskog konteksta u kome su radili
pisari postaje suštinsko. Današnji čitaoci mogu da se pitaju za
koga se Isus moli. Da li za Rimljane koji ga ubijaju iz
neznanja? Ili za Jevreje koji su prevashodno odgovorni što su
ga predali Rimljanima? Ma kako da odgovorimo na to pitanje u
pokušaju da danas protumačimo taj tekst, jasno je kako su ga
tumačili prvi crkveni oci. U gotovo svim primerima u kojima
se o toj molitvi raspravlja u spisima crkvenih otaca, jasno je da
oni tu molitvu tumače ne kao da se odnosi na Rimljane, već na
Jevreje. Isus moli Boga da oprosti jevrejskom narodu (ili
jevrejskim vodama) koji je odgovoran za njegovu smrt.
Sad postaje jasno zašto su neki pisari želeli da izostave taj stih.
Isus se molio za oproštaj Jevrejima. Kako to može da bude? Za
rane hrišćane je u tom stihu, shvaćenom na taj način, bilo dva
problema. Najpre, razmišljali su oni, zašto bi se Isus molio za
oproštaj tom obesnom narodu koji je samovoljno odbacio
samog Boga? Mnogim hrišćanima je to bilo jedva shvatljivo. A
što je još naglašenije, u drugom veku su mnogi hrišćani bili
ubeđeni da Bog nije oprostio Jevrejima jer je, kako su oni
verovali, dopustio da Jerusalim bude uništen za kaznu što su
Jevreji ubili Isusa. Kako kaže crkveni otac Origen: „Bilo je
pravedno da grad u kome je Isus pretrpeo tolike patnje bude
potpuno uništen, i da jevrejski narod bude zbačen". (Protiv
Celza, 4,22)
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 1:50 PM | Message # 30 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Jevreji su dobro znali šta čine i Bog im očigledno nije oprostio.
Gledano iz te perspektive, nije bilo mnogo smisla u tome da
Isus moli da im se oprosti, kad nije bilo nikakvog budućeg
oproštaja. Šta onda da pisari rade sa takvim tekstom, u kome se
Isus moli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine"? Oni su taj
problem rešili naprosto tako što su izostavili taj tekst, pa Isus
više ne moli da im se oprosti.
Bilo je i drugih pasusa u kojima je antijevrejsko raspoloženje
ranohrišćanskih pisara uticalo na tekstove koje su oni
prepisivali. Jedan od najznačajnijih pasusa za konačni nastanak
antisemitizma je scena suđenja Isusu u Jevanđelju po Mateju.
Prema toj priči, Pilat proglašava Isusa nevinim, perući ruke da
pokaže da: ,,Ja nisam odgovoran za krv ovog čoveka! Vi se
postarajte za to!" Jevrejska gomila tada izgovara poklič koji će
odigrati tako užasnu ulogu u nasilju koje je vršeno nad
Jevrejima tokom srednjeg veka, po kome izgleda da su oni
odgovorni za Isusovu smrt: „Neka njegova krv padne na nas i
našu decu". (Matej, 27:24-25)
Tekstualna varijanta o kojoj govorimo pojavljuje se u sledećem
stihu. Kaže se da je Pilat rekao da onda išibaju Isusa i potom ga
„predao da ga razapnu". Svi koji čitaju taj tekst bi prirodno
pretpostavili da je on predao Isusa svojim (rimskim) vojnicima
da ga razapnu. Ono što čini čitavu stvar još frapantnijom je to
što je u nekim ranim svedočanstvima - uključujući i jednu od
pisarskih ispravki u Sinajskom kodeksu - taj tekst je izmenjen
da bi još više istakao krivicu Jevreja zbog Isusove smrti. Po tim
rukopisima, Pilat ,,ga je predao njima (tj. Jevrejima) kako bi
oni mogli da ga razapnu". Sada su Jevreji apsolutno odgovorni
za Isusovo pogubljenje, što je promena motivisana
antijevrejskim raspoloženjem među ranim hrišćanima.
Ponekad su antijevrejske varijante prilično male i ne privlače
pažnju čitaoca dok malo ne promisli o tom pitanju. Na primer,
u priči o rođenju u Jevanđelju po Mateju kaže se da je Josif
nazvao Marijinog novorođenog sina Isusom (što znači
„spasenje"), ,,jer će on spasti svoj narod od njegovih
grehova" (Matej, 1:21). Frapantno je što u jednom rukopisu
koji je sačuvan u prevodu na sirijski jezik, tekst umesto toga
glasi: „jer će on spasti svet od njegovih grehova". Ovde opet
ispada da je pisaru bila neugodna ideja da će jevrejski narod
ikad biti spasen.
Slična promena se pojavljuje u Jevanđelju po Jovanu. U
poglavlju 4, Isus govori sa Samarićankom i kaže joj: ,,Ti
obožavaš ono što ne znaš; mi obožavamo ono što znamo, jer
spasenje dolazi od Jevreja". (st. 22) No, u nekim sirijskim i
latinskim rukopisima tekst je bio izmenjen, pa sad Isus
izjavljuje da „spasenje dolazi iz Judeje". Drugim rečima, nije
jevrejski narod doneo spasenje svetu; to je učinila Isusova smrt
u zemlji Judeji. I opet možemo da posumnjamo da je
antijevrejsko raspoloženje nagnalo pisara na tu izmenu.
Moj poslednji primer u ovom kratkom pregledu potiče iz Beze
kodeksa iz petog veka, jednog rukopisa koji verovatno ima više
interesantnih i zanimljivih varijanti teksta nego bilo koji drugi.
U Jevanđelju po Luki 6, gde fariseji optužuju Isusa i njegove
učenike što su prekršili šabat (6:1-4), u Beze kodeksu nalazimo
jednu dodatnu priču koja se sastoji od samo jednog stiha:
„Istog dana on vide jednog čoveka kako radi u subotu, i reče
mu, o čoveče, ako znaš šta činiš, blagosloven si, ali ako ne
znaš, proklet si i kršiš Zakon". Potpuno tumačenje tog
neočekivanog i neobičnog pasusa zahtevalo bi dosta
istraživanja. Za naše svrhe je ovde dovoljno da se primeti
kako je Isus u tom pasusu prilično izričit, na način na koji to
nije nigde drugde u jevanđeljima. U drugim primerima, kad
Isusa optuže da krši šabat, on brani svoje aktivnosti, ali nikad
ne ukazuje da zakone šabata treba prekršiti. Sa druge strane, u
ovom stihu Isus jasno izjavljuje da je svako ko zna zašto je
zakonito kršiti šabat blagosloven što tako čini; jedino oni koji
ne znaju zašto je to zakonito čine lošu stvar. I opet je to
varijanta koja izgleda da se odnosi na rastuću plimu
antijudaizma u prvobitnoj crkvi.
|
| |
| |
|
