|
IX
Трећа фаза истраживања Писма
Вавилонска кула
Након три преломне тачке у историји човечанства, прамајчиног греха Адама и Еве, Каиновог убиство брата и недозвољеног мешања Синова Божијих са кћерима човечијим, са драматичним последицама које су након тога наступиле, уследила је четврта преломна тачка. То је био покушај тадашњег света да се супростави Божијим плановима о равномерном насељавању читаве планете. Извештај о томе се налази у 11 поглављу Прве Мојсијеве и Шолим га је често читао и размишљао о свему томе. Нема сумње, да и ово четврто проклетство које се манифестовало разбијањем јединственог језика је не мали губитак за свет и његову комуникацију. Како би било дивно да сви народи говоре истим језиком. Разумевање међу људима би било неупоредиво лакше и садржајније, нажалост свет није био свестан и захвалан на том великом дару Неба. Тај благослов је изгубљен и ми сада да би разумели припаднике других народа морамо да учимо њихове језике који су често веома различити од нашег, јер се народи међу собом разликују и по начину размишљања. Шолим је сматрао да је најлепше причати а посебно о Богу на језику на коме човек мисли.
Са догађајима у вези Вавилонске куле завршавају се првих 11 поглавља 1 Мојсијеве књиге. Тај одломак је према многим угледним теолозима темељ Светога Писма и Шолим је сматрао да ако тај део проучи добро да ће му све остало бити јасно као сунце. Међутим, преварио се. Читајући даље Библију наилазио је на веома тешка места за разумевање. Запазио је да загонетност постаје све већа што је дубље продирао у Библијски текст.
У већ помињаном 11 поглављу се наводи рођење Евера од кога потиче Абрахам, праотац Јевреја. Од тада па на даље пажња Светог Писма ће бити усредсеђена на Јеврејски народ. И Шолим ту код првих читања није наилазио на неке велике проблеме у разумевању штива. Међутим касније, када је прешао на читање Новога Завета, појавила су се бројна и тешка питања која су вапила за одговорима, али се показало да је докучивање тих одговора веома ташка ствар и да су веома мали изгледи да се до њих дође. Шолим је проблематику вере свео на питање праве вероисповести. На основу којих критеријума пронаћи истинску веру, а све остало одбацити као религијско смеће. Кружио је дуго по разним црквама, надајући се да ће открити ту једину праву која носи Христово учење и у којој куца срце хришћанства. Понекад би помислио да је свака деноминација настала из Исусовог учења и да су оне све Његове те да није ни битно којој цркви човек припада. Посматрајући религијску стварност видео је јасно да хришћанство није јединствено, али да нису ни друге вере јединствене. Најодвратнија ствар коју је запазио била је та да су се све цркве претвориле у корпорације. Свака од њих има доктрину коју доказује Светим Писмом, а тумачења има као зрна песка на морској обали. Разумео је да су сва та тумачења проузрокована интересима појединих група. На пример, једна група људи унутар неке деноминације има известан мотив да изгради посебну деноминацију и она креће да формулише неку своју доктрину која ће бити специфична у односу на све друге као што рецимо неко предузеће избацује на тржиште нови производ који мора бити другачији од предходног или другачији од производа других предузећа из исте бранше са циљем да га успешно пласира на тржишту. Дакле, закључио је Шолим, да би се у томе успело мораш имати ''робу'', а свака роба има свог купца. У том послу, најтежи проблем је како ту новостворену доктрину презентовати другим људима тако да се она доживи као наук који је потпуно у складу са Писмом, јер је оно основни документ хришћанске вере од којег се полази и који је наш духовни оријентир. Да би се то постигло често је потребно извести велику интелектуалну гимнастику и силовање библијског текста, јер је потребно теолошки оправдати одређено учење да би људи ''прогутали'' сервирану доктрину иначе од пројекта нема ништа. Како се то ради практично? Разни начини колају али неколико метода су најзаступљенији. Први, и можда најпопуларнији је извртање значења речи у Светом Писму. Други је манипулација преводима. Трећи је увођење доктрина које нису изведене из Библије. И четврта метода која се Шолиму учинила посебно перфидном је тумачење када се један део неког библијског текста и то посебно када се ради о пророчанству, тумачи симболички, а други део дословно, да би се библијски текст довео у склад са унапред створеним гледиштем. У ту свrху се често уводе помоћни изрази којих нема у самој Библији као што су рецимо ''духовни израел'' или ''тројство'' који више одмажу него што појашњавају смисао.
Шолим је често наводио један пример из Откривења за такву врсту манипулације текстом Библије. Ради се о 7 поглављу у коме се наводи идентитет 144 000. Многи, а посебно адветисти и Јеховини сведоци се отимају у доказивању да су то управо они. У погледу самог броја 144 000, први допуштају и симболично и дословно разумевање па како ко жели нека тумачи, а што се тиче других, ту постоји извесна ригидност у интерпретацији, јер кажу да је тај број дослован, али да се односи искључиво на њихове припаднике и то само на оне који су достојни да уђу у тај број, док остали припадају ''великом мноштву'' које ће, по њиховом учењу, живети на земљи, а не на небу. Према томе, по учењу јеховизма ради се о двема групацијама спасених, а по адвентистима о једној те истој групацији, јер кажу Јован није видео ту групу него је само чуо њихов број, а када се окренуо да је погледа видео је мноштво које нико није могао да изброји. Причао је Шолим да је слушао предавање извесног адвентистичког професора који је управо користио тај метод силовања библијског текста. Радило се о тумачењу последњих седам зала. Рекао је отприлике овако: ''браћо и сестре, ја вам предлажем да прва четири зла тумачимо доловно, а преостала три симболички.'' Шта рећи на то осим да се ради о ненаучном методу тумачења Светог Писма. Вратимо се на утврђивање идентитета 144 000. Да ми не бисмо шпекулисали које гледиште је исправно пустимо нека само Писмо каже своје. Зато ћу цитирати цело поглавље и још неке друге стихове који такође говоре о 144 000 или су увези са њима.
Откривење 7,1 И потом видех четири анђела где стоје на четири угла земље, и држе четири ветра земаљска, да не душе ветар на земљу, ни на море, ни на икако дрво.
Откривење 7,2 И видјех другога анђела гдје се пење од истока сунчаног, који имаше печат Бога живога; и повика гласом великим на четири анђела којима бјеше дано да кваре земљу и море, говорећи:
Откривење 7,3 Не кварите ни земље, ни мора, ни дрвета, докле запечатим слуге Бога нашег на челима њиховима.
Откривење 7,4 И чух број запечаћенијех, сто и четрдесет и четири хиљаде запечаћенијех од свију колена синова Израиљевих;
Откривење 7,5 Од колена Јудиног 12.000 запечаћенијех; од колена Рувимова 12.000 запечаћенијех; од колена Гадовог 12.000 запечаћенијех;
Откривење 7,6 Од колена Асирова 12.000 запечаћенијех; од колена Нефталимовог 12.000 запечаћенијех; од колена Манасијиног 12.000 запечаћенијех;
Откривење 7,7 Од колена Симеунова 12.000 запечаћенијех; од колена Левијева 12.000 запечаћенијех; од колена Исахаровог 12.000 запечаћенијех;
Откривење 7,8 Од колена Завулонова 12.000 запечаћенијех; од колена Јосифова 12.000 запечаћенијех; од колена Венијаминова 12.000 запечаћенијех.
Откривење 7,9 Потом видјех, и гле, народ многи, којега не може нико избројати, од свакога језика и колена и народа и племена, стајаше пред престолом и пред јагњетом, обучен у хаљине беле, и палме у рукама њиховима.
Откривење 7,10 И повикаше гласом великим говорећи: Спасење Богу нашем, који седи на престолу, и јагњету.
Откривење 7,11 И сви анђели стајаху око престола и старешине и четири животиње, и падоше на лице пред престолом, и поклонише се Богу.
Откривење 7,12 Говорећи: амин; благослов и слава и премудрост и хвала и част и сила и јачина Богу нашем ва век века. Амин.
Откривење 7,13 И одговори један од старешина говорећи ми: ови обучени у беле хаљине ко су, и откуда дођоше?
Откривење 7,14 И рекох му: господару! ти знаш. И рече ми: ово су који дођоше од невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише хаљине своје у крви Јагњетовој.
Откривење 7,15 За то су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ у цркви његовој; и онај што седи на престолу уселиће се у њих.
Откривење 7,16 Више неће огладнети, и неће на њих пасти сунце, нити икаква врућина.
Откривење 7,17 Јер јагње, које је насред пријестола, пашће их, и упутиће их на изворе живе воде; и Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових.
Откривење 14,1 И видјех, и гле, јагње стајаше на гори Сионовој, и с њим сто и четрдесет и четири хиљаде, који имаху име оца његова написано на челима својима.
Откривење 14,2 И чух глас с неба као глас вода многих, и као глас грома великог; и чух глас гудача који гуђаху у гусле своје.
Откривење 14,3 И певаху као нову песму пред престолом и пред четири животиње и пред старешинама: и нико не могаше научити пјесне, осим оних сто и четрдесет и четири хиљаде који су откупљени са земље.
Откривење 14,4 Ово су који се не опоганише са женама, јер су дјевственици, они иду за јагњетом куд год оно пође. Ови су купљени од људи, првенци Богу и јагњету.
Откривење 14,5 И у њиховим устима не нађе се превара, јер су без мане пред престолом Божијим.
Римљанима 11,1 Говорим дакле: еда ли Бог одбаци народ свој? Боже сачувај! Јер сам и ја Израиљац од семена Авраамова од колена Венијаминова.
Римљанима 11,2 Не одбаци Бог народа свог, који напред позна. Или не знате шта говори писмо за Илију како се тужи Богу на Израиља говорећи:
Римљанима 11,3 Господе! пророке твоје побише и олтаре твоје раскопаше, а ја остах један и траже душу моју да је изваде.
Римљанима 11,4 А шта му говори Божји одговор? Оставих себи седам хиљада људи који не преклонише колена пред Ваалом.
Римљанима 11,5 Тако дакле и у садашње време остатак би по избору благодати.
Римљанима 11,6 Ако ли је по благодати, онда није од дела, јер благодат већ не би била благодат; ако ли је од дела није више благодат, јер дело већ не би било дело.
Римљанима 11,7 Шта дакле? Шта искаше Израиљ оно не доби; а избор доби; остали пак заслијепише.
Римљанима 11,8 Као што је написано: даде им Бог духа неосјетљивог, очи да не виде, и уши да не чују до самога данашњега дана.
Римљанима 11,9 И Давид говори: да буде трпеза њихова замка и гвожђа, и саблазан и плата њима;
Римљанима 11,10 Да се њихове очи заслепе да не виде, и леђа њихова једнако да су погнута.
Римљанима 11,11 Говорим дакле: еда ли се спотакоше да падну? Боже сачувај! Него је њихова погрјешка спасење незнабошцима, да би се и они раздражили.
Римљанима 11,12 А кад је погрјешка њихова богатство свету и штета њихова богатство незнабошцима, а камо ли да се испуне?
Римљанима 11,13 Јер вама говорим незнабошцима; јер, будући да сам ја апостол незнабожаца, хоћу да хвалим своју службу;
Римљанима 11,14 Не бих ли како раздражио свој род, и спасао кога од њих.
Римљанима 11,15 Јер кад је одмет њихов примирење свету, шта би било примљење, осим живот из мртвих?
Римљанима 11,16 Ако је квасац свет, то је и тесто; и ако је корен свет, то су и гране.
Римљанима 11,17 Ако ли се неке од грана одломише, и ти, који си дивља маслина, прицепио си се на њих, и постао си заједничар у корену и у масти од маслине;
Римљанима 11,18 Не хвали се гранама; ако ли се пак хвалиш, не носиш ти корена него корен тебе.
Римљанима 11,19 А рећи ћеш: одломише се гране да се ја прицепим.
Римљанима 11,20 Добро! невјерством одломише се, а ти вером стојиш; не поноси се, него се бој.
Римљанима 11,21 Јер кад Бог рођених грана не поштеде, да и тебе како не непоштеди.
Римљанима 11,22 Гледај дакле доброту и непоштеђење Божије: непоштеђење на онима што отпадоше, а на себи доброту Божију, ако останеш у доброти; ако ли пак не, и ти ћеш бити отсјечен.
Римљанима 11,23 А и они, ако не остану у неверству, прицијепиће се; јер их је Бог кадар опет прицепити.
Римљанима 11,24 Јер кад си ти отсјечен од рођене маслине, и прицепио се на нерођену питому маслину; а камо ли ови који ће се прицепити на рођену своју маслину!
Римљанима 11,25 Јер вам, браћо, нећу затајити тајне ове (да не будете поносити), сљепота Израиљу паде у дијел докле не уђе незнабожаца колико треба.
Римљанима 11,26 И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова.
Римљанима 11,27 И ово им је мој завет кад отмем њихове грехе.
Римљанима 11,28 По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради; а по избору љубазни су отаца ради.
Римљанима 11,29 Јер се Бог неће раскајати за своје дарове и звање.
Римљанима 11,30 Јер као и ви што се некад супроћасте Богу а сад бисте помиловани њиховога ради супроћења,
Римљанима 11,31 Тако и они сад не хтеше да верују вашега ради помиловања да би и они били помиловани.
Римљанима 11,32 Јер Бог затвори све у неверство, да све помилује.
Римљанима 11,33 О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путеви!
Римљанима 11,34 Јер ко позна ум Господњи?
Римљанима 11,35 Или ко му би саветник? Или ко му напред даде што, да му се врати?
Римљанима 11,36 Јер је од њега и кроз њега и у њему све. Њему слава вавијек. Амин.
Има адвентиста који кажу да ће се Израелци на крају времена спасити као појединци. Међутим, то никада и није било доведено у питање. Они су се од почетка и спасавали само као појединци. Али Павле у 11 поглавлју посланице Римљанима каже да ће се сав Израел спасити као народ, нигде не наглашава да ће то бити спасавање само појединих припадника тога народа.
Шолим је заузео став да је број 144 000 симболичан, јер је он производ бројева 12 пута 12 пута 1000 који су такође у Светом Писму на другим местима употребљени и у симболичком смислу, а да идентитет групације о којој је реч у 7 поглављу Откривења није симболичан него дослован то јест да се ради о припадницима Израелског народа. Међутим, у самом Откривењу ни један број као број није дат у симболичком смислу, због тога је тешко имати коначан став по том питању. Све у свему Шолим је закључио да термин ''израел'' има неколико значења. Сама реч би се описно могла превести као ''онај који се бори са Богом.'' То је пре свега име трећег јеврејски патријарха Јакова. Затим тај израз такође означава цео јеврејски народ. И на послетку тим изразом се означавају сви они без обзира на генетско порекло, који испуњавају извесне услове. Заправо прави Израелци су они који задовољавају карактеристике тројце патријараха Аврама, Исака и Јакова. Да верују као Аврам, да имају искуство новорођења као Исак, и да буду истрајни у вери до краја као Јаков. У таквим случајевима када реч има више значења једино нам контекст и интертекстуална анализа може показати које је значење употребљено у конкретном стиху.
X
Шема
Настављајући са студиозним истразивањем Библије, Шолим је открио да се њен кључни стих налази у 5 Мојсијевој 6:4. Он гласи овако: ''Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ.''
Можда и није потребно нагласити, јер је то опште позната чињеница, да се Јеврејска вера разликовала од вера свих других народа пре свега управо по томе што су они веровали у једног Бога који је невидљив као чиста мисао, недокучив, необјашњив и неописив и који је изван времена и простора и материје. Народи су у почетку имали исправну спознају о Створитељу. То знање је пренето преко Наја. Међутим, желели су да имају своје богове у кућама, да их гледају, додирују и носе са собом куда су год ишли и зато су почели да обожавају творевину уместо Творца. Јехова или Јахве, у нашем језику се користе оба изговора, што је лично име за библијског Бога је у почетку створио универзум и у њему наш сунчев систем. У 1 Мојсијевој 1:14 стоји следеће: ''Потом рече Бог: нека буду видела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама;'' На хебрејском се за израз ''времена'' користи реч ''моед.'' Та реч означава посебна времена или празнике па тако у неким преводима Библије и стоји. Ево рецимо како Јерусалимска Библија тај стих преводи:
Постанак 1,14 И рече Бог: "Нека буду свјетлила на своду небеском, да луче дан од ноћи, да буду знаци благданима, данима и годинама,'' А погледајмо и превод Института за хебрејски језик:
''Затим Бог рече: "Нека на небеском своду буду извори светлости да деле дан од ноћи, и да служе као знакови за посебна времена, дане и године.''
Шолим се поново запитао: ако је Бог небеска тела поставио да буду знаци и празницима, а не само данима и годинама, да ли то онда значи да су исти постојали и пре Мојсија, па и пре Адамовог пада или је пак Господ само резервисао временске знаке за празнике које ће касније, после Адамовиг пада, успоставити, јер је видео унапред шта ће се дешавати? Али сада је требало дати одговор на питање, који су то празници били пре прагреха. Видео је сасвим јасно да је Бог поставио све потребне објекте на небу да би човек посматрајући и изучавајући и мерећи њихова кретања могао да начини један прецизан календар. У Светом Писму имамо дефиницију дана и ноћи и да они заједно чине један циклус што се види по томе јер у 1 Мој. 1:5 стоји, након што је протекло прво вече и прво јутро ''дан један'', а не ''дан први'' као што то многи погрешно преводе. Човечанству је затим остало да дефинише остале јединице времена као сто су месец и година и видимо да су они то и учинили обзиром да се наводе године живота појединих патријараха пре свега Адама, јер стоји да је поживео 930 година. А видимо и то да су годину поделили на месеце. (в. 1 Мој.7:11). Осим тога, Бог им је дао и четврту јединицу времена, мању од месеца, а већу од дана, седмицу дана, јер је за 6 дана створио небо и земљу, а седмог дан је престао да ствара. И тај седми дан је благословио и посветио. Шолим је осетио да се у том благосиљању и посвећивању седмог дана крије важна истина за човека коју је требало пажњиво размотрити. Наиме, дајући седмицу дана као јединицу времена која почиње првим даном, који ми на нашем језику зовемо недеља, а завршава се седмим даном, коју зовемо субота, Господ је увео континуирани седмични циклус који ће доћи непромењен све до наших дана. Према томе, три ствари је Бог успоставио уводећи четврту временску јединицу: 1) седмицу дана, која није одређена неком астрономском појавом, али је индиректно одређена кретањем земље око своје осе, пошто је то скуп који чине дани. Има учењака који сматрају да је седмица одређена месечевим менама, мађутим временски размак између две мене није тачно седам дана. 2) континуирани седмични циклус, дакле временски одсек који ће се непрекидно понављати од тада па надаље у будућности. (в. 1 Мој.8:10,12), и 3) Знак за главни празник. Шолим се посебно сконцентрисао да разуме природу празника седмог дана или Сабата како је касније у време Мојсија назван тај дан. Дакле, на самом почетку Библије открили смо постојање једног временског знака који је био благословљен и посвећен. Али се онда наметнуло питање како дан односно известан временски интервал може да буде благословљен? Бог је благословио одређено време, али шта је време? Неки научници кажу да време не постоји. Да је то што ми називамо временом у ствари људска фикција. Та питања су веома збуњивала Шолима и он је могао само да тумара од теорије до теорије у нади да ће једнога дана решити енигму седмога дана. Међу мислиоцима углавном постоје два гледишта у вези тога шта благослов седмог дана подразумева или значи. Једни кажу отприлике ово: тога дана читав свемир боље функционише него што фунционише осталим данима. Други пак тврде да ако тога дана не раде то јест контемплирају тада примају од Бога посебне благослове као награду. Било како било, библијски знак за празник број један је идентификован. Али у 1 Мој. 1:14 стоји ''празници'', дакле има их више. Но пре тога треба да потражимо одговор на питање шта значи то да је седми дан посвећен? Неки од нас своја дела посвећују другим људима, али када Бог нешто посвећије шта то значи или представља? Да ли је Он седми дан посветио нама или некоме другом? Шолим је након дугог размишљања закључио да се човек у почетку није физички ни умно замарао као што је то случај сада, јер у 1 Мојсијевој 2:15 стоји да је Бог сместио човека у Еденски врт ''да га ради и да га чува.'' Дакле, не пише и да се одмара. Али ако је тако било, а очигледно јесте, онда се поставља питање, шта се тога дана прослављало у Еденском врту? Наравно ово важи само уколико је тај празник био уведен већ пре пада у грех. У Светом Писму немамо експлицитан податак о томе. Адам и Ева су имали контакте са Богом свакога дана. (в. 1 Мој.3:8) Али, пошто је реч о празнику, а празник се приређује за већи збор, то значи да је тога дана сазиван сабор небеских и људских бића, јер је седми дан спомен дан на стварање планете земље и прилика када треба одати захвалност Богу за тај чин. Наша планета је рођена на седми дан, тај дан је рођендан наше планете и то је једноставна чињеница. Јако је занимљива појава да извесне деноминације које инсистирају на светковању суботе, јер сматрају да је то неопходан услов за спасење, а истичу да је то важно и због тога јер се ради, као што сам мало пре навео, о рођендану наше планете, док истовремено се гнушају на прослављање рођендана које чине људи, тврдећи при томе да се ради о паганском обичају, а овде је реч о прослављању рођендана једног небеско тела, али на то нису гадљиви. Међутим, и даље нисмо одговорили на питање за ста је седми дан посвећен? Одговор на то питање је мало сложенији и проналазимо га у каснијим текстовима Писма. У 1 Мојсијевој 3:19 читамо да ће Адам са знојем лица својега јести хлеб докле се не врати у земљу од које је узет. Одатле можемо да изведемо поуздан закључак да је након побуне уследила драматична промена, јер не само да је први човек постао земљорадник што пре пада није био, а то се види на основу Прве Мојсијеве 2:5, него му је од тада и сам процес рада причињавао терет и муку. Упознао је замор тела и духа. Ту слабост није имао раније те је институција седмог дана за њега постала веома значајна и неопходна, јер му је пружала преко потребан одмор који га је освежавао. Сада смо се веома приближили одговору на горе постављено питање. Зато идемо у 2 Мојсијеву 16:22 јер је у том стиху први пут у Писму ''седми дан'' назван ''шабат'', сто на хебрејском значи ''одмор'' или ''спокој.'' (види још и 1 Мој.16:26) Након тога видимо да је шабат'' уврштен у Декалог као четврто Божије казивање. (в.1 Мој.20:8-11) У том Божијем говору се наводи и разлог због чега је Бог благословио и посветио управо суботу, а не неки други дан. Наиме, због тога што је Бог за 6 дословних дана створио небо и земљу, а седмога дана је починуо. Стога Његов народ треба да светкује тај дан опонашајући Створитеља то јест да 6 дана ради, а седмог да се одмара. Још један корак и ту смо. У 5 Мој.5:15 се наводи разлог због којег је Бог заповедио да се светкује дан одмора. Према томе, као што смо управо видели, 2 Мој.20 каже због чега је субота благословљена и посвећена, а 5 Мојсијева 5 наводи због чега је Бог заповедио да се она светкује. Овај тренутак је јако важан и стога не би смели никако да ствар погрешно схватимо. Све до тада седми дан је имао функцију везану за процес рада и представљао је срећан завршетак тога процеса који се манифестовао одмором као и функцију спомен дана на стварање наше планете. Међутим, овде Бог изводи свој народ из Египта да би тај народ могао да светкује дан одмора, јер тамо није могао пошто је био у ропству. Тада Бог седмом дану даје једну важну симболику, духовно значење. Наиме, Бог Јевреје није само желео да их ослободи физичког ропства већ да их ослободи пре свега од робовања греху. Та слобода биће постигнуто вером у Исуса Христа и Његову Мисију. Према томе, ''сабат'' је указивао на спокој у Богу кроз веру у Сина Божијег. И када је Син Човечији дошао и спровео Мисију, то јест остварио оно што је указивало на Њега у Закону и Пророцима, та функција ''шабата'' је престала да важи, али је шабат као дан наставио да постоји и даље као и остали дани, јер они имају календарску вредност као јединице времена. Ту треба поново бити јако пажљив, јер функција Закона никада и није била да се човек вршењем добрих дела оправда пред Богом. Закон нас води према Христу, а оправдавамо се вером у Сина Човечијега. Када поверујемо у нас улази Свети Дух који нас оспособљава да чинимо добра дела са правим побудама. Е сад, да се вратимо мало назад. Неки истраживачи оспоравају да ''шабат'' спада у категорију типолоских празника. Они кажу да је то искључиво морална заповест па стога није указивала на Христа те према томе важи и дан данас, а важиће и у вечности. Чак тврде да је и од вечности, што се директно коси са Исусовом изјавом да је субота створена ради човека, а не човек ради суботе. (в. Јеванђеље по Марку 2:27) Њихов најјачи ''доказ'' је предпоставка да и четврта заповест Декалога мора бити морална, јер се налази на каменим плочама међу осталих девет заповести које су евидентно моралног карактера, а из због тога што их је Бог исписао својим прстом. Они сматрају да Господ није смео да испише ни једну једину заповест типолошког карактера на каменим плочама, што је претпоставка без основе. Моралне заповести нису светковине, оне се не остварују него се врше. Према томе, не остварују се да би потом биле укинуте. Шолим је дошао до закључка да гледиште о моралној природи шабата није утемељено на Светом Писму, што никако не значи да та заповест није морална. Као доказ да је ''сабат'' типолоска заповест наводио је 3 Мој. 23, где је седмична субота постављена као први празник, празник предводник, поред осталих 7 годишњих празника, који се по њој такође називају суботама. Сада бих цитирао један пост који је Шолим нашао на једном интернет форуму јер мислим да је пригодан:
''Као и сами празници, Субота је постојала пре Мојсијевог закона. Она је била посвећена Господу још пре него што је преко Мојсија дао Свој закон у Старом завету! Када је дошао Мојсијев закон са својим уредбама о приношењу жртава и понуда у јелу и пићу, те жртве и понуде су постављене привремено - до Христа! Неке су се одржавале свакодневно, неке само седмичном Суботом, а неке сваког првог дана у месецу. Било је и жртава које су се приносиле на сваки свети празник у години. Али добро обратите пажњу на чињеницу да где год налазимо жртве и понуде у јелу и пићу које су установљене на свете празнике, налазимо да су везане и за седмичну Суботу.
Поглавље у Мојсијевом закону, у коме су жртве и понуде додате годишњим празничним данима, додаје их и седмичном празнику (Шабату). Стога се аргумент да жртве укидају свете празнике једнако односи и на Суботу! Ако је по том аргументу укинуто једно, онда мора бити укинуто и друго.
Жртве у Старом завету представљају прототип Христове жртве. Оне су уведене са Мојсијевим законом са којим су и нестале. Али, дани у које су се приносиле те жртве нису никакав прототип Христове жртве, нити су дошли са Мојсијевим законом, као што са њим нису ни нестали!''
Сада треба на основу Писма идентификовати временске знаке за остале празнике? Један од њих је појава танког месечевог српа на небу који означава почетак сваког месеца и поводом тог знака празник који се назива Младина. Зашто је овај празник био уведен? Шта се у вези њега прослављало? Одговор на то питање потражимо у 5 Мојсијевој 33.14. Требало је захваљивљати Богу на благословима који долазе од тог небеског тела које је најближе земљи. Ја празник Младине видим као симбол Исуса Христа који осветљава таму људског живота. Шолим је заузео став да у почетку пре Адамовог и Евиног греха, премда су сви знаци за благдане постојали, Бог није тражио да они само у одређене дане захваљују Јехови на датим благословима, они су то могли да чине кад год су хтели. Међутим, након пада наших прародитеља Бог је искористио одређене васионске знаке да поводом њих начини празнике који ће имати одређену духовну сврху. Ти празници ће понети типолошко значење које ће указивати на појаву Исуса Христа и на Његову мисију спасења човечанства.
Следећи празници би могли да буду везани за обе равнодневице, краткодневицу и дугодневицу. Међутим, ту постоји једна недоумица, јер не знамо поуздано каква је астрономска ситуација била пре и непосредно после Великог Потопа. За нас данас четири дана у години су важни. Ти дани представљају почетке годишњих доба, а то су циклуси у пророди. Па тако у пролеће пристиже јечам, у лето пшеница, а у јесен воће и стога треба захвалити Богу на тим благословима који долазе од земље. Да би се све то још боље разумело потребно је изучавати и паганске религије па чак и сатанистичке. Можда ће се неко упитати зашто? Зато што су те криве религије сачувале у својој традицији зрневља истине које истраживачу могу помоћи да дође до комлетнијих података о правој вери. Не треба се плашити од таквих проучавања у смислу да нас то може одвести тамо где не треба да идемо, јер не заборавите ''медени'' су много опаснији по саму истину, него ови који отворено заговарају зло и убијају тело, али душу не могу убити. А што се тиче празника, као илустрацију могу навести једну организацију која се зове ''Међународне вештице.'' Ево како је неко описује:
''Међународне вјештице имају своје прописе и своју Свету књигу - "Књигу сенки". Основа заједнице је кавен. Вођа кавена је обично жена, која носи титулу краљице вјештица.
Код иницијације "жртва" је симболична, мало крви новопримљеног члана секте, коју потом сви пију. Али, понекад, чланови секте или њихови непријатељи су истинске жртве вјештичарских ритуала.
Педесетих година овог века, дошло је до наглог бујања и популаризације квазипаганских култова, чије је заједничко име вика или вичкрафт, што би се могло превести као вештичарство или култ вештица. Припадници те секте тврде да је вика "спој русоовског враћања природи, паганизма, пансексуализма, розенкројцеровских ритуала, психопатског и садомазохистичког пражњења".
Међународне вештице имају своје прописе и своју Свету књигу – "Књигу сенки". Основа заједнице је кавен (цовен), који броји 13 особа оба пола. Вођа кавена је обично жена, која носи титулу краљице вештица, а ако је вођа мушкарац - он носи титулу магнуса или ворлока. Осталих 12 чланова су вештице или вешци, а понекад кажу да су "свештеници велике Богиње". Највиши ранг у том култу је - велика свештеница или велики свештеник, који председавају скуповима већег броја кавена.
Ритуали нагих људи
Скупови се одржавају током њихових празника, поводом обе равнодневице, дугодневице, краткодневице, те Валпургијске ноћи (30. априла), Халовена (31. октобра), Свећњака (9. фебруара) и Ламаса (2. августа). Скупови, који се називају сабат, почињу, по правилу, церемонијом "причешћа" - хлебом и вином, а завршавају се општом оргијом, уз ритуалну копулацију великог свештеника или свештенице са неким од чланова кавена. Ритуал се одвија унутар магијског круга. Користи се монотона музика која, по изјавама неких чланова, стресно утиче на присутне као и опојни напици са неком од халуциногених дрога. Сви чланови кавена су том приликом наги, јер "одећа спутава добре вибрације". Приликом иницијације новог члана неретко се користе садистичка мучења јер, по њима, "мучење чисти дух и тело кандидата"!...
… Деведесетих година, ажурношћу органа безбедности у ВЈ, откривен је један од чланова Међународних вештица, који је дошао из иностранства да у нашој земљи одслужи редовни војни рок. По његовим тврдњама, Међународне вештице основане су 1980. године у Индији. Оснивач је извесни Енглез који живи у Индији, под именом Оскар. Ова секта је прави модни хит деведесетих у Европи и САД, а у последње време и у Југославији, због слушања техно музике на сеансама и конзумирања дроге - екстази.
Зато су називи појединачних огранака те секте прилагођени "Тецхно хард цоре, као на пример: "психијатрија", "лудница", "екстаза", итд. Мање групе, од 30 до 100 чланова, које чине основне форме окупљања, понекад имају ограничења за пријем чланова, тако што не примају млађе од 18. ни старије од 35 година. На тај начин се стварају генерацијски компактне групе, што је добар предуслов и за јачи осећај сродности, културне, социјалне и верске припадности тој заједници.
Један члан секте служи као "човек за везу", који једини, осим лидера, зна где треба да се одржи следећи састанак. Састају се искључиво средом, петком и суботом, а омиљена места окупљања су им гробља, на којима се изводе обреди од 24:00 до 06:00 сати ујутро, као и дискотеке у којима се слуша техно музика.
|
