UDARNA SNAGA ISTINE - Nastavak X
 
Friday
2016-12-09
1:35 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Nastavak X »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Сад је требао Шолим да се помоли за њу. Молитва је била језгровита и веома кратка:
''Мој Боже, стојим пред тобом са овом женом која се налази на раскрсници свога живота, молим те за силу која може да преокрене њен живот, да уместо вотке пожели воду живота. Молим те за то Једни Боже у име Исуса Христа. Амин!''

   Када је изговорио своју молитву жена која је имала око 35. година и звала се Наташа загрлила је Шолима и захвалила му на лепим жељама и на не дугој молитви јер је одувек мрзела када се неко у бескрај јавно моли пред другима. Овакаv начин је за њу био несвакидашњи и доживела је то као освежење. После тога почела је да пропитује Шолима о његовим верским погледима. Она је раније веома интензивно проучавала Библију и није била нимало неупућена у теолошка питања. Након вишесатног причања они су се разишли али су се претходно договорили да се нађу у једном парку како би наставили да се друже.

   Након пар недеља, Шолим је пронашао смештај код једног старијег човека инвалида. Погодили су се да станује код њега за мале паре уз обавезу да му свакога дана доноси ручак из оближњег ресторана. Сав срећан, кренуо је да се нађе са Наташом и да јој саопшти лепу вест. Било је вече, дувао је хладан ветар са севера, Наташе није било. Расположење му се покварило када је изненада иза себе спазио тражену особу која је сва дрхтала од грознице. Скинуо је свој капут, огрнуо је и одвео у свој стан. Постаро се око ње колико је год могао док најзад није оздравила. Након те болести, Наташа је постала потпуно друга особа у карактерном смислу. На вотку се гадила, почела је да води рачуна о своме здрављу, причала је само о Богу и свему што се тиче спасења човека од патње и смрти. Једно вече замолила је Шолима да јој објасни у чему је суштина хришћанства? Шта је Христов закон и по чему се разликује од Мојсијевог закона? У чему је смисао Христовог учења и на који начин је Он спасао човечанство?
Да ли се спашавамо само вером, или вером плус делима?
Рекла му је да та питања јој никада нису била потпуно јасна и да у својој цркви није добила задовољавајуће одговоре на њих.

   Шолим је неколико минута ћутао погнуте главе, а онда се полако исправио и уперио свој поглед према Наташи.
- Црква драга моја - рече са неком недокучивом  тугом, није више место где се добијају одговори. То је место где се одговори скривају. Попови, проповедници и пастори свих деноминација се обучавају у томе како ће да држе дуге и наизглед високоумне проповеди и беседе, али да никада не дају тачне одговоре на постављена питаља пастве. Наиме, њима је наложено да истину скривају као змија ноге, јер знају да ако би дали истинити одговор да би њихова економска и духовна сила била скрхана. Зато радије причају приче у ветар. Која црква има петљу да изађе пред народ и да им каже да их је обањивала вековима тако што се користила синкетизмом? Да им у лице саопшти ово: проучавали смо ваша пређашња веровања, а онда смо их оденули цвећем хришћанства и понудили вам тај производ као веру одозго, али ми смо знали да је то дело наших мозгова? Ви сте веровали да је то Еванђење послано са неба, али нисте ни слутили да смо ми следили упутства Божијег непријатеља који је наш идејни вођа. У Светом Писму сте прочитали да је Месија ''сунце правде'', а ми смо томе лукаво доскочили знајући да сте ви и ваши преци обожавали сунце као свог Бога, па смо вам рекли да је то ''сунце правде'' наш Исус и одредили смо да 25. Децембар буде рођендан нашег Господа, пошто од тог дана сунце почиње све јаче да исијава на небу. И ви сте тако преварени обожавали један објекат у свемиру уместо онога који је то светлило створио и који је дао свога сина Исуса Христа као свог коначног заступника на земљи.  
Многи од вас су се питали, одкуда баш тај датум, јер су видели да је он заснован на предпоставкама без покрића и то их је бунило, али су под нашим снажним притиском били сломљени и принуђени да нас признају за највиши ауторитет. О стварима о којима Библија ''ћути'' ми смо говорили уместо ње, и тако смо начинили религију човека, одбацивши религију Бога.

   Ох! моја Наташа, покушаћу да одговорим на твоје питање онако како ја мислим да јесте.

