|
Primeri izmene teksta u Novom Zavetu
|
|
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 3:34 PM | Message # 31 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Apologetske izmene teksta
U Jevanđelju po Marku 1:41 se izvorno
ukazuje da se Isus, kad mu se približio gubavac koji je hteo da
bude izlečen, razbesneo, ispružio ruku da ga dotakne i rekao:
„Očisti se". Pisarima je bilo teško da Isusu u tom kontekstu
pripišu emociju besa, pa su preoblikovali tekst da umesto toga
kaže kako je Isus osetio „samilost" prema tom čoveku.
Postoji verovatnoća da je nešto više od puke želje da učine
jedan teško razumljiv pasus razumljivijim uticalo na pisare da
izmene tekst. Jedna od stalnih tema rasprave između paganskih
kritičara hrišćanstva i njegovih intelektualnih branilaca ticala
se Isusovog ponašanja i toga da li se on sam ponašao na način
koji je bio dostojan onoga ko je tvrdio da je Sin Božiji. Treba
da naglasim da se tu nije radilo o raspravi da li je shvatljivo da
neko ljudsko biće može takođe, u određenom smislu, da bude
božansko. To je bila tačka u kojoj su se pagani i hrišćani
potpuno slagali, jer su i pagani znali za priče u kojima je neko
božansko biće postajalo ljudsko i stupalo u odnose sa drugima
ovde na zemlji. Pitanje je bilo da li se Isus ponašao na način
koji bi opravdao to što se o njemu misli kao o božanskom biću,
ili su, umesto toga, njegovi stavovi i ponašanje eliminisali
mogućnost da je On zaista sin Božiji.
Do tog perioda se među paganima široko verovalo da bogovi
nisu podložni uskogrudim osećanjima i ćudima običnih
smrtnika, i da su oni, zapravo, iznad takvih stvari. Kako da se
onda odredi da li neki pojedinac jeste ili nije božansko biće?
Očigledno, on bi trebalo da ispolji moći (intelektualne ili
fizičke) koje su nadljudske; ali bi takođe trebalo da se ponaša
na način koji je u skladu sa tvrdnjom da je došao iz božanske
oblasti.
Imamo niz autora iz tog perioda koji tvrde da se bogovi ,,ne
ljute", pošto je to ljudsko osećanje izazvano osujećenjem koje
su prouzrokovali ostali, ili osećajem da nam je učinjena
nepravda, ili nekim drugim sitnim uzrokom. Hrišćani su,
naravno, mogli da tvrde da se Bog „razbesneo" na svoj narod
zbog njegovog nevaljalstva. No, hrišćanski Bog je takođe bio
iznad svake vrste mrzovolje. U toj priči o Isusu i gubavcu nema
naročito vidljivog razloga da se Isus naljuti. Ako znamo da je
taj tekst izmenjen tokom perioda u kome su se pagani i hrišćani
sporili oko toga da li se Isus ponašao kako to dolikuje
božanstvu, sasvim je moguće da je neki pisar izmenio taj tekst
u svetlosti te rasprave. To je, drugim rečima, mogla da bude
varijanta izazvana apologetskim sklonostima.
Još jedna takva izmena javlja se nekoliko poglavlja kasnije u
Jevanđelju po Marku, u dobro poznatoj priči u kojoj se sami
Isusovi sugrađani čude kako on može da iznosi tako
spektakularna učenja i izvodi tako spektakularna dela. Oni
kažu, u svom zaprepašćenju: „Nije li to drvodelja, sin Marije i
brat Jakova i Josifa i Jude i Simona, i nisu li njegove sestre
ovde sa nama?" (Marko 6:3) Kako neko, čudili su se oni, ko je
odrastao kao jedan od njih, čiju porodicu svi znaju, može da
bude u stanju da radi takve stvari?
To je jedan jedini pasus u Novom zavetu u kome je Isus nazvan
drvodeljom. Reč koja je upotrebljena, TEKTON, u drugim
grčkim tekstovima se odnosi na svakog ko pravi stvari svojim
rukama; u kasnijim hrišćanskim spisima se, na primer kaže, da
je Isus pravio „jarmove i vratnice". Ne treba da mislimo o
njemu kao o nekome ko se bavio duborezom. Možda najbolji
način da steknemo „osećaj" za taj termin jeste da ga uporedimo
sa nečim što više odgovara našem iskustvu; to bi bilo kao
da Isusa nazovemo građevinskim radnikom. Kako neko sa
takvim poreklom može da bude Sin Božiji?
