|
Састанци на гробљу
Када се састанак одржава на гробљу, обично се приноси "жртва", најчешће животиња, која се ритуално убија посебним бодежом, чија се дршка завршава полумесецом - паганским симболом Богиње - Мајке (за разлику од вештица, сатанисти користе обредни нож чија се дршка завршава мртвачком главом). Код иницијације "жртва" је симболична, мало крви новопримљеног члана секте, коју потом сви пију. Али, понекад, чланови секте или њихови непријатељи су истинске жртве вештичарских ритуала.
О томе шта ће бити предмет жртвовања суверено одлучује "свештеник". Он на ритуал долази обучен у црну одећу, или огртач са капуљачом на чијем рукаву су, извезена или одштампана, обележја секте – бели голуб и спирала. Бели голуб у окултизму симболише духовност, а спирала је графички израз Соломоновог чаробног штапа, односно змије, тј. гнозе (сазнања). Поред тога, сваки члан може имати индивидуална обележја, као што су тетовирани слепи миш (моћ), ритуални бодеж (знак ватре), црна ружа (мистицизам), обрнути пентаграм (знак Сатане), мртвачка глава са укрштеним костима (знак бесмртности), глава човека дуге косе која лепрша према левој страни (симбол слободе), итд. Ти тетовирани симболи се обично могу наћи изнад леве подлактице, на левој страни груди, па чак и на полном органу.
Свештеник на ритуалу, уз помоћ помагача, дели дрогу и уз пратњу психоделичне музике (у којој доминирају бубњеви) наговештава почетак жртвовања. Затим подиже жртву увис (ако је животиња или дете) да је сви виде и обраћа се члановима секте, који за њим понављају молитву, која обавезно садржи следећу фразу: "Ми који смо на Земљи, чекамо да идемо горе, да летимо на небесима и да будемо слободни." Крв преклане жртве пије се из истог пехара, а сама жртва приноси идолу.
Идол је прилагођен савременим условима и представља металну конструкцију, висине око 1,5 метра, која се поставља на један од гробова и не разликује се много од било којег футуристичког дела архитектуре који представља женски принцип, тј. богињу са три пара дојки. На врху тог модернистичког идола налази се лампа која светли, и она представља светло гнозе, која ће их одвести на небо. За време ритуала слуша се музика која се емитује уназад.
Данашњи чаробњаци и вештице све мање призивају традиционалне духове и демоне да им помогну, а уместо чаробних напитака - ту су халуциногена средства уместо враџбина и амајлија - биотехничке направе, а уместо мантри користи се психоделична музика. Све се, рекло би се, променило - само су циљеви вештица остали исти.''
Из цитираног текста можемо видети да и ''Међународне вештице'' имају празнике поводом обе равнодневице, дугодневице и тако даље, као и да своје скупове називају сабатима исто као што то раде рецимо Јудаисти и Адвентисти. И заиста ми доста тога проналазимо и у Библији. Наравно не са таквим садржајем као код наведене организације, али очито да су употребљени исти временски оријентири или знаци.
Кључно питање у вези библијских празника укључујући и седмичну суботу је следеће: да ли хришћани треба да их светкују или не? Шолим је на то веома тешко питање одговорио негативно.
Хришћани нису у обавези да светкују празнике којих има укупно осам. Доказ за то можемо пронаћи у Посланицама Галатима у Посланици Римљанима и у Посланици Колошанима. Навешћу стихове из све три посланице који се односе на то питање:
Галатима 4,9 А сад познавши Бога, и још познати бивши од Бога, како се враћате опет на слабе и рђаве стихије, којима опет изнова хоћете да служите?
Галатима 4,10 Гледате на дане и месеце, и времена и године.
Галатима 4,11 Бојим се за вас да се не будем узалуд трудио око вас.
Римљанима 14,5 Тако један разликује дан од дана, а други држи све дане да су једнаки: сваки да буде уверен за своју мисао.
Римљанима 14,6 Који разликује дане, Господу разликује; и који не разликује дана, Господу не разликује. Који једе, Господу једе: јер хвали Бога; и који не једе, Господу не једе, и хвали Бога.
Колошанима 2,16 Да вас дакле нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе;
Неко ће на ове стихове одговорити са примедбом да се они односе на празнике из многобожачког верког календара, а не Јеврејског, јер су те посланице упућене хришћанима из многобоштва. Да то је истина, али ми смо горе показали да су и незнабошци користили исте астрономске појаве (знаке на небу) за конституисање својих празника као што је то и у Библији учињено. Нагласили смо такође да су ти празници код незнабожаца изопачени и самим тим лишени библијске типологије. У стиховима које сам навео апостол Павле осуђује обожавање знакова који су везани за кретање небеских тела. Ми грешимо ако обожавамо те знаке, јер нису они Бог већ је Бог онај који их је створио. А не требамо ни да их светкујемо јер је њихова сврха испуњена од стране Исуса Христа.
У адвентистичкој литератури пише да је церемонијални закон уведен одмах након Адамовог пада у грех. Библија указује да је то могуће. Ако је заиста било тако онда излази да све церемоније које су уведене не од Мојсија на овамо него од сагрешења Адама на овамо су остварене од стране Исуса Христа и самим тим стављене ван снаге. Јер, често се од стране неких теолога може чути да је на пример, закон о чистим и нечистим јелима још на снази, јер је тај закон од пре Мојсија, јер су људи још пре потопа познавали разлику између чистих и нечистих животиња што се може доказати на основу извештаја у 1 Мојсијевој 7. Међутим, ту није проблем од када тај закон датира, пошто се то јасно може утврдити на основу Библије, него је ту проблем одредити да ли је тај закон здравствене природе или церемонијалне. И у зависности како су на то питање одговорили теолози су заузели један или други став. Да ли треба јести месо и које врсте меса за Адама и Еву пре пада је било депласирано питање, јер су они били биљоједи. Да ли су људи након пада јели меса, вероватно јесу. Ако је обредни систем био уведен одмах након побуне морали су бар ритуално да једу месо, али само од чистих животиња. Они који нису призивали име Божије, вероватно су јели и нечисте животиње. Међутим, потпуно је без значаја да ли је тај закон уведен за време Мојсија или пре њега, у погледу тога да ли важи и сада или не, битно је само да је уведен после појаве греха на земљи и то је моћан доказ да се ради о обредном закону. Животиње се заликују по својим особинама и одликама и није свака врста подесна да буде употребљена као симбол жртве Исуса Христа. Наравно, ми нисмо створени да једемо месо и то је за нас неприродна храна па самим тим и нездрава, али стицајем околности ми смо можда принуђени да једемо и ту храну. Према томе, не ради се о здравственом закону ни у ком случају, али стоји чињеница да су животиње које су набројане у 3 Мојсијевој 11 као нечисте у здравственом погледу мање безбедне.
Вратимо се сада на главну тему овог поглавља, а то је Израелска Шема. Као што је познато готово све хришћанске цркве научавају доктрину о Тројству. Иако међу тријадолозима има извесних разлика али углавном сви се слажу да се Бог састоји од три Ентитета: Оца, Сина и Светога Духа. Ово учење је било непознато у првом веку хришћанства. Оно се почело развијати у другом веку а попримило је данашњи облик у четвртом веку на васељенском сабору у Никеји 325. и на васељенском сабору у Халкидону 451. Оно што је карактеристично за то учење јесте да нико од великих теолога до сада није успео логиком да објасни како се то Бог састоји од три особе, а да је ипак то један Бог. Како три у један односно један у три, остала је загонетка све до данас. Свесни ове потешкоће многи су прибегли спекулацији па су рекли да је то мистерија која се не може разумети.
Шолим је годинам веровао у доктрину о Тројству. Међутим, једнога дана наишао је на известан интернер сајт који је заступао библијски монотеизам. Након читања понуђене литературе осведочио се да је доктрина о тројству небиблијска и да је такво учење једно од највећих превара у историји цркве уведена од стране хришћанских вођа. Све до тада за Шолима је читање Библије било веома иритантно, јер му је изледала крцата контрадикцијама, али је није напуштао због вере да се у њој ипак крије благо истине. Оног тренутка када је схватио да је учињен огроман напор од стране официјеле цркве да се уведе једно учење о Богу које нема утемељење у Светом Писму, пред њим се отворило ново светло и он је од тада постао унитарни монотеиста. Када се то десило, одједном су све контрадикције које су стално излазиле пред њим када би читао Библију, нестале. Ја ћу овде изложити главне библијске аргументе у прилог унитарног монотеизма. Па да кренемо. Као што сам већ учинио на почетку овог поглавља, поново ћу цитирати по мени најважнији стих у Староме Завету, то је чувена јеврејска Шема:
5 Мојсијевој 6:4. ''Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ.''
Исус је био Јеврејин, он је васпитаван од малих ногу да нема другог Бога осим Једног Јединог. Сам Христос је веровао да је Бог у нумеричком смислу један. Он је то учење потврдио као тачно када га је један књижевник упитао која је највећа заповест? Ево шта Он каже у вези тога:
Марко 12,29 А Исус одговори му: Прва је заповест од свих: чуј Израиљу, Господ је Бог наш Господ једини;
Марко 12,30 И љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.
Марко 12,31 И друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од овијех нема.
Марко 12,32 И рече му књижевник: добро, учитељу! право си казао да је један Бог, и нема другога осим њега;
Марко 12,33 И љубити га свим срцем и свијем разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију жртава и прилога.
Марко 12,34 А Исус видевши како паметно одговори рече му: нијеси далеко од царства Божијега. И нико више не смијаше да га запита.
Тријадолози тврде да је Исус Бог, Син и да је имао дословну преегзистенцију то јест да је као особа био са Богом и да је био једнак Богу од вечности, и да се када се навршило време инкарнирао и постао људско биће. Као доказ наводе Еванђеље по Јовану 1:1.
|
Јован 1,1 ''У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч.'' (Превод В. Карањића)
Неки друге верзије Библије другације преводе овај стих. Погледајмо рецимо превод Нови Свет:
''У почетку је била Реч, и Реч је била код Бога, и Реч је била бог.''
Запазимо да у овом задњем преводу је употребљена именица ''бог'' са малим почетним словом. Вероватно се питате зашто? Зато што људи који су радили на том преводу су логично закључили да неко ко је код неке друге особе не може бити исто што и та друга особа. Сагласно томе, противречио би претходном реченичном делу, у ком се каже да Реч беше код Бога, ако би се последњи део Јована 1,1 преводио тако као да гласи Бог у апсолутном смислу речи то јест да је реч о Свемогућем Богу. Једина омашка тог превода наведеног стиха је погрешан ред рећи задњег дела реченице. Наиме, у грчком рукопису стоји најпре именица ''бог'' па онда именица ''реч.''
Теолози који су извукли закључак да Јован 1:1 доказује да је Исус Бог повезују тај стих са 14 истог поглавља, где стоји да је ''реч'' постала тело. То је једини стих у Библији на коме су засновали учење о инкарнацији Бога. Међутим, да ли ови стихови подржавају такво научавање? Ја мислим да не. Ево зашто. Када би први стих Јовановог пролога значио то што теолози троичари кажу да значи онда би он гласио овако: ''У почетку беше Син, и Син беше са Богом и Бог беше Син,'' али ми видимо да тако не стоји него је уместо именице ''Син'' употребљена именица на грчком ''логос.'' Зашто је употребљен тај израз? Еванђеље по Јовану је било намењено Александриским хришћанима који су били под утицајем грчких филозофа стоичара. Њима је појам ''логоса'' био веома познат и Јован га користи да би им приближио Исуса Христа то јест да би га они разумели и прихватили. Наиме, у њиховој филозофији ''логос'' је биће које се налази између Бога и људи, нека врста средињског бића које премошћује јаз између Бога и људи. Али Јован не даје том појму значење које оно има у грчкој филозофији него му даје значење које та реч има у јеврејској теологији односно у Танаху. Ако је тако а ја верујем да јесте, онда то значи да је Исус Христос, Божији Син који је био у Божијим мислима и плановима од вечности. Бог је створио универзум имајући Њега као централну мисао. Месија је заправо разлог Божијег стварања свемира. Он је та мудрост за коју Стари Завет каже да је била са Богом. Међутим, телози су под утицајем паганске науке од Христа, Божијег Сина, Господа Месију, начинили Бога, Сина, ''другог Бога'' и тиме увели идолопоклонство, јер су учили да се Бог, за кога су говорили де је један, јер нису могли рећи два или три, пошто би то био очигледан политеизам, рекли да се састоји од три Особе, од Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа, а да је то ипак један Бог. Ту науку нико на свету не може да разуме, јер је лишена логике. Ортодоксија захтева од људи да верују у ту доктрину као у најважније учење хришћанства. Ако неко напусти веровање да се Бог састоји од три Особе, институционалана црква таквог више и не сматра за хришћанина. Но за сваког човека је од судбоносне важности да утврди какво је било Христово учење по том питању. Ја овде нећу улазити у неку дубокоумну студију о томе каква је природа Бога. Потрудићу се само да изнесем јасне доказе из Светога Писма који недвосмислено показују ко је био Исус Христос и каква је била Његова Мисија.
Након две хињаде година хришћанства многи људи се још увек питају: ''Исусе, ко си ти?'' И управо се један такав наслов појавио у Француској штампи. Традиционалне цркве су толико много порадиле на томе да замагле људима суштину Еванђеља да су чак покушали и саму Библију да измене у том правцу.На пример, истраживачима Светог Писма је позната тзв. Јованова запета. То је био покушај да се у Библију унесе текст који би експлицитно доказао да она учи доктрину о Тројству. Ради се о 1 Јовановој 5:6-8. Упоредимо тај одломак у два превода.
1. Јованова 5,6 Ово је Исус Христос што дође водом и крвљу и Духом, не само водом него водом и крвљу; и Дух је који сведочи, јер је Дух истина,
1. Јованова 5,7 Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Реч, и свети Дух; и ово је троје једно.
1. Јованова 5,8 И троје је што сведочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је заједно.
(Превод В. Карањић)
6 Он је тај који је дошао водом, и крвљу, и Духом, Исус Христос; не само водом него водом и крвљу; и Дух је тај што сведочи, јер Дух је истина. 7 Јер је троје који сведоче: 8 Дух и вода и крв, и ово троје сведоче једно.
(Превео Е. Чарнић)
Видите ли секвенцу која је убачена? Она се не налази у најстаријим преписима Библије. Шта рећи након овога? Сме ли човек да ради такве ствари? Погледајмо шта о томе каже Свето Писмо?
5. Мојсијева 4,2 Ништа не додајте к речи коју вам ја заповедам, нити одузмите од ње, да бисте сачували заповести Господа Бога свог које вам ја заповедам.
Прице Соломунове 30,5 Све су речи Божије чисте; он је штит онима који се уздају у њ.
Прице Соломунове 30,6 Ништа не додај к речима Његовим, да те не укори и не нађеш се лажа.
Откривење 22,18 Јер сведочим свакоме који чује речи пророштва књиге ове; ако ко дометне овоме, Бог ће наметнути на њега зла написана у књизи овој;
Откривење 22,19 И ако ко одузме од речи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов део од књиге живота, и од града светога, и од онога што је написано у књизи овој.
Дакле, институционална црква није презала ни од чега само да прогура своје идеје. Шта је она у ствари желела да овим радњама постигне? Да би то објаснили морамо се вратити у време када је доктрина о Тројству настала, а то је период Римске Империје од 2 -5 века. Историчарима је познато да у том царству Јевреји нису били на добром гласи, владало је снажно антијеврејско расположење и црква се уплашила за своју егзистенцију будући да је сматрана једном од фракција јеврејске вере. Стога су се хришћански мислиоци бацили на посао да пером покажу и докажу да хришћанство није исто што и јудаизам. То удањавање од јеврејства је ишло толико далеко да је створена доктрина о тројству која негира Јеврејску Шему. Видели смо да је Шема највећа заповст у Закону коју је сам Исус потврдио и она је стога највећа истина дата човечанству.
Напуштајући библијски монотеизам црква је отишла у тотални отпад. Почастили су, како каже један учењак, Сина, али су обешчастили Оца.
Ко је Исус Христос или на јеврејском Јехошуа Машијах? Он је најчешће себе називао Сином Човечијим. Нема потребе да овде наводимо све стихове где се тај израз јавља, то може свако да провери у својим Библијама. Има их поприлично. Но ипак ћемо навести једно:
Лука 6,5 И рече им: син је човечији господар и од суботе.
У другим приликама назвао је себе Сином Божијим. Погледајмо један такав пример:
Јован 10,36 Како ви говорите ономе којега отац посвети и посла на свет: хулу говориш, што рекох: ја сам Син Божји?
Од стране анђела је назван ''Христос Господ'':
Лука 2,11 Јер вам се данас роди спас, који је Христос Господ, у граду Давидову.
И на само једном месту је назван ''богом'' са потпуном сигурношћу, мада и ту постоје опречна мишљења да ли тај стих баш тако треба превести? Остали могући случајеви у којима се Исус назива Богом су сумњиви из граматичких, текстуалних, контекстуалних, интерпункциских или ситаксичких разлога. То једно једино место је следећи стих:
Јеврејима 1,8 А сину: престо је твој, Боже, ва век века; палица је правде палица царства твога.
Јеврејима 1,9 Омиљела ти је правда, и омрзао си на безакоње: тога ради помаза те, Боже, Бог твој уљем радости већма од другова твојијех.
Треба знати да у време када је писана Библија и краљеве су називали боговима. Морамо дозволити да реч ''бог'' има и друго значење, јер библијски писци тај појам нису користили у смислу у којем га ми данас користимо. На пример, ми у Светом Писму имамо случај где се сотона назива ''Богом'' овога света. У Јовану 10:34 наилазимо на множину "богови." Испитивање контекста ће нам открити да Исус о израелским вођама говори као о "боговима". Зашто су они названи ''боговима''? Очигледно зато што су они представници Бога, преко којих се Бог обраћа овом свету, па им је стога дата узвишена титула (Пс. 82: 6).
Сада пих поставио неколико стихова у којима Христос прави јасну разлику између себе и Бога Оца, што је доказ да Исус није Бог у апсолутном смислу речи.
Јован 17,3 А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа.
Јован 5,44 Како ви можете веровати кад примате славу један од другога, а славе која је од јединога Бога не тражите?
Јован 14,1 Да се не плаши срце ваше, верујте Бога, и мене верујте.
Ево још два пасуса који необориво кажу да је само Отац Бог и праве разлику између Христа и Бога. Написао их је апостол Пабле.
1. Коринцанима 8,4 А за јело идолских жртава, знамо да идол није ништа на свету, и да нема другога Бога осим јединога.
1. Коринцанима 8,5 Јер ако и има који се богови зову, или на небу или на земљи, као што има много богова и много господа:
1. Коринцанима 8,6 Али ми имамо само једнога Бога оца, од којега је све, и ми у њему, и једног Господа Исуса Христа, кроз којега је све, и ми кроза њ.
Ефесцима 4,4 Једно тело, један дух, као што сте и позвани у једном наду звања својега.
Ефесцима 4,5 Један Господ, једна вјера, једно крштење,
Ефесцима 4,6 Један Бог и отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама.
Желео бих да додатно побијем схватање тројичара о томе да Јован 1:1 недвосмислено указује на то да је Исус Христос по својој природи једнак Богу оцу од вечности. У ту сврху препричаћу један чланак који сам на интернету пронашао.
Не постоји утемељен разлог да разумемо да "реч" из Јована 1:1 значи другу божанску особу, пре Исусовог рођења. Тако на пример имамо персонификацију мудрости у Причама 8:22 и Луки 11:49 што не значи да је "она" друга особа. Отац је, и увек ће бити "једини истинити Бог" (17:3), "једини Бог" (5:44). Израз логос ("реч") из старозаветне перспективе је Божја Створитељска активност, Његова моћна животворна наредба путем које су све ствари настале (Пс. 33: 6-12). Божја реч је сила путем које су његове намере спроведене (Иса. 55:11). Уколико је позајмимо из Новог Завета идентификоваћемо реч са креативном спаситељском поруком, јеванђељем. То значење има у целом Новом Завету (Мат. 13:19; Гал. 6: 6.).
"Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало" (Јован 1:3). У Јовану 1:14 реч се материјализује у стварно људско биће које има божанско порекло кроз своје натприродно зачеће. Од овог тренутка "кад се наврши време" (Гал. 4: 4), Бог се изражава кроз ову креацију, која је слика првобитне креације у Адаму. Исусово зачеће и рођење означавају нову фазу Божјег деловања без преседана у историји. Као други Адам, Исус поставља сцену за цео програм спасења. Он утире пут ка бесмртности. Кроз њега је Божја намера најзад откривена у људском бићу (Јев. 1: 1).
Све ово, међутим, не значи да се Исус одрекао једног живота због другог. То би озбиљно пореметило паралелу са Адамом који је такође био "Син Божји" због директног стварања (Лука 3:38). То би се такође косило са чистим монотеизмом откривеним кроз Свето Писмо који "се не може покварити" (Јован 10:35). Уместо тога, Бог почиње да нам говори у првом веку н.е. шта је његова последња реч свету (Јев. 1: 1). Управо је претпоставка о вечном Сину та која грубо ремети библијску шему, доводи у питање монотеизам и угрожава стварну Исусову људскост (1. Јованова 4: 2; 2. Јованова 7).
Ово разумевање Исуса у Јеванђељу по Јовану ће довести Јована у складу са осталим апостолима и монотеизам Старог Завета ће остати нетакнут. Чињенице из црквене историје показују да је неограничени монотеизам Хебрејског Светог Писма ускоро после новозаветних времена напуштен под утицајем страних грчких идеја. У исто време је заборављен предодређени оквир за месијанство, а са њим и реалност будућег месијанског Царства. Резултат тога су године конфликта, који још није решен, о томе како се већ постојећа друга божанска особа може комбиновати са потпуно људским бићем у једној особи. Концепт дословне преегзистенцији Месије је страна идеја, део христолошке слагалице који се не уклапа. Без њега се појављује јасна слика Исуса у оквиру хебрејског откривења и апостолских учења. Бог, Отац, остаје једини истинити Бог, онај који је једини Бог (Јован 17: 3; 5:44), а јединство Исуса са његовим Оцем се проналази у јединству улога које има онај који је истинити Син, (Јован 10:36).
Шолим је након сагледавања свих ових аргумената био уверен да је доктрина о Тројству небиблијска и да је треба напустити што је он и учинио преставши да верује у тај концепт Бога.
Било је ту и других доказа попут рецимо овог:
У нашој стандардној Библији се реч Моногенес преводи као ''јединорођени'', али она не значи ''јединорођени "већ буквално ''јединствен". Стручњаци кажу да је постојала грчка реч са значењем ''јединорођени" и то је била реч ''моногенетос''. Када се моногенес јавља у Новом завету заједно са ХУИОС - у стиховима Јован 3:16 и 1. Јовановој посланици 4:9 - она значи ''јединствени Син ".
На крају овог поглавља које говори о преважном учењу хтео бих да читаоца упутим на сајт Шолима Ћидапопа на којем се налази чланак под називом: ''100 библијских аргумената у корист унитаријанистичке вере''. Сајт се зове ''УДАРНА СНАГА ИСТИНЕ''. Налази се на следећој адреси:
http://revelationtoday.ucoz.com/
|