   Мојсијев закон је као пут који води ка неком одредишту. То одредиште је циљ нашег пута, а тај циљ је Исус Христос. Ја тај закон посматрам као једну целину, а не као што то раде неке цркве које га деле по разним основама да би удовољили захтевима своје теологије. Теби је сигурно познато да је Исус рекао ово:  
''17 Не мислите да сам дошао да обезвредим Закон или Пророке. Нисам дошао да обезвредим, него да испуним. 18 Јер заиста, кажем вам, пре ће се догодити да нестане небо и земља него да и најмање слово или делић слова нестане из Закона и да се све не испуни. 19 Ко, дакле, прекрши једну од ових најмањих заповести и тако научи људе, биће назван најмањим у небеском краљевству. А ко их извршава и научава, биће назван великим у небеском краљевству. 20 Јер, кажем вам, ако ваша праведност не буде већа од праведности писмозналаца и фарисеја, нећете ући у небеско краљевство.''
(Matej 5:17-20, превод НС)

   Реч "Тора" (Закон) на јеврејском има више значења у зависности од контекста у којем се употребљава. У најужем смислу означава пет књига Мојсијевих, али се реч "Тора" може користити и за целу јеврејску Библију (Стари Завет - Танакх, Писани Закон) или у најширем смислу за цео скуп јеврејских закона и учења. За Јевеје не постоји "Стари Завет". Књиге које у Хришћанству чине Нови завет нису део јеврејског писма. Стари Завет називају Писана Тора или Танакх.

Дека логос (десет речи) је грчки превод јеврејског израза Ашерета ха-Д'вареем [2 Мој. 34:28, 5 Мој. 4:13 и 5 Мој. 10: 4]. Јеврејска реч "митзвот", на грчки преведена као "ентоле", означава заповест, а у Тори, по учењу Јудаизма, има укупно 613 митзвот = заповести. У Новом Завету ова се реч употребљава често за заповести Торе (нпр. Матеј 5:19) или за Христове заповести о љубави (нпр. 1.Јованова 2: 3). Нема сумње да би аутори Новог Завета употребили правилан израз Декалог да су имали за то потребе. Очигледно, из неког разлога нису нашли за сходно да о томе пишу. Поставља се питање - зашто?

Очигледно, израз "Десет речи" није у књигама Мојсијевим употребљен случајно. Не ради се о обичним "заповестима", већ о посебним одредбама које садрже целокупни старозаветни Закон [5 Мој 4:13, 9: 9,11]. Све се ове одредбе понављају и образлажу кроз детаљне заповести (митзвот) на другим местима у Петокњижју. На пример, шеста "реч" Декалога, "не убиј" детаљно је описана у 2.Мојсијевој 21, седма "реч" је детаљно описана у 3.Мојсијевој 18. четврта "реч" у 3.Мојсијевој 23 итд. Готово цело Петокњижје бави се детаљним описом одредби Декалога.

   Ашерет ха-Диброт: "Десет Заповести"
А шта је са "Десет Заповести"? У Тори, ове речи се никада не називају тако. У Тори, они се називају ашерета ха-Д'вареем. У рабинским текстовима, називају се још и Ашерета ха-Диброт. Речи д'вареем и диброт долазе од јевреске основе "Далет-Бет-Ресх", што значи реч, изрека или ствар. Правилан превод ове фразе је Десет Изрека, Десет Изјава, Десет Објава, Десет Речи или чак Десет Ствари, али не Десет Заповести, што би било Ашерета ха-Митзвот.

У Јудаизму "Ашерета ха-Диброт" нису посебне заповести, него категорије, односно класификација заповести. Свака од 613 заповести може се сврстати у једну од тих десет категорија, мање или више очигледно. На пример, заповест да се на шабат не ради очигледно спада у категорију сећања дана шабата и очувања његове светости. Заповест о посту на одмор Јом Кипур такође спада у ту категорију, што није тако очигледно: сви празници су у неком смислу шабат и ту спадају све заповести које се односе на освећење времена. Дакле, у Јудаизму не постоји било каква подела закона, па чак ни "Десет Заповести".

У Новом Завету ове заповести, образложења Декалога, су експлицитно измењена "чули сте како је казано старима ... а ја вам кажем ..." [Матеј 5: 21-43]. Уопште, Стари Завет је типолошки и представља сенку Новог Завета. Међутим, иако су заповести замењене савршенијим, изгледа да не налазимо законски еквивалент / замену за "Десет речи". Само на први поглед ...

Јеванђеље светог апостола Јована Богослова:

     "У почетку бјеше Логос (Реч), и Логос беше у Бога,
     и Логос бјеше Бог. ... И Логос постаде тело и настани
     се међу нама ... И од пуноће његове ми сви примисмо,
     и благодат на благодат. Јер се Закон даде преко Мојсеја,
     а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. "
     [Јован 1: 1-17]

   Дакле, Закон (дека-логос, десет речи) је дат преко Мојсија, а благодат и истина кроз Исуса Христа. Основа старог закона је Декалогос, основа Новог Закона је Помазаник. У олтару старозаветног храма налазио се ковчег завета са Декалогом, у олтару храма Новог Завета налази се сам Логос, Реч Божија, Господ Исус Христос.

   Истражујући шта Нови завет говори о суботи, уочићемо да апостоли не дају ниједну заповест нити упутство о држању дана одмора. То је врло чудно ако држимо да је она важна у животу једног хришћанина, да је део моралног закона и нужна за спасење. Апостоли много пажње посвећују другим заповестима моралног закона, односу према Богу и ближњима, црквеној и личној дисциплини итд., Али светковању суботе не придају ни најмањи значај, ни најмању напомену.

У апостолским посланицама ми наилазимо на многа понављања других заповести моралног закона: да обожавамо само Бога, да се чувамо идолопоклонства, да не хулимо и не вичемо на Бога, да поштујемо власт, старешине и родитеље, да не мрзимо и не убијамо, да не чинимо блуд и прељубу, да не варамо и не крадемо, да не лажемо, да не пожелимо било шта што је нашег ближњег (тј. да не завидимо). Ове заповести се понављају у посланицама у различитим контекстима и облицима, али на заповест о светковању суботе не наилазимо. Зашто? Дођиђемо мало касније до одговора на то питање. За сада треба да знамо да је Стари Савез укинут и замењен Новим, али Божји Закон није укинут. Прочитајмо наредни стих у два превода:

Откривење 11,19 ''И отвори се црква Божија на небу, и показа се ћивот завета његова у цркви његовој; и бише севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики.''
(ДК)

''19 И отворило се светилиште Божјег небеског храма  и показао се ковчег  Божјег савеза у светилишту његовог храма. И настале су муње и гласови и громови и земљотрес и велики град.''
(НС)

   Према томе, у последњој књизи Библије показује нам се ''ковчег савеза.'' Сви знамо шта се у том ковчегу налази? Десет Божијих речи. Зато ћемо мало поближе да размотримо Декалог.

   Поделе Декалога

   Колико заповести има у "Десет Заповести"?

   Посебно место Декалога у Старом Завету илуструје чињеница да се он нигде у Библији не сврстава у обичне заповести. Декалог је представљао карактер и централни део Старог Завета [5 Мој 4:13, 5 Мој 9: 9, 11] и садржао је основне заповести Мојсијевог Закона груписане у облику уговора.

    Камене плоче завета које је Господ дао Мојсију садржале су према Библији "Десет реци" [2 Мој 34:28, 5 Мој 4:13, 10: 4], а текст који је на њима био написан налазимо на два места [2.Мој 20: 1-17, 5.Мој 5: 6-21] у нешто различитим верзијама. Занимљиво, Библија нам не даје тачну поделу ових стихова на "Десет речи", тако да не знамо тачно како је овај текст на таблицама закона био подељен. Проблем лежи у чињеници да Декалог заправо има више од десет заповедних реченица:

     (Ја сам Господ Бог твој који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског.)
     1. Немој имати других богова уза ме.
     2. Не гради себи лик резани ...
     3. Немој им се клањати нити им служити ...
     4. Не узимај узалуд име Господа Бога свог ...
     5. Сећај се дана од одмора да га светкујеш.
     6. Шест дана ради, и свршуј све послове своје.
     7. ... тада немој радити ниједан посао ...
     8. Постуј оца свог и матер своју ...
     9. Не убиј.
     10. Не чини прељубе.
     11. Не кради.
     12. Не сведочи лажно на ближњег свог.
     13. Не пожели кућу ближњег свог,
     14. не пожели жену ближњег свог ...

   Ове заповедне реченице би се могле даље разложити на још већи број заповести. Ја сам их пребројао и  нашао сам да их има тридесет.

   Приметимо да Декалог почиње напоменом која не представља заповест: "Ја сам Господ Бог твој који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског." Очигледно, да би ове заповести представљале "Десет реци", морају се на неки начин груписати тако да неке од "речи" имају више од једне заповести. У историји су позната три начина груписања: Јеврејски, Августинско - Лутерански (Римокатолички) и Православни, а у новије време и разне подваријанте сличне њима.

   Наравно, узалуд је расправљати која је подела "исправнија", јер Библија о томе не говори ништа, а поделе су установљене из практичних разлога - да би верни лакше запамтили "заповести", односно "речи". Најлогичније је претпоставити да је Јеврејска подела изворна, ако се сачувала у њиховом предању (Ковчегу Завета у којем су се налазиле таблице се губи траг након Соломоновог времена, нити га помиње пророк Језекиљ у својој визији храма [Јез 40-42]). Занимљиво је да је у јеврејској подели прва "реч" "Ја сам Господ Бог твој ...", која не представља заповест, него (како је показала археологија) уобичајени увод блискоисточних уговора у старозаветно доба - представљање страна које у уговору учествују. Ниједна од ових подела не испушта нити избацује ни једну од заповести са таблица завета, већ се ради само о различитом груписању библијског текста. Ипак се у многим у хришћанским поделама уводна реченица "Ја сам Господ Бог твој ..." изоставља, вероватно зато сто сугерише да је Декалог дат Израелцима, док му Хришћани најчешће дају шири морални смисао. Обично се у катихизисима поједине одредбе ових подела скрате из практичних разлога.

Јеврејска подела

     1. Ја сам Господ Бог твој који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског
     2. Немој имати других богова уза ме. Не гради себи лик резани ... Немој им се клањати нити им служити ...
     3. Не узимај узалуд име Господа Бога свог ...
     4. Сећај се дана од одмора ... Шест дана ради, и свршуј све послове своје ... тада немој радити ниједан посао ...
     5. Поштуј оца свог и матер своју ...
     6. Не убиј.
     7. Не чини прељубе.
     8. Не кради.
     9. Не сведочи лазно на ближњег свог.
    10. Не пожели кућу ближњег свог, не пожели жену ближњег свог ...

 Сада, где ћемо потражити најјасније светло тих старих институција? Где ћемо ићи да научимо прави дизајн свих њих? Где ћемо се окренути за добијање потребних правила за хришћанско живљење? Хоћемо ли се вратити месечини Јеврејског закона? Звездама патријархалног доба? Или ћемо доћи до пуног сунчевог светла јеванђеља? Очито Нови завет снабдева најјасније, и само је оно ауторитативни водич за хришћане. Стари завет се може прочитати и то правилно схватити само у светлу Новог. Али, чињеница је да су се извесне верске групације вратили Старом завету, као свом најјаснијем и најсигурнијем ауторитету за седми дан. Докази из Новог завета за њих долазе само као секундарни и колатерални. Сви њихови најјачи аргументи за суботу су далеко назад међу сенама Старог завета. Узимањем то од њих, темељ из њихове теорије би пао веома. Знам да је то тако, јер сам посећивао сабатаријанске цркве. Знам како они поимају седми дан, и где почива њихово самопоуздање. Од Новог завета они се стиди. Но, да ли постоји било која друга хришћанска дужност која је јасно прописано само у Старом завету? Мислим да не, ни једна. У Новом завету имамо поглавље након поглавља, посланицу након посланице и књигу након књиге препуне инструкција о свакој хришћанској дужности у свакој могућој њеној фази. Дужност покрива сваку од других девет заповести директно именоване више пута у Новом завету. Али дужност да се чува седми дан није ни једном споменута. Ја сам их аранжирао једне наспрам других онако као су дате у Старом и у Новом Савезу:

Десет заповести у Старом завету

1. Нећеш имати никаквих других богова уз мене. Постање 20:3

2. Нећес градити било каког лика; Не клањај им се, нити им служи. Постање 20: 4,5

3. Не узимај име Господа Бога свога узалуд. Постање 20:7

4. Сећај се суботњег дана, како би га светио. Постање 20:8

5. Поштуј оца и мајку. Постање 20:12

6. Не убиј. Постање 20:13

7. Нећеш учинити прељубу. Постање 20:14

8. Не укради. Постање 20:15

9. Нећеш сведочити лажно. Постање 20:16

10. Не пожели. Постање 20:17

Десет заповести Новог завета

1. Ми проповедамо вама да би ви требали да се окренете од тих таштина к живом Богу, који је створио небо и земљу и море. Дела 14:15

2. Дечице чувајте себе од идола. 1 Јованова 5:21

3. Но, изнад свега, браћо моја, не куните се, ни небом, ни земљом, ни било којом другом клетвом. Јаков 5:12

4. Нема наредбе у целом Новом завету да се чува седми дан.

5. Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то праведно. Еф 6:1

6. Не убиј. Рим 13: 9

7. Ни блудници, ни идолатори ни прељубници ... неће наследити царство Божије. 1 Кор 6:9-10

8. Не кради. Еф. 4:28

9. Не лажи. Кол. 3:9

10. Грамзљивост, нека то не буде поменуто међу вама. Еф 5:3

   Када упоредимо укупност моралних начела наведених у Новом Савезу са укупношћу моралних начела Старог Савеза видимо да се та два кодекса готово преклапају. Једина разлика је одсуству четврте ''речи'' у новозаветном закону, али видећемо касније да је то ипак привидно. Неко би могао да закључи да се ту заправо ништа није променило или врло мало. Међутим, ми ту имамо на делу промену комлетног закона. Мојсијев закон, у својој целини, значи и оно што ми називамо ''Десет Божијих Заповести'' и сви обреди и празници и жтрвени систем, све је то Исус Христос испунио, те је замењен новим Христовим законом, а тај закон својим опсегом обухвата све моралне принципе претходног Мојсијевог закона и далеко их превазилази, јер Месија није само дошао да понови оно што је Мојсије рекао, пошто тако нешто заиста не би било од неког већег значаја, и не би се могло назвати ''новим.'' Према томе, Божији закон није укинут, он је нама сада представљен у коначном облику као Христов закон и ми смо дужни да га у тој форми држимо. Између та два закона постоје сличности и разлике. Слишности смо видели. Разлике су у овоме: Христов закон не захтева од нас да приносимо животиње на олтар нити да се обрезујемо као што је то Мојсијев закон тражио. Даље, код држања моралних и кривичних закона од нас се очекује више него што се тражило од Јевреја у време Старог Савеза. На пример, ако неко и није спровео прељубу као дело, а погледао је туђу жену са жељом, прекршио је Закон. Исто тако, ако неко и није одузео другоме физички живот, а испољио је гнев над дотичним, погазио је Закон. Такође и код заклињања, од нас се тражи да говоримо истину без да се у било кога или у било шта кунемо.

   И коначно дошао је тренутак када треба разјаснити питање четврте одредбе Декалога. Зашто четврта заповест није поновљена у Новом Савезу, а све друге јесу? Ја мислим да то нимало није сличајно. Међутим, неки делови из те заповести су цитирани у Новом Завету и ја желим та места да наведем:

Дела апостолска 4,24 А они кад чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: Господе Боже, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима;

Дела апостолска 14,15 Људи! шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо јеванђеље да се од овијех лажних ствари обратите к Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима;

Јеврејима 4,4 Јер негде рече за седми дан овако: и почину Бог у дан седми од свих дела својих.

Јеврејима 4,9 Даклем је остављено још почивање народу Божијем.

 9 Значи, Божијем народу преостаје суботни мир.
(Е. Чарнић)

Откривење 14,7 И говораше великим гласом: бојте се Бога, и подајте му славу, јер дође час суда његова; и поклоните се ономе који је створио небо и земљу и море и изворе водене.

   Драга Наташа, видим да си уморна, поноћ је пришла пођимо на спавање, наставићемо сутра.
- О не Шолиме, ако легнем нећу моћи заспати целу ноћ, од нестрпљења да чујем коначно како стоји ствар са фамозним Шабатом?
- Добро, настављам пуном паром. Види Наташа, има много истине у речима једног рабина који је казао да ако човек жели нешто да разуме у јудаизму треба да пронађе место где се дотични појам први пут појављује у Танаху. Када је реч о ''суботи'' то је 1 Мој. 2:2,3. У тим стиховима се први пут помиње ''седми дан.'' И премда се именица ''шабат'' не јавља на том месту имамо појаву глагола ''шабатовати.'' Битно је запазити да се та реч у другом стиху појављује у несвршеном виду, што значи да је Бог стао почивати од тог седмог дана прве седмице и Он још увек ''почива'' и чека да и ми уђемо у Његов ''починак.'' Ужи контекст нам показује да је Адам створен при крају шестог дана. Дакле, његов први пуни дан живота и мира и радости са Богом коме није  претходило његових шест радних дани је био управо ''седми дан'' у који је Бог починуо. И требало је да први човек и жена буду свакога дана у миру и радости са Богом да нису згрешили. Другим речима, за Адама и Еву, а и за цело човечанство, сваки дан је требао да буде ''шабат'', али пошто нису прошли тест, тај благослов нису могли да уживају. Али Бог је касније изабрао један народ коме је дао свој закон, а који је садржабао и ''шабат'', али не као свакодневно светковање што је била почетна намера, него седмично циклично светковање. Нови завет то назива ''сенком будућих добара.''
Ето одговора зашто се у Новом Савезу четврта заповест не наводи као инструкција да се држи као у време Старог Савеза. Када човек прихвати Христа као свог личног спаситеља улази у мир са Богом. Он је свакога дана у Божијем починку, те стога не светкује никакве дане, јер је непрестано у ''шабатовању'' са Творцем. То је по мом разумевању новозаветни ''шабат.'' Дакле, та одредба није укинута, она је само променила облик, то јест предочена је у свом пуном смислу и значењу као што је то било на почетку света. Не знам да ли ме разумеш Наташа?
- Да Шолиме, размем те. Морам ти признати да никада до сада нисам то на такав начин сагледавала.
- Хтео бих још нешто да кажем у вези суботе. Седмична субота у Декалогу је одредба која обухвата све друге празнике јеврејског верског календара. Само Писмо прави разлику између седмичне суботе и осталих празника. Шабат, Бог назива ''мој свети дан.'' Такође она се означена и као ''субота Господња.'' (в. 3 Мој.23:37,38; Исаија 58:13) Она је празник предводник, по њој су се и сви други библијски празници прозвали суботама. Она је непокретан празник за разлику од  годишњих субота којих је било седам и које су биле покретни празници што значи да су могле да падну у било који дан па и на саму седмичну суботу. Ово кажем зато да се не стекне утисак да се само седмична субота трансформисала у нови облик, а да све друге остају на снази као да се ништа није променило. Према томе, особа која је ушла  у Божији починак, она тиме на нови, први начин држи све празнике о којима читамо у старом Завету, јер се смисао свих њих остварује у том Починку, то јест у миру са Богом.

   Свето Писмо, почиње величанственим описом  Божијег Стварања света за шест "дана".

Шта нам говори Библија на самом свом почетку?
О чему је пророк Мојсије овако необично писао?
На кога је желео да нас упути?

Видећемо да Постање, као и цела Библија, пре свега говори о најважнијој теми - Господу Исусу Христу и тајни његовог Утеловљења и Васкрсења. "Дани" Постања имају сврху да нас упуте на Њега и нови дан - "данас", Нови Завет и његову Цркву.
 

Постање 1

     "1. У почетку створи Бог небо и земљу. 2. А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

     3. И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост. 4. И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме. 5. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први.

     6. Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. 7. И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако. 8. А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други.

     9. Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже суво. И би тако. 10. И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог да је добро. 11. Опет рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи. И би тако. 12. И пусти земља из себе траву, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро. 13. И би вече и би јутро, дан трећи.

     14. Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама 15. И нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу. И би тако. 16. И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном, и видело мање да управља ноћу, и звезде. 17. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу. 18. И да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. 19. И би веће и би јутро, дан четврти.

     20. Потом рече Бог: Нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески. 21. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро; 22. И благослови их Бог говорећи: Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи. 23. И би вече и би јутро, дан пети.

     24. Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. 25. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. 26. Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. 27. И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их. 28. И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се мичу по земљи. 29. И још рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. 30. А свим зверима земаљским и свим птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако. 31. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома. И би вече и би јутро, дан шести. "
[Постање, глава 1]


   Прво што уочавамо је да свих шест дана Стварања имају исту форму - израз "рече Бог" кроз који Господ ствара и завршетак "би вече и би јутро, дан х". Очигледно да је аутор овог извештаја пажљиво направио ових шест целина, са посебном намером да истакне изразе "рече Бог" и "би вече и би јутро, дан х" који за њега имају нарочиту важност и смисао.

   Друго што видимо, јесте да су Месец и Сунце ("видела на своду небеском", с.14) створени "четвртог Дана", а њихова улога јесте да "обасјавају земљу" (с.15,17) и на тај начин "деле дан и ноћ" (с.14)," буду знаци временима и данима и годинама " (с.14) и " да управљају даном и ноћу" (с.16,18). Овде се очигледно говори о обичним земаљским мерама времена "данима и годинама" који су одређени ротацијом Земље око своје осе,  њеним кретањем око Сунца и кретањем Месеца око Земље. То нам говори да 6 "дана" Стварања нису у апсолутном смислу идентични са обичним земаљским данима, већ представљају пуно дубљи и важнији појам који аутор књиге покушава да нам пренесе и објасни.

- Шта значи израз "рече Бог"?
- Зашто је истакнут крај сваког од ових шест дана стварања - "би вече и би јутро, дан х"?
 
 Јевандеље по Јовану 1

     "1. У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. 2. Она беше у почетку у Бога. 3. Све кроз њу постаде, и без ње ништа не постаде што је постало. 4. У њој беше живот, и живот беше светлост људима. 5. И светлост светли у тами, и тама је не обузе. 6. Би човек послат од Бога, по имену Јован. 7. Овај дође за сведочанство, да сведоци о светлости, да сви верују кроз њега. 8. Он не бјеше светлост, него да сведочи о светлости. 9. Беше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свет. 10. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна. 11. Својима дође, и своји га не примише. 12. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово: 13. Који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога. 14. И Реч постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине. "
[Јован, глава 1]


   Апостол Јован се позива директно на књигу Постања - "у почетку беше Реч" и "све кроз њу постаде". Очигледно, он овде хришћанима открива тајну и смисао израза "рече Бог" из прве главе Постања - Реч Божија јесте Господ Исус Христос кроз кога је све створено.

   Апостол овде открива један важан детаљ  - "Реч постаде тело и настани се међу нама". Када се ово десило? Више је него јасно да апостол мисли на утеловљење Сина Божијега - Господа Исуса Христа. "Реч Божија" је очигледно "деловала" још један пут. Још једном је "проговорио" Бог, али овог пута није стварао свет ни из чега као приликом Постања, већ Његова Реч "постаде тело и настани се међу нама". Ово нам говори да Божији план Постања није потпуно испуњен стварањем "неба и земље". Остало је било још једно - најважније - дело Божије: утеловљење саме Божије Речи, која је постала Син Божији.

У смислу књиге Постања, ово је још један, "нови дан" у који "рече Бог", и то Реч најважнију од свих претходних.
 
Постање 2

Погледајмо сада наставак књиге Постања, "Дан седми" и начин на који је он описан:

     "1. Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. 2. И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини; 3. И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини. "
[Постање, глава 2]

   Одмах пада у очи да седми дан нема уобичајену форму "рече Бог" - "би вече и би јутро, дан х" којом је описано првих шест дана Стварања. Због чега? Очигледно, књига Постања је писана веома пажљиво, са намером да нешто важно саопшти. И овај део је намерно написан ван уобичајене форме и без ознаке за завршетак "дана седмог", чиме би означио почетак "дана осмог / првог". Ово нам говори да је Постање јединствени догађај, а не "циклус" који се понавља попут земаљске седмице. Бог је стварао свет - једном и починуо након стварања - једном. "Дан седми" није завршен приликом Стварања, већ наставља да траје и представља читав старозаветни период до доласка Месије. У оквиру Мојсијевог закона Израелцима је дата седмична субота управо као знак да се налазе у пре-месијанском времену и да долазак Христов тек предстоји. У том смислу, седмична субота је имала смисао као знак очекивања Христа и "новог Дана". Зато је Христос васкрсао у недељу, што тајанствено и симболично означава "Дан осми".

У књизи Постања "дан седми" се не завршава, нити почиње "дан осми" након њега. Писац тиме покушава да нам пренесе да се очекује још једна "Реч Божија", још један велики догађај, највеће Чудо Божије - оваплоћење  Логоса. Када Бог поново објави своју "Реч", завршиће се "дан седми" и започеће ново доба, нови период у постојању света - "дан осми", Царство Речи Божије - Црква Христова.

 

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz