UDARNA SNAGA ISTINE - Nastavak VII
 
Saturday
2016-12-03
7:43 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Nastavak VII »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

                                                               Други део
                                                 (Шолимов свет имагинације)                                                                              

                                                                        I
                                                                Прелазак

   Улазимо у сферу приказивања Шолимовог живота у његовој имагинарној фази. Наиме, пошто је стекао одређена знања проучавајући Свето Писмо, дошао је на идеју да би за њега самог, а и за свет у коме је живео најбоље било да се не приклања ни једном од постојећих црквених концепција разумевања Бога, већ да покуша да створи један верски покрет који би буквално у свему следио науку коју је нашао истражијући Библију. Да би остварио тај циљ направио је већи број група на фејзбуку, а затим је позвао људе да приступе покрету који је назвао Пут (на латинском Виа). Осим извеног броја људи који су се заинтересовали да сазнају нешто више о самом покрету и његовим циљевима нико није изразио вољу да се прикључи. После извесног времена Ћидапопу је било јасно да концепција коју је представио људима кроз филозофију покрета је њиха веома страна. Схватио је да она није привлачна за већину, јер је дестимулативна у материјаном смислу. Наиме, заједнице које имају раст, а то су претежно протестанске деноминације новим члановима обећавају куле и градове и та мисао покреће одређен профил људи, а такви чине већину у друштву,  да се укључе, јер то може за њих значити остварење њихових животних снова као сто су могућност да се обогате, да пропутују свет,  да нађу брачног партнера, да нађу запослење,  да уживају у плодовима туђег рада итд. Будући да је Шолим уклонио све стимулансе тога типа из свог разумевања религије, јер их у Светом Писму није нашао, те је стога и покрет који је намеравао да устоличи био лишен свих тих фактора на које се остале верске концепције, идеологије и цркве обилато ослањају. У таквој ситуацији он проналази решење да све оно што је у стварном животу замислио, а није профунционисало, оствари у једном другом свету, свету имагинације. Међутим , та фикција не би била потпуно не везана са стварношћу већ би са њом била тако испреплетена да се понекад може учинити као да је заправо реалност, а да ипак није, и обрнуто. У ту сврху, на пример, употребиће личности које је реално упознао у животу, али са којима је имао потпуно другачији однос. У роману они ће добити друга имена и односи који ће се у имагинацији остварити често ће бити сасвим другачији. Неке ствари остаће исте као и у реалности, али се то неће наводити тако да ће читаоцу та врста сазнања бити ускраћена.

   Граница између стварности и имагинације је вештачке природе, јер ју  је човек створио. Када нешто замишљамо ми трошимо природну енергију, енергију космоса. Наша машта има материјални носач као што су гени материјални носиоци наслеђа, а саме информације које носе су нешто нематеријално, али ипак нико не каже да оне не постоје, па тако је и са мислима које нису опредмећене у ономе што називамо стварност. На крају крајева и само маштање се одвија у реалном животу. Само они који живе могу и да маштају. Да ли ће оно што смо измаштали прећи на другу страну и постати реалност или се већ остварује у неком паралелном свету ми то не знамо. Наше је да покушамо да енергетски напон који постоји између та два пола као што постоји у електричном пољу, искористимо на славу Богу и  добро својих ближњих.  Дакле, ту очигледно постоји разлика потенцијала, јер најпре замислимо нешто, а онда крећемо да то остваримо.  Ако је та разлика напона довољно велика имаћемо реализацију, то јест наше мисли које су нематеријалне, али ипак реалне, иако их не можемо видети, прелазе у облик који је опипљив  заправо очит за наша чула или једноставно осећамо да нешто егзистира да је ту премда то не региструјемо са наших пет чула.  На пример, ми не можемо да створимо љубав али ако нас неко воли ми то духом својим осећамо.

   Када је Шолим Ћидапоп коначно разумео Христову изјаву из Матеја 10,23 ''Јер вам кажем заиста: нећете обићи градова Израиљевих док дође Син човечији'', (која је узгред речено за многе хришћане веома чудна, јер сви знамо да је хришћанство веома распрострањено и да се може наћи у скоро сваком кутку земље, а такође и у самом Израелу, међутим то хришћанство које је сада доминантно у свету је нешто сасвим друго од онога што је Христос  научавао, јер нема силу), одлучио је да практично пронађе верску заједницу која бар декларативно тврди да се Сила Божија манифестује на њиховим богослужењима. Избор је пао на Пенатакосталне цркве, јер оне тврде да имају дар говорења језицима и дарове исцељивања.  И тако је једне недење пошао да на лицу места проучи пентакостализам. Али да се вратимо мало назад и да још нешто кажем о томе зашто овај свет после толико векова проповедања еванђеља још увек није евангелизиран, упркос моћним медијумима као што су радио, телевизија, интернет?
Евангелизације које спроводе цркве данашњице су фарса. Оне не шире Христово учење већ настоје да изврбују особе из света које имају новчана средства да би их током година економски исцрљивали. Оне могу тим особама да помогну у решавању извених њиховим потреба и проблема али само ако је то у функцији главног циља црквене администрације, а то је прикупљање новца. Да објасним ту ствар пластично. Ако им у цркву дође човек са неким здравственим проблемом и они тај проблем не успеју да реше, јер немају силу, они га неће придобити за Христа, што је разумљиво, будући да Христос у Еванђељу по Марку 16,17,18 каже ово: ''17 А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће новијем језицима; 18 Узимаће змије у руке, ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике метаће руке, и оздрављаће.'' Према томе, када је Исус изјавио оно што сам навео на почетку овог одломка, он није мислио само на географску раширеност еванђеља већ и на природу те радосне вести. То треба да буде радосна вест од Бога, а не од људи који су је перфидно срочили на својим факултетима и институтима. Будимо искрени и поштени, ако не располажемо силом, ми немамо веру Исусову.


                                                                        II
                                                              Покрет Пут

   Видно разочаран религијским стањем  у ком се налази свет, а посебно црквом којој је припадао, Шолим креће, да оствари своју идеју стварања верског покрета који ће у свему да прати хришћанство какво је оно било у време апостола. Ради тога је, као што сам већ навео, направио више група на фејзбуку  и позвао чланове да се прикључе, ако желе. Како је више њих само показало интересовање, али не и спремност да постану пуноправни чланови, није му преостало ништа друго него да у својој имагинацији спроведе замишљено дело.

   Дан је био прелеп, када је Шолим отпутовао авионом у Франфурт на Мајни код свог пријатеља кога је упознао преко интернета. Након срдачног пријема креће одмах са стварањем мале гупе верника покрета ПУТ. Окупило се њих седморо, шесторица мушкараца плус једна  женска особа, сестра Шоломовог пријатеља. После даноноћних дебатовања о разним верским проблемима успели су да постигну консензус и прва група покрета је формирана на тлу Европе. Али изненада Шолим се разболео, наиме, његова стара болест се покренула. Постао је  привремено непокретан јер му је колено било отекло, а пошто је становао код свог пријатеља није се нашло боље решење него да Шолимова сестра, која је иначе била болничарка, негује идејног вођу покрета. Сестра Шолимовог пријатеља звала се Елиза. Била је то млада Немица, од неких двадесетак година лепих облина, плаве таласасте косе, светле пути, емпатична и веома побожна. Трудила се из све снаге да се наш болесник што пре опорави и често је улазила у његову собу тако да му ни једног тренутка није било досадно. Једном приликом када му је донела ручак и нагла се над њим, осетио је мирис  њеног тела који га је подсетио на мирис пољског цврћа из његовог  завичаја. Будући да је опоравак дуже потрајао њих двоје су се веома интимно збижили и заволели тако да је она често и ноћу долазила код њега да му чита поезију.

   Коначно Шолим се опоравио и поново је био на ногама. Сада су већ сви знали да су он и Елиза у вези. Једног дана у вечерњим сатима Шолим је запросио Елизу. Она је пристала на брак и они су се венчали у тамошњој Православној цркви. Након свадбе, Шолим доноси одлуку да се врати у домовину. Имао је извесних проблема да приволи жену да пође са њим у његову земљу и да тамо живе, јер на западу као што је опште познато Србија није била на добром гласу. На крају је попустила и они су пошли. Путовали су возом. Жена његова по природи преосетљивља често је повраћала током пута, стога Шолим одлучује да на извесно време прекину путовање. Стигавши у Загреб одлазе да посете пријатељицу, такође једну добру верну особу. За месец  дана боравка у главног граду Хрватској успева да формира још једну малу групу покрета ПУТ, потом одлазе у Сплит на краће летовање. Тамо није успео да заинересује људе за идеју и стога одлазе у Дубровник где наилази на невероватан одазив грађана католичке вероисповести. Успева да оснује 12 малих група. Потом се спуштају јужније у Црну Гору, у Боку Которску где у Херцег Новом и Игалу формирају још две групе. Задовољан резултатима, полазе у Србију. Када су стигли у Београд, били су у дилеми где да се настане? Да ли на северу Војводине у Суботици где је Шолим поседовао стан или у Итебеју који се налази на Румунској граници где је имао стару кућу. Одлучили су се за ово друго. Одмах по доласку у то село почели су да разрађују планове о реновирању куће и о формирању мале групе за проучавање Светога Писма. Током неколико година вршилу су ситне поправке екстеријера и интеријара куће. Велика окућница има је омогућавала да гаје воће и поврће сто им је пунило кућни буџет. Током тог времена родиле су им се две ћерке. Дуња и Јозефина. Обе су добиле од мајке и оца верско васпитање и као мале су биле веома одане Богу и својим родитељима. У селу као породица нису били омиљени, јер су их сматрали јеретицима и секташима, али су их ценили због њиховог поштења и квалитетних пољопривредних производа који нису били прскани хемијским средствима. Елиза је преко дана припремала храну и радила кућне послове, док су њене ћерке у томе јој помагале са радошћу. Шолим је знао да по цео дан проучава Писмо. Када би наишао на неко тешко место за разумевање није га напуштао све док му смисао не би био потпуно јасан. Сваке седмице у вечерњим сатима заказивао би састанак мале групе коју је са тешком муком успео да окупи, јер народ у његовом родном месту није био наклоњен  да се бави духовним стварима. Ипак, мала екипа од њих седморо је вадила просек свим другима. Радило се о четири мушке и три женске особе. Шолим је био поносан на њих, јер су збиља били посвећени истраживању Библије. У теолошком погледу слагали су се готово у свему, али постојало је једно питање где никако нису успевали да постигну консензус. Радило се о томе да ли хришћани требају да светкују Шабат или не? Наиме, да ли је држање тога дана услов спасења или није? Међу њима је било чланова са различитом верском позадином. Један од њих, Абрахам  Стратимировић, био је загржени адвентиста. Човек средњих година, нижег раста, мишићав, који је и даље посећивао Цркву адвентиста седмога дана, али је имао извесне резерве према неким недолочним дешавањима у својој заједници. Једном речју, није био што би се рекло класични ''адвентиста.'' Он је тврдио да је субота део моралног Божијег закона и као тава је обавезна уколико човек жели да буде вечно спасен. Други су имали супротно гледиште и тврдили су да се нико не може спасити делима закона. Најгласнији у томе је био Доротеј Стефановић, младић од  двадесетак година, лепог лица, витак и веома висок, вегетаријанац, носио је подужу косу која му је често падала на очи те је стално забацивао главом да би је померио.

   Сагледавши укупну ситуацију, Шолим као водећи члан групе и лидер Покрета доноси одлуку да се организује серија састанака како би се то питање у вези светковања суботе подробно истражило и на крају донео закључак који би обавезивао све чланове ПУТА. Било је договорено да се свакога дана у петнаест часова састају у Шолимовој кући  у двористу испод једног огромног дрвета крушке где се налазио велики камени астал и столице. Стартни састанак је био одржан у први дан недеље. Елиза се побринула да их послужи предивним штрудлама са маком пре него што ће дебата почети. Расположење је било добро, што се видело на лицима учесника, а и дан је био предиван, прави пролећни. На небу није било ни једног облачка, где би се год погледало, видела би се лепота природе, а ту је био и цвркут птица које као да су и саме желеле да учествују у предстојећем разговору. Шолим је изнео уводну реч.

- Браћо и сестре, ви сви знате да у Првој књизи Мојсијевој 2:2,3 ми имамо извештај о томе да је Бог у седми дан ''починуо'' и да је благословио и посветио тај дан. Знамо такође да је Господ током свете историје благосиљао  људе и предмете. Благослов означава на подручју вере жељу да се некој особи или ствари додели божанска милост. Циљ благослова је промовисање среће и напретка те заштита и очување. У наведеном стиху ми имамо случај да је Бог благословио и посветио један сегмент времена. Стога да би се уклонила субота морао би се уништити читав сунчев систем, што Јеврејски рабини с правом често истичу. Међутим, поставља се питање шта је то време? Научници на то питање дају различите одговоре. Исак Њутн је сматрао да постоји апсолутно време. За разлику од њега Никола Тесла је тврдио да време не постоји. Ако је време људска фикција, да ли то значи да је Бог благословио и посветио непостојећи ентитет. Али, оно што је сигурно, то је да ми низове промена у природи доживљавамо као ''време.'' А и опште је познато да се у физици време везује за кретање материје.

   Дакле, поштована браћо и сестре, Бог је благословио и посветио један сегмент извесне физичке величине коју ми зовемо ''време'', а коју нико до данас није успео да објасни. Наука нам није дала одговор на питање шта је то време, филозофија такође, религија ни она не пружа тај одговор? Да ли се онда одговор можда налази у Светом Писму? Видећемо. У енциклопедијама ћете прочитати да је време физичка величина која се не дефинише. Зашто? Вероватно зато што време не можемо да узмемо у своје руке и да измеримо брзину времена. Један истраживач  је овако објаснио њену приорду:
'' Когнитивна дефиниција времена формално не постоји, а интуитивна спознаја да оно одступа од Њутновског модела статичног оквира кроз који се нижу догађаји просторних димензија, магловито се одражава у математичком формулисању простор-времена као неодвојиве целине.
Ипак спиритуално-духовна спознаја разних традиција а нарочито илуминираних посвећеника указује да је време заправо траг, пројекција чулно несазнатљиве вечности, егзистирајуће у вишим сферама а еманиране кроз илузију коначности и ентитетске просторне темпоралне фиксираности. Дакле, време је унутрашња, психичка категорија пар екселанс.
Време је, гледано очима емпиристи, мера промене. Оно, што представља одраз цилкус нематеријалних, чулно неспознатљивих закона виших сфера, когнитивно се може перципирати као вибрација или низ правилних секвенци. Мерење времена представља у ствари праћење правилних секвенци, натуралних или артифицијелно генерисаних, које вибрирају силом имплементираних природних закона, од земљине теже која "празни" пешчани сат, преко њихања клатна, па све до диференцијалних зупчаника или осцилација кристала кварца. ''

Пошто је време једнако везано за физички свет и за персоналну егзистенцију, оно је могућно тумачити, помоћу различитих духовних способности. Садашњости одговара психолошка способност перципирања, прошлост стоји у вези са памћењем, док је будућност условљена моћима рационалног предвиђања.
Психолошкој структури времена одговара граматичка структура глагола.

   Ако је време психичка категорија, а не физичка величина, поставља се питање да ли је оно трајно или привремено. Можда би брат Абрахам желео нешто у вези тога да каже?

- Као што сви знате ја долазим из Цркве Адвентиста седмога дана. Наша заједница научава да су све заповести Декалога па самим тим и четврта, која се бави питањем светог времена, од вечности, да су одувек постојале као и сам Бог што одувек егзистира, и да ће увек постојати кроз сву вечност.

- Морам да ти упаднем у реч – рече Шолим. Знајући за такво адвентистичко гледиште, сећам се да сам једном адвентисти поставио у вези тога питање када је устврдио то што си и ти мало пре овде нама ипричао. На моје питање, па како то? Одговорио је: па тако лепо. Што није био никакв одговор, сложићете се? Нисам ушао са њим у полемику, али сам се благо насмешио. Видите, драги моји суверници и чланови Покрета, адвентизам тврде да је четврта заповест од вечности као и сам Бог, а у Светом Писму ми имамо експлицитну изјаву Исуса Христа да је субота створена ради човека, а не човек ради суботе. Према томе, субота је СТВОРЕНА, немојмо то сметнути са ума.

- Адветисти тврди да је седми дан рођендан наше планете - рече Доротеј изненада. И ја бих се са тиме потпуно сложио. Међутим, Адвентисти и Јеховини сведоци, а то је вама сигурно познато, не славе рођендане. Они кажу да тај обичај има паганско порекло. А ми видимо код Адвентиста верску праксу да се прославља рођендан једног објекта у свемиру. Ако иза тога стоји Божија заповест, имам пуно разумевања за светковање седмога дана. Јер, у односу на тај седми дан, требало би да се мери старост земље.

Хајде да поближе размотримо шта је то ''рођендан''?
''Рођендан је назив за дан на који је једна људска једника рођена. Уобичајено је скоро код свих култура и у свим временским периодима да се овај дан свечаније проведе, а у зависности од могућности и прослави, као дан сећања на рођење човека. Обично се за рођендан прави рођенданска торта украшена свећицама које слављеник гаси дувањем. У односу на овај дан мери се старост особе.'' Википедија
 
У рукама држим чланак који су написали Јеховини сведоци, а говори о обичају прослављања рођендана. Желим да вам га прочитам, те вас молим за мало стрпљења.

Рођендан

Дефиниција: Дан нечијег рођења или годишња прослава тог дана. На неким местима годишњица нечијег рођења, нарочито рођења детета, слави се уз гозбу и давање поклона. Није библијски обичај.

Да ли Библија похвално говори о рођенданским прославама? Библија спомиње само две такве прославе:

Пост. 40:20-22: „Трећег дана после тога био је фараонов рођендан. Он је приредио гозбу... Главног пехарника је вратио на положај пехарника... А главног пекара је обесио.“

Мат. 14:6-10: „Кад се славио Иродов рођендан, Иродијадина кћи је играла пред њима и толико се допала Ироду да се заклео да ће јој дати што год затражи. Она је тада, по наговору своје мајке рекла: ’Дај ми овде на послужавнику главу Јована Крститеља‘... И послао је људе да одрубе главу Јовану у затвору.“

Све што пише у Библији има своју сврху (2. Тим. 3:16, 17). Јеховини сведоци запажају да Божја Реч не говори похвално о рођенданским прославама и зато их избегавају.

Како су први хришћани и Израелци у библијско доба гледали на рођенданске прославе?

„Хришћани тог доба уопште нису размишљали о рођенданским прославама“ (The History of the Christian Religion and Church, During the Three First Centuries, Њујорк, 1848, Аугуст Неандер, превео Хенри Џон Роуз, страна 190).

„Касније су Јевреји слављење рођендана сматрали обликом идолопоклонства, што је увелико било потврђено оним што су видели на тим прославама“ (The Imperial Bible-Dictionary, Лондон, 1874, уредник Патрик Ферберн, 1. том, страна 225).

Одакле потичу обичаји повезани с рођенданским прославама?

„Разни обичаји којима данас људи прослављају рођендане имају дугу историју. Они вуку корене из магије и религије. У древно доба честитање, даривање и слављење — уз упаљене свећице — били су обичаји чија је сврха била да се слављеник заштити од демона и да му се обезбеди сигурност у предстојећој години... Све до четвртог века у хришћанству се нису славили рођендани јер су сматрани паганским обичајем“ (Zeit und Welt, додатак у часопису Schwäbische Zeitung, април 3/4, 1981, страна 4).

„Грци су веровали да свако има духа заштитника или демона који је био присутан приликом његовог рођења и који га је штитио током живота. Тај дух је на неки мистичан начин био повезан с богом на чији је рођендан особа била рођена. Римљани су такође прихватили ту идеју... Она се огледа у веровању у анђеле чуваре, добре виле и свеце заштитнике... Обичај паљења свећица на торти увели су Грци... Медени колачи округли као месец уз упаљене свећице стављани су на олтаре у [Артемидином] храму... Према народном веровању, рођенданске свећице имају моћ да испуне жеље... Упаљене свећице и жртвена ватра имали су посебно мистично значење откад је човек почео да прави олтаре својим боговима. Тако се рођенданским свећицама исказује част и поштовање детету које слави рођендан и оне му доносе срећу... Суштински део овог празника чине рођенданске честитке и жеље да слављеник буде срећан... Све је то повезано с магијом... Рођенданске честитке имају моћ да донесу добро или зло зато што је тог дана особа ближе духовном свету“ (The Lore of Birthdays, Њујорк, 1952, Ралф и Аделин Линтон, стране 8, 18-20).

Сасвим је на месту да се породица и пријатељи окупе неком другом приликом како би се забавили и уживали у јелу и пићу

Проп. 3:12, 13: „Нема ништа боље него да се радују и да чине добро за живота свога, и да сваки човек једе и пије и ужива у добру од свег труда свога. То је дар од Бога.“

   Надам се да вам није био предугачак и досадан чланак који сам управо прочитао. Као  што смо видели Јеховини сведоци кажу да Библија наводи само два места где се помиње рођендан. То је тачно. Међутим, постоји још један стих у коме се додуше експлицитно не помиње реч ''рођендан'', али није искључена могућност да се управо ради о рођенданима и притом се не говори ни похвално ни непохвално о том обичају. Стих гласи овако:
 Јов 1,4 ''И синови његови састајаху се и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима.''

   Да ли ми на основу ова три места из Светога Писма која су цитирана, можемо да недвосмислено закључимо да је грех прослављати рођендане? Ја мислим да не можемо.
Прослављање рођендана по мом резону спада у ону категорију обичаја чије упражњавање нити нас може спасити, а нити нас може лишити спасења.

- Пажљиво сам вас слушао – замишљено рече Шолим, али волео бих да овде присутан брат Стефан Анастасијевић каже коју у вези теме коју смо покренули.

- Врло радо, тихо изусти Стефан – имам много тога да вам кажем. Ви знате да сам ја бивши адвентиста. Немојте мислити молим вас да сам био неморалан, али имао сам, како они кажу, чудне идеје и схватања те су ме избацили из цркве као окорелог јеретика. Али ја ипак у дубини своје душе више мислим да је разлог било моје сиромаштво, то јест моје не плаћање десетка, него ли некаква моја настрана гледишта и томе слично. Али пустимо све то, било па прошло. Него, ја бих желео са вама да поделим резултате својих истраживања проблематике Шабата и у опште  библијског седмог дана. Спровео сам интертекстуалну, контекстуалну, синтаксичку и граматичку анализу стихова из Светог Писма, који се односе на ову нашу тему. И ево до чега сам дошао? Кренућу од стиха где се први пут помиње ''седми дан.''

   Ако је све било "веома добро" у почетку (Постање 1:31), исто тако ће бити и на крају. "Све је створено по Њему и за Њега" (Колошанима 1:16). Сваког од првих шест дана стварања, Бог је учинио нешто што је имало важне и трајне резултате за свет и човечанство, па очекујемо да Његов прекид активности и чин благосиљања и посвећења седмог дана такође има трајне резултате за свет који је створио. Тиме што нам је дао суботу при стварању света, Бог нам је желео нешто рећи. Погледајмо две ствари које нам је Бог рекао кроз суботу:

1. У Библији број седам има симболичко значење довршености, потпуности и савршенства. Хебрејска реч ''шебии'' значи ''седам.'' Учестало понављање броја седам у извештају о стварању, наглашава функцију седмог дана као гласника савршености и завршености Божјег првобитног стварања. Двапут у Постанку 2:2-3 имамо израз "шабат", у питању је глагол који многи погрешно преводе са "одморио се", јер тај јеврејски израз у ствари значи ''шабатовао је'', то јест  "престао је са радом", или "стао је".

Дакле, Бог је престао са стварањем, да би нам показао да је веома задовољан свиме што је створио - није било потребно да нешто дотерује! Занимљиво је да су у Постанку 2:1-3, четири речи најчешће споменуте: Бог, седми дан, посао, и завршио. Свака од ових речи спомиње се три пута, јер су оне централне за поруку целог пасуса, а она гласи: Бог је у седми дан прогласио да је посао готов, готов, говот!

2. Субота има значење печата Божјег власништва и ауторитета. У Десет заповести, као и у суботњим и јубилејским годинама (Левитски законик 25:23; Поновљени закон 15:1-18), истакнуто је ово значење суботе: верник је позван да се "сети" да је "Бог у шест дана створио небо и земљу, море и све што је у њему "(Излазак 20:11; 31:17). ДАКЛЕ, ПРАЗНОВАТИ СУБОТУ ЗНАЧИЛО ЈЕ ПРИЗНАТИ БОГА ЗА СТВОРИТЕЉА И ВЛАСНИКА СВЕГА ЖИВОТА И БОГАТСТВА.

   Српска реч "субота" долази преко грчког односно латинског од јеврејске речи ''шабат'', која значи "починак, одмор, мировање." Шабатни прописи Мојсијевог закона односили су се на седмични дан починка, на одређени број посебних  дана у години, на седму годину и на педесету годину. Седмични дан починка, односно седми дан недеље према јеврејском календару, траје од заласка сунца у петак до заласка сунца у суботу.
Често се тврди да је "Бог успоставио Шабат у Еденском врту", неки иду тако далеко да повезују ''шабат'' из Постанка 2:3 са извештајем из Изласка 20:11. Тај стих ћемо детаљно објаснити.
Постанак 2,2 ''И седмог дана Бог доврши своје дело које учини. И почину у седми дан од свега дела које учини.''
''И благословио је Бог седми дан и посветио га, јер је у тај дан починуо од свега дела својега. Бог је тако створио све што је и наумио начинити.'' (Постање 2:3 - Н.С.П.)
Овај стих многи користе да исмејавају Библију, како учи да се Бог уморио и морао се одмарати попут човека. Многи преводиоци праве грешку кад преводе овај стих. У хебрејском језику не постоје глаголска времена каква постоје у већини Европских језика. У Српском језику постоје три основна глаголска времена: прошло, садашње и будуће. Но јеврејски глаголи у основи изражавају трајање радње, то јест приказују је или као довршену (глаголи свршеног вида) или као недовршену (глаголи несвршеног вида).
Ти јеврејски глаголи свршеног и несвршеног вида могу се односити и на радњу из прошлости и на радњу која лежи у будућности, а контекст показује о којем се времену ради. На пример, свршени глагол обично се односи на радњу из прошлости, али се може користити и за будуће догађаје, при чему се о њима говори као да су се већ збили и постали прошлост, чиме се истиче да ће се они сигурно и неизбежно догодити.

   Приликом превођења изузетно је важно прецизно изразити вид хебрејског глагола, јер се у супротном може изменити смисао текста и пренети потпуно крива мисао. Да бисмо разјаснили шта то значи, осврнимо се на глаголске изразе у 1 Мојсијева 2:2,3. У другим се преводима у вези са Божјим починком седмог дана користи свршени глагол "починути." Желим истакнути, да превод Јеховиних сведока је исправан сто се тиче тог стиха из Постанка 2:2. "И до седмог дана Бог је довршио дело своје које је начинио, и седмога је дана стао почивати [другим речима," почео је да почива "] од свега дела које је начинио. Јеврејски глагол који је у 2. стиху преведен изразом 'стао је почивати' несвршеног је вида, па означава радњу која није довршена, односно радњу која траје. Превод 'стао је почивати' у складу је са оним што стоји у Јеврејима 4:4-8. С друге стране, јеврејски глагол у 1. Мојсијевој 2:3 свршеног је вида, те је преведен изразом 'починуо је', а његов смисао постаје јасан узмемо ли у обзир оно што стоји у 2. стиху тог поглавља и у Јеврејима 4:4-8.
Највећи сведок наш вољени Исус је то потврдио док је био на Земљи. Он је рекао: ''Јован 5,17  Исус им одговори: "Отац мој све до сада ради па и ја радим." Тако јасно смо доказали да Јахве није починуо у дословном смислу нити је њему потребан одмор.

   Драги пријатељи, желим да вам кажем до којег закључка сам ја дошао након ово моје краће студије о дану библијског одмора који је познат као ''шабат''?
Видели смо да је Бог прекинуо активност стварања седмог дана. И сазнали смо да је у дотичном стиху употребљен глагол у несвршеном виду. Шта нам то говори? Да ли је Бог тиме заувек прекинуо стварање? Да ли то значи да више никада неће стварати? Ја мислим да не значи то. ''Шабат'' и ''шабатовање'' је створено за човека, а не за Бога. То је сам Исус рекао, као што смо раније читали. Богу није потребна ни субота ни недеља нити било који други дан. Дакле, Бог је престао са стварањем у погледу планете земље од тог првог седмог дана, првобитне седмице, и Он је и сада у тој фази мировања. Она употреба несвршеног глагола нам показује да су људи које је Бог створио требали ''почивати'' заједно са својим Богом  од тог седмог дана па сваког наредног дана у бескрај, а не да раде шест дана, а само седмог дана да имају мир са Богом, када своје активности прекидају. Међутим, човек је згрешио и тада је наступила другачија реалност која ће потрајати извесно време, све док симболика и смисао ''шабата'' не буду остварени кроз лик и дело Исуса Христа. Адвентисти на ово имају приговор. Кажу: ''шабат је успостављен пре појаве греха.'' Да, тако је, али то никако не значи да су први људи пре пада у грех требали само једном седмично да ''шабатују'', пре ће бити да им је сваки дан живота требао бити ''шабат'' рачунајући од тог првог  ''седмог дана.'' Ипак да кажем и ово, шабат  јесте васпостављен пре појаве греха на земљи,  али не и пре појаве греха на небу.  

   Даље, Свето Писмо јасно открива да су седмични принцип, затим седмични циклус  дана и шабатовање, били познати предпотопним људима. Прочитајмо следеће стихове који говоре о томе:

1. Мојсијева 4,15 А Господ му рече: за то ко убије Кајина, седам ће пута то покајати. И начини Господ знак на Кајину да га не убије ко га удеси.

1. Мојсијева 4,24 Кад ће се Кајин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет и седам пута.

1. Мојсијева 7,2 Узми са собом од свих животиња чистих по седморо, све мужјака и женку његову; а од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку његову,

1. Мојсијева 8,10 И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.

1. Мојсијева 8,12 Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.


1. Мојсијева 29,27 наврши недељу дана са том, па ћемо ти дати и другу за службу што ћеш служити код мене још седам година других.
1. Мојсијева 29,28 Јаков учини тако, и наврши с њом недељу дана, па му даде Лаван Рахиљу кћер своју за жену.

У наредним стиховима које ћу навести појављује се глагол ''шабатовати''. Браћо нека вас не буни то што се у нашем преводу на Српском то не види, али погледате хебрејски текст па ће вам бити потпуно јасно. Сви цитати се односе на време пре давања закона на Синају.

1. Мојсијева 2,2 И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини;

1. Мојсијева 2,3 И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини;

1. Мојсијева 8,22 Отселе докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.

2. Мојсијева 5,5 Још рече Фараон: ето, народа је много у земљи; а ви још хоћете да оставља своје послове.

2. Мојсијева 12,15 Седам дана једите хлебове пресне, и првог дана уклоните квасац из кућа својих; јер ко би год јео што с квасцем од првога дана до седмог, истријебиће се она душа из Израиља.

2. Мојсијева 16,30 И почину народ у седми дан.
 

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz