|
III
Борба за истиниту веру
Након успешне сесије разговора о Шабату, Елиза је била замољена да састављени и потписани документ од стране свих учесника проследи малим групама што је она и учинила. После извесног времена Шолим доноси одлуку да крене на евангелизаторску турнеју по Румунији и Мађарској. Најпре долази у Темишвар. Изнајмљује собу недалеко од центра града и одмах почиње да разрађује планове како да се приближи људима да би им сведочио. Осмислио је да то ради на улицама града по парковима где људи седе на клупама или поред фонтана и вештачких језера и на обалама реке Бегеј. Једног јутра, шетајући долмом угледао је једну госпођицу која је седела на трави и читала неку књигу са црним корицама. Помислио је у себи: ''вероватно чита Свето Писмо.'' И није погрешио, ушта се могао уверити када јој се довољно приближио. Свето писмо које је читала је било на српском то је одмах запазио и зато јој се на свом језику обратио.
- Госпођице, видим читате Библију – рече Шолим помало лукавим гласом. А да ли вам је нешто не јасно у њој?
- Извините господине, зашто би ми било не јасно, мислите да сам глупа –узврати млада дама оштрим гласом?
- О не! знате драга госпођице, то из мене говори моја верска историја. Када сам био ваших година много сам читао Писмо, али ми оно није било јасно и нисам у то време могао да видим у њој неки виши склад. Непрестано ми се чинило да је то једно контрадикторно штиво, али нисам одустајао, јер сам веровао да се у њој налази тајна, тајна живота која ће ми помоћи да постанем срећан човек.
- Па добро – рече госпођица, признаћу вам да постоји нешто у њој што ни мени никако није јасно и не могу да разумем, просто не улази ми у ум. Ако желите могу вам изложити о чему се ради.
- Може - рече шолим бојом гласа који се често чује када се некоме саопшти нешто веома повољно и пожељно.
- Знате – уздахну дама, и настави даље, мучи ме питање Ђавола. Вама је сигурно познато, јер видим да сте упознати са духовним стварима, да постоје два гледишта о томе ко је Сатана? А што се тиче гледише које тврди да је Ђаво људска измишљотина нећу у опште да разматрам овде, јер је скроз безбожно и као такво ме не интерсује. Сада ћу вам предочити прво од два која су мени од значаја. Прочитаћу вам један одломак из неке књиге на коју сам наишла сурфујући интернетом:
''ЂАВО И СОТОНА
Понекад изворне речи библијског текста су остављене непреведене ("мамон", у Мт.6: 24 (Караџић), је један арамејски пример тога). Као реч, 'сотона' која је једна непреведена хебрејска реч и значи 'противник', док је 'ђаво' превод грчке речи 'диаболос', а значи лажац, непријатељ или клеветник. Ако би веровали да су сотона и ђаво некакво биће изван нас које је одговорно за грех, онда кадгод наиђемо на ове речи у Библији, морамо схватити да се тичу зле особе. Библијска употреба ових речи показује да се оне могу користити као обични придеви, описујући обичне људе. Ова чињеница онемогућује мишљење да речи ђаво и сотона као што су употребљаване у Библији упозоравају на велику опаку особу или бића изван нас.
РЕЧ 'СОТОНА' У БИБЛИЈИ
1Цар.11: 14 бележи "подиже Господ противника (иста хеб. реч другде преведена "сотону ") Соломуну, Адада Идумејца". "Подиже му Бог још једног противника (још једног сотону), Резона ... И беше противник (сотона) Израиљев" (1Цар.11: 23,25). Ово не значи да је Бог подигао наднаравну особу или неког анђела да буде сотона / противник Соломуну; Он је подигао обичне људе. Мт.16: даје други пример. Петар је покушавао одвратити Исуса од одласка у Јерусалим да умре на крсту. Исус се окренуо и рекао Петру "Носи се од мене, сотоно ... јер ти није на памети што је Божје, него што је људско". Па тако је Петар назван сотона. Запис је кристално јасан да Христ није говорио неком анђелу или чудовишту кад је говорио ове речи; он је говорио Петру.
Зато што реч 'сотона' значи тек противник, добра особа, чак и Сам Бог, може се назвати 'сотона'. У суштини нема ничег нужно грешног око саме речи. Грешне конотације које реч сотона има делом су дужне чињеници да је наша властита грешна нарав наш највећи 'сотона' или противник, и исто тако због употребе речи у говору света да се тиче на нешто повезано са грехом. Сам Бог може бити сотона за нас тиме што доноси невоље у наше животе, или стајањем на путу погрешног смера неке акције коју смо наканили. Али чињеница да се Бог може назвати 'сотона' не значи да је Он Сам грешан.
Књиге Самуела и Дневника су паралелни описи истих догађаја, као што су четири Јеванђеља, записи истих догађаја али користе различити језик. 2Сам.24:1 бележи "А Господ ... надражи Давида на њих говорећи: хајде изброј Израиља". Паралелни опис у 1Днев.21:1 вели "Али уста сотона на Израиља и наврати Давида да изброји Израиља". У једном пасусу Бог је провокатор, у други је сотона. Једини закључак је да је Бог деловао као 'сотона' или противник Давиду. Он је учинио исто Јову доводећи невоље у његов живот, тако да је Јов рекао о Богу: "силом руке своје супротиш ми се" (Јов 30:21); 'Ти делујеш попут сотоне против мене', беше оно што је Јов у основи говорио.
РЕЧ 'ЂАВО' У БИБЛИЈИ
Па тако је исто и са речи 'ђаво'. Исус је рекао, "Нисам ли ја вас дванаесторицу (ученика) изабрао? А ипак, један је од вас ђаво (Јв.6:70). Говораше то о Јуди ... Искариотском" који беше обичан, смртник. Он није говорио о личном бићу с роговима, или о такозваном 'духовном бићу'. Реч 'ђаво' овде једноставно указује на лошу особу. 1Тим.3:11 снабдева други пример. Супруге црковних старешина да не буду "клеветнице"; изворна грчка реч овде је 'диаболос', која је иста реч преведена 'ђаво' другде. Па тако Павле упозорава Тита да старије жене у еклезији не буду "клеветнице" или 'ђаволи' (Тит 2:3). Слично тако је рекао Тимотију (2Тим.3:1,3) да "у последњим данима ... људи ће заиста бити ... клеветници (ђаволи)". Ово не значи да ће се људска бића претворити у натприродна бића, но да ће бити злобнија. Треба бити прилично јасно из свега овога да речи 'ђаво' и 'сотона' не односе се на палог анђела или грешног бића ван нас.
ГРЕХ, СОТОНА И ЂАВО
Речи 'сотона' и 'ђаво' су употребљени фигуративно да опишу природне грешне склоности унутар нас... Ови су наш главни 'сотона' или противник. Они су такође персонифицирани, и као такви о њима се може говорити као о 'ђаволу' - нашег непријатеља, клеветника истине. Овоме личи наш наравни 'човек' - на самог ђавола. Веза између ђавла и наше зле жеље - греха унутар нас - је учињена изричита у неколико пасуса: "Па будући да деца (ми сами) имају заједничку крв и месо, и сам он (Исус) тако постаде у томе учесником да смрћу (својом) обескрепи онога који имаше моћ смрти, то јест ђавола "(Јев.2:14). Ђаво је овде описан као да је одговоран за смрт. Али "плаћа је греха смрт" (Рим.6: 23). Стога грех и ђаво морају бити паралелни. Слично Јак.1:14 вели да наше зле жеље кушају нас, водећи нас греху и према томе к смрти; али Јев.2:14 вели да ђаво носи смрт. Исти стих каже да је Исус имао нашу природу како би уништио ђавола. Стави ово наспрам Рим.8:3: "(Бог) пославши Сина свога у обличју грешнога тела (тј. у нашу људску природу) и с обзиром на грех, осуди грех у телу". Ово показује да ђаво и грешне склоности које су природно унутар људске нарави су ефективно исто. Веома је важно разумети да је Исус био у искушењу исто као и ми. Погрешно разумевање науке о ђаволу значи да не можемо исправно ценити Исусову природу и дело. Једино јер је Исус имао нашу људску природу - ђаво унутар њега - можемо имати наду спасења (Јев.2:14-18; 4:15). Свлађујући жеље своје властите нарави, библијског ђавола, Исус је био у стању да уништи ђавла на крсту (Јев. 2:14). Ако ђаво јест лично биће, онда оно не треба више постојати. Хеб. 9: 26 вели да се Христ појавио "да грех докине жртвом својом". Јев. 2:14 парира овим, изјавом да је кроз своју смрт Христ уништио ђавола у себи. Својом је смрћу у очекивању Исус уништио "грешно тело" (Рим.6:6), тј. људску нарав, грех откривен у (облику) самих наших тела.
