Наслов
Шолим Ћидапоп
Матеј 18,19 Још вам кажем заиста: ако се два од вас сложе на земљи у чему му драго, за што се узмоле, даће им отац мој који је на небесима.
Предговор
''Гле, иду дани, говори Господ Господ, кад ћу пустити глад на земљу, не глад хлеба ни жеђ воде, него слушања речи Господњих. И потуцаће се од мора до мора, и од севера до истока трчаће тражећи реч Господњу, и неће је наћи. У то ће време обамирати лепе девојке и младићи од жеђи,'' са овим речима пророка Амоса, за које чврсто држим да су пригодне, а пажљиви читалац ће се у даљем току уверити у то, започињем свој аутобиографски роман писан у трећем лицу једнине. Вероватно ћете се одмах упитати зашто не у првом лицу? Лична процена ми је наложила да и тим средством помогнем себи у што објективнијем приказу свога живота, те сам због тога искористио ту граматичку могућност да бих се одмакао од себе, јер се из даљине боље види целина. Али, повремено ћу кршити ту унапред задану форму, јер сам од централног лика романа, то јест од самог себе, добио пуномоћ да га заступам главом и брадом. Главни јунак мога романа, мада ни у ком случају не мислим да је био јунак нити неки велики човек, је моја маленкост и моја породица, али пре свега ја у њој као честица која је понела у себи све њене особине и одлике. Акценат ће бити стављен на анализи односа између појединих јединки које су сачињавале ту ћелију друштва из којег сам поникао. То ће бити учињено разматрањем најзначајнијих догађаја у моме животу и свеокупних последица које су наступиле као резултат таквих исхода. Истраживање ће бити стално под лупом учења која сам стекао дугогодишњим проучавањем Библије. Биће разматране и поједине политичке и друштвене околности које су биле актуалне у време живота главног јунака. Овај роман нема примаран циљ да читалачком аудиторијуму прикаже невероватне доживљаје кроз које је аутор пролазио током живота које нико други није доживео нити могао да доживи, или да ослика места на која је мало ко био, нити да покаже велика материјална достигнућа једне особе, не, то је роман о мисаоном кретању једне индивидуе кроз духовни свет у потрази за хармонијом живота и његовим смислом.
Литерарно је структурисан у два дела. Први део је потпуно аутобиографски фундиран и почиње са стиховима из Светог Писма, док је други део фикција писца, али у њему има и много садржаја из реалног живота, дакле комбинација стварног и нестварног, и такође се завршава са стиховима из Библије.
Писац
Први део
(Шолимов реални живот)
I
Детињство
Да ли ће он бити човек
Дуго се припремао и дуго је у себи мозгао о томе да једнога дана узме перо и крене у пустоловину која се зове пут писца. У почетку није имао пред собом јасну визију о чему би конкретно писао, али унутрашња сила која га је на тај посао подстицала упућивала га је да би то нешто требало да буде обојено мислима о Богу. Иако је пре тога написао пар дела и већи број чланака, осећао је да тиме није извршио свој задатак на овоме свету, без чега како многи верују не може ни да се умре, стога је закључио да треба да напише дело које ће пре свега њему самоме да расветли смисао свега онога што се дешавало у његовом животу, а такође помоћи и другима у њиховим трагањима да разумеју себе и друге људе. Према томе, то би било нешто аутобиографско, али не једноставно, већ сагледано кроз духовну чежњу за кончном спознајом истине.
Описивање властите породице му се учинило као најбољи старт и стога је почео да пише свој роман на прост начин, хоћу рећи без високог филозофирања. А сад идемо на ствар.
Познавао сам једну четворочлану сиромашну породицу из Баната која је имала болесног сина и која се кроз живот због сиромаштва и синовљеве наследне болести злопатила као и он сам идући од лекара до лекара и од болнице до болнице. У питању је била ''краљевска болест .'' Та породица је формирана у време титоизма. Отац породице изузетно вредан радник, добитник признања за продуктивност рада несебично се трудио да допринесе друштву и својој породици . Два пута је улазио и излазио из Комунистицке партије , јер му је жена која је била родом из Подриња често приговарала због његовог чланства у тој организацији. Слатко би се он насмејао када би синчић коме је дао чланску књижицу да се њоме игра рекао, гледајући комунистички лого на књижици , ''срп и чекиц па на радњу .'' Био је одушевљен својим сином који је тако мали срочио духовиту опаску. Лично сам чуо сведочење његовог колеге који је рекао да је тај човек у предузећу радио као црнац. Жена његова, иначе домаћица , била је такође изузетно вредна и поштена. Она је знала да ради на туђој њиви од 6 до 6 да би допринела породичном буџету. При свему томе стизала је да обави све кућне послове и да се стара за свога болесног сина који је често боравио по болницама. Знала је да превали по четрдесетак километара бициклом идући у посету свом чеду. И тако једном приликом када је ишла да обиђе свог сина који се налазио у болници, возећи бицикло од Итебеја до Зрењанина чула је детињи плач, стала је да осмотри о чему се ради и тада је угледала мушку бебу остављену у јарку крај пута. И док је размишљала шта ће са бебом, иза ње су се заустабила кола, кад оно баш лекар из дечије клинике где је њен син лежао. Ишао је на посао. И пошто је препознао, обратио јој се по имену запитавши ''шта је Милка.'' Одговорила је: ''ево нашла сам бебу.'' Затим је доктор узео бебу и ставио је у кола да би је однео до болнице рекаши да ће наредити да је нахране док не види шта ће даље са њом, што је и учинио. Када је и она својим бициклом стигла до болнице, доктор је почео да је наговара да нађену бебу усвији, речима ''види како је лепа беба'', што је она одбила рекавши да има свога сина. Овај догађај је интересантан из једног другог угла. Наиме, могло би се рећи да је Бог то људско биће спасио послуживши се невољом односно болешћу нашег јунака, јер да он није био том приликом у болници, вероватно би један људски живот био угашен.
Она, мајка нашег главног лика, се много пута жртвовала за свога сина и предузимала акције које су га скидале са линије између бити и небити на овоме свету. У више наврата док је био беба она је давала своју крв за њега. И те трансфузије су му продужавале живот . Да се вратим временски уназад и да испричам и ово у вези живота њиховог сина који је био друго дете након што им се родила ћерка. Приликом његовог доласка на свет , а то је било 25. 04. 1959. у 10 часова пре подне на Лазареву суботу по православном календару, циганке су му под прозором певала : ''Ој Лазаре добар дане .'' Те ноћи која је уследила она је онако ицрпљена после пороћаја заспала, а да није приметила да се њен синчић некако нашао испод њеног тела. Када се пробудила запитала се '' где ми је син '', кад ето њега испод ње. Онако уплашена помислила је у себи да се угушио , али он је Богу хвала продисао и њој је лакнуло. Приметила је касније да њен синчић има на левој бутини белегу. Део коже у облику штита је био јаче пигментиран и пегав али није био длакав па самим тим ни ружан за гледање. Као узрок те белеге наводила је једну сензацију која јој се догодила за време трудноће. Наиме, у комшилуку је живела једна породица чији се домаћин бавио ловом кртица или пак неке сличне животиње ради крзна. Једном приликом када је ушла у њихово двориште видела је на штрику обешене коже тих животиња и уплашена од тог призора лупила се шаком по левој бутини. Ово би се на први поглед могло протумачити као једно сујеверно објашњење, али можда и није. Наука све више доказује утицај психичког стања мајке на плод.
Држава у којој се малиса родио звала се ФНРЈ и била је у тим годинама у врло тешким околностима због ембарга са истока од стране Совјета . Отац породице, по занимању тракториста је радио дан и ноћ (ноћу под рефлекторима фарова ) да би се могло преживети у таквим неприликама . Када се Бата , како су га од миља звали родио, а то се десило у њиховој кући , мајка је била сама, старију сестру је отпремила код баке, а отац је био на лечењу у Врњачкој Бањи. Дечак је био веома крупан када се родио, тежине око пет килограма. Бабица је прокоментарисала да ће то бити јунак судећи очигледно по изгледу самог детета. Мајка је послала писмо мужу који се као што рекох налазио на лечењу у коме га је обавестила да му се родио син и у том писму је навела и бабичин комплимент. Међутим, када се вратио кући из бање угледао је свога сина јунака са хематомима (модрицама) по телу, што је за њега било веома разочаравајуће. Након порођаја имао је прву незгоду због своје болести . Науме, прокрварио је из пупчаника током ноћи , али је његова мајка хитно позвала бабицу и она је дошла и јаче притегла повез, те је крварење престало.
У првим годинама његовог живота намећу се неколико индикативних догађаја која ћу укратко описати.
Малишан је због природе своје болести често боравио по болницама тако да је као што је прокоментарисала једна физиотетапеуткиња са ортопедије на Бањици ''сирома одрастао је у болници.'' Један од тих догађаја десио се када је имао само три године, а збио се у болници у Зрењанину. Наиме, један од болесника који је имао око 15 година, мађарске националаности, претио је шалећи се да ће малишана ускопити и при томе је извадио бритву (брису) и пришао креветцу на коме се дечачић налазио. И тада је зарио нож у десну потколеницу детета. На који су начин лекари успели да зауставе крварење остаје тајна, јер у то време медицина није располагала моћним средствима за лечење тешких облика коагулопатија, али судећи по каснијем изгледу ране када је она зарасла изгледа да су то учинили спаљивањем. Управа болнице је наредила сестрама да везују учкуре доле на ногавицама пиџаме да родитељи дечачића не би приметили, и да би све то тако непримећено прошло то јест да не би тужили болницу, али један од болесника испричао је мајци шта се десило и она је одреаговала као што је требало. Међутим, све се на томе завршило. Директор је малолетног деликвента одпустио из болнице, а родитељи малишана посаветовани су да поднесу тужбу против малолетног починиоца кривичног дела, што они нису учинили.
Други догађај десио се такође у болници, али овога пута радило се о томе да је отац долазећи у посету свом сину на путу до болнице свратио до једног киоска (посластичарнице) где је купио медењаке. Да не дужим причу испоставило се да је у медењацима било измрвљеног стакла и малишан је једући те медењаке посекао језик. Крварење се Богу хвала спонтано зауставило и смрт је избегнута.
И трећи догађај се догодио у болници. Он је био и жалосне и помало како да кажем романтичне природе. Наиме, једна старија девојчица такође болесница изнела је дечачића који је био иначе веома умињат, у шетњу у болничком парку. И десило се да га је заборавила на једној клупи. Беба је сву ноћ провела на земњи крај једне фонтане. Неки од болесника који су чули плац детета јавили су сестрама и оне су изашле и пронаше га озеблог на хладном бетону, а крај њега је био болнички пас. Последице ове незгоде малиша ће осећати током целог живота, јер су му при томе бубрези били јако озебли. То је испровоцирало крварење из бубрега и лекари сматрајући да не могу ниста да ураде отпустили су га кући ставивши му отпусницу у џеп пиџаме. Лекар је рекао мајци ''носите га кући од њега нема ништа.'' А такоће посаветована је да малога не пари са топлом водом, ''јер ће бити још горе''. Међутим, она их није послушала. Одлучила је да ризикује, па како буде, ''или или.'' Муж је био против тога да она то учини, те је сачекала да он оде од куће и онда је спровела своје лечење. За право чудо када је дечак након парења затражио да пишки, урин је био бистар. Она је била одушевљена, а и муж када се вратио кући након што му је све испричала. После тога, обавестила је сеоског лекара који се звао Милован Мушурински који је такоће био изненађен те је и он одлучио да помогне са ињекцијама и витаминима у гранулама. И када је све то прошло и дечак сасвим оздравио, једном приликом играо се дечак на улици, а овај лекар је на бициклу пролазио идући у кућну посету некоме, рече малиша њему ''чика докторе ви сте ме излечили'' на шта му је овај искрено узвратио ''нисам те ја душо моја излечио него твоја мама.''
Све до поласна у забавиште малишана је отац водио са собом на посао, јер га нису имали коме да оставе посто су оба родитеља била принуђена да раде да би породица преживела. Много година касније када је после очеве смрти по основу болести наследио његову пензију малиша је осећао да је и он по некој вишој, небеској правди заслужује, због околности које ће бити описане. На том радном месту је било пар опасних ситуација по живот дечака , али Небо је пронело ту часу мимо њега и зато је наставио да живи. Па ево да их укратко опишем. Радно место његовог оца је било на једној великој фарми свиња ван села у близини реке Бегеј. Ту је мали дечак од неколико година уживао у природи . Будио се врло рано свакога дана заједно са својим оцем, а некад и пре њега и често би говорио свом оцу рано ујутру , ''ајмо на радњу '' што је његовом ћалету било симпатично чути. Дечак се касније често сећао осмеха који је при томе виђао на лицу свога оца. Бициклом на путу до радног места пролазили би кроз центар села где се налазио киоск слаткиша звани '' баба Дајка . '' Ту су морали обавезно да стану и да купе неку бомбону, сладолед или лизалицу у супротном би се малиса дурио цео дан. Једног дана, дечачић се упутио од места где му је отац обављао посао до своје мајке која је радила на њиви у близини те фарме . Био је омиљен међу трактористима који су радили на тим њивама заједно са надничарима, па су га стога возикали у својим тракторима и гусеничарима, то су у ствари били преправљени тенкови да послуже у пољопривредне сврхе , јер Југославија у то време није имала развијену индустрију па се држава зналазила како је умела . Малиша рече својој мами: ''идем ја назад код тате'', и у повратку је покушао да препречи пут да не би ишао около. Место које му се учинило подесним да пређе је био један јарак напуњем са свињским изметом , али пошто је тога дана било веома јако сунце на површини тога измета се ухватила кора које му је изгледала веома тврда и стога згодна да пређе преко ње без проблема. Да читалац не помисли несто криво о дечаку, реч је о детету које није имало више од 4 године . И када је малиша кренуо преко те масе није одмах почео да тоне него када је мало одмакао од обале јарка, е онда је почела невоља и борба да се искобеља из тих гована. Брзо се окренуо назад, али је већ почео да тоне и што се више мицао више је пропадао у та говна. И некако се дочепао близу ивице јарка на којој је Богу хвала расло самоникло омање дрво веома близу тако да је могао да га се дохвати ручицама и дете се извукло напоље из тог смрада и узаса. Када се појавио пред оцем онако сав замазан са говнима , овај се морао од муке смејати , а и његове колеге су се смејале. Онда га је отац скинуо голог и окупао у валову за појење стоке.
Друга опасност којој је малиша често био изложен биле су септичке јаме које су радници с времена на време отварали . Он је често знао да завирује у те јаме , и отац га је увек опомињао да то не ради прибојавајући се да би могло доћи до несреће, до које хвала Свевишњем Богу и није дошло .
Када је дечаку било 7 година породица се преселила из једног дела села у други део заменивши кућу . То је учинио отац породице без претходног знања своје жене . Једноставно јој је рекао '' ја сам кућу заменио . '' Разлози за то пресељење нису потпуно јасни због тога о томе нећу много да пишем , можда само да наведем неке евентуалне чиниоце који су могле утицати да се то догоди , а иду од тога да је очева мајка наговорила сина да то учини, јер је сестра женина живела са породицом близу њих па да их не би често посећивали и користили их. Наиме, бака малисана је мислила да њена снајка '' даје '' својој сестри и њиховој деци материјална добра и тако искористава њеног сина па је хтела да их што даље од њих одмакне. Други разлог би могао да буде прикривена мужевљева љубомора , али то је мало вероватно , јер тамо није било нарочитих свалера, док је сам отац наводио као разлог преселења близину основне школе у коју је Батарец управо кренуо , а и неваспитану децу која су у том крају живела и која су могла физички да повреде његовог осетљивог дечака . Са материјалне тачке гледишта замена куће је била губитничка по породицу о којој пишем , јер је кућа била много боља, а и величина плаца неупоредиво већа од оне у коју су се уселили након замене. Налазила се у улици која је једина у то време имала калдрмисани пут и прва у том селу која је била електифицирана . Плац је био величине пола ланца што је прилично велика површина. Но ова нова је била ближе центру села што би се могло навести као једина предност. Међутим , како се налазила у прекој улици није имала дуго времена осветљење, јер држава електификацију у почетку није радила за преке улице сто је са данашње тачке гледиста веома глупо и неправедно. Даље, кућа је била веома влажна што је за малишу било веома неповољно, јер је већ имао промене на зглобовима због своје основне болести. Да би решио тај проблем отац породице је сам са својом женом урадио изолацију куће са најлоном и битумином. За то време морали су да спавају на тавану док се то није исушило. И тако када је почео да похађа школу малиса и његова сестра су морали да учи под петролејском лампом . Није било лако , али је ход ка дечаковом образовању почео. Док су живели у тој кући сећа се дечак да је једнога дана док је био у двористу и играо се са својом црном мачком, а отац се налазио у шупи, прелетео дискоидни објекат преко неба на веома малој висини да су се птице разбежале са дрвета које се налазило иза куће. Питао је оца ''ста је то тата , изгледало је као два наша лавора преклопњена'', јер су заиста имали у то време лимени лавор за прање ногу, а који га је асоцирао и својим обликом и својом сивом металном бојом, на то што је видео. Отац се само насмејао и рекао му да је то био авион. Међутим, у то време су већ циркулисали цртани стрипови које је малишан радо прегледао, јер још није знао да чита, и добро је знао да тако авиони не изгледају.
У то време, а то је било 60' падали су велики снегови и до два метра високи, тако да су мештани села морали да прокопавају пролазе преко улице да би дошли до својих комшија. Једне зиме, малошан се спремио да иде у школу, али снег је напољу јако вејао и дувао је снажан ветар. Родитељи су га пустили да пође као да су тиме хтели да га тестирају у нечему. Дечак је пошао, а родитељи испративши га стајали су испред куће и посматрали да ли ће моћи да оде до школе? И пошто је снег био доста нападао, и ветар прилично јак, дечак се веома тешко кретао напред, а мајка видевши да ће то тешко ићи зовнула га је рекавши: ''Бато, врати се'', дечко је послутао и ушли су у кућу. Тада је отац поставио једно питање које је гласило: ''Да ли ће он бити човек.'' Дакле, питање његовог оца које је изражавало дубоку сумњу у могућност остварења потпуне људске судбине за свог сина, је употребљено као поднаслов за ово поглавље.
Много касније радо се присећао тог периода у свом животу, тих снегова када је са својим другом из детињства Нинославом Црњанским правио велике снежне брегове са којих се спуштао саоницама. Знао је по цели дан да буде напоњу. Мајка му је стално говорила ''уђи унутра зима је, озебћеш.'' Лети су правили колибе од врба, прућа и лишћа. Лепе су то биле игре и корисне за развој детета. Бата је имао још једног друга из тог времена звао се Јоца Моцкош који је био три године старији. Њега је јако волео, јер је овај био што би се рекло пустолов, те је с њим ишао свуда по атару и каналима.
Једне ноћи ћале га је силно обрадовао. Наиме, са Румунске границе где је орао њиве тата му је донео куче које је добио од војника граничара. Куче је било чист вучјак. Много га је волео и са њиме се играо по цео дан. Али мама је била незадовољна новајлијом, јер се куче стално врзмало око њених ногу те га је она често знала да нагази или да се на њега спотакне, а и није волела што је много јео. Све је то њу много нервирало и зато је једнога дан кришом ударила куче повечим комадом угља. Штене се притом онесвестило и тако је лежало мислим више дана. Синчић је мислио да ће се повратити али ништа од тога. Мајка му је рекла да се куче само од себе онесвестило. Није хтела да му каже праву истину да не би било кукњаве. Али много година касније је признала шта је урадила. Ипак се сажалила на јадну животињу те је позвала комшију који је имао флобер да му прекрати муке што је овај и учинио. После тога, малиша је једно време туговао за својим псом, чак је ту било и неке церемоније са његове стране од које се породица и комшије смејале. Наиме, након што су куче закопали у башти, малиша је на том месту забио мали крст који је направио од два прута.
Више година касније имао је још једног пса. Псу је дао име Џеки. Био је то полувучјак. У почетку му је био веран и због тога га је много волео, али малиша је хтео да га издресира па да га вуче у саоницама по басти преко зиме, али пас није хтео да слуша. Због тога је у ту сврху користо прутић, тако да га је пас времном толико омрзио да га је једном приликом и ујео ѕа шаку. Након тога почео је да користи и друга репресивна средства кажњавања. Како је стално режио на њега Отац је пса поклонио брату који је био паор, а овај га је стално водио са собом на радњу, док је пас трчао за њим иза запрезних кола. И тако једном приликом када су су ишли на њиву на несрећу стицајем околности пса је прегазио аутобус. Када је за то сазнао малиши је било веома жао. Касније када је почео да чита Библију био је осведочен да је у њој наведен и однос човека према животињама. Тада је увидео да није правично поступао према кучном љубимцу. Радило сео о овом стиху из Светог Писма:
Прице Соломунове 12,10 ''Праведник се брине за живот свог живинчета, а у безбожника је срце немилостиво.''
Када је био у другом разреду основне он и сестра су са школом ишли на море. Током пута један дечак се разболео од овчијих богиња. Био је проблем ко ће са тим дечаком да седи у аутобусу поред њега. Вође пута су одлучиле да нашег јунака ставе с њим, али сестра је тада јако почела да плаче, те су морали да одустану од тог наума. Дакле, понекад је корисно имати сестру која зна добро да ''дречи'', јер ко зна како би брат прошао да је којим случајем био инфициран тим богињама обзиром на његову основну болест.
Дечак је током школовања имао честа зглобна и друга крварења због чега је много губио од наставе те није могао да оствари већи успех од просечног . То ће му сузити и обим избора када се буде опредељивао за животно занимање. Од 1968 па до 1990 боравио је у више наврата у институту за ортопедију на Бањици. То су била по трајању дуга лечења и до 6 месеци тако да је малиша пола основне школе завршио у Београду, а другу половину у свом родном месту . Дужина тих лечења је више била иницирана системом здравствене застите који је тата био на снази него здравственим неопходностима . Тада су постојали фамозни Сизови и само је било потребно да Сиз који је био надлежан да плаћа трошкове лечења оболелог, а што се морало чинити по сили закона, другом Сизу на територији где се болесник лечи, уплаћује редовно трошкове лечења и онда су лекари преко сваке мере и потребе продужавали боравак оболелих из унутрашњости чак и када то није било нимало оправдано са медицинске тачке гледиста, јер је то било у интересу Београдског Сиза. Током једног поравка у тој болници десила му се незгода. Наиме , малиша је пао и сломио бутну кост . Под у тој болници се премазивао са неком црвеном пастом, који се затим гланцао са машинама те је био данима клизав док се не би осушио . Многи су од болесника падали и притом се повређивали, а пао је и један лекар који се презивао Клисић. Сећа се малиша једне чистачице која се после слатко смејала када се то догодило, ето и једном доктору. Током тих боравака на Бањици упознаје једног болесника који успева да га заинтересује за научно - фантастичну литературу. Заједно су читали књиге Ериха фон Деникена као што су: ''Сећања на будућност'', ''Повратак звездама'' и друге. Деникенова тумачења и цитирања библијских текстова и мистериозних артефаката подстакла су читаоце широм света да размишљају о могућности да ванземаљци нису само посетили Земљу него и да су за собом оставили више него убедљиве доказе о деловању на људска бића. То ће утицати и на нашег јунака да се у каснијем животу позабави религијским питањима. По свему судећи тада је био и ''инфициран'' Библијом.
Завршава основну и уписује средњу школу у Зрењанину. У овом периоду његовог живота није било ничег изнимно значајног да би се нешто о томе писало. Прва, друга, трећа година је просла. Биле су то године учења и праксе и припреме за нека већа постигнућа. Једноставно није било ни великих узлета, а ни великих падова у том времену па стога није дало ни материјал за овај роман. Једино треба одати признање његовим родитељима на несебичној подршци сваке врсте током овог периода. Но ипак, извесна збивања у том времену су оставила трагове у његовом животу које желим да у краћим цртама опишем и објасним. Наиме, пошто је у основној школи остварио осредњи успех, јер је много губио од наставе због честих изостанака проузрокованих зглобним крварењима, није могао да се упише у жељену школу. Његова мајка је зато потражила савет од стручних лица који су предложили гимназију, али пошто је тамо број био попуњен остало је да се конкурише у неким другим школама где квота још није била попуњена. Конкурисао је био у Економској школи, али није прошао. Затим је саветовалиште предложило да се покуша са конкурсом у Угоститељској школи са практичном обуком па ако буде примљен да се након завршетка прве године пребаци у неку од гимназија. Након што је конкурисао и био примљен почиње за њега једно школовање које је било крајње непримерено обзиром на природу болести од које је патио, али није подносио захтев за пребацивање у другу школу већ је наставио до краја, што је касније сматрао својом великим грешком. Током трајања стручног оспособљавања школа је организовала праксу у Омишљу, острво Крк. Радити на мору праксу је привлачно и Шолим се томе радовао. Тамо је био 45 дана и школа је свим ученицима на крају исплатила извесну суму новца као накнаду за тај рад. Тада је први пут у животу зарадио неке паре што му је подигло самопоштовање. Определио се за смер рецепционера, али је као ученик био дужан да ради повремено и као собар па чак и као носач пртљага. И тако једном приликом када су стигли извесни гости из Немачке понео им је два велика кофера до оближњег депаданса и тада је приметио да се једна група туриста која је седела испред хотела слатко смејури видевши како човек који носи пртљаг гостима, посрће као да ће пасти. То Шолим никада није заборавио, али се никада није ни пожалио ни наставнику ни управи хотела нити се позвао на своју болест да би био поштеђен од таквих послова.
Након средње школе уписује Природно-математички факултет, одсек за хемију. Када је био на трећој години студија схвата да је тај факултет за њега физички претежак те га напушта и уписује Економски факултет у Суботици, класични смер, усмерење Пословна информатика који завршава 31. 05. 1990. Дипломирао је са осмицом на теми: ''Анализа узрока инфлације у нас и предлог мера за њено обуздавање.''
|
