|
VIII
Друга фаза истраживања Писма
Следећи проблем који му се јавио и око кога се поприлично намучио да би га разумео је питање библијске исхране. Нема сумње говорио је често Шолим да је почетни Божији план био да човечанство не користи месо за исхрану. Као доказ за то наводио је 1 Мој. 1:29. Међутим, велики Потоп је сву вегетацију збрисао са земље и Бог је тада одобрио да се конзумира месо закланих животиња. Питао се да ли је то допуштење било привремено или трајно? Није могао да нађе одговор у самој Библији, јер Свето Писмо не каже ни да ни не, али му је интуиција говорила да је то допуштење ипак било привремено, то јест док се не обнови вегетација, али то се само по себи подразумевало, међутим, није касније никада издата наредба у Библији која би то допуштење поништила. Према Библијском тексту и контексту месо није прворазредна храна. У вези начина исхране постоји један стих који је Шолим доста дуго погрешно тумачио. Тај стих гласи: 1. Мојсијева 9,3 ''Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам се дадох као зелену траву.'' Дуго времена је сматрао да је смисао стиха тај да је њиме допуштено да се једе месо од свих постојећих животиња на земљи, а онда је једнога дана чуо за другачије разумевење дотичног стиха. Наиме, израз ''миче'' у ствари значи да није болесно и израз ''живи'', значи да није цркнуто. И пошто следећи стих у истом поглављу забрањује једење крви, Шолим је закључио да су те уредбе идентичне онима из Левитске књиге. А узимајући у обзир и оно што је наведено у двадесетом стиху претходног поглавља закључио је недвосмислено да је и закон о чистим и нечистим животињама ступио на снагу одмах после Потопа. Ипак остало му је нејасно шта тачно значи задњи део трећег стиха јер се тамо употребљава израз који се користи у 1 Мој. 30 где се одређује шта је храна за животиње. Стога се питао да ли то значи да је Бог допустио човеку поред једења меса да једе и биље које је намењено животињама или је значење стиха да је Господ човеку кроз допуштење да једе месо дао и сточну храну, али не да је једе као животиња него пошто су животиње изграђене од онога што једу тада једући њих човек једе ту вегетацију из друге руке. На такав закључак навело га је то што преводиоци тај стих не преводе са потпуно истим смислом. Неки у изразу ''као зелену траву'' убацују везник ''и'' па стоји овако:
''Све сто се миче и живи служит ће вам за храну; све ја то вама дајем, као и зелену траву. ''(Лујо Бакотић)
Након овога Шоле се мало вратио уназад у Свето Писмо и пронашао стих у 1 Мој.3. Радило се о овом стиху: 1. Мојсијева 3,14 ''Тада рече Господ Бог змији: кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звери пољске; на стомаку да се вучеш и прах да једеш до свог века.''
Раније се питао како то када се змије хране жабама и глодарима, а ова библијска змија једе прах? Међутим, један млади адвентистички проповдник му је сугерисао да израз ''прах'' не треба разумети буквално те би онда значење било да је змији наложено да једе друге одговарајуће животиње, јер су оне створене од праха те су у вишем смислу разумевања заиста прах. Таква интерпретација му се учинила прихватљивом пошто се касније размишљајући о томе сетио да је учио у школи да биљке користе процес фотосинтезе за свој раст и развој, док животиње и људи не. Стога има смисла што онако стоји како је написано у Библији, јер биљке су много финија храна него месо животиња.
Општи Шолимов став по питању исхране је био да човечанство треба да тежи ка вегетаријанском начину исхране, јер је сматрао да је то Писмом подржано, али када би ушао у текстове Новога Завета који говоре о тој теми био је прилично збуњен. И поново по ко зна који пут видео је да сметњу у разумевењу ствара неадекватан превод. Ево навешћу неке стихове где се то лепо види.
1. Тимотију 4,3 Који забрањују женити се, и заповедају уздржавати се од јела која Бог створи за јело са захвалношћу вернима и онима који познаше истину.
1. Тимотију 4,4 Јер је свако створење Божије добро и ништа није на одмет кад се прима са захвалношћу.
1. Тимотију 4,5 Јер се освећује речју Божијом и молитвом.
(Вук Караџић)
''3 који забрањују ступање у брак и захтевају уздржавање од јела
која је Бог створио да их са захвалношћу
узимају они који верују и који добро познају
истину. 4 Јер све што је Бог створио добро
је и не треба одбацити ништа што се узима
са захвалношћу, 5 јер се то посвећује Божјом речју и молитвом која се за то упућује.''
(ИХЈ)
Ми ту јасно видимо очигледну разлику у смислу. У првом преводу стоји ''за јело'' у другом тог израза нема. Када је Шолим погледао у библијски интерлинер да би проверио налази ли се тај израз у манускриптама, није га нашао, стога је закључио да је друго наведени превод адекватнији, јер прво наведени превод доводи Свето Писмо у контрадикцију пошто каже да је Бог створио животиње за јело, а ми знамо из раније цитираног стиха да то није тачно.
Други одломак из Новога Завета у вези исхране који је за Шолима био збуњујући је овај:
1. Коринцанима 10,25
Све што се продаје на месарници, једите, и ништа не испитујете савести ради;
1. Коринцанима 10,26
Јер је Господња земља и што је на њој.
1. Коринцанима 10,27
Ако ли вас ко од неверника позове, и хоћете ићи, једите све што се пред вас донесе, и не премишљајте ништа савести ради.
1. Коринцанима 10,28
Ако ли вам пак ко рече: ово је идолска жртва, не једите ради онога који вам каже, и ради савести; јер је Господња земља и што је на њој.
Заузео је још раније чврст став да је закон о чистим и нечистим животињама на снази и у Новом Завету, али у различитим околностима живота од којих је неке апостол Павле навео у горњим стиховима могуће је извесно прилагођавање. На пример, када би боравио у болници, а често је притом био привремено непокрет и како је живео у граду у којем је био дођош, није имао никога од родбине при руци да му дође у посету и да му донесе другу храну, он је јео оброке које су му медицинске сестре доносиле а у којима је било свињских шницли. Или рецимо када би био у гостима код некога ко није уважавао једење само чистих животиња онда је и он јео оно сто су они јели. Нису то биле нимало пријатне ситуације, јер како рећи у болници ''носите то од мене'', а овамо је дошао да га они лече. Или, одбити храну пријатеља коме си дошао у госте, зар то не би било понижавајуце за дотичног. Дуго времена је био у недоумици да ли тиме правилно поступа или не? А онда је прочитао неколико задњих стихова у истом поглављу која су му разрешили дилему:
1. Коринцанима 10,31 Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.
1. Коринцанима 10,32 Не будите на саблазан ни Јеврејима, ни Грцима, ни цркви Божијој,
1. Коринцанима 10,33 Као што ја у свачему свима угађам, не тражећи своје користи него многих, да се спасу.
Према томе, за човека није корисно да једе храну за коју је Бог рекао да се не једе, али ако је једење такве хране у функцији спасења других људи, треба је јести. Такав став му се учинио уравнотеженим и лишеним било каквог фанатизма, а сем тога управо таква интерпретација наведених спорних стихова му је изгледала непротивречна са другим деловима Писма. При томе је пре свега мислио на следеће стихове: Матеј 15,11 ''Не погани човека што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека.'' А такође и на Римљанима посланицу 14 и на Матеј 23,24 ''Вођи слепи који оцјеђујете комарца а камилу прождирете.'' Стих у којем Исус каже да ''не погани човека што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека'', Шолим је схватио да је изречен у вези фарисејског ритуалног прања руку пре јела, и не односи се на закон о чистим и нечистим животињама. Ипак наш јунак је категорички тврдио да је Христос изговоривши те речи, открио људима један општи принцип који се може применити и на проблематику у вези нечистих животиња. Смисао речи Исуса Христа је по њему био следећи: не погани човека ни једење свињског меса само по себи, него негативно дејство једења тавог меса у етичком погледу. На следећој илустрацији која нема изравне везе са једењем нечисте хране, се то јасно види: ако неко попије рецимо литру вињака и плус ракију, и онда пролазећи угледа неку лепу малолетну девојку и изврши силовање, а потом убиство невиног детета, њега није опоганио алкохол који је попио, него чин који је извршио под дејством тог опијата. Позната је ствар да се различити људи зазличито понашају када се напију. Шолимов тата је знао повремено да се напије али то се дешавало веома ретко, једном годишње на крају жетве када су се у предузећу у коме је радио организовали банкети. Сећао се Шолим да се његов отац после таквих прослава враћао кући гурајући бицикло и врдајући лево десно. У пијаном стању његов отац никада није био агресиван према сину, већ га је само или грлио или се смешио или плакао. Дакле, и понашање у пијаном стању зависи од карактера и нивоа свести дотичне особе.
Што се тиче Исусове изјаве где Он каже ''оцеђујете комарца а камилу прождирете'', Шолим је видео поруку да ми не требамо да будемо ситничари, већ стално да будемо свесни да Божија реч има дубљи смисао.
Питање употребе сала као хране је такође мучило Шолима. Наиме, у 1 Мој 9 се не наводи забрана једења сала поред забране једења крви што би се по неком резону очекивало да тамо стоји. Након дужег промишљања закључио је да је Мојсије пишући Пентатеух тако организовао штиво да детаљне појединости о жртвеном систему о којем је имао намеру да пише претежно смести у своју трећу књигу која се зове Левитска, а када је ту и тамо наводио поједине ствари у вези обредног система у другим својим књигама онда је то чинио само у кратким цртама. То је вероватно зато да се не би непотребно понављао. Ипак, остављао је довољно елемената читаоцу да би могао да на основу њих реконструише како је било пре склапања Савеза на Синају. У погледу сала читамо у Трећој Мојсијевој следеће стихове:
3. Мојсијева 3,16 И нека запали свештеник на олтару; то је јело од жртве огњене за угодни мирис. Све је сало Господње.
3. Мојсијева 3,17 Вечан закон нека вам буде од колена до колена у свим становима вашим: да не једете сала ни крви.
3. Мојсијева 7,22 И рече Господ Мојсију говорећи:
3. Мојсијева 7,23 Кажи синовима Израиљевим, и реци: не једите сала од вола ни од овце ни од козе.
3. Мојсијева 7,24 Може се узети за сваку потребу сало од живинчета које цркне или га зверка раздрије; али га не једите;
3. Мојсијева 7,25 Ко ли би јео сало од стоке коју приноси човек на жртву огњену Господу, нека се истреби из народа својега онај који једе.
На основу тих стихова и на основу контекста он је недвосмислено закључио да је сало од одређених животиња које су таксативно наведене, а које су се користиле за приношење на олтар, било забрањено за конзумацију у периоду Старог Завета за Израелски народ. Међутим пребало је дати одговор и на питање да ли је та забрана важила и пре Синаја? Шолим је потврдно одговорио себи на то питање, позивајући се на два стиха. Један се налази одмах на почетку Библије, а други у 5 Мојсијевој. Ево тих стихова:
1. Мојсијева 4,4 А и Авељ принесе од првина стада свог и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос,
5. Мојсијева 12,22 Како се једе срна и јелен, онако једи; и чист и нечист нека једе.
На основу првог стиха видео је да су верни људи и пре Синаја приносили претилину (сало) на жртву од одређених животиња, те је логично закључити да се оно није јело. А овај други стих сугерише да су се у свим временима срна и јелен јели на исти начин. Али остало је питање да ли та забрана важи и у Новом Завету? Адвентисти, које је консултовао нису били јединствени у вези тога. Један је рекао да АСД нема званичан став по том питању. Други је тврдио да и у Новом Завету важи иста забрана. Трећи су говорили да је свако сало допуштено за јело осим сала од нечистих животиња, јер је по њима у Новом Завету обредни закон укинут па самим тим и те забране у вези сала. Шолиму је било јасно да се одговор врти око питања да ли је забрана једења сала у Старом Завету била ритуалане или здравствене природе? Ни ту не постоји јединствен став међу верницима. Они који верују да је реч о здравственом пропису научавају да забрану једења сала треба и даље поштовати. Други који кажу да се радило о ритуалној забрани, која је била на снази у Старом Завету, те према томе верници у Новога завета нису у обавези да држе тај пропис. Трећа група тврди да је то била и ритуалана и здравствена забрана. И премда је по њима церемонијални закон укинут, остала је да важи здравствена страна уредбе , тако да је забрана и даље на снази.
На крају овог поглавља неизоставно би требало описати Шолимово гледиште о узроку Великог Потпопа. Извештај се налази у 1 Мој. 7. У теолошком свету постоји неколико интерпретација од којих су два најзначајнија. Једно тумачење долази из јудаистичких кругова. Они верују да се узрок крије у сексуалном мешању Синова Божијих за које тврде да су били анђели у људском обличју и кћери човечијих. Шолим је сматрао да је такво спаривање немогуће јер су природе тих бића различите. Али,опет ако се узме да су Синови Божији како неки тврди приступали женама не у својој анђеоској форми него у људској, онда би се евентуално такво гледиште могло прихватити. Иначе идентично поимање имају и Јеховини сведоци.
Друго схватање је много једноставније, а заступају га адвентисти. Они кажу да се ту ради о женидбама Симових потомака који се називају Синовима Божијим и кћерима људским које су кћери Кајинових потомака, а трећа група Нефилими, су по њима потомци Симових потомака који су отпали од вере.
Још један узрок Великом потопу би се могао навести, а то је да се земља покварила пред Богом и да се напунила насиља. У ком смислу се земља покварила и о каквом се насиљу тачно радило, о томе немамо детаљне извештаје. Током времена појавиле су се теорије о томе да је било сексуалног мешања људи са животињама и да је то унаказило морални лик човечанства и био главни разлог да Бог водом опере земљу.
Након Потопа десила се још једна глобална промена. Радило се о томе да се копно које је до тада било једно поделило на континенте. (в. 1 Мој. 10:25) Шолима су такве информације у Светом Писму одушевљавале. Оне су у њему генерисале утисак да је Библија заиста Божија Реч.
Осећам потребу да ово поглавље завршим са још једним али дубљим разматрањем питања библијске исхране али овога пута са намером да дођемо до одговора на питање да ли је пропис о чистим и нечистим јелима церемонијалан или здравствени закон? Па кренимо од самог почетка Светог Писма од стиха који говори о исхрани првих људи. Ми смо раније већ навели да у 1 Мојсијевој 1:29 стоји да је Бог одредио шта човек треба да једе односно чиме треба да се храни и ту врсту хране смо означили као првостепену. Радило се о биљној исхрани која је обухватала житарице, воће и језграсте плодове. Очигледно да је та храна одговарала биолошком и физиолошком устројству човека. Научне чињенице (анатомија и физиологија човека), говоре о томе да иста храна одговара и устројству данашњег човека. Међутим, десило се нешто што ће променити ток историје. Преломна тачка је побуне првог брачног пара. Нелојалност човека према Богу је довела до низа промена не само на моралном плану већ и на биолошком. Целокупна творевина је попримила другачију пророду, али нас сада интересује шта се десило са животињама, биљкама и људима. Неке животиње су почеле да се генетски мењају постајући месоједи што у почетку нису биле. (в. 1 Мој.1:30) Што се тиче биљака, имамо неке назнаке да су се и код њих догодиле извесне промене. Тако на пример, имамо појаву биљака које ми данас зовемо поврћем. (упореди 1 Мој.2:5 са 1 Мој.3:18) Та биљна врста је била одобрена од стране Створитеља за исхрану људи после појаве греха и зато би могли да је назовемо другостепеном храном. Осмотримо сада човека. Анатомски гледано људско биће има изглед биљоједа. Даље, желудачна киселина му није толико јака као код месоједа, а дужина црева му је између дужине биљоједа и месоједа тако да човек може да једе готово све. Следећи важан тренутак у погледу исхране наступио је након свеопштег Потопа. Бог тада одобрава једење меса закланих животиња. Да ли су притом све животињске врсте одобрене за исхрану? Нису. Како то знамо? Па знамо на основу извештаја који наводе да је Ноје познавао разлику између чистих и нечистих животиња. (в. 1 Мој.7:2) У том пасусу се говори и о томе да је Ноју било заповеђено да узме од чистих животиња по седам пари, а од нечистих животиња по два пара. Зашто више од првих, а мање од других? Зато што је требало да буде више чистих животиња на свету, јер су се оне требале користити и за исхрану, али и за приношење на олтар у оквиру жртвеног система. А онда је Шолим наишао на онај проблем у вези 1 Мој.9:3 о коме смо говорили раније. Ево овде ћу навести три превода тога стиха да читалац јасно види у чему је проблем.
''Све сто се миче и живи служит ће вам за храну; све ја то вама дајем, као и зелену траву. ''(Лујо Бакотић)
Према овом преводу излази да је Бог поред животиња дао људима да једу и ''зелену траву.'' Али те биљне врсте су раније дате животињама за исхрану. (в. 1 Мој.1:30) Човек просто не може лако да поверује да је Бог тако нешто одобрио, јер је једење траве неприродно за човека што и сама Библија потврђује. (Види Књигу пророка Данила 4:33) Осим тога многе траве су и отровне, а и велико је питање да ли би човечанство преживело једући такву храну.
Идемо на следећи превод.
''Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву.''
(Ђуро Даничић)
Како разумети наведену реченицу? Да је Бог дао све животиње за храну људима као зелену траву, а видели смо да зелену траву никада раније није дао. Шолим се дубоко запитао како би се тај стих могао разумети, а да то има неког смисла. Док је размишњао о томе јавила му се следећа идеја: можда се употребљени израз на хебрејском користио и као синоним за израз којим је означена биљна храна дата човеку у почетку. Дакле, у нашем случају би означавао оно биље које је наведено у 1 Мој. 29, али поставља се питање зашто није употребљен израз као у том стиху. Шолим на то није могао да нађе одговор. Али ово решење да су у питању синоними, му је изгледало прихватљиво, јер се у науци на пример, пшеница назива једном врстом траве, а она је као што смо видели одобрена за човека. Можда је цела заврзлама у томе што се Библијска и научна класификација биљака не подударају потпуно. Поред тога, постоји и могућност да је у питању заједнички или општи назив за све производе земље, а на које ће се биљне врсте односити у конкретној реченици зависи од контекста.
А сад идемо и на трећи превод.
''Све животиње што се мичу и што живе нека вам служе за храну.
|
Све вам то дајем, као што сам вам дао и сво зелено биље.''
(Превод ИХЈ)
Овај трећи превод својим значењем као да потврђује тумачење које смо дали за значење реченице предходног превода.
Пошто смо проблем око 1 Мој.9:3 успешно превазишли да се вратимо мало назад и да простудирамо сврху проглашавања неких животиња за чисте, а неких за нечисте. Читајући Библију Шолим је запазио да је разлика између чистих и нечистих животиња била позната још пре Потопа. Потребно је објаснити због чега је претпотопним људима било дато то знање или боље рећи предзнање, јер тада још није било дозвољено да се конзумира месо животиња. Ако предпоставим да им је то било дато због обредног закона да би знали које се животиње смеју приносити на жртву, а које не, и који је највероватније био одмах успостављен након пада у грех, мада у Светом Писму немамо изричите тврдње које то потврдјују, али има неких наговештаја да је ипак уведен, поставља се питање да ли је церемонијални закон у то време био у потпуности имплементиран или не? Да ли су они само приносили жртве паљенице, али не и остале врсте жртава, које тражи жртвени систем описан у књизи Левитској? Неки истраживачи са правом сматрају да жртвени систем није суштина, него начин на који се суштина, вера у Христа изражава. Она се у различито време изражавала различито, и оно што зовемо "церемонијални закон" мислећи на оно што је Израелски народ практиковао након изласка из Египта па све до Христа је исто тако био израз вере у Исуса на истоветан начин на који су верни људи животињским жртвама пре потопа изражавали веру у Христа.
Дакле, жрвени систем се могао мењати, и бити различит пре потопа, после потопа, после Синаја и итд. То је само начин на који се вера изражавала у жртву Исуса Христа који ће доћи једном у будућности. Међутим, то није била суштина вере. Суштина је и даље била Исус Христос који ће када се наврши време, гледано из перспективе препотопних људи, а и послепотопних све до Господа Месије, доћи на нашу планету и умрети за насе грехе.
Као што смо раније објаснили, на Земљи је због греха дошло до видљивих промена на свим ентитетима творевине. Но, нас овде сада занима шта се десило са животињама. Услед генетских промена појавиле су се различите категорије животиња. Неке су постале месоједи, друге нису претрпеле такве промене. Неке животиње су остале умиљате, друге су изгубиле ту особину. Треће су постале агресивне, друге су остале и даље питоме. Е сад, Бог је све те животињске облике сврстао у две групације. Једну групу животиња проглашава нечистима, а другу чистима. Одмах се намеће питање, а по чему су једне чисте, а друге нечисте? У одговору на то питање нам може помоћи комбинација интуиције и наговештаји дати у Библији. Наиме, када су Адам и Ева згрешили и када су запазили да су голи, Бог им је начинио одећу од коже. Неки мисле да се тада заправо догодила прва Пасха, то јест да су они, Адам и Ева морали да закољу известан број животиња да би се од њих добила потребна кожа за израду одеће, па и да те животиње поједу. Тиме смо решили енигму по чему су неке животиње проглашене нечистима, а друге чистима. Дакле, чисте односно нечисте за јело. Е сад, све то има дубљи смисао који је потребно образложити. Нечисте животиње нису узете у жртвени систем, јер оне по својим одликама и особинама не одговарају симболичкој слици Исуса Христа. Насупрот томе чисте животиње симболички адекватно указују на жртву Исуса Христа, јер су по својим особинама безазлене, неагресивне, не хране се месом, па су стога и проглашене чистима и узете да послуже у жртвеном систему. Према томе, ни једна животиња није нечиста у моралном погледу, јер су све животиње невине. Извесне су проглашене таквима због својих одлика да би послужиле одређеној сврси. У препотопном жртвеном систему и послепотопном све до Синаја, приносиле су се све врсте чистих животиња на жртву. (в.1 Мој. 4:4; 8:20) Изгледа као да се није гледало која ће од чистих животиња бити принета, али пошто у Библији немамо извештај о томе не треба нагађати.
Постоји једна занимњивост у вези 1 Мој.11 где је дата класификација чистих и нечистих животиња и по чему их можемо разликовати. Наиме, коњ је проглашен нечистом животињом и многи се чуде и питају зашто? Кажу, па он је у хигијенском смислу веома чиста животиња, а и биљојед је. Да, али његова крв је пуна адреналина и веома је поносна и страствена животиња, те као такав није подесан да понесе симболику о којој смо мало пре причали и зато је највероватније проглашен за нечисту животињу.
Следећу важну ствар коју морамо да решимо је питање да ли је закон о чистим и нечистим животињама здравствени или обредни? Према адвентистичком учењу то је искључиво здравствени закон. Ја се не бих могао сложити са тим. Јер, ако је нешто у вези исхране библијски закон онда је то оно што пише у 1 Мој.1:29. То што у том стиху пише је у складу и са анатомијом и са физиологијом и са биологијом човека. Све остало у вези исхране људи је последица одређених околности. Подела животиња на чисте и нечисте је очигледно учињена са одређеном сврхом, а та сврха је церемонијалне природе, те и сам закон о разлици чистих и нечистих животиња припада обредном закону. Овај закључак је веома важан за хришћане, јер ми сматрамо да је Исус Христос остварио обредни закон и да стога он више није на снази. То практично значи да хришћани могу да једну све врсте меса. Ми нећемо бити ни спасени ако не једемо рецимо свињетину, а нећемо вити ни изгубљени ако је једемо. Ми се не оправдавамо држањем било којег закона него вером у Божијег Сина. Наравно, морални принципи нису укинути, они важе и важиће заувек. У том смислу би требало јасно видети у чему је разлика између моралних и обредних заповести? Код моралних заповести немамо типологију. Не постоји неки будући пророчки догађај у коме ће та заповест наћи своје испуњење и престати да постоји. Насупрот томе у обредним заповестима имамо симболику и догађај на који указује. Узмимо као пример четврту заповест Декалога:
5. Мојсијева 5,12 Држи дан од одмора и светкуј га, као што ти је заповиједио Господ Бог твој.
5. Мојсијева 5,13 Шест дана ради и свршуј све послове своје.
5. Мојсијева 5,14 А седми је дан одмор Господу Богу твојему; немој радити никакав посао ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да би се одморио слуга твој и слушкиња твоја као и ти.
5. Мојсијева 5,15 И памти да си био роб у земљи мисирској, и Господ Бог твој изведе те оданде руком крепком и мишицом подигнутом. Зато ти је Господ Бог твој заповедио да светкујеш дан од одмора.
У тој заповести видимо симболику која је потврђена у Јеврејима Посланици апостола Павла па да га цитирамо:
4Јер је негде за седми дан
рекао овако: "И почину Бог у седми дан од свих дела својих", 5а на
овом месту опет: "Неће ући у мир мој!" 6Како, дакле, неки имају да
уђу у њега, а они који су први чули радосни глас, не уђоше због
непослушности, 7то опет одређује један дан, једно "данас", кад у
Давиду говори по толиком времену, као што је речено: "Данас, ако
чујете глас његов, немојте да вам одрвени срце ваше ". 8Јер да их је
Исус (Навин) довео у мир, не би потом говорио за други дан. 9Остаје,
дакле, још суботни одмор народу Божјем. 10Јер, који је ушао у мир
његов, и он почива од дела својих, као и Бог од својих.
11Трудимо се, дакле, да уђемо у тај мир, да нико не падне због исте
непослушности.
Дакле, субота је била симбол духовног починка у Богу.
Не би било на одмет за нашу анализу да упоредимо Шабат са неком од годишњих Субота. Рецимо са Јом Кипуром.
Шта им је заједничко? Обе заповести су начињене на временској подлози или да кажем на временском носачу. Једна је седмицна субота , а друга годишња. Дакле једнако се и називају и обе припадају категорији празника. Ако имају толико заједничких карактеристика зар није онда логично да припадају истој категорији закона? (в. 3 Мој.23) Након остварења типологије тих Божијих заповести, остају дани да постоје, што је разумљиво. Функција тих празника је испуњена те према томе за оне који су прихватили Христа нема срхе да их светкују.
Да се сада вратимо мало уназад па да ово до чега смо дошли применимо на закон о чистим и нечистим животињама. Једењем чистих врста животиња ми смо признавали да су оне симбол Исуса Христа који ће доћи и када је Он дошао сенка је нашла своју стварност . Тип је нашао свој прототип. И сада ако ми и даље тврдимо да је закон о чистим и нечистим животињама на снази онда не признајемо дело које је Божији Син остварио. Наравно, нас нико не тера да једемо месо у опште. Можемо ми да будемо и вегетаријанци ту нема никаквих проблема. Чак је то и пожељно, јер је у здравственом смислу безбедније, али грех је учити да се други не могу спасити ако једу месо од животиња које су у Старом Завету биле проглашене нечистима.
Када је Исус рекао Јеврејима оно да ништа не погани човека сто му улази у уста него оно сто излази, његови ученици то нису разумели па им је он морао накнадно да објашњава. Изгледа да они ни после тога нису ту ствар разумели како треба па је морао Бог да са једном упечатљивом визијом коју је дао Петру једном за свагда објасни питање у вези чистих и нечистих јела. Наиме, да је Бог учинио да су и нечисте животиње и пагани постали чисти. (в. Марко 7:15-23; Дела 10:11-16)
На крају овог поглавља о библијској исхрани и о разлици чистих и нечистих животиња треба навести стихове из Светог Писма на које се заговорници учења да је тај закон здравствене па самим тим и моралне природе, те да се његовим не вршењем не можемо спасити. Ево тих стихова:
Исаија 65,3 Народу, који ме једнако гневи у очи, који приноси жртве у вртовима и кади на опекама;
Исаија 65,4 Који седе код гробова и ноћују у пећинама, једу месо свињеће и супа им је нечиста у судовима;
Исаија 66,15 Јер, гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као вихор, да излије гнев свој у јарости и претњу у пламену огњеном.
Исаија 66,16 Јер ће Господ судити огњем и мачем својим сваком телу, и много ће бити побијених од Господа.
Исаија 66,17 Који се освештавају и који се очишћају у вртовима један за другим јавно, који једу месо свињеће и ствари гадне и мише, сви ће изгинути, вели Господ.
Исаија 66,18 А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју.
Ово што говори пророк Исаија, а мислим да то свако може да јасно разуме, односи се на припаднике Јеврејског народа који су се одметнули од Бога и кренули да врше верске обреде међу којима и такве који укључују једење свињетине. Господ их упозорава да ће им судити због тога. Када ће се то десити? Када буде дошао у сили и слави. Дакле, припадници Јеврејског народа ће васкрснути, а међу њима ће бити и они који су кршили прописе о чистој и нечистој храни не зато што су можда били гладни, него вршећи паганске обреде који су подразимевали једење нечистих врста меса, њима ће због тога бити суђено. Мислим да је јасно да се то не односи на хришћане, јер у хришћанској ери тај закон није на снази.
Заблуда адвентизма долази из следећег поимања категорије чисто/нечисто. Цитат који следи је из њигових кругова.
''Постоје две категорије термина чисто / нечисто а то су
1. обредна чистоћа / нечистоћа - то је стање пролазног карактера које је било у директној функцији церемонијалног закона а било је резултат неке спољашње појаве (болест, сексуални односи, месецни циклус, порађај итд) !!! Веома је битно запазити да је ово стање било различито третирано у сваком конкретном случају нечистоће тако да је процес "чишћења" различито трајао и различито се спроводио.
Када је неко био обредно нечист онда је то повлачило уздржавање од неке уобичајене праксе свакидашњег живота и то је трајало све док се не би десило очишћење!!!
Након тога живот продужава уобичајеним током!!!
Ова категорија термина чисто / нечисто била је на снази све док је био на снази и церемонијални закон а када је он испуњен - онда је све то било сувишно и непотребно!!!
2. класификација животиња чисто / нечисто у функцију људске исхране
Ова је класификација непроменљивог карактера јер је дефинисана типичним спољашњим одликама свих живих створења осим човека!!! Ово би се стање могло променити једино уколико би досло до физичке промене свих врста у смислу да би свиња рецимо почела преживати или ако би зец добио раздвојена копита!!!
Не кажем да је ово немогуће него само кажем да је потребна директна Божија интервенција и тек онда би свиња преживала, зец би добио копита а ми бисмо их без икаквих дилема стављали на ражањ!!!
Али, док се то не деси, свиња је и даље нечиста, јер не прежива, а исто важи и за зеца јер нема раздвојена копита!!!''
А ко је одредио те две категорије термина чисто / нечисто? По ком основу? Где у Библији налазимо покриће за то? То је теорија која никакве библијске подршке нема.
Ја ћу сада показати да су те две ствари недељиве, тј. да подела животиња такође припада обредном закону.
У Мојсијевом Закону имамо две врсте правила: она за најтеже преступе за које је предвиђена смртна казна и она за правила која третирају лакше преступе, али не предвиђају неку посебну казну него само очишћење крвном жртвом:
3.Мојсијева 4, 2 Кажи синовима Израиљевим, и реци: Ако ко згреши нехотице и учини штогод што је Господ забранио да се не чини,
3.Мојсијева 4,3 Ако свештеник помазани згреши, те буде на грех народу, нека за грех свој који је учинио принесе теле здраво Господу на жртву за грех.
3. Мојсијева 4,27 Ако ли ко из простог народа згреши нехотице, и учини штогод што је Господ забранио да се не чини, те скриви,
3. Мојсијева 4,28 Кад дозна за грех свој, који је учинио, тада нека доведе на жртву јаре женско здраво за грех, који је учинио.
Према томе, ако би неки Јеврејин нехотично појео штогод нечисто није била предвиђена смртна казна што значи да је морао само да принесе теле за грех. Из овога је јасно, дакле, да је подела животиња била део церемонијалног закона, а онај који би појео нешто нечисто је био, обредно нечист док се не би очистио крвном жртвом.
Каже се у горњем цитату који сам поставио: ''Ово би се стање могло променити једино уколико би досло до физичке промене свих врста у смислу да би свиња рецимо почела преживати или ако би зец добио раздвојена копита!!!
Ту се јављају две нелогичности.
Прва, да ли то значи примера ради да је крв од менструације постала чиста? Како? Променила хемијски састав?
Друга нелогичност је нешто сложенија. У савршеном Божјем свету пре пада у грех постојали су зечеви и свиње, зар не? И логично је да су и тада зечеви имали шапе, а да свиње и тада нису преживале, јер немамо у Библији назнаке да је дошло до некакве еволуције животиња након пада у грех у смислу да су настајале нове врсте, већ се колико нам је познато променио пробавни тракт код извесних животиња и вероватно низ других особина. Ако би следили логику адвентизма, испада да су и тада ове животиње биле нечисте, што уопште није могуће, јер када је Бог створио животиње рекао је:
Постанак 1,25. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро.
Према томе, животиње тада нису биле нечисте ни у ком смислу речи.
|