"Ко чини грех, од ђавла је" (1Јв.3:8), јер је грех резултат давања пута нашим сопственим природним, злим жељама (Јак.1: 14,15), које Библија назива 'ђаво'. "Зато се појави Син Божји: да разори дела ђаволска" (1Јв.3: 8). Ако смо исправни у казивању да су наше зле жеље ђаво, онда дела наших злих жеља, тј. њихов исход, су наши греси. Ово је потврђено 1Јв.3: 5: "он (Исус) се појави да однесе грехе". Ово потврђује да су "наши греси" и "дела ђаволска" исто. Дела 5: 3 снабдева други пример ове везе између ђавола и наших греха. Петар рече Ананији: "зашто ти сотона испуни срце"? Онда у стиху 4 Петар каже "Зашто си дакле такову ствар метнуо у срце своје?" (Караџић) Зачети чега лошег у наша срца је исто као сотона да нам пуни срца. Ако ми сами зачнемо нешто, на пр. грешни план, онда он почиње унутар нас. Ако једна жена зачне дете, оно не постоји изван ње; оно почиње унутар ње. Јак.1:14,15 користи исту фигуру у опису како наше пожуде зачнују и рађају грех, који рађа смрт. Пс.109:6 поистовећује грешника са сотоном (по Даничићу "безбожника" с "противника") "Постави над њим злог човека, и нека му сотона стане уз његову десну руку" (изв. текст), тј. да влада над њим (уп. Пс.110: 1).
ПЕРСОНИФИКАЦИЈА
Међутим, можеш разумно одговорити: 'Па то заиста говори као да је ђаво једно биће!' Ово је сасвим тачно; Јев.2:14 говори о "онога који имаше моћ смрти, то јест ђавола". Чак и мала количина библијскога читања показује да се често користи персонификација - говорење о апстрактној идеји као да је особа. Тако При.9: 1 говори о жени званој 'Премудрост' која зида себи кућу, и Рим.6:23 изједначује грех с господарем који отплаћује смрћу. Наш ђаво, 'диаболос' често представља наше зле жеље. Ипак не може се имати апстрактни дијаболизам; зле жеље које су у човечије срце не могу постојати одвојено од човека; стога је ђаво персонификован. Грех је често персонификован као господар (пр. Рим.5:21; 6:6,17; 7:3). Разумљиво је, стога, да је 'ђаво' такође персонификован, с обзиром да ђаво такође указује на грех. Слично, Павле говори о нама да имамо два бића, као да су, у оквиру нашег тела (Рим.7:15-21): телесни човек, 'ђаво', бори се са човеком Духа. Ипак је очигледно да нема два дословна, лична бића која се боре унутар нас. Овај грешни део наше нарави је персонификован као "тхе евил оне" (Мт.6:13 Р.В. ("злога" – Д.Ф., "зла" -Караџић) - библијски ђаво. Иста грчка фраза преведена "злога" овде је преведена као "опакога" у 1Кор.5: 13, показујући да кад особа иде пут греха, његов "онај зли" - он сам - постаје "онај зао", или 'ђаво'.
'ЂАВО' И 'СОТОНА' У ПОЛИТИЧКОМ КОНТЕКСТУ
Ове су речи 'ђаво' и 'сотона' исто тако употребљене да опишу опаки, грешни светски поредак у којем живимо. О социјалним, политичким и псеудорелигиозним хијерархијама људске расе може се говорити као о облику 'ђавола'. Ђаво и сотона у Новом завету често се односе на политичке и друштвене моћи јеврејских или римских система. Тако ми читамо о ђаволу где баца вернике у тамницу (Отк.2:10), односећи се на римске власти које затварају вернике. У овом истом контексту читамо о цркви у Пергаму да је смештена где и столица сотоне, или престо, беше то место владавине римске колоније у Пергаму, где је такође било и верника. Ми не можемо рећи да је сам сотона, ако постоји, лично имао престо у Пергаму.
Појединачни је грех описан као преступ против Божјег закона (1Јв.3:4). Али грех изражен колективно као политичка или друштвена сила опречна Богу је сила много моћнија но појединац; ова колективна моћ је некад персонифицирана као моћно биће звано сотона. У овом су смислу Иран и друге исламске силе називају Сједињене Државе, "великим сатаном" - тј. великим противником њихове ''ствари'', у политичким и религиозним односима. Овако су речи 'ђаво' и 'сотона' често употребљаване у Библији.''
- Хм, видим да се ради о христаделфијанском поимању Сатане - рече Шолим. Да има неких савремених научника који кажу да Сатана заправо не постоји. Они тврде да он није ништа више до плод људске маште. Ова полемика није нешто ново. „Ђаволова највећа обмана“, написао је Шарл Бодлер, песник из 19. века, „јесте у томе да нас увери како он не постоји.“ Но да кажем нешто о христанделфијанистичком разумевању Ђавола. Њихово веровање о сатани је јединствено у односу на друге хришћанске групе. Међутим, оно ипак није оригинално и није библијског порекла. Преузето је из рабинског јудаизма. Текст који сте ми прочитали је занемарио да каже једну важну ствар, а то је да се хебрејска реч ''сатан'' користи у Светоме Писму и као придев, али и као лична именица. Случајно имам овде код себе један текст од Јеховиних сведока који говори о истој теми па бих желео да вам га прочитам. Чланак је по мом мишљењу веома аргументован и надам се да ће вам помоћи у разумевању питања у вези сатане. Па да кренем са читањем ако немате ништа против.
- Само изволите господине, једва чекам да чујем – прозбори умилним гласом девојка, која рече касније да се зове Лара.
- Врло радо, ево почињем:
Сатана Ђаво
Дефиниција: Духовно створење које је главни непријатељ истинитог Бога, Јехове, и свих оних који га обожавају. Добио је име Сатана јер је постао Јеховин противник. Такође је познат као Ђаво, јер је највећи клеветник Бога. Сатана је описан као празмија, очигледно зато што се у Едену служио змијом да би преварио Еву, због чега је змија постала симбол за варалицу. У Откривењу је Сатана такође симболично описан као змај који прождире.
Како можемо знати да ли таква духовна особа заиста постоји?
Библија је главни извор доказа. У њој се много пута на њега указује по имену (Сатана 52 пута, Ђаво 33 пута). Ту је такође забележено сведочанство очевица које потврђује да Сатана постоји. О ком очевицу је реч? О Исусу Христу, који је... дошао на земљу и који је то зло духовно створење често помињао по имену (Лука 22:31; 10:18; Мат. 25:41).
Оно што Библија говори о Сатани Ђаволу заиста је логично. Зло које постоји у свету далеко надмашује људску злобу. Библијско објашњење о Сатанином пореклу и његовом деловању разјашњава зашто упркос томе што већина људи жели да живи у миру већ хиљадама година харају мржња, насиље и ратови и зашто је то сада достигло такве размере да читавом човечанству прети уништење.
Ако Ђаво не би постојао, онда никоме не би помогло то што је прихватио оно што Библија говори о њему. Међутим, у многим случајевима су људи који су раније били у дотицају са окултизмом или су припадали некој групи која се бави спиритизмом рекли да су их узнемиравали „гласови“ из невидљивог подручја, да су били „опседнути“ натприродним бићима, и томе слично. Осетили су право олакшање када су сазнали шта Библија говори о Сатани и демонима, када су применили библијски савет да прекину са спиритизмом и када су се у молитви обратили Јехови за помоћ.
То што верујемо да Сатана постоји не значи да верујемо да има рогове, зашиљен реп и виле у рукама и да пече људе у паклу. Библија не описује Сатану на тај начин. То је производ маште средњовековних уметника на које су утицали прикази митолошког грчког бога Пана, као и дело италијанског песника Дантеа Алигијерија под називом „Пакао“. Библија не научава да постоји пакао, већ јасно каже да „мртви нису свесни ничега“ (Проп. 9:5).
Да ли је Сатана можда само зло у људима?
У Јову 1:6-12 и 2:1-7 извештава се о разговору између Јехове Бога и Сатане. Да је Сатана зло у особи, онда би у овом случају зло било у Јехови. Али то је у оштрој супротности са оним што нам Библија каже о Јехови, наиме да „у њему нема неправде“ (Пс. 92:15; Откр. 4:8). Вредно је запазити да се у извештају о Јову у хебрејском тексту користи израз хас Сатан (са одређеним чланом), из чега се види да се ту говори о особи која је истакнути Божји противник. (Види и Захарију 3:1, 2.)
У Луки 4:1-13 извештава се да је Ђаво покушао да искуша Исуса како би му се покорио. У извештају се каже да Ђаво говори а Исус му одговара. Да ли је Исуса искушавало зло у њему? То не би било у складу са описом Исуса који Библија даје, наиме да је безгрешан (Јевр. 7:26; 1. Петр. 2:22). Премда се у Јовану 6:70 грчка реч диаволос користи да се опише лоша особина која се развила у Јуди Искариотском, у Луки 4:3 користи се израз о диаволос (Ђаво, са одређеним чланом испред), чиме се указује на особу.
Да ли се приписивањем кривице Ђаволу само избегава одговорност за лоше стање у свету?
Неки људи криве Ђавола за оно што сами раде. Ипак, Библија показује да су често људи великим делом одговорни за зло које доживљавају, било да оно долази од других или је последица њиховог понашања (Проп. 8:9; Гал. 6:7). Међутим, Библија нас не оставља у незнању што се тиче постојања и тактика надљудског непријатеља који је човечанству нанео много бола. Она нам показује како можемо избећи да будемо под његовом влашћу.
Одакле потиче Сатана?
Сва Јеховина дела су савршена; неправда не потиче од њега. Дакле, он није створио ниједну злу особу (П. зак. 32:4; Пс. 5:4). Онај који је постао Сатана у почетку је био Божји савршени духовни син. Када је Исус рекао да Ђаво „није остао постојан у истини“, указао је на то да је некада био „у истини“ (Јов. 8:44). Међутим, као и сва друга Божја интелигентна створења, и овај духовни син је добио дар слободне воље. Он је злоупотребио своју слободу избора, дозволио је да се у његовом срцу развије уображеност, затим је почео да жуди за обожавањем које припада једино Богу и тако је навео Адама и Еву да слушају њега уместо Бога. Тако је својим поступцима учинио себе Сатаном, а Сатана значи „противник“ (Јак. 1:14, 15.)
Зашто Бог није уништио Сатану одмах након што се побунио?
Сатана је покренуо важна питања: (1) Да ли Јехова има право да влада и да ли то чини на праведан начин? Да ли је Јехова људима ускратио слободу која им је потребна да би били срећни? Да ли људи могу успешно управљати собом и остати живи само ако су послушни Богу? Да ли је Јехова био неправедан када је дао закон којим је прописао да непослушност води до смрти? (Пост. 2:16, 17; 3:3-5). Дакле, да ли је Јехова заиста имао право да влада? (2) Да ли ће разумом обдарена створења сачувати своју беспрекорност према Јехови? Када су се Адам и Ева побунили, покренуто је питање: Да ли су Јехови његове слуге заиста послушне из љубави или ће сви људи напустити Бога и следити Сатану? Ово друго питање Сатана је поново покренуо у Јововим данима (Пост. 3:6; Јов 1:8-11; 2:3-5; види и Луку 22:31). Та питања се нису могла решити тиме што би се једноставно погубили бунтовници.
Бог није морао ништа себи да доказује. Међутим, да та питања никад више не би нарушила мир и хармонију у свемиру, Јехова је допустио да прође доста времена да се она реше тако да више не буде никакве сумње. После одређеног времена било је очигледно да су Адам и Ева морали да умру због непослушности Богу (Пост. 5:5). Међутим, било је укључено више тога. Зато је Бог дозволио и Сатани и људима да испробају све облике владавина које сами измисле. Ниједан од њих им није донео трајну срећу. Бог је дозволио људима да иду до крајње границе у свом начину живота којим показују презир према његовим праведним мерилима. Данас се јасно види до чега је то довело. Истина је оно што Библија каже: „Човек који ходи не може да управља својим корацима“ (Јер. 10:23). У исто време, Бог је својим слугама дао прилику да својом послушношћу из љубави докажу да су му верни, и то упркос Сатаниним замкама и прогонству. Јехова подстиче своје слуге: „Буди мудар, сине мој, и обрадуј ми срце, да могу одговорити ономе ко ми се руга“ (Посл. 27:11). Они који остану верни већ сада имају велике благослове, а имају и могућност да добију вечни живот у савршенству. Тај живот ће користити да врше вољу Јехове, Бога чије особине и мерила истински воле.
Колики утицај Сатана има у данашњем свету?
Исус Христ је указао на њега као на ’владара света‘, онога кога човечанство слуша тиме што на његов подстрек игнорише Божје захтеве (Јов. 14:30; Еф. 2:2). Библија за њега каже и да је „бог овог света“, коме се одаје част религиозним обичајима које људи овог света практикују (2. Кор. 4:4; 1. Кор. 10:20).