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 3:53 PM | Message # 32 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| To je bilo pitanje koje su paganski protivnici hrišćanstva
shvatili sasvim ozbiljno; zapravo, oni su to pitanje razumeli
teorijski: Isus očigledno nije mogao biti sin Božiji ako je bio
običan TEKTON. Paganski kritičar Celz se posebno
podsmevao hrišćanima u toj tački, povezujući tvrdnju da je Isus
bio „drvodelja" sa činjenicom da je razapet (na drvenu pritku) i
sa hrišćanskim verovanjem u „drvo" života.
„I svuda u svojim spisima oni govore o drvetu zivota... Mislim
da je to zato što je njihov učitelj bio prikovan za krst i po profesiji
drvodelja. Pa da se desilo da je bio bačen sa litice ili gurnut u
jamu ili ugušen davljenjem, ili da je bio obućar ili zidar ili
kovač, postojala bi litica života iznad nebesa, ili jama
vaskrsnuća, ili konopac besmrtnosti, ili blagosloveni kamen, ili
gvožđe ljubavi, ili sveta štavljena koza. Zar se ne bi i neka
starica koja pevuši priče da bi uspavala malo dete stidela da
sapuće priče poput ovih?" (Protiv Celza, 6,34)
Celzov hrišćanski protivnik, Origen, morao je ozbiljno da
shvati optužbu da je Isus bio obični „drvodelja" ali za divno
čudo, on sa njom ne izlazi na kraj tako što je razjašnjava (što je
njegov uobičajeni postupak), već tako što je potpuno poriče:
„(Celz je) slep i za ovo, da ni u jednom od jevanđelja koja
kruže crkvama za Isusa nikad nije rečeno da je bio drvodelja".
(Protiv Celza, 6,36)
Šta da zaključimo iz tog poricanja? Ili je Origen zaboravio na
stih 6:3 iz Jevanđelja po Marku, ili je imao verziju tog teksta
koja nije ukazivala da je Isus bio drvodelja. A mi imamo
rukopise baš sa takvom alternativnom verzijom. U našem
najstarijem rukopisu Jevanđelja po Marku, zvanom P45, koje
datira sa početka trećeg veka (Origenovo vreme) i u nekoliko
kasnijih svedočanstava, ti stihovi glase drugačije. Ovde Isusovi
sugradani pitaju: „Nije li on sin drvodelje?" Sada, umesto da
sam bude drvodelja, Isus je samo sin drvodelje.
Upravo kao što je Origen imao apologetske razloge da poriče
da se Isus bilo gde naziva drvodeljom, može se zamisliti da je
neki pisar izmenio tekst - čineći da bolje odgovara paralelnom
tekstu kod Mateja, 13:55 - da bi se suprotstavio paganskoj
optužbi da Isus nije mogao da bude Sin Božiji, jer je, na kraju
krajeva, bio samo TEKTON iz niže klase.
Još jedan stih koji je izgleda izmenjen iz apologetskih razloga
je stih 23:32 iz Jevanđelja po Luki, koji govori o Isusovom
raspeću. Prevod tog stiha u novom revidiranom izdanju
standardne verzije Novog zaveta glasi: ,,I druga dvojica, koji su
bili kriminalci, behu odvedeni da ih pogube zajedno sa njim".
Ali, način na koji je taj stih napisan na grčkom može se takođe
prevesti kao: „Druga dvojica, koji su takođe bili kriminalci,
odvedeni su da ih pogube zajedno sa njim". Zbog te
dvosmislenosti u grčkom, nije čudo što su neki pisari smatrali
da je, iz apologetskih razloga, neophodno da izmene red reči,
tako da on nedvosmisleno ukazuje da su druga dvojica bili
kriminalci, a ne i Isus.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 4:04 PM | Message # 33 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Ima i drugih izmena u tekstualnoj tradiciji koje je izgleda
motivisala želja da se pokaže da Isus, kao pravi Sin Božiji, nije
mogao biti „pogrešno shvaćen" u nekom od svojih iskaza,
pogotovo u pogledu budućnosti (pošto bi Sin Božiji, na kraju
krajeva, trebalo da zna sve šta će se desiti). Možda je to dovelo
do promene o kojoj smo već razgovarali u Jevandelju po
Mateju 24:36, gde Isus izričito kaže da niko ne zna dan ni čas
kada će doći kraj, ,,čak ni anđeli nebeski, čak ni Sin, već jedino
Otac". Znatan broj naših rukopisa izostavlja reči ,,čak ni sin".
Nije teško utvrditi razlog; ako Isus ne zna budućnost,
hrišćanska tvrdnja da je on božansko biće je poprilično
ugrožena.
Manje očigledan primer nalazimo nakon tri poglavlja u sceni
raspeća kod Mateja. Stih 27:34 kod Mateja nam kaže da su
Isusu, dok je bio na krstu, dali da pije vino pomešano sa žuči.
Ali, u velikom broju rukopisa se ukazuje da mu nisu dali vino,
već sirće. Možda je ta izmena načinjena da se usaglasi sa
tekstom jednog pasusa u Starom zavetu, koji je citiran da
objasni taj čin, Psalmom 69:21. Ali, možemo se upitati da li je
još nešto motivisalo pisare na tu izmenu. Interesantno je da se
primeti da je na Poslednjoj večeri, Matej 26:29, pošto je
podelio pehar vina svojim učenicima, Isus izričito rekao da više
neće piti vina dok ga ne bude pio u carstvu Očevom. Da li je
zamena vina sirćetom u stihu 27:34 učinjena da zaštiti njegovo
predviđanje, tako da on zaista ne kuša vino nakon što je izjavio
da to neće učiniti?
Ovde Erman zanemaruje činjenicu da je Isus
odbio da pije to što su mu prineli na krstu. Osim toga,
nije se radilo o pashalnom vinu, nego o opojnom sredstvu
za ublazavanje bolova. I još nešto nije isto piti i okusiti.
Te dve aktivnosti se ne mogu izjednačiti po smislu, jer ako
nešto kušamo mi to činimo da bi utvrdili šta nam se nudi
za pice, a potom na osnovu toga donosimo odluku.
Ili, možemo da razmotrimo izmenu Isusovog predviđanja
jevrejskom prvosvešteniku na njegovom suđenju u Jevanđelju
po Marku, 14:62. Kad su ga upitali da li je on Hrist, Sin
Blagoslovenog, Isus odgovara: „Jesam, i ti ćeš videti Sina
Čovekovog kako sedi sa desne strane moći i dolazi sa oblacima
nebeskim". Iako savremeni naučnici u velikoj meri smatraju da
su te reči približne ili tačne Isusove reči, one su kod mnogih
hrišćana izazivale nelagodu skoro do kraja prvog veka. Jer Sin
Čovekov nikad nije došao na oblacima nebeskim. Zašto je onda
Isus predvideo da će ga sam prvosveštenik videti kako dolazi?
Odgovor zasnovan na istoriji bi mogao da bude i da je Isus
zapravo mislio da će prvosveštenik to videti, to jest, da će se to
dogoditi za njegovog života. Ali, očigledno, u kontekstu
apologija drugog veka, to bi se moglo shvatiti kao pogrešno
proročanstvo. Nije onda čudo što jedna od najstarijih verzija
Jevanđelja po Marku menja taj stih izbacujući problematične
reči, tako da sad Isus jednostavno kaže da će prvosveštenik
videti Sina Čovečijeg kako sedi sa desne strane moći sa
oblacima nebeskim. Ne ostaje nikakvog pomena o
neposrednom dolasku Onog koji, zapravo, nikad nije došao.
U celini, izgleda da određeni broj pasusa u našim preživelim
rukopisima otelovljuju apologetske interese ranih hrišćana,
posebno kada se radi o osnivaču njihove vere, samom Isusu.
Baš kao i u slučaju teoloških sukoba u ranoj crkvi, pitanju
uloge žene i rasprava sa Jevrejima, i rasprava koje su se vodile
između hrišćana i njihovih obrazovanih kritičara medu
paganima: sve te rasprave su uticale na tekstove koji će na
kraju postati deo knjige koju danas nazivamo Novi zavet, jer su
tu knjigu - tačnije, tu zbirku knjiga - prepisivali neprofesionalni
pisari drugog i trećeg veka, i ona je povremeno bila menjana
pod uticajem okruženja njihovog doba.
Erman je izgleda zaboravio da Sveto pismo uci da ce i
gresnici vaskrsnuti da bi nad njima bila izvrsila presuda.
Zar to ne bi mogao da bude trenutak kada ce doticni
prvosveštenik videti Sina Čovečijega kako sedi sa desne
strane moći i dolazi sa oblacima nebeskim.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 4:54 PM | Message # 34 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Zaključak
Posao tekstologa, tvrde neki, podseća na posao detektiva.
Postoji zagonetka koju treba rešiti i dokazi koje treba otkriti.
Dokazi su često dvosmisleni, mogu se tumačiti na razne
načine, i stoga mora da se prosuđuje koje rešenje problema je
odgovarajuće.
Nema sumnje da je od stotina i hiljada tekstualnih izmena koje
nalazimo u našim rukopisima većina potpuno beznačajna, nebitna,
ni od kakvog drugog značaja za bilo šta drugo osim da pokaže kako
pisari nisu umeli ispravno da pišu ili da se koncentrišu - ništa bolje
nego većina nas. Ali, bilo bi pogrešno da kažemo - kao što ljudi
ponekad čine - da te izmene u tekstu ne utiču zaista na ono što
taj tekst znači ili na teološke zaključke koji se na osnovu njega
donose. Zapravo, mi smo videli da stvari stoje upravo suprotno.
U nekim slučajevima, samo značenje teksta je na kocki, i zavisi
od toga kako će se rešiti tekstološki problem: Da li je Isus bio
ljutit? Da li je bio potpuno potresen pred licem smrti? Da li je
rekao svojim učenicima da mogu da piju otrov a da im to ne
naudi? Da li je izvukao preljubnicu iz nevolje samo uz blagi
prekor? Da li doktrina o Trojstvu izričito proizlazi iz redova
Novog zaveta? Da li se tu Isus zaista naziva „jedinstvenim
Bogom"? Da li Novi zavet ukazuje da čak ni Sin Božiji ne zna
kada će doći kraj? Ta pitanja se ređaju, i odgovori na njih
zavise od toga kako ćemo rešiti probleme u tradiciji rukopisa
koji su dospeli do nas.
Vredi ponoviti da zaključci koji moraju da se donesu ni u kom
slučaju nisu očigledni, i da kompetentni, dobronamerni i
izuzetno inteligentni naučnici često dolaze do suprotnih
zaključaka gledajući iste dokaze. Ti naučnici nisu samo gomila
uvrnutih, matorih i suštinski beznačajnih akademika zakopanih
u nekolicini biblioteka širom sveta; neki od njih su bili, veoma
uticajni u društvu i kulturi. Biblija je, po svemu
sudeći, najznačajnija knjiga u istoriji zapadne civilizacije. I šta
mislite, kako mi možemo da pristupimo Bibliji? Jedva da bilo
ko od nas može da je čita na njenom izvornom jeziku, pa čak i
među onima koji to mogu, veoma malo čita rukopise, a da i ne
govorimo o grupama rukopisa. Kako da onda znamo šta je
izvorno pisalo u Bibliji? Nekoliko ljudi se potrudilo da nauči
drevne jezike (grčki, jevrejski, latinski, sirijski, koptski itd.) i
svoju karijeru posvetilo proučavanju rukopisa, utvrđivanju šta
su autori Novog zaveta zaista napisali. Drugim rečima, neki
ljudi su se potrudili da se pozabave tekstologijom,
rekonstruišući „originalni" tekst na osnovu velikog broja
rukopisa koji se međusobno razlikuju na hiljadama mesta.
Onda je neko drugi uzeo taj rekonstruisani tekst na grčkom u
kome su donete tekstološke odluke (koji je bio izvorni tekst
Jevanđelja po Marku 1:2? Mateja 24:36? Jovana 1:18? Luke
22:43-44? i tako dalje) i preveo ga na engleski. Vi čitate prevod
na engleski - i ne samo vi, već milioni ljudi poput vas. Kako ti
milioni ljudi znaju šta piše u Novom zavetu? Oni „znaju" zato
što su im naučnici čija imena, identitet, obrazovanje,
kvalifikacije, sklonosti, teologiju i lična mišljenja ne znamo,
rekli šta piše u Novom zavetu. Ali, šta ako su prevodioci
preveli pogrešan tekst? To se već dešavalo.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 4:57 PM | Message # 35 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Verzija kralja Džejmsa puna je mesta u kojima su prevodioci
preveli grčki tekst koji potiče iz Erazmovog izdanja, koje je
bilo zasnovano na samo jednom rukopisu iz 12. veka, koji je
jedan od najgorih rukopisa koji su nam danas dostupni. Nije
nikakvo čudo što se savremeni prevodi često razlikuju od
verzije kralja Džejmsa, a nije ni nikakvo čudo što neki hrišćani
koji veruju u Bibliju vole da se prave kao da nikad nije bilo
nikakvih problema, pošto je Bog nadahnuo Bibliju kralja
Džejmsa, a ne izvornu grčku Bibliju! (Kao što kaže jedna stara
izreka: ako je Biblija kralja Džejmsa bila dovoljno dobra za
svetog Pavla, dovoljno je dobra i za mene.)
Ali, stvarnost nije tako sjajna, i u ovom slučaju potrebno je da
se suočimo sa činjenicama. Bibliju kralja Džejmsa je prevela grupa
učenih ljudi početkom sedamnaestog veka, a oni su svoj prevod zasnovali
na lošem grčkom tekstu. Kasniji prevodioci zasnovali su svoje prevode
na grčkim tekstovima koji su bolji, ali nisu savršeni. Čak i na
prevod koji držite u svojim rukama uticali su ti tekstološki
problemi o kojima smo raspravljali, bilo da čitate Bibliju kao
novu internacionalnu verziju, revidiranu standardnu verziju,
novu rediviranu standardnu verziju, novu američku verziju,
novu verziju kralja Džejmsa, jerusalimsku Bibliju, Bibliju
dobrih vesti ili neku drugu. Sve su one zasnovane na
tekstovima koji su mestimično bili izmenjeni. A ima i nekih
mesta na kojima savremeni prevodi i dalje prenose tekst koji
verovatno nije izvorni (ja tvrdim (Bart Erman) da su to stih 1:41 iz
Jevanđelja po Marku, 23:43-44 iz Jevanđelja po Luki i 2:9 iz
Poslanice Jevrejima, na primer; ima i drugih primera). Ima
nekih mesta na kojima čak i ne znamo kakav je bio izvorni
tekst, na primer, mesta o kojima visokointeligentni i
impresivno uvežbani tekstolozi i dalje raspravljaju.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 5:44 PM | Message # 36 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Počeo sam da uviđam da je Novi zavet jedna veoma
ljudska knjiga. Novi zavet koji mi stvarno imamo, proizvod je ljudskih ruku,
ruku pisara koji su ga prenosili. Taka sam počeo da uviđam da je ne
samo tekst koji su stvorili pisari, već i sam izvorni tekst, takođe
jedna veoma ljudska knjiga. To se u velikoj meri protivi
načinu na koji sam gledao na taj tekst u mojim ranijim godinama,
ubeđen da su same reči Biblije došle do nas nadahnućem Svetog Duha.
Dakle, počeo sam da mislim da su moja ranija shvatanja o inspirisanosti
pogrešna. Jer, jedini razlog zbog koga bi Bog nadahnuo ljudske reči
zapisane u Bibliji bio bi da njegov narod može da ima njene stvarne reči;
ali, ako je on zaista hteo da ljudi imaju njegove stvarne reči, on
bi svakako na čudesan način sačuvao te reči, baš kao što ih je
na čudesan način isprva i nadahnuo. A ako znamo da on nije
sačuvao te reči, izgleda da je neizbežno da se zaključi da se
onda nije potrudio ni da ih nadahne. Naime, Bog je nadahnuo
smisao biblijskog teksta, a ne same reči toga teksta.
Adventisticki naučnici to nazivaju organskim nadahnucem.
Da bi razumeli Bibliju mi moramo da integralno
sagledamo svako njeno ucenje. U takvom duhovnom razmatranju
otkriva nam se da je ona zaista nadahnuta od Gospoda.
Moje razumevanje biblijske nadahnutosti je bilo slično Ermanovom, ali je
od nedavno prilično drugačije. Erman gubi iz vida da,
iako je Biblija ljudska knjiga, to ne znači da nije božanski nadahnuta.
Shvatio sam da je Bog nadahnuo pisce Biblije idejama o kojima će pisati,
a ne same reči kojima su oni te ideje obražložili. Zato je doktrina o
nadahnuću reči irelevantna za Bibliju ne samo kakvu mi danas
imamo, budući da su reči, kao što je poznato, u izvesnoj meri izmenjene,
a u nekim slučajevima i izgubljene, nego bila bi irelevantna i za same
autografe, da kojim slučajem raspolažemo njima.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 6:24 PM | Message # 37 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Od devetnaestog veka je većini naučnika bilo jasno da je prvo
napisano Jevanđelje po Marku, a da su i Matej i Luka koristili
Marka kao jedan od svojih izvora za priče o Isusu. Sa druge
strane, u toj tvrdnji nema ničeg posebno radikalnog. Pisci
moraju da negde nađu svoje priče, a sam Luka ukazuje da je
čitao i koristio ranije priče da bi napisao svoju (1:1-4). Sa
druge strane, to znači da je moguće da se uporedi ono što kaže
Marko sa onim što kažu Matej i/ili Luka, u svakoj priči koja im
je zajednička; i kad to učinimo, možemo da vidimo kako su ti
kasniji autori izmenili Markovu priču.
Upuštanje u te razne oblike detektivskog istraživanja može
takođe da bude interesantno i prosvetljujuće. Jer, ti kasniji
autori su često pozajmljivali čitave Markove rečenice, ali su u
drugim slučajevima menjali ono što je on imao da kaže,
ponekad iz korena. U tom smislu su i oni, kao i pisari, menjali
sveto pismo. Tokom našeg proučavanja, videli smo neke
primere za to. Marko, na primer, slika Isusa u dubokoj patnji
pred licem smrti; on govori svojim učenicima da je njegova
„duša žalosna do smrti", klanja se ničice u molitvi i triput moli
Boga da ukloni od njega pehar njegove patnje; na putu do
mesta raspeća, on sve vreme ćuti i ne kaže ništa na krstu, dok
mu se svi podsmevaju, uključujući i dva razbojnika, sve do
samog kraja, dok u bolu ne poviče: „Moj Bože, moj Bože,
zašto si me napustio?" On potom glasno krikne i umre.
Luki je bila dostupna ta verzija priče, ali ju je on značajno
izmenio. Uklonio je Markov komentar da je Isus bio veoma
uzrujan, kao i sam Isusov komentar da je žalostan do smrti.
Umesto da padne ničice, Isus naprosto kleči, a umesto da triput
moli da se njegov pehar ukloni, on to moli samo jednom,
počinjući svoju molitvu sa ,,ako je tvoja volja". On ne ćuti na
putu do mesta raspeća, već se obraća grupi žena koje plaču,
govoreći im da ne žale zbog njega, već zbog sudbine koja će ih
zadesiti. Dok ga raspinju, on ne ćuti, već moli Boga da oprosti
onima koji su odgovorni, ,,jer oni ne znaju šta rade". Na krstu
ne ćuti: dok mu se jedan od razbojnika podsmeva (ne obojica,
kao kod Marka), drugi ga moli za pomoć, a Isus mu odgovara
sa punim pouzdanjem u ono što se dešava: „U istinu ti kažem,
danas ćeš sa mnom biti u raju". A na kraju, umesto da pita
Boga zašto ga je napustio - ovde nema vapaja napuštenosti - on
se umesto toga moli sa punim poverenjem u Božiju podršku i
brigu: „Oče, u tvoje ruke predajem svoj Duh".
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 6:30 PM | Message # 38 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Luka je izmenio tu priču, pa ako hoćemo da razumemo šta je
Luka hteo da naglasi, moramo da te izmene shvatimo ozbiljno.
Uvideo sam da ljudi ne shvataju te izmene ozbiljno, kad
pokušavaju da prikažu da Luka govori isto što i Marko. Marko
je hteo da naglasi krajnju napuštenost i gotovo očajanje
Isusovo kada se suoči sa smrću. Tumači se razlikuju po svom
objašnjenju zašto je Marko hteo da to naglasi; jedno tumačenje
tvrdi da je Marko hteo da naglasi da Bog deluje na krajnje
tajanstvene načine, i da ta naizgled neobjašnjiva patnja (Isus na
kraju izgleda da je u agoniji sumnje: „Zašto si me napustio?")
može zapravo biti put izbavljenja. Luka je želeo da nas nauči
drugačijoj lekciji. Za njega, Isus nije bio u očajanju. On je bio
miran i kontrolisao situaciju, znajući šta mu se dešava, zašto se
to dešava i šta će se dogoditi kasnije („danas ćeš biti sa mnom
u raju").
I opet su se tumači podelili u mišljenju zašto Luka slika Isusa
pred licem smrti na taj način; ali, možda je Luka hteo da pruži
jedan primer progonjenim hrišćanima kako da se oni sami
suoče sa smrću, u punom uverenju da je Bog na njihovoj strani
uprkos njihovim mučenjima (,,u tvoje ruke predajem svoj
duh").
Čitaoci potpuno pogrešno tumače Luku (smatra Erman),
kao što se, na primer, dešava kad pretpostavljaju da Marko i
Luka zapravo govore isto o Isusu. Ako oni ne govore isto, onda
nije ispravno da se pretpostavlja da svi govore isto - na primer,
uzeti ono što kaže Marko, i uzimajući ono što kaže Luka,
potom uzeti ono što kažu Matej i Jovan i onda sve to spojiti,
tako da Isus govori i čini sve te stvari na koje ukazuje svaki od
pisaca jevanđelja. Svi koji tumače jevanđelja na taj način ne
dopuštaju svakom od autora da kaže ono što on kaže; svi koji
tako čine ne čitaju ono što je neki autor napisao da bi razumeli
njegovu poruku; svi koji tako rade ne čitaju sama jevandelja -
oni prave neko novo jevanđelje koje se sastoji od četiri
jevanđelja Novog zaveta, novo jevandelje koje ne liči ni na
jedno od onih koja su dospela do nas. (Napomena: Naglasak moj)
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Monday, 2012-01-23, 8:27 PM | Message # 39 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Na jednom nivou, što je možda ironija, pisari su menjali
Sveto pismo mnogo manje radikalno nego što su to radili sami pisci
Novog zaveta. Kad je Luka pripremao svoje jevanđelje i koristio Marka
kao svoj izvor, on nije nameravao da prosto prepiše Markovo jevanđelje
za potomstvo. On je nameravao da izmeni Markovo jevandelje
u svetlosti predanja o Isusu koja je on čitao i čuo. Kasniji pisari
koji su načinili naše rukopise su, sa druge strane, uglavnom bili
zainteresovani da prepišu tekstove koji su bili pred njima. U
većini slučajeva oni nisu videli sebe kao pisce koji pišu nove
knjige; oni su bili pisari koji prepisuju stare knjige. Izmene
koje su načinili - bar one namerne - nesumnjivo su smatrali
popravkama teksta, koje su možda činjene zato što su pisari bili
ubeđeni da su prepisivači pre njih i sami greškom izmenili reči
teksta. U najvećem broju slučajeva, njihova namera je bila da
očuvaju tradiciju, a ne da je menjaju.
Ali, oni su je menjali, ponekad slučajno, ponekad namerno. Na
brojnim mestima, pisari su izmenili tradiciju koju su nasledili;
a povremeno bi to činili da bi naveli tekst da kaže ono za šta se
već pretpostavljalo da znači.
Čitanje nekog teksta neminovno uključuje tumačenje. Kad sam
započeo moje proučavanje, pretpostavljam da sam imao
prilično jednostavan stav o čitanju: da je poenta čitanja nekog
teksta naprosto u tome da pustimo da taj tekst „govori sam za
sebe", da otkrijemo značenje koje je sadržano u njegovim
rečima. U stvarnosti, shvatio sam, to značenje nije sadržano u
tekstu i tekstovi ne govore sami za sebe. (Napomena: Naglasak moj)
Kad bi tekst mogao da govori sam za sebe, onda bi se svi koji iskreno
i otvoreno čitaju neki tekst složili o tome šta taj tekst govori.
Ali, tumačenja tekstova ima u izobilju, i ljudi se u stvari ne slažu
oko toga šta ti tekstovi znače. To je očigledno istina i u pogledu tekstova
Svetog pisma: samo pogledajte stotine, čak i hiljade načina na
koji ljudi tumače knjigu Otkrovenja, ili uzmite u obzir sve
razne hrišćanske veroispovesti, pune inteligentnih i
dobronamernih ljudi koji zasnivaju na Bibliji svoje poglede na
tome kako crkva treba da bude organizovana i kako treba da
funkcioniše; svi oni dolