|
V
Љубав
Да ли у случају нашег јунака има уоште смисла говорити о љубавном животу? Можда да, можда не. Он никада није волео ни једну жену на уобичајени начин, јер није имао љубавног достојанства за тако нешто, али је волео жене можда више него ико на свету. За стандардну љубав коју већина људи ужива никада није добио подршку ни од кога да би је остварио. Заправо био је спутаван и обесхрабриван за тако нешто на разне начине и од породице и од познаника. Заправо можда је он и никада није ни желео. Од четири врсте љубави које постоје на овоме свету он је упознао само две. Филео и Агапе. Правог земаљског пријатеља никада није имао. Имао је неискрене другове који су глумили пријатељство из користољубља. Агапе или врхунска љубав или како је још називају љубав према Богу је сила која га је одржала у животу, јер нико без те љубави не може да живи дуго, посебно не особе које имају много разлога да буду несрећне и незадовољне као што је наш главни јунак био. Љубав према правди, Божијој правди, Бoжијој истини и Божијој лепоти је мисао која га је стално опседала и која му је уливала наду да ипак има смисла живети, јер је веровао да ће се она једном као одмазда одозго сручити на овај грешни свет. Визија те Божије освете му је испуњавала душу и многа његова најфинија осећања су била везана за њу. Стихови који следе показују да заиста Бог спрема своју освету: ''10 Жезло се неће одмаћи од Јуде, ни заповедничка палица од његових ногу, док не дође онај коме то припада, и њему ће се покоравати народи. 11 Кад за лозу веже свог магарца, за племениту лозу потомка своје магарице, он ће своју одећу прати у вину и своје хаљине у крви од грожђа.'' (1 Мој. 49:10,11) У животу је често сусретао особе које су била духовно безосећајне. Људе и жене који нису имали никаво разумевање за туђе проблеме осим за своје сопствене. Гнушао се над таквим карактерним особинама. Спадао је у сој људи, бар је тако о себи мислио, која имају изражен осећај за правду. А познато је да су такви људи веома несрећни. Духовна неосетњивост људи са којима је долазио у додир веома му је језагорчавала живот. Помишљао је да не жаслужује такав благослов па је кривицу тражио и у себи. Читавог живота га је пратио осећај да је под некаквим проклетством које нема никакве везе ни са њим ни са његовим родитељима већ има свој корен негде далеко у прошлости. И пошто је увидео да је бесмислено и узалудно трагати за тим ко је крив а ко не, окренуо се религији са пуним посвећењем. Сматрао је да у Светом Писму може да пронађе ту нит која би му помогла да изађе из зачараног круга, јер учење Исуса Христоса подразумева неизоставно љубав према ближњима.
VI
Пут у свет религије
Главни јунак коме ћемо сада обзнанити и презиме, а оно гласи Ћидапоп, није примио никакво формално религиозно образовање у свом детињству. Отац породице је признавао неку вишу силу, али је о поповима подругњиво причао. Мајка је у односу на њега у религијском смислу била много богобојажњивија, али ни он ни она нису редовно посећивали цркву нити су придавали много важности религиозним стварима. Православни верски обичаји су били поштовани, али неке заједничке и редовне молитве у породици и читање Писма није се практиковало. Једном речју то је била једна нити религиозна нити антирелигиозна породица, што би се рекло формално религиозни хришћани, умерени традиционалисти. Шолиму су црномантијаши одувек били несимпатични. Нарочито је био ''алергичан'' на обичај код народа да поповима љубе руке. Православна иконографија му је деловала сасвим страно, и уопште тај православни мистицизам је остављао на њега утисак нечег што није свето и нечег што је веома заостало. Осећао је неку одвратност према православном поштовању моштију и костију светитеља и праксе да се они сахрањују у црквама. Због тога тај концепт хришћанства се и није код њега могао да прими, али пошто је жарко желео да сазна истину одлучио је да темељито проучи неколико различитих религијских система који су му се учинили да су од већег значаја. Пре свега то је био адвентизам. Адвентисте бије глас да су јаки у познавању Писма и да се стриктно држе учења која се у њему налазе. Можда је околност да ''суботари'' имају извесну традицију присуства у Војводини у којој је у осталом Шолим и рођен и у којој је живео, утицала да се снажно заитересује за њихова веровања. У почетку је о њима знао веома мало. Да не једу свињетину, да светкују суботу уместо недеље, да не светкују свеце и да не љубе крст као предмет, а то је све сазнао од своје мајке која је неке од њих познавала. Тада Шолим узима своју Библију и креће да провери да ли је то све тако како они практикују и верују. Био је веома изненађен када је прочитао у Светом Писму да је субота седми дан. (в. 2 Мој. 16:26) До тада је мислио да је то недеља. Разочаран том чиљеницом, јер је сматрао да велика црква мора имати и велику или бар већу истину од оне што је има тамо нека секта, кренуо је да у другим деловима Писма потражи доказе оправданости светковања недеље и такве доказе је и нашао, међутим, касније су се ти аргументи показали ''мршавим'' јер се радило о погрешно преводима тих стихова у нашој стандардној Библији. Рецимо једно такво место је у Откривењу 1:10 где стоји ''дан недјељни'' а треба ''дан Господњи.'' И ето опет је био разочаран. Када је након доста година проучавања Светог Писма сазнао да ни ова садашња субота, али то још није доказано, можда није библијска субота, био је по трећи пут изненађен и задивљен сложеношћу проблема. Осетио је да ту има наслага и наслага које треба склонити да би се само мало истине видело. Човечанству су током историје сервиране лажи кроз крива тумачења појединих стихова, кроз манипулације са текстом, и кроз тенденциозна превођења Божије Речи.
Проучавајући историју свог Српског народа увидео је да код њега постоји проблем верске природе и да као што неки добро примећију, постоје две Србије. Једна која жели да иде у манстир и друга која бежи из манастира. Најупечатљивији представник прве је Николај Велимировић, а ове друге просветитењ Доситеј Обрадовић. Између те две струје постоји велики набој и можемо видети да је у неким периодима историје доминирала једна концепција живота па онда друга и тако наизменично. Идеологија прве би се укратко могла описати на следећи начин: не проучавајте Свето Писмо самостално, обратите се нама монасима ако вам из ње нешто није јасно, уздижите иконе, свеће, кости и мошти светаца и целивајте реликвије . Шолим је увидео да када год се десило да ''николајевићи'' воде главну реч то јест политику Србије, њен народ је доживљавао велике погроме и геноциде скоро до уништења. Та идеологија као да је радила на томе свим снагама да више Срба једног поколења буде под земљом него на земљи. Да би такве исходе пред народом оправдали они су морали да смисле неку набулозу па су рекли ''Срби су небески народ'', а онда када је прошло дејство те лажи морали су да изађу пред рајом са нечим другим и гле појавио се проф. Владета Јеротић који је рекао: ''Срби су необичан народ, а не небески народ.'' Међутим, вође и једна и друга Србије заборављају да истакну једну важну истину да правда уздиже један народ. У Светом Писму стоји: Прице Соломунове 29,4 ''Цар правдом подиже земљу; а ко узима мито, сатире је.''
У проучавају Писма пошао је од тога да оно несме бити противречно ако је Божански надахнуто. Међутим, у почетку није знао да постоје разни видови надахнућа и да Свето Писмо није вербално надахнуто. О каквом се надахнућу радило када је реч о Библији? Бог је давао својим слугама пророцима и апостолима визије у сновима које су они затим својим речима описивали. Дакле, Господ није диктирао како ће они описати оно што су видели и чули.
VII
Прва фаза истраживања Писма
У почетку свог проучавања Светог Писма применио је метод читања од корице до корице, без речника или конкорданса, дакле онако као што се чита лепа књижевност. Прочитавши више пута ту у сваком погледу вредну књигу, запазио је многе контрадикције у њој. При томе је потпуно сметнуо са ума да у ствари чита преписе и преводе Светога Писма, а не оригиналне текстове. Касније када је разумео да оно што држи у рукама нису аутографи, појавила се у њему вера да су све оне контрадикције заправо привидне. Међутим, ипак је уочио ту и тамо да постоје места која су веома ''тешка''. Једно такво је исто оно које се наводи и у роману ''Браћа Карамазови'' од Достојевског. Наиме, у 1 Мој. 1 стоји да је Бог створио сунце, месец и звезде четвртог дана, а да је светлост поставио првог дана. Питао се дуго у себи како то и откуд то? Ако је Библија Божија Реч, као што заиста јесте, немогуће је да се у њој налазе такве ''омашке.'' Осетио је да, за разумевење спорних стихова није довољно само једноставно читање Библије, потребно је било видети како стручњаци из области теологије решавају та питања? Шолим се тада окренуо литератури о Светом Писму и то пре свега адвентистичким ауторима. Било је понуђено више решења за ту привидну противречност. Навешћу неколико која су му привукла пажњу.
Прво гледиште се базира на томе да је Мојсије написао полемичку књигу то јест да се препирао пером са неистомишљеницима из паганског света тога времена. Наиме, познато је да су пагански народи у прошлости веома обожавали небеска тела, а посебно Сунце. Међитим, Мојсије назива Сунце и Месец, једноставно великом и малом лампом, недајући тим објектима никакво божанско својство и не указујући им поштовање. Тада је нашем Ћидапопу било мало јасније зашто је тако написано? Ипак, није био до краја задовољан па је кренуо и дање да ''копа''. Сазнао је, да се за глагол ''створити'' користе различите речи у хебрејским рукописима. У стиху 1 Мој. 1:1 ''бара'' што означава стварање из ничега, а у 1 Мој. 1:16 се користи реч ''аса'' која означава стварање од већ постојећег материјала. Након тога, Шолим је помислио да је веома близу коначног решења, али искрсла су нова питања која су тражила даља истрживања. Ако су прва три дана стварања света била дефинисана сунчевом светлошћу из које онда перспективе је све то приказано Мојсију? Ми знамо да се светлост на земљи појављује неколико сати пре појаве Сунца на хоризонту и да нестаје са земље неколико сати после заласка Сунца. То је било још једно од могућих објашњења питања које је мучило нашег јунака, то јест зашто се у 1 Мој. 1:3 наводи светлост, али не и извор светлости? Међутим, следеће тумачење је Шолима готово у потпуности задовољило. Укратко ћу га образложити.
Шест етапа стварања
Мојсије је писао свој извештај на хебрејском језику и то са становишта особе која се налази на Земљи. Те две чињенице, као и сазнање да је свемир постојао пре него што су започеле етапе, то јест „дани“ стварања, доприносе томе да се реше многе несугласице у вези са извештајем о стварању. Како?
Пажљиво разматрање извештаја из Постанка открива да су се неки догађаји који су започели једног „дана“ наставили током следећег или током више наредних „дана“. На пример, пре почетка првог „дана“ стварања, можда због густих облака или неког другог разлога, светлост већ постојећег Сунца није допирала до површине Земље (Јов 38:9). Током првог „дана“, та баријера је почела да нестаје, омогућавајући дифузној светлости да се пробије кроз атмосферу.*
Другог „дана“, атмосфера је очигледно наставила да се рашчишћава, образујући простор између густих облака и океана. Четвртог „дана“, атмосфера се постепено рашчистила до те мере да су се Сунце и Месец могли распознати на „небеском своду“ (Постанак 1:14-16). Другим речима, са становишта особе која би се налазила на Земљи, Сунце и Месец су се могли видети. Све то се одигравало постепено.
У извештају из Постанка такође стоји да су се током петог „дана“ почела појављивати сва створења која лете.
Библијски запис оставља места за могућност да су се неки важнији догађаји током сваког „дана“, то јест етапе стварања, одиграли постепено а не одједном, и да су неки од њих можда трајали више дана стварања.*
[Фусноте]
Приликом описивања онога што се одигравало у првом „дану“, коришћена је хебрејска реч ор која означава светлост уопште, али када је реч о четвртом „дану“, коришћен је израз маор, који се односи на извор светлости.
На пример, у шестом дану стварања, Бог је рекао да људи треба да се ’множе и напуне земљу‘ (Постанак 1:28, 31). Међутим, то је почело тек следећег „дана“ (Постанак 2:2).
Када је сва сазнања о тој теми склопио у једну целину, Шолим се нашао пред још једним питањем које му се учинило већим од оног почетног. Наиме, Свето Писмо јасно наводи да у седмици стварања последња четири дана су дефинисана кретањима небеских тела, Сунца, Месеца и звезда, али шта је са прва три дана, чијим кретањима су ти дани дефинисани? Он је закључио да коначног решења нема, пошто нису били дефинисани кретањима поменутих објектата на небу те се поставља питање колико су ти дани трајали? Да ли је њихова дужина била иста као дужина осталих четири дана? Све је то у уму нашег самоуког истраћивача Светог Писма покренуло лавину нових питања као што су рецимо ова: да ли је прва седмица била идентична по трајању овој садашњој? И, да ли је уопште и морала да буде идентична? Када је Мојсије у четвртој заповести Декалога написао да је Бог за 6 дана створио свет, да ли је при томе лагао, уколико се према временској дужини, онако како ми данас рачунамо време у нашим секундама, минутама, сатима и данима, прва седмица није поклапала са данашњим седмицним циклусом? Не, Мојсије није лагао, закључио је Шолим, јер су и прва три дана омеђена граничним појмовима ''и би вече и би јутро.'' Према томе, може бити, помислио је, да су ти дани трајали знатно дуже од данашњих, али то не мења истину да је Бог за 6 дана створио свет. Када је једном приликом читао Декалог запазио је нешто веома интересантно у вези 4 заповести. Наиме, образложење у 2 Мој. 20 зашто треба светковати ту заповест је написано у трећем лицу једнине. Зашто, запитао се? Одговор је нашао веома брзо. Бог није везан за време. Примена времена на Творца би била непримерена зато и не стоји у четвртој заповести да Бог говори ''ја сам за 6 дана створио небо и земљу.'' Прочитао је следеће стихове о томе:
Псалам 90,4 ''Јер је хиљада година пред очима твојима као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.''
2. Петрова 3,8 ''Али ово једно да вам не буде непознато, љубазни, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан.''
Једно је сигурно разумео да наша цивилизација још увек не зна шта је то време. Да ли време уопште и постоји? Присетио се тврдња Николе Тесле да у свемиру постоје две силе: фреквенција и вибрација. Када се осмотре осцилације, оне се разликују по времену и дешавају се у неком ритму. Али да ли је време нека супстанца или можда талас или је време људска фикција? Интуитивно је осетио да је Бог седмичним ритмом увео нешто веома вазно за живот људи, јер свака материја и сви ентитети на земљи имају своју резонацију које се разликују, али које стоје у међусобној хармонији, те је тиме човека довео у симбиозу са универзумом дајући му седмични ритам времена за рад и одмор. Ако било шта није у складу са таласањима који долазе из етера оно мора да буде елеминисано из постојања.
Размишљајући о свему томе Шолим је закључио да се рат у духовном свету и овде на земљи управо води око тог питања. Творац је успоставио своју резонанцију која долази из непомичне стварности, а сотона ради на томе да уведе своју вибрацију и свој ритам нудећи човечанству други дан за одмор и другачији седмични циклус који се неће поклапати са Божијим.
Шолиму је било јасно, да је питање за које време је створен свет, релевантно у борби са атеизмом и материјалистичком филозофијом коју је учио на факултету, и то не само у научном смислу него и у теолоском, јер Свето Писмо има Шабат, и има седмицу времена установљену приликом стварања света, те се према томе лојалност према библијском Богу Јехови показује између осталог и уважавањем седмичног циклуса, а можемо читати у Старом Савезу да се та лојалност очитовала такође и светковањем седмог дана, од стране његовог изабраног народа. Због тога је снажно кренуо да то питање дана одмора истражи да би се уверио да ли га треба или не треба светковати и у Новоме Завету. Наиме, оценио је да је то једна од главних тачака размимоилажења између јудаизма и хришћанства, али и унутар задњег постоји цепање по тој основи. У Старом Завету налазе се извесни стихови који указују да је Шабат можда светкован од самог постанка света. Изнећу неке од њих:
Да ли постоје докази у Светом Писму да је СЕДМИ ДАН (Шабат) као установа уведена одмах након стварања света?
Докази да јесте:
1. Мојсијева 2,2 И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини;
1. Мојсијева 2,3 И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини;
1. Мојсијева 4,3 А после некога времена догоди се, те Кајин принесе Господу принос од рода земаљскога;
1. Мојсијева 4,4 А и Авељ принесе од првина стада свог и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос,
У даљем тексту Светог Писма видимо да се тако несто чинило суботом.
Језекиљ 46,12 А кад кнез приноси добровољну жртву, паљеницу или захвалну, од своје воље Господу, тада нека му се отворе врата која гледају на исток, и нека принесе жртву своју паљеницу и захвалну, како чини суботом; потом нека изиде, и врата нека се затворе кад изиде.
1. Мојсијева 7,10 А у седми дан дође потоп на земљу.
1. Мојсијева 8,10 И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
1. Мојсијева 8,12 Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
Докази да је већ на самом пошетку света био успостављен луно соларни календар са своје три временске јединице (година, месец и СЕДМИЦА (Шабат):
1. Мојсијева 1,14 Потом рече Бог: нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама;
1. Мојсијева 5,3 И поживе Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју својему, као што је он, и надеде му име Сит.
1. Мојсијева 8,13 Шест стотина прве године века Нојевог први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву.
1. Мојсијева 8,14 А другог месеца двадесет седмога дана бјеше сва земља сува.
1. Мојсијева 29,27 Наврши недељу дана с том, па ћемо ти дати и другу за службу што ћеш служити код мене још седам година других.
1. Мојсијева 29,28 Јаков учини тако, и наврши с њом недјељу дана, па му даде Лаван Рахиљу кћер своју за жену.
У овим стиховима видимо да је и пре Мојсија била позната већа временска јединица од године (Шабатна година), изведена према седмичном циклусу.
1. Мојсијева 41,29 Ево доћи ће седам година врло родних свој земљи мисирској.
1. Мојсијева 41,30 А иза њих настаће седам гладнијех година, где ће се заборавити све обиље у земљи Мисирској, јер ће глад сатрти земљу,
Сагледавајући Библију у целини, разумео је да су првих једанаест поглавља Прве Мојијеве њен темељ и онај који тај део не разуме на довољном нивоу не може очекивати да му касније буде било шта јасно из те књиге. И зато се јако фокусирао на њега, јер је веровао да се у њему налази кључ за сва неразумљива места у Светом Писму. Једно такво место је овај стих:
1. Мојсијева 3,1 ''Али змија бјеше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?'' (Даничић)
''Змија је била мудра међу свим дивљим
животињама пољским које је Господ Бог на -
чинио, и рекла је жени: „Да ли је Бог заиста
рекао да не смете да једете са сваког дрве-
та у врту?” ''
1 Мој. 3:1
(ИХЈ)
Ту се лепо види разлог зашто су у Средњем веку преводиоце Библије називали издаицама. Да ли је змија била лукава или мудра? То нису исти појимови. Ако прихватимо превод да је змија била ''лукава'' као тачан, онда просто нам се неда да истумачимо наведени стих буквално, то јест да се радило о дословној змији, пошто змија као једна од животињских врста не може да постане лукава када она нема разум? А са друге стране Бог каже да је у почетку све створио ''веома добро.'' Дакле та дословна интерпретација отпада. Могло би се прихватити да је сотона у ствари та змија која је као свој медијум употребила дословну змију. Међутим, шта ако је тачан превод да је змија била ''мудра'', а не ''лукава''? Е ту настају озбиљни проблеми у разумевању смисла пасуса, јер Бог је рекао да ће они умрети, а сад видимо да ''мудра'' змија каже Еви да они неће умрети. Шта ђаво овде употребљава: истину, лаж или полуистину? Ако користи лаж онда није мудар. Уколико користи полуистину онда је лукав, али ако користи истину онда није обмањивач.
Шолим се нашао у дилеми коју од неколико гледишта да усвоји у погледу наведеног стиха.
И у Новом Завету имамо исту ту дилему у различитим преводима по питању лукавости. Ради се о овом стиху:
Матеј 10,16 ''Ево, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите дакле мудри као змије, а безазлени као голубови! " (Даничић)
Матеј 10,16 ''Ево какоја, вас шаљем као овце међу вукове; будите лукави као змије и безазлени као голубице.'' (Томислав Дретар)
Кренуо је да испита само значење појма ''лукавство.'' У томе му је помогао један дужи и један краћи текст који је нашао на интернету, стога ћу их овде и цитирати:
''У основи речи лукав стоји значење светлост, која је свакако симболички повезана са интелектом. Лукавост није врлина глупих и примитивних (већ богова). Можда примитивац у складу са својом природом и јефтиним интересима пружи упечатљив пример подмуклости, или оне 'лукавости' која је употребљена за остваривање јефтиних и приземних циљева, па тако очигледна постане и драстичан пример. Међутим ту се осветљава његова примитивна природа.
Како сама реч каже, а људи када су именовали ствари, ваљда су то радили на прави начин.
У нашем језику, је дошла из грчког и латинског језика. Дедал (даедалус), сигурно можемо пронаћи корен речи дједа, који свакако са собом носи симболичко значење мудрости, можда и највеће које можемо пронаћи унутар наших светова у којима одрастамо и стичемо врлине. Са друге стране 'лукс' (лук) светлост, можемо пронаћи у низ речи, које смо именовали а везани су са светлошћу.
Од луке (место где пристају бродови), сјетимо се велике луче (бакље) која у ноћи морнарима показује пут (осветљава - да не помињемо да је то место где су стизале велике новотарије из белог света - па и мудрост), па до лука (поврће) за ког се крије интелигентно решење природе, да у пределима где је суша он крије своју луковицу (главицу - видиш трик) испод земље, где чува залихе воде, а на врх земље баца бујне листове.
Па сад, практиканти религије (А Ристо црни ништа не учиш ове твоје) би требали да се сјете и миталогеме везане за Св. Саву, како је ђавола лукаво зезнуо баш око лука. Када је ђаво видио бујне листове лука рече - ја ћу оно што је над земљом, а св. Сава, мудар и лукави човек рече - ја ћу оно што је под земљом ... прц, зезну ђавола. Слично га је зезнуо и за кртолу.
Заједничко за Христа и ђавола јесте ултимативна интелигенција, поводом тога именовали су их исто Луцифер, носилац светлости, бакљоноша.
Мотив и љубав према људима је оно што их разликује, како користе тај свој квалитет ... морамо се сложити да је ипак интелигенција квалитет, тј.врлина.''
''Чуј, ја сам у доста превода Библије (на разним језицима) приметила како се преводилац баш очигледно труди ублажити неке "критичне" делове.
Али настрану сад то, што се конкретно овога са змијом тиче, управо сам проверила реч у оригиналу (грчку реч дакле) - може значити "мудар", а може и "лукав, препреден". А имај на уму оно што сам већ споменула - да је текст писао неко ко долази из јудеокршћанске културе, а зна се која је ондје симболика змије.
Оно, змија је на превару навела Еву да једе с дрвета спознаје.''
Након ових цитата Шолим је закључио да је превод који користи израз ''лукава'' је адекватнији. Међутим, у каснијем проучаваљу дошао је до једне информације која је то његово схватање мало пољуљала. Ради се о томе да су преводиоци који су то место у 1 Мој. 3:1 превели са ''мудра'' били највероватније потакнути да управо тако преведу игром речи која је карактеристична за хебрејски језик. Наиме, у претходном стиху употребљен је израз ''арумим'' да се означи да су Адам и Ева били ''голи'', а онда у следећем стиху се користи се израз ''арум'' да се означи да је змија била мудра како су многи превели. А та игра речи је објашњена од стране неких на следећи начин: мудар је онај који не носи одећу, који се држи Бога, јер људи су у почетку били обучени у светлост. Када су се људи побунили против Створитеља добили су одело ''бегет'' на хебрејском, што потиче од глагола ''ливгот'' (издати), тако да је одећа симбол издаје.'' Постоје организми који емитују светлост ми користимо само око 20% гена и врло је могуће да имамо гене за емитовање светлости. На крају крајева сама реч ''кожа'' се на хебрејском каже ''ор''. Иста та реч означава и светлост, отуда долази добро позната реч ''ореол.'' Е сад, логика иде овако: употребљене су две различите речи, јер једна означава стање голишавости, а друга да је одређена особа лукава, али пошто су обе веома сличне по изговору онда сматрају неки да ову другу треба превести као ''мудра'', а не ''лукава.'' Међутим то онда мења разумевање ствари из корена. Наиме, да Адам и Ева нису правилно разумели оно сто им је Бог рекао када им је забранио да једу плод од дрвета познања добра и зла. Они су дословно разумели да ће тога дана када буду окусили плод умрети, али змија им онда као мудро створење разјашњава шта је Бог у ствари њима хтео да каже то јест да они неће буквално умрети већ ће тога дана осетити душевни бол који се јавља приликом стварног умирања. Они су највероватније мислили да је дан смрти почетак молекуларног декомпоновања, или су сматрали да је смрт трансфигурирање човека. Било како било ми при крају трећег поглавља прве Мојсијеве видимо да Бог потврђује змијине речи, јер се десило управо то што је ''гуја'' рекла. Очигледно да Бог није мислио онако како је тамо дословно написано у вези умирања Адама и Еве тог истог дана када су прекршили заповест. Човек се мора упитати па зар Мојсије то није запазио када је писао Петокњижје да је Бога ставио у тешку контрадикцију и то стиховима који су веома близу један другога. Током хришћанске историје било је понуђено више објашњења. Једно од њих полази од тога да је Бог у почетку рекао једно, а после се предомислио, јер му је било жао, поступивши као што чине добри очеви са својом децом која су непослушна. На пример, отац каже свом сину немој то да чиниш добићеш батине, али дете га не послуша и учини што му је Отац забранио. Отац је рекао да ће га казнити, али из љубави према сину одлучује да то не учини. То објашњење је Шолиму било веома прихватњиво. Али да наведем и објашњење да је Бог нашао замену у јагњету које је морало да умре уместо Адама и Еве, а које је симболисало једну савршену жртву, Исуса Христа који ће доћи у будућности. Оба одговора су нашем јунаку изгледала компатибилна и валидна и као целина прихватљива.
Питање смрти у Светоме Писму га је посебно мучило. О томе је разговарао са адвентистима и Јеховиним сведоцима. Први имају објашњење које би се могло укратко изразити овако: у почетку није било смрти ни међу животиљама ни међу биљкама ни међу људима. Адам није створен ни смртним ни бесмртним, него је створен са условном бесмртношћу, то јест ако би прошао тест тада би задовио бесмртност. Шолиму се ово гледиште учинило веома разумним и у складу са Писмом. Но ипак је допустио себи да чује и нека друга објашњења, а оно је много касније дошло од Јеховиних сведока. Сведоци верују да је смрт постојала и пре појаве греха на земљи. Животиње су умирале, а и биљке такође, јер су живе душе, животиње и људи, растиње користиле за исхрану. (в. 1 Мој. 1:30) У погледу човека сматрају да је и он створен као смртно биће, јер да би непрекидно живео морао да једе плод са дрвета живота. (в. 1 Мој: 9;16,17) Али како Адам није прошао пробу њему је ускраћен приступ том дрвету и смрт је ступила на сцену и за њега.
Према томе, заједничко за оба гледишта је то да човек није створен са урођеном бесмртношћу што и Писмо потврђује следећим стихом: ''који једини има бесмртност и обитава у светлости којој се не може приступити, кога нико од људи није видео, нити може видети; њему част и вечна сила. Амин.'' (1 Тим. 6:16) Шолим се тада забринуо и почео је себи и другима да поставља питање: Ако је то заиста тако ''какав је то Бог који је у своју творевину одмах на почетку уградио механизам смрти.'' Када је о томе преко скајпа једну пријатељицу питао, која је иначе Јеховин сведок, она му је рекла да га води сотона. Видео је да ту ''леба '' нема па је кренуо да сам докучи одговор на то питање да ли је било смрти или није било смрти на земљи пре греха?
Једног поподнева седео је са комшијом на клупи и водио са њим пријатан разговор о духовним стварима. И посто се загледао у плочник приметио је неколико мрави који су трчкарали око његових ногу. Помислио је у себи да је и мраве Бог створио у истом дану када је створио и Адама, те му се у уму јавило питање ако заиста није било смрту у почетку пре греха на земљи, како је Адам могао да избегне да не нагази којег мрава у Едену и да га тиме не усмрти? Он (Адам) свакако није стално гледао у земљу, јер би га то ужасно оптеретило. Онда је са комшијом поделио то своје питање нашта је саговорник само слегнуо раменима.
Када је било речи о томе да је Бог рекао Адаму да ће умети тога дана када буду окусили плод са дрвета од знања добра и зла, изоставио сам да наведем још једно гледиште које се налази у оптицају међу хришћанаским мислиоцима. Наиме, хебрејска реч ''јом'' која се преводи нашом речју ''дан'' има више значења. Једно од тих значења је ''еон''. Преведимо сад дословно 1 Мој. 2:17 : ''Али са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умирући умрећеш.'' Овај задњи део реченице '' умирући умрећеш'', неки теолози тумаче да значи да ће сигурно умрети, али неки друти истраживачи сматрају да то значи да ће сигурно умрети, али не тога дословног дана када буде окусио плод, него ће се то умирање догодити у једном одређеном временском трајању у епохи којој припада тај дан од 24 часа у који је окусио плод. Значи, процес умирања ће започети тога дан када буде прекршио Божију заповест и завршиће се коначним умирањем одређеног дана у истој тој епохи, те би превод наведеног стиха могао овако да гласи:
''Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који еон окусиш с њега, умирући умрећеш.''
Веома је значајно запазити да обе интерпретације тога стиха јасно показују, да Бог није лагао. Међутим, која од та два тумачења предочавају истину, то је и даље мучило Шолима, али је ипак био прожет осећањем захвалности за стечени фонд знања којим га је небо даривало и кренуо је даље са истраживањем свестан да на нека сазнања још мора чекати.
У Првој Мојсијевој у трећем поглављу постоји један стих који се у теологији назива протоеванђељем. Он гласи овако: 1. Мојсијева 3,15 ''И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твојега и семена њена; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.'' (Даничић) У једном тачнијем преводу стоји овако:
''Ставићу непријатељство између тебе и жене и
између твог семена и њеног семена. Оно ће
ти главу здробити, а ти ћеш га у пету рани-
ти.'' (ИХЈ)
Стих јасно указује на програм еванђеља Исуса Христа и на Његову мисију која ће се гледано из перспективе времена када је стих написан или боље рећи посматрано из времена када је Бог то рекао првом брачном пару, остварити једнога дана у будућности. С тим у вези стих у четвртом поглављу исте књиге је био јако занимњив нашем јунаку. Ту је Шолим запазио једну упорну тенденцију код многих преводилаца да главну идеју Светог Писма, а то је спасење човечанства кроз личност Исуса Христа, некако помере што даље од читалаца Библије. Погледајмо неколико превода тога стиха.
1. Мојсијева 4,1 ''Иза тога Адам позна Јеву жену своју, а она затрудне и роди Кајина, и рече: добих човека од Господа.'' (Даничић)
Стварање 4,1 ''Човек позна Еву жену своју. Она оста трудна, роди Каина и рече: `Ја родих једног човека, с ГОСПОДОМ`.'' (Томислав Дретар)
|
