Thursday
2024-03-28
10:56 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Nastavak I »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 59

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

II
                                  Приблизавање адвентизму и удаљавање од њега

      Почело је то 70' кад је у Вишеградској улици у Београду купио своју прву Библију од неког старијег колполтера . Човек је вероватно био припадник адвентистичке деноминације. Сећао се да је кришом испод јоргана тих дана читао њене странице , јер се стидео да га други виде да се као студент ПМФ занима за такву литературу . У то време у Југославији се религија сматрала застарелом стварношћу што је била последица марксистичке идеологије која је владала на насим просторима . Његови први сусрети са адвентизмом  догодили су се када је у својој кући у Итебеју с времена на време проналазио часописе које је његова  мајка успут када би путовала аутобусом добијала од својих пријатељица и познаница суботарске вероисповести . Читајући те чланке кренуло је његово интересовања за Библију  и у опсте за духовне ствари . Од родитела су му стизала негативна гледиста у вези суботара. Сећао се да му је мајка говорили да су то најпокваренији људи , јер је била сведок једног нељудског и нехришћанског понашања од стране припадника те заједнице. Наиме, они су имали комшије суботаре.  И тако једном приликом док је његова мајка била у двористу чула је комшију како псује Божију мајку коњу који је био немиран. То је на њу оставило негативан утисак о њима који су себе сматрали највернијима од свих хришћана . Посто у то време није разумео далековидост гледиста својих родитеља он се приклонио на страну адвентиста и кренуло је његово занимање за њих. Његови родитељи су са негодовањем гледали на то његово ново интересовање . Једном приликом отац је бацио његову  Библију на под , рекавши му да тиме ''мути главу .'' С тим у вези веома га је пријатно изненадило сада након свог новог сазнања, да је његова мајка иако теолоски слабо ''поткована '' боље разумевала од њега карактер адвентиста, јер је недавно открио зашто су суботари у моралном смислу такви какви јесу , јер је то последица њихове теолоске заблуде. У потоњим годинама посећивао је у периоду од 1986. па до рецимо 1990. Хришћанску Адвентистичку цркву у Суботици. Заправо током живота посећивао је разне цркве , ишао на њихова предавања која су организовали и на неутралиним местима , чак и на трговима , дружио се са верским људима свих профила. У том периоду, а и касније , прочитао је већи број њихових издања , а посебно књиге Елене Г. Вајт. Био је одушевљен адвентистичком теологијом и све до недавно сматрао је најближом  Светом Писму. Мећутим, касније је  дошао до информација које су га потресле прилично. Увидео је да њихова теологија није толико исправна колико је весто прикривена. Преломни тренутак је настао када је на интернету наишао на књигу '' СДА Реноунцед '' , од Дадли Марвин Цанригхт (1840-1919) који је био пастор у Адвентистичкој цркви 22 године, и који је живео у време оснивача адвентног покрета а који је касније напустио цркву и постао један од њених највећих критичара. Осим Цанригхтове дела , веома га је освестило и то сто је некако у исто време на интернету упознао извесне особе чије понашање му је помогло да разуме шта је то адвентизам у својој бити, на чему је био захвалан Богу. Био је на путу да постанем адвентиста и често је о томе размишљао , али сада када је дошао до нових сазнања осећао је са једне стране разочарање, јер је био у великим теолошким заблудама, а са друге доживео велико олакшање као да ми је скинут терет са срца, јер је у питању верска заједница која ипак није на ''на сунчаној страни улице '', да се тако изразим, или другим речима, нема будућност. Стога као да се избавио од неког зла које га је стално пратило и притискало до тада.
Он је био по родитељима православни хришћанин.  Крштен је у Итебејском храму као мала беба са мало воде као што је обицај да се деца крсте у нашој националној цркви . Од када је почео да се бави истразивањем Библије имао је многа питања и дилеме и недоумице у вези тога која је црква ''права'', затим који начин врсења Евхаристије је правилан, да ли је Библија мењана, како треба људе крштавати,  да ли је потребно светковати суботу, да ли је исправно поштовати иконе, љубити руке свестеницима, светковати свеце, палити свеће, носити храну на гробље, упућивати молитве мртвим људима  итд? Многа од тих питања остала су трајно да живе у његовом уму као теме које га заокупљавају.

                                                                          III
                                              Борба за материјалну егзистенцију

   Након завршетка факултета требало је наћи посао. Отац породице је већ био преминуо 1986. И наш јунак је остао сам са својом мајком, јер се сестра још раније била удала. То је време када је почела политичка и економска криза која ће на крају довести до рата и распада Друге и Треће Југославије, а на крају и до бонбардобања Србије. У таквим околностима наш јунак је годину дана покушавао да пронађе одговарајући посао, али у томе није успео. Вероватно задњи покушај је било конкурисање у предузећу ''Север'' у Суботици. Имао је препоруку пријатеља  са факултета који је назвао директора и објаснио му ситуацију. Добио је одговор да он несме такву особу да прими у радни однос по закону.  Наиме, у то време још није био донет закон о запошљавању инвалидних особа који ће бити донет много касније, а ступио је на снагу тек 2008. То је био сигнал за нашег јунака да одустане од  даљег тражеља посла и да покуша да реши питање егзистенције на други начин, што је убрзо и учинио подношењем захтева за добијање породичне пензије на коју је имао право по основу болести.  Након тога, као пензионер остварио је и право дугорочног закупа над станом у Суботици чиме је решио и стамбени проблем, будући да је кућа у Итебеју коју је делио са мајком била скоро руинирана. А променом пребивалишта остварио је и друга примућства у погледу лечења своје болестити, јер су ретка обољења тотално запостављена у држави Србији, а ако још такав човек живи на селу, а позната је ствар да код нас у забаченим местима хитна помоћ врло тешко излази на позив онда можете мислити колики је степен угрожености таквих особа.  Након мајчине смрти он ће се одрећи свог дела власништва над кућом у корист сестре да не би имао проблем са правом закупа на стан.  Тиме је лишио себе било каквог власништва над непокретностима. У стан који је добио на коришћење 1994. довео је и своју мајку. Изузетно тежак период  у животу његове мајке и њега самог је наступио 2003. када је мајка звог дијабетичне гангрене изгубила десну ногу. Тада је син око мајке организовао мали ''геронтолошки центар.'' Неговале су је у неким периодима и до четири особе. Мајка је са разлогом одбијала да буде смештена у дому пензионера, јер је била осведочена да се у њима масовно крше људска права и он је своју мајку разумео, јер нико не воли старачке  домове. Мајка је умрла 2006. након само десетак дана проведених у католичком дому за старе у Боки (место удаљено тридесетак километара од Зрењанина). Премда је остао сам наш главни јунак је осећао да га Бог ни у таквим околностима није напустио. Свето Писмо је било и остало његов прозор у свемир, врело где треба тражити истину о свету и животу.

   Изоставио сам да опишем раздобље када су његова мајка и отац сами својим рукама саградили кућу у Клеку и то у својим познијим годинама. Отац је сам зидао, а мајка је ручно мешала малтер тако да су се мештани и дивили и чудили јер је за њих то било несвакидашње да тако нешто ради један старији брачни пар усто још и лошијег здравственог стања, она оболела од  дијабетеса, а он од  ишијаза. Док су радили на кући неки људи који су пролазили улицом рекли су им следеће: ''па кад знате тако лепо сами да зидате, што нисте купили плац у Зрењанину и тамо озидали кућу, јер би куди камо више вредела.'' Међутим, они су на ту куповину били посаветовани од стране других лица што су на жалост прихватили као добро решење.

   Кућа породице нашег главног јунака је била озидана, али средства за њен довршетак да би се у њој могло живети су понестала. И тако је кућа стајала више година, а онда је отац изненада умро и са њим и нада да би се икако и могла завршити. Син и мајка су одлучили да кућу продају што су убрзо и реализовали. Али појавила се реална опасности да новац од продате куће  ''поједе'' инфлација која се у то време захуктавала. Син као дипломирани економиста који је одбранио дипломски рад на теми инфлације је мајку молио да се новац претвори у чврсту валуту, а то је тада била немачка марка, није успео у томе јер је она нажалост више веровала другима него њему. Често се расправљао са њом не би ли је убедио да пристане. Ћерка је једног дана дошла и рекла мами ''добро је што нисмо паре претворили у марке, јер ће и марка да пропадне.'' Неко злонамеран или са великим незнањем је сестри испро мозак са том набулозом. Када је видео да мајка не пристаје на то почео је да предлаже друге могућности само да се спаси колико толико вредност уложене радне снаге и њеног и очевог.  Предлагао је да се купи обрадива земља, али ускочила је сестра и покварила и тај план, рекавши ''шта ће теби земља када си болестан''. Затим је предложио да се накупује златан накит, ни то није прошло. И на крају вредност новца од продате куће је спала на вредност једне кутије шибица.  Са економске тачке гледишта такве појаве су потпуно објашиве и јасне, али са социолошке тачке ствар је недовљно истражена.  Ја ћу покушати мало да тај феномен изанализирам . Дакле, имате једну сиромашну породицу која након  смене политичког система добија шансу да своје дете ишколује до факултетског степена. И сада у неповољном сплету околности  појављује се генерацијско неразумевање али то није класичан сукоб генерација по питању неких моралних норми него је то трагично непоклапање у разумевању одређене економске реалности детерминисано знатним разликама у образовном нивоу између родитеља и детета.  Последица тога је осиромашење и једне и друге стране, јер се родитељ по природи ствари радије нивелише са оним нивоом који је њему блискији по образовању. Родитељима  изгледа рискантно и неразумно да се вину горе где нису никада били и где их нико није ни повео. Они нису криви због свог нивоа, околности су их је ставиле на то место и то су животне  датости, али је уништење вредности која се могла једноставно очувати простим радњама, болно и за њих и за генерацију која их наслеђује. Стога се човек пита није ли боље за децу па самим тим и за родитеље да се деца не уздижу на виши образовни ниво него што је ниво њихових родитења? Јер изгледа односи између родитеља и деце доносе најбоље резултате само ако су они приближне образованости, религиозности и моралности.  Ако у тим стварима постоји велико одступање онда од склада и напретка нема ништа. Коначни резултат је конфликт,  фрустрација, назадовање и пропадање. Људске судбине стално показују да присуство било какве несиметричности међу особама у међуљудским односима има за последицу деградацију тих односа. Ти односи просто не могу да буду складни и плодоносни. Постоји нешто у људском уму,  нека сила који га наговара да делује тачно према одређеној шеми. На пример, након Другог светског рата у Југославији је спроведена аграрна реформа. Земља је подељена свим народима и народностима па и Ромима, међутим велика већина ових задњих се брзо ослободила те земље њеним отуђивањем. Тај чинилац  делује у свим популацијама људи. Нико не може себе дуго да гледа или да трпи као особу која ствара неку вредност уколико  у својој подсвести носи шему човека паразита. Стога не може он себе да види ни као моралну особу  што је погубно и за појединца, а и за друштво. Утицај тог фактора је запазио и апостол Павле што се јасно види у следећим стихова из Светог Писма:

Римљанима 7,18 Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу мојему. Јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим.
Римљанима 7,19 Јер добро шта хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним.

   Та појава се очитовала и код нашег јунака и његове мајке. Наиме, син је тада био оптерећен студијама, а мајка му је стално говорила за ту кућу што су је имали у Клеку, да је треба продати да не би стајала онако недовршена и пропадала. И он прихвата тај план своје мајке што је била велика грешка са његове стране, јер продати кућу у инфлаторним околностима је био неразуман потез, премда у то време у Југолавији још није наступила хиперинфлација, која је била једна од највећих у историји света.  Можда не треба изоставити факат да је син отворено изражавао негодовање што се у опште кренуло у тај породични подухват да се купи плац у Клеки и да се тамо сазида кућа. Он као да је имао неки осећај, нос за неке ствари, али отац није уважавао то синовљево ''фрктање.''


                                                                          IV
                                                            Краљевска болест
 

     Наш главни јунак, што је већ раније наговештено, злопатио се од  једне ретке болести која се зове хемофилија.
''Хемофилија је препозната, иако не и именована, још у древна времена. Талмуд, збирка древних списа Јеврејских свештеника, наводи да мушке бебе нису морале бити обрезане уколико су му два брата већ умрла од процедуре обрезивања.
Арапски лекар Албуказис, који је живео у 12 веку, писао је о породици чији су мушки чланови умирали од крварења након мањих повреда.
Након тога, у 1803 год., Лекар у Филаделфији по имену Др Џон Конрад Ото, написао је извештај о "постојању склоности ка крварењу у неким породицама". Препознао је да је стање наследно као и да погађа мушкарце. Пратио је обољење кроз породично стабло, натраг, три генерације, све до жене која је живела у Плимуту, Нови Хемпшир, 1720-те год ..
Реч "Хемофилија" први пут се помиње у опису стања написаног од стране Хоф-а, Универзитет у Цириху, 1828 год ..
Зашто се Хемофилија назива "Краљевском болешћу"?
Хемофилија је често називана "Краљевском болешћу". Ово је због тога што је Краљица Викторија, Краљица Енглеске 1837-1901, била носиоц. Њено осмо дете, Леополд, имао је хемофилију и патио од честих крварења. Ово је наведено у Британском Медицинском журналу из 1868. Леополд је умро од крварења у мозак када је имао 31 годину, али не пре него је имао децу. Његова ћерка Алис, била је носиоц, и њен син, Висконти Трематон, такође је умро од крварења у мозак 1928 године.
Историјски још важније, јесте постојање хемофилије у Руској Царској породици. Две ћерке Краљице Викторије, Алис и Беатриса, такође су биле носиоци хемофилије. Оне су пренеле обољење на Шпанску, Немачку и Руску краљевску породицу.
Александра, унука Краљице Викторије, удала се за Николаја, Цара Русије у раном двадесетом веку. Александра, Царица, била је носиоц хемофилије, и њен први син, Царевић Алексеј, имао је хемофилију. Николај и Александра били су преокупрани здравственим проблемима свога сина у време класних немира у Русији. Свештеник Распућин, стекао је огроман утицај у Руском двору, делимично и због тога што је једини био у стању да помогне младом Царевићу. Користио је хипнозу како би умањио Алексејев бол. Употреба хипнозе, не само да је смањивала бол, него је и помагала успоравању и заустављању дечакових крварења. Болест наследника престола, оптерећење које је она представљала за Царску породицу, и моћ задобијена од стране лудог свештеника Распућина, били су све фактори који су водили Руској Револуцији 1917.''
(Извор: УХС)

   Индикативно је запазити да је комплетна Руска царска породица била поубијана од стране комуниста у време октобарске револуције. Са друге стране, Шпански краљ Алфонс XIII имао је два сина хемофиличара који су, и поред велике предострожности око њиховог здравља, оба умрла у одраслим годинама због тешког крварења после аутомобилске несреће. Дакле, стиче се утисак као да је ту постојала нека спрега или боље рећи удружени злочиначки подухват између мрачних космичких сила и њених представника на земљи да се по сваку цену спречи или успори напредак у истраживању и лечењу хемофилије, јер би царске породице свакако уложиле значајна средства да се пронађе прихватљива и ефикасна терапија за хемофилију. Јер,  добро је познато да овај свет функционише, бар када су у питању болести, на следећи начин: ако је обољење масовно тада оно има приоритет или ако неко од познатих личности оболи тада се покрећу кампање за финансирање истраживања и лечења болести од које је дотична особа погођена. Што се тиче хемофилије, она спада у ређе болести цивилизације, али је постојала шанса, као што смо могли видети из краћег описа историјата хемофилије, која је физички уклоњена. Према томе, оболелима од хемофилије је намењено дуго чекање.

   Када је 2007. купио лап топ и прибавио интернет направио је свој сајт који је сада угашен, и на коме је у једном чланку изнео своја искуства у вези болести и описао појаве које су му се дешавале током лечења али и револт према властима које нису имале никада слуха према оболелима од таквих болети. Изнећу овде цео тај чланак са каснијим  допунама и корекцијама:

   ''Као особа оболела од хемофилије желим да обавестим јавност о незаинтересованости и небризи здравствених власти земље Србије према групацији која пати од ове озбиљне болести. Ставове сам извео на основу личног искуства и на основу посматрања третмана и односа медицинског особља према хемофилним особама са којим сам долазио у додир. Ово истичем зато да не би неко помислио да ја узимам себи за право да говорим у име других или што је још горе свих оболелих од хемофилије. Не и не!

   Њихово страдање није само због тежине односно природе наведеног наследног поремећаја, већ пре свега због нечовечног односа медицинског особља према њима, што је изгледа проузроковано од стране виших инстанци власти, а у склопу је њеног општег нереспектовања мањинских група оболелих , јер ако устврдим да су здравствени радници онакви какав је здравствени систем, мислим да нећу промашити истину. Тако на пример, данас се много говори о кршењу људских права националних мањина, али када би се ствари поштено извагале, показало би се да се највеће угрожавање права човека, управо дешава у животу горе наведене категорије грађана. Никога међутим не би требало да завара, ово кажем зато што власти занемарују дотичну популацију покушавајући да то оправдају непостојањем критичне масе оболелих код те групе, јер је поремећај хемостазе један од најосетљивијих и најдраматичнијих проблема који се јавља у раду лекара, а сем тога крварење је чест симптом у великом броју обољења . Даље, категорички тврдим да је ова болест, парадоксално од неупоредиво већег друштвеног значаја него многе тзв. масовне болести цивилизације које су претежно непосредна последица лошег животног стила. Здравствени систем који је у нашој држави успоставњен воли такве масовне и смртоносне болести, јер болесници који пате од њих нису много досадни. Они се изненада разбољевају затим њихово лечење траје у просеку око 6 месеци и потом нестају, а на њихово место одмах долазе следећи. За време третмана они су на неки начин уцењени од стране лекара. Јер ако желе да им се укаже љубазност и да добију сву расположиву медицинску помоћ они морају да издвоје одређена новчана средства за подмићивање здравственог особља. Према томе, равнодушност друштвене заједнице према патњама оболелих од хемофилије ничим није и не може бити оправдана. У прилог свему овоме изнећу само мрвицу из свог болесничког искуства.

   Центар за хемофилију који се налази при Институту за трансфузију крви Србије , после много година, упутио ми је позив да дођем на контролни преглед. Овај њихов допис ме је изненадио управо због веома ретког позивања у прошлости, али и забринуо, јер су околности говориле да ме позивају са неким озбиљним разлогом. Наиме, некако баш у то време примио сам већу количину антихемофилног фактора и примећивао извесне знаке који су указивали да је нешто нежељено унето у мој организам. И пошто сам осећао разне симтоме обратио сам се лекарки опште праксе која је рекла да ми није ништа и још ме посаветовала да прошетам градским парком и размислим. Међутим, касније се показало да моја слутња није била без основе. А сама особа задужена за оболеле од хемофилије рече ми да су они мене позвали наводно зато што сам ја њих више пута звао телефоном  интересујући се за препарате FVIII. Дакле они су вероватно на основу тога закључили да ја често примам поменути биолошки лек, што не одговара реалности у којој ја живим, а пошто је код таквих ризик да буду инфицирани трансмисивним болестима већи, одабран сам за контролни преглед . Дотична ме је такође обавестила да се код нас појавила нова врста Хепатитиса, то је Хепатитис Ц и да је до тада 40 хемофиличара било инфицирано овим вирусом међу које сам био убрајан и ја, јер је у међувремену утврђено присуство анти - ХЦВ у мојој крви . Међутим, касније је покренут пројекат лечења хемофиличара од хепатитиса Ц, и у мом случају након спроведене терапије, ПЦР је био негативан, што представља позитиван налаз, ти јест излечење.То је дакле био основни разлог због чега су ме позвали на контролни преглед . Надлежни су увозили препарате за које се знало да су контаминирани поменутим вирусом , па је сада требало видети колики су злочиначки ефекти постигнути и проценити вредност новоствореног тржишта за антивирусну терапију зашта је фармацеутска индустрија и те како заинтересована и све је то учињено по свему судећи у спрези са иностраним фармацеутским капиталом.

   Помним анализирањем ове проблематике дошао сам до закључка да се људи који воде здравствену политику у нашој држави руководе искључиво себичним интересима и разлозима приликом одлучивања који ће се антихемофилијски лек увести из иностранства будући да се код нас још не производи, не водећи при томе уопште рачуна о здравственој безбедности таквих медикамената, па тако избор увек пада на најјефтиније препарате код којих је ризик преноса трансмисивних заразних болести веома могућ, иако постоје високо - пречишћени концентрати FVIII који су далеко сигурнији и рекомбинантни FVIII чија примена не носи ризик преноса вируса из крви . Очигледно да надлежни нису само спремни да жртвују оболеле од хемофилије, већ су спремни да пусте проклетство и на друге групације становниства, јер се наведени вирус може пренети и на друге начине. Ова равнодушност и лакомисленост одговорних, може да резултује, ако смем да приметим, великом погибијом, јер у епидемијама као што је познато умире више људи него у ратовима. Зато упућујем апел народу да се прене од сна да му мечка не би заиграла пред вратима. Надам се да ће ово што сам написао покренути утицајне људе да предузму одређене кораке у побољшању лечења особа оболелих од хемофилије у Србији.''
                                                                                            
   Многи хематолози и други здравствени радници, који су ме лечили или ме сада лече, запрепашћени су високим износом којим се исказује наводна цена концентрата фактора осам коагулације крви, који се примењује у третману оболелих од хемофилије. Ради се о крвном препарату који је веома ''скуп'', јер је скупа процедура за његово добијање, заправо плански је уведена баш таква процедура, посто је она у интересу медицинског и фармацеутског капитала, тако да већина људи у заводима за здравствено осигурање који управљају средствима фонда као и већина лекара у болницама бива, као сто сам већ рекао забезекнута енормним износом који у ствари представља суму трошкова надлежних установа које оне имају у вези прикупљања и обраде крви од које се припрема дотични производ, а не његову тржишну цену, јер лек није роба, а у посебном смислу то нису биолоски препарати где спада и FVIII, због чега нису вољни да га дају оболелима чак и када је преко потребан, правдајући ову рестриктивност високом ценом FVIII, а у ствари то је зато што би редовно давање скупљих лекова неповољно утицало, пошто је тако системски уређено, на њихова примања, то јест одузимало би се од њихових плата. Ако ми је некада и полазило за руком да га набавим на рецепт онда је то било у количинама које су далеко испод потребних. Да се оваква саблажњавања не би догађала, јер неко кроз то подваљује оном делу друштвене заједнице који својим радом обезбеђује средства да би се купили лекови, односно којима се прерасподелом узима део њихове зараде и преусмерава наводно већим делом за потребе оболелих, кажем наводно, јер се у стварности далеко више издваја за потребе подмирења плата здравствених радника него за набавку лекова. Наши лекари би требало да заврше студијски курс из економије да не би ширили око себе неистине по питању плазматских лекова. Њима треба објаснити да препарати попут FVIII у већини земаља света имају специфичан статус и да астрономски износ који се везује за FVIII није његова цена већ нешто друго. Наиме, да би се формирала тржишна цена неког производа мора да постоји берза, у овом случају тржиште крви, међутим, пошто је купопродаја крви у нашој као и у већини земаља света забрањена, такво тржиште није успостављено и ми стога не знамо колика је тржишна вредност наведеног производа, те је ненаучно и неморално суму укупних трошкова за његово добијање називати ценом. Непознавање ове материје од стране здравствених радника је један од узрока неразумних поступака према оболелима, зато се и дешавају ситуације да уколико на пример родитељи немају познанство са лекарима или нису у могућности да интервенишу подмићивањем, њихово дете остаје медицински незбринуто. А ја пошто нисам у могућности да дам мито имам готово редовне конфликте са лекарима кад год треба да примим поменути лек у болници. У овоме имате једну од подесних околности за сиву економију у здравству, за оне медицинаре који хоће и умеју да је злоупотребе. Као упечатљив показатељ да код нас преовлађују чудна гледишта када је реч о томе како лекари треба да се понашају према оболелима, могле би да послуже речи извесних, сада већ почивших лекара. Један од њих је мојој мајци рекао да је њено дете толико потрошило социјално, колико ни оно само не вреди, други је мени лично рекао у вези мог лечења: '' за вас једног треба цео погон. '' Не показује ли све то да је у њиховим главама било премало соли?

   Да би читалац  до краја разумео  о чему се у ствари ради и зашто се извесни лекари и медицинске сестре тако нељудски понашају, а изузецима свака част, и једног таквог ћу одмах неизоставно поменути.
У време мога детињства, могућности лечења хемофилије су биле веома мале и код нас, а и у свету. Лечење се сводило да давање свеже крви.  На дечијем одељењу у Зрењанину радио је један лекар који се чудним стицајем околности презивао као и ја. Дакле били смо презимењаци и код њега на одењењу био сам чест ''гост''. Био је веома добар као човек и као стручњак. Помогао ми је више него што се од њега као лекара очекивало, јер је у неколико наврата ишао својим колима до Београда да за мене набави свежу крв. Захваљујем Богу што такви људи ипак постоје и што сам имао част да ме један такав лечи.

   Међутим, у каснијем току времена када је наишла економска, политичка и духовна криза, велики број врсних стручњака је напустио државу Србију и од тада могу слободно да кажем и то без претериваља да ме  углавном  лече медицински идиоти. Да то пластично објасним. Када долазим у болницу углавном долазим са неким крварењем, а то значи и са јаким боловима и уместо да хитно примим одговарајући препарат, ја имам претходно гафове и са лекарима и са сестрама, а све то значи за мене додатни стрес и последично још јаче крварење. Е видите то је управо циљ који неморални лекари желе да постигну и у томе је смисао њиховог рада и живота бар такав утисак на мене оставњају. Последица тога је повећање инвалидности код оболелих због неправилне примене лекова, јер је у лечењу хемофилије благовремено давање фактора коагулације од пресудне важности.

   Покушаћу да будем мало уопштенији, а читалац нека ми опрости на томе, али морам да би објаснио позадину проблематике у вези лечења ретких болести.  Наиме, већина човечанства сматра да ако је нека болест ретка или ређа да је она од мањег друштвеног значаја и због тога се мање средстава улаже у истраживање и лечење наведених болести. Напредак у лечењу таквих обољења иде веома споро да не кажем брзином воловске запреге и прати лагани напредак у фудаменталним наукама као што су физиологија, биологија, хемија, физика. Када је реч о лечењу хемофилије први већи напредак се догодио у време појаве вируса хива. Тада је наука одреаговала муњевито и произведени су концентрати фактора осам који су били вирусно инактивисани. Технологија за инактивацију и елиминацију вируса је била позната од раније, али није била примењена, јер би то још више повећало суму трошкова продукције препарата, односно ''поскупело'' иначе ''скупе'' лекове. Некако у то време је произведен и рекомбинантни осми фактор коагулације који не носи ризик од преношења вируса из људске крви. Други већи напредак догодио се 20 година касније када је произведен рекомбинантни фактор осам са продуженим деловањем.  А пропо тога, код  масовних болести цивилизације улагања у истраживање и лечење тих поремећаја су неупредиво већа и лекови против тих болести се масовно призводе тако да по јединици производа дође јефтиније сходно закону о обиму производње, а код ретких болети ситуација је обрнута. Е сад шта је ту за оболеле проблем? Замислите да болујете од хемофилије и да сте дошли на лечење због неког крварења. Медицинске сестре којима су главе напуњене ловачким причама да једна ампула од 500 јединица осмог фактора кошта као једна њихова плата, а са друге стране слабије су плаћене и сексуално оптерећене, гледаће вас  тако омрзно као да нисте људко биће или као да сте разбојник. Већин од њих понашаће се толико нељудски да би их човек у неким другим околностима можда због тога и убио. Стрес, гафови са лекарима и сестрама доводе код вас до још јачег крварења, а ви још нисте добили своју терапију. И после неколико дана натезања отпуштају ваш кући и ви у безнађу одлазите до угрентног центра где ће те примити уместо 2000 јединица, 20 000 јединица да би стало крварење. Улед цивилизацијске заосталости и незнања неки људи изгледа не разумеју шта је то цена и како се она формира. Фактор осам није роба и нема цену, али неки злонамерни људи да би напакостили и дотукли оболеле презентују ту ствар необавештенима тако као да је реч о огромним трошковима за лечење једог или неколицину болесника. Та лажна слика коју они генеришу има за последицу погубно дејство на оболеле од хемофилије. Поред зараде, њихов циљ свих циљева је унапредити људску патњу где год се то може и како год се то може. Међутим, прикривају или пак не знају да су се неки људи бавили истраживањем тога колика су издвајања за лечење хемофилије и нашли су да су она средњег реда величине. И пошто баратају са лажима обиће им се то једнога дана о главу, јер су животи свих људи повезани невидњивим спонама.

   Да бих цитаоцима који можда нису ближе упознати са проблематиком у вези крви и крвних препарата ево да наведем неколико ствари из те области које се неизоставно морају знати да би се правилно рамумело о чему се ту ради. 
Давање крви код нас је анонимно и бесплатно. Продаја крви није легална скоро нигде у свету, али се у Америци и Јапану навелико и потпуно законски тргује - крвном плазмом. Она доноси сваком даваоцу и до педесетак долара, а процене су да ова индустрија годишње у свету "обрне" око осам милијарди долара! САД су највећи извозник плазме у свету, јер више од 70 одсто драгоцене жуте течности - која се обнавља много брже него крв - потиче из америчких "банака крви".
Према нашем закону, грађани крв дају искључиво на добровољној основи. Институти за трансфузију драгоцену течност узету од добровољних давалаца прерађују и потом продају приватним и државним здравственим установама. Цена крви иста је за државне и приватне установе. Пацијенти којима је трансфузија потребна добијају крв бесплатно, а новац за ову услугу здравственим установама рефундира Републички завод здравственог осигурања.
Погрешно је рећи да они наплаћују крв коју узимају од добровољних давалаца, они само наплаћују трошкове обраде крви! И управо се у томе крије тајна. Наиме, када Институт продаје крв другим установама они с правом кажу да им не наплађују тржишну цену крви него им наплађују трошкове које имају у вези прикупљања и обраде крви, али када се пацијентима дају крвни препарати онда се на сва уста виче да је то ужасно скупо и тада нико неће да каже да није у питаљу тржишна цена већ трошкови у које улазе и зараде запослених који се баве производњом наведених деривата. Зашто институције тако поступају? Они тиме желе да скрену пажљу са себе на оболеле да би се створио утисак да хиљаде њих раде за једнога или неколицину пацијената, јер је реч овде о категорији ретких болести, као да ти силни милиони које друштво издваја не иду њима него све за оболеле. Да они не буду посматрани као субјекти који имају највеће бенефите од свега тога, што заправо јесте истина те приче, него болесници. Да је њихово гледиште управо такво наш јунак је закључио по изјави једног хематолога надлежног за коагулопатије. Он је рекао: ''Буквално одузимамо од уста своје деце.'' Дакле, сва та ''економија'' се приказује као велика доброта и племенитост једних спрам других и да само једна страна од тога има користи, а друга само штету и губитак. Филозофија наших медицинара је отприлике оваква: ми смо лекари, носимо беле мантиле и лепе смо спољашњости, а веома добро и сексамо. Стога очекујемо од друства да нас богато награди високим платама и привилегијама за све те особине које имамо. Драги читаоче, наше друштво је изгубило компас са стварношћу и зато су нам погрешни њуди на погрешним местима. Но, да кажем још нешто у вези антихемофилних лекова. Пошто се ради о препаратима који се не производе масовно, јер је у питању ретка болест, онда по закону о обиму производње по јединици производа дође релативно скупо, али у маси је то релативно јефтино. Трошкови лечења оболелих од хемофилије за државу су као што сам раније навео, средњег реда величине.
Ценовник обраде крви формира се на основу методологије која обухвата трошкове материјала, контроле, зараде запослених, амортизацију, комплетно пословање, као и трошкове истраживања и развоја. Цене утврђује Влада. На списку цена налази се 27 различитих облика крви и компонената који имају различите цене по милилитру, односно дози.
Код нас се негује добровољно, анонимно и ненаграђено давалаштво крви и да огромна већина наших давалаца крв даје из жеље да помогне болесним суграђанима!

   За разлику од многих других који су били задовољни површним разумевањем питања крви и крвних деривата те њихове цене, наш јунак је уложио озбињан труд да проникне у суштину питања зашто су ти производи тако скупи­? Њему је то питање било постављано од стране медицинских радника, те је закључио да ни они само не разумеју ту проблематику.

Calendar
«  March 2024  »
SuMoTuWeThFrSa
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2024
    Free website builderuCoz