|
Посланица Јеврејима 4
"1. Бојимо се, дакле, да неко од вас, док још важи обећање за улазак у починак његов, не помисли да је одоцнио. 2. Јер и нама је јављена радосна вијест као и онима; али њима не би од користи реч коју чуше, пошто они који је чуше не прихватише је са вером. 3. А ми који поверовасмо улазимо у починак, као што је рекао: Зато се заклех у гневу свом да они неће ући у починак мој, мада дела Божија беху завршена од постанка света . 4. Јер рече негде за седми дан овако: И почину Бог у Дан седми од свих дела својих. 5. А овде опет: Неће ући у починак мој. 6. Па пошто неки имају да уду у њега, а они којима је најпре јављена радосна вест не уђоше због непокорности,
7. То опет одреди један дан, "Данас", говорећи преко Давида, после толикога времена, као што рече: Данас, ако глас његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша. 8. Јер да је њих Исус Навин увео у починак, не би се после тога говорило о неком другом дану. 9. Према томе, народу Божијем тек предстоји починак. 10. Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дела својих, као и Бог од својих. 11. Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак, да не би ко пао по истом примеру непокорности. "
[Јеврејима, глава 4]
Апостол Павле се овде такође позива на књигу Постања (с.4) и износи занимљив став о "починку Божијем". Прво, он сведочи да стари Израелци које је Исус Навин увео у "обећану земљу" - Палестину, нису "ушли" у "починак" (с.8). Очигледно, Павле тај починак објашњава у смислу "избављења", како су Јевреји разумели излазак из Египта и улазак у обећану земљу. Међутим, Павле им објашњава да они тада нису ушли у коначни "починак Божији", већ да је то тек требало да се деси у будућности (с.9). Тај "Дан" Павле назива "други Дан" - "Данас", дан "радосне вести" (с.2) односно Јевандеља Христовог.
Како Павле тумачи тај починак?
"Ми који поверовасмо улазимо у починак" - у починак Божији улази се вером у Христа.
Када се то десило?
"Данас" - овде Павле алудира на "Дане" Постања и "нови Дан", како су Јевреји називали "доба Месије". Данас означава период Новог Завета након утеловљења и Васкрсења Сина Божијег. "Починак" налазимо вером у Господа Исуса Христа у његовој Цркви.
Као што видимо, суштина књиге Постања није "Субота" (која се у тој књизи и не помиње), већ пуно дубља и важнија тема - Реч Божија, Господ Исус Христос. "Дани" постања имају за сврху да наговесте и објаве већ на самом почетку Библије његов долазак међу људе и вечни починак од греха и смрти који ће верни добити у Цркви. Дакле, почиваће од својих дела као што је Бог починуо од својих. Ако су нам дани испуњени греховима ми не можемо да почивамо у духовном смислу. Ето Наташа то је неко моје разумевање Шабата.
Ако се добро сећам остао сам ти дужан на још једно важно питање. Да ли се спашавамо само вером, или вером плус делима? Неразумевање тога питања је проузроковало големе невоље током историје хришћанства. Дилема ''само вером'' или ''вером плус делима'' је отежано неким Библијским пасусима које је тешко измирити. Упоредимо на пример Римљане 3:28; 5: 1 и Галате 3:24 са Јаковом 2:24. Ево да их прочитам:
Римљанима 3,28 Мислимо дакле да ће се човек оправдати вером без дела закона.
Римљанима 5,1 Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир с Богом кроз Господа својега Исуса Христа,
Галатима 3,24 Тако нам закон би чувар до Христа, да се вером оправдамо.
Јаков 2,24 Видите ли дакле да се делима правда човек, а не самом вером?
Реформатор Мартин Лутер је тврдио да се човек пред Богом оправдава само вером у Христа без добрих дела. Да би поткрепио ово своје тврђење, Лутер је приликом превођења Светог Писма на немачки језик у посланици Римљанима, трећој глави, 28 стиху додао реч ''само''. У нашем синодском преводу на том месту пише: "Мислимо дакле да ће се човјек оправдати вером без дјела закона", а у Лутеровом "... само вером без дјела закона.'' Тако је испало да ово место у Писму потврђује Лутеров став да се човек оправдава само вером што у ствари није тачно. Апостол Павле у посланици Римљанима овом реченицом желео је заправо да каже да Закон који је био дат Јеврејима није средство спасења. Делотворна вера, а не Закон је средство којим се човек оправдава у Христу. Оваквим поступком Лутер је дао библијско поткрепљење које је већ било не само психолошки основ за моралну лењост и опуштеност већ и иделан основ за секташење. Према томе, добрим делима не можемо да зарадимо или заслужимо спасење, него вером која се показује у добрим делима. Другим речима, неко може да чини добра дела, а да уопште не верује у Бога и у Његовог Сина Исуса Христа, али не може нико истински да верује, а да при том не чини добра дела која су предвиђена Христовим законом. Дакле, ако хоћемо да будемо спасени имајмо веру Исусову и држимо Божији закон који је назван Христовим, јер је Исус посредник између Бога и људи. Следећи стихови то веома лепо објашњавају:
Ефесцима 2,9 Не од дела, да се нико не похвали.
Ефесцима 2,10 Јер смо његов посао, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог напред приправи да у њима ходимо.
Из наведених стихова јасно можемо да разумемо која врста вере се од нас тражи? То није само пука вера у неко узвишено Биће које је створило све што постоји, него је то вера која се показује у добрим делима, која је Бог унапред припремио да по њима живимо. Стога будимо лојални Богу, јер је то оно што се од нас очекује.
Постоји још један стих који ближе објашњава како се спасавамо. Па ево и њега да кажем:
Ефесцима 2,8 Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји,
Према томе, спашавамо се милошћу Божијом, али кроз веру. Шта то значи? Свима је понуђен незаслужен дар, јер у Писму стоји да је Исус ''јагње Божије које узе насе грехе света '', али само они који верују у Бога и у Његовог Сина имаће користи од тог дара.
Сада се мало позабавимо појмом ''откупнина.'' Дефиниција: Цена која се плаћа да би се неко откупио, ослободио неке обавезе или избавио из неповољних околности. Најзначајнија откупнина која је икада плаћена јесте проливена крв Исуса Христа. Тиме што је платио ту откупнину на небу, Исус је омогућио Адамовом потомству да буде ослобођено од греха и смрти које смо сви наследили због греха нашег праоца.
У Божјој Речи пише: „Преко једног човека [Адама] у свет [је] ушао грех и преко греха смрт, и тако се смрт проширила на све људе јер су сви сагрешили“ (Римљанима 5:12). Да, сви смо наследили грешну склоност од Адама. Зато се у Библији каже да смо ми ’продати‘ у ропство греху и смрти (Римљанима 7:14).
Јахве нам даје многе ствари, али највреднији дар који смо добили од њега јесте откупна жртва његовог Сина, Исуса Христа (Матеј 20:28).
Једноставно речено, откупнина је средство помоћу којег ће Јахве избавити, то јест спасти човечанство од греха и смрти (Ефешанима 1:7).
Пошто је због греха једног човека (Адама) цела људска породица упала у грех, проливена крв другог Адама, Христа, је довела у равнотежу теразије правде.
Потребно је разумети, да нас Христос није откупио казном вечног свог непостојања, већ својом смрћу коју је поднео.
Јахве је одлучио да спасе човечанство путем откупнине. Шта је откупнина? Она у основи подразумева две ствари. Као прво, откупнина је цена која се плаћа за нечије ослобађање или да би се нешто добило назад. То би се могло упоредити с ценом која се плаћа за пуштање ратних заробљеника. Као друго, у Библији се израз откупнина користи за износ којим се покрива, то јест исплаћује вредност нечега. То је слично одштети која се плаћа да би се покрила нека штета. На пример, ако неко проузрокује неку штету, он би морао да плати суму која потпуно одговара вредности онога што је оштећено.
Упркос нашој несавршености, на темељу откупнине можемо добити непроцењиве благослове. Осмотримо неке од садашњих и будућих користи овог највреднијег дара од Бога.
Опроштење греха. Због наслеђене несавршености, стално се напрежемо како бисмо радили оно што је исправно. Сви грешимо, било у мислима, било у речима, било у делима. Али Исусова откупна жртва нам може помоћи да нам буду ’опроштени греси‘ (Колошанима 1:13, 14). Међутим, да бисмо добили то опроштење, морамо се истински покајати. Такође се морамо понизно обратити Јахви и замолити га да нам опрости на темељу наше вере у откупну жртву његовог Сина (1. Јованова 1:8, 9).
Чиста савест пред Богом. Узнемирена савест лако може довести до безнађа и осећања безвредности. Међутим, пошто нам је путем откупнине пружио опроштење, Јехова нам с љубављу омогућује да га обожавамо чисте савести упркос томе што смо несавршени (Јеврејима 9:13, 14). Захваљујући томе можемо да имамо слободу говора пред Јеховом. Дакле, можемо слободно да му се обраћамо у молитви (Јеврејима 4:14-16). Када поседујемо чисту савест, онда имамо унутрашњи мир, самопоштовање, а и срећни смо.
Нада у вечни живот на рајској земљи. „Плата за грех је смрт“, стоји у Римљанима 6:23. У истом стиху се даље каже: „А дар који даје Бог је вечни живот преко Христа Исуса, нашег Господа.“
|