Када је искушавао Исуса Христа, Ђаво га је „одвео на висину и показао му одједном сва краљевства света. И Ђаво му је рекао: ’Даћу ти власт над свима њима и њихову славу, јер је мени предата и дајем је коме хоћу. Ако ми се, дакле, поклониш, сва ће власт бити твоја‘“ (Лука 4:5-7). Откривење 13:1, 2 показује да Сатана даје ’моћ и престо и велику власт‘ светском политичком систему. Из Данила 10:13, 20 види се да је Сатана поставио демонске кнезове над водећим краљевствима на земљи. Ефешанима 6:12 указује на њих као на ’поглаварства, власти, светске владаре ове таме, зле духовне силе на небесима‘.
Није чудо што се у 1. Јовановој 5:19 каже: „Цео свет је у власти Злога“. Међутим, Сатанина власт ће трајати само једно ограничено време и то само зато што Јехова, Свемоћни Бог, то допушта.
Колико дуго ће Сатани бити допуштено да заводи човечанство?
Ослобођење од Сатаниног злог утицаја описано је следећим речима: „Видео сам једног анђела како силази с неба с кључем од бездана и великим ланцем у руци. Ухватио је змаја, празмију, који је Ђаво и Сатана, и свезао га на хиљаду година. Бацио га је у бездан, који је над њим закључао и запечатио, да више не заводи народе док се не наврши хиљаду година. После тога треба да буде накратко одвезан“ (Откр. 20:1-3). Шта ће се затим десити? „Ђаво, који их је заводио, био је бачен у огњено и сумпорно језеро“ (Откр. 20:10). Шта то значи? Откривење 21:8 даје одговор: „Оно представља другу смрт.“ Сатана ће бити заувек уништен!
|
- Мислим да ми је сада много јасније - обрати се Лара Шолиму након краће паузе после његовог читања. Речите ми господине Шолим, да ли припадате или сматрате себе верником неке конфесије?
- По родитељима сам припадник Српске православне цркве - одговори јој Шолим. Али од кад знам за себе имао сам многобројна питања и дилеме у погледу верског учења своје цркве и у одређеном тренутки свога живота, створио сам верски покрет под називом ''пут'' и сада сам припадник истог.
- Па то је дивно – узвикну Лора! Радо би приступила таквом покрету. Шта је потребно да учиним да бих постала члан?
- За почетак крстити се на библијски начин, имати веру Исусову и држати Христов закон.
- Ту смо поред реке, да ли би ме крстили?
- Наравно, ако свим срцем желите.
- Да!
Обоје су затим ушли у воду и Шолим је крстио Лару у име Исуса Христа.
Након тога видели су се још неколико пута. У тим сусретима Лара је добила потребне смерница како да идеју покрета развије у свом граду, а онда је Шолим отпутовао у Сегетин где је такође имао намеру да оснује малу групу покрета ПУТ.
Када је стигао у Мађарску имао је знатне проблеме у сналажењу, јер није владао тамошњим језиком. Његов матерњи језик је био Српски, и нешто мало је знао Енглески. На улицама Сегедина су га салетале прелепе проститутке тако да је непрестано био под искушењем да духовно падне. Иако се трудио из петиних жила да окупи групу верника није успео у томе. Сотона је успео да га спречи у том племенитом циљу. Разочаран доноси одлуку да крене даље. Овога пута одредиште му је била Турска, тачније Истамбул. Још раније је читао да у Турској живи велики број грађана исламске вероисповести са турским именима, који говоре Српским језиком и кажу за себе да су они потомци оних Срба који су пре више стотина година емигрирали у Турску. И да према неким подацима у тој земљи живи око девет милиона Срба од тог броја у Истамбулу око три милиона, који и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била!
Када је Шолим Ђидапоп стигао у Истамбул, невероватно брзо је пронашао смештај и где ће да се храни. Био је одушевљен и изненађен гостопримством Турака, јер у земљи из које је дошао име ''турчин'' има негативан призвук. Сместио се код једне породице која га је примила као да је њихов најрођенији род. Домађин те куће, човек познијих година веома побожан у својој исламској религији, радо и често је волео да прича са Шолимом о вери. Пошто се испоставило да је он један од оних који су пореклом Срби, једног дана поставио је Шолиму занимљиво питање уз молбу да му објасни ако зна одговор.
- Брате Шолим – обрати се чича на чистом Српском језику. Остарио сам али ми није јасно и вероватно ми никада неће бити, због чега не могу да будем - Србин муслиман ?!
- Драги пријатељу, томе је кумовала Српска православна црква – одговори самоуверено Шолим. Ради се о мешању појмова верског и националног. Они никога не сматрају Србином ко није православне вероисповести. Таквим својим ставом наша црква је десетковала Српски народ. Последице тога су далекосежне, а штеточински учинач по наш национ се ни описати довољно не може. Негативност, коју таква верска политика производи, географски обухвата и Србију, и Босну, и Црну Гору и Македонију, а и шире где год живе људи Српског порекла. Тако да од стране Српске православне цркве, нигде ни признатих Срба католика, ни Срба унијата, ни Срба протестаната нема. То је кроз историју навукло велику несрећу по наш народ. Има припадника извесних протестантских деноминација који у разговору са другима па и са самим Србима морају на неки начин вербално да потврђу да су Срби. Ја сам лично чуо једног адвентисту који је рекао: ''па и ја сам Србин.'' Према томе, поштовани брате Србине, ниси нажалост једини који има тај проблем.
- Брате Шолим, жело бих да ме упознаш са идејама Покрета. Шта је његов циљ и његова суштина?
- Пре свега идеју да створим један такав облик хришаћства је настала у мојој глави као реакција на стање које видимо у хришћанској религији. Верујем да постоје многи људи који осећају да има нечег изванредно значајног у особи и у учењу Исуса Христа. Ипак када разгледају ''хришћанство'', у његовој историји и у његовим данашњим облицима они наилазе на широку разноликост цркава и заједница са свим њиховим различитим основама, учењима и праксама. Збуњени од постојања толиких група које тврде : ''ми смо хришћани'', могу да падну у искушење да одбаце саму потрагу за ''истином'' као безнадежну. Приказати људима облик хришћанства какав је био у првом веку наше ере је насушна потреба данашњег света. Када људи осете да постоји заједница у којој још увек куца срце хришћанства знаће да је вредно волети Истину и Истина ће их спасити. Све идеје сам нашао у Светом Писму. Нисам никакав пророк, ни онај који сне сања, ни видовњак. Ја сам обични самоуки истраживач Светога Писма и ништа више од тога.
- Ако сматраш да задовољавам услове волео бих да приступим покрету Пут – облучно рече старац.
- Услов је врло једноставан. Ако имаш веру Исусову и држиш Христов закон добро си дошао.
- Да! Спреман сам да тако живим.
Након пар дана отишли су на обалу Мраморног мора у којем је Шолим крстио старца у име Исуса Христа. Чича је недуго после тога успео да окупи већи број чланова Покрета које је поделио у четири мање групе. Оне ће постати јака основа за даљу експанзију истине у том делу света.
Три дана после тога Шолиму је стигло Писмо из завичаја у коме га један од оданих сарадника извештава о неверничким радњама његове спупруге Елизе. Наиме, комшија који станује преко пута њихове куће је примећен да често посећује Шолимову жену и то не ретко ноћу. Ово је Шолима погодило као гром из ведра неба и он одлучује да прекине мисију и да се врати у Србију. Била је недеља када је последнји пут бацио поглед на Босвор, окренуо се и отпутовао у домовину.
Било је касно поподне, већ је почео да пада мрак, задњи аутобус је управо стигао из некадашње Мале Барселоне, из њега излази једна висока елегантна фигура у црном оделу, био је то Шолим Ћидапоп, враћа се кући не најављен, док уморан корача Банатским шором према свом дому, осећа да му срце све јаче удара, пулсирање ''чуке'' осећа и у глави и у ушима. Када је стигао снажно је ударио два три пута у врата капије. После пар минута излази Елиза у баде мантилу сва изненађена.
- О! па одкуд ти драги, ниси се најавио да стижеш - рече задихано?
- Није било времена да се најавим - рече Шолим онако скоро муцајући. А теби као да није драго што сам се вратио?
- Не, не! Знаш ти веома добро да те волим. Просто си се појавио тако изненада, па ето извини нисам те ни пољубила.
- Добро, добро мила.
Елиза је осетила да Шолим нешто зна, по његовом неуобичајеном ћутању и зато је решила да му све призна те ноћи што је и учинила. Шолим се са тим борио дуже време, али је коначно преломио и опростио је Елизи.
Након годину дана договорио се са браћом да у његовом иначе пространом дворишту заједнички саграде један објекат за верске потребе. Замислио је да то будна дворана саграђена од еколошких материјала, модерног и авангардног изгледа. Када су прикупили довољно новца изнајмили су известан број зидара и графичара који нису били из Шолимовог села јер их ту и није било него из даљих крајева Срвбије. Шолим се погодио са њима за цену и за смештај и исхрану. Елизи је припала дужност да одреди ко ће код кога да буде смештен. Међу њима је био један веома симпатичан младић мало подуже косе, графичар, веома леп и духовит, шаљивџија и кицош. Он је ето случајно или не, закључите сами, допао да буде смештен код шолимових.
Градња је текла по плану и све је ишло како су замислили. Међутим, изнената Шолимова стара бољка је прорадила поново. Хемартроза колена како се то стручно зове пореметила је планове око изградње молитвеног дома. Шолим је поново постао привремено непокретан. Али као што каже једна народна пословица ''ни једно зло не иде само'', догодило се нешто што је ту мудру изреку и потврдило. Једне ноћи док се Шолим пресавијао од болова, видео је кроз застакљена врата своје спаваће собе како је ходником прошла нека силуета. Сујеверна особа би помислила ''ето духа'', али Шолим је те празноверице одавно одбацио. Био је сигуран да се ради о графичару који се ушуњао у собу његове жене. Али, као да ни сам себи није веровао, одлучио је некако да се довуче до врата собе своје жене, да би коначно добио и ту потврду. Уз помоћ штапа, на силу уз изузетно јаке болове док му је зној капала са чела као да је покисао, пришао је близу собе и чуо оне слатке јецаје које су уметници и песници опевали у својим делима. Није имао снаге, да направи тај један корак напред и да уђе, чинило му се да више има за повратак назад, а тако је и било.
Након овог немилог догађаја, Шолим је затражио развод који је и добио од Елзе. Она је пошла за графичарем, а суд је одредио једну ћерку њој, а једну њему. Дуња је изразила жењу да остане са татом. И тако се један брак завршио, а пројекат изградње молитвеног дома зауставњен за извесно време.
Пошто се сасвим опоравио, а томе су допринели нови лекови до којих је дошао у међувремену, Шолим креће у нову мисију. Овога пута у Русију. Дуњу која је још била малолетна, је поверио једној побожној породици да се стара о њој док се он не врати кући. Била је субота када је стигао у Санкт Петербург. У почетку док није нашао смештај, спавао је по клупама паркова. И тако једном приликом док је луњао градом размишљајући како да стекне бар једног пријатеља у овој великој земљи и великом граду који би био вољан да разуме идеје које је носио у себи, наједном бацивши поглед десно виде преко пута једну особу женског пола која је зурила право у њега. Као привучен магнетом прешао је улицу и упутио се равно према њој. Стао је на пар корака од ње и тада је приметио страх у њеним очима.
- Имате ли господине мало вотке - утитала га је?
Руски језик није знао али како Српски има сличности са Руским није имао већих проблема у споразумевању.
- Немам драга госпођице, али имам нешто новаца који бих вам радо дао да себи купите храну јер видим да сте у финансијским тешкоћама.
- Шта је са вама господине, мени храна не треба, треба би нешто јако да заборавим и ко сам, и шта сам, и одакле сам. Ви мора да сте пали са крушке – благо се насмеја жена на којој се видело да је била припадница неког вишег сталежа, али да јој се десио ето некакакав животни удес те је доспела на дно друштва. Шолиму је било јасно да се ради о особи зависној од алкохола, али која је, бар је он тако проценио, имала у себе неки потенцијал да се из тог стања ишчупа.
- Верујте ми, желим да вам помогнем, али да вам купим вотку не могу, јер ми то савест не да – рече Шолим.
- Па ког Ђавола сте ми онда и пришли. Ви да ми помогнете? Не будите смешни, мени ни Бог не може помоћи.
- Управо вам Он може помоћи.
- Како?
- Молићемо се заједно. Ви се молите Богу за моје проблеме, ја ћу се молити за ваше.
- Да нисте ви мало шашави - упита жена сасвим озбиљно? Одакле сте?
- Из Србије.
- Скоро да сам знала. Слушала сам да у тој земљи има необичних људи. Ипак послушаћу вас. Кажите конкретно зашта да се молим Богу када сте ви у питању?
Шолим јој је укратко описао своје јаде, а и то да никако не може да нађе подесан смештај. Тада је она почела да се |
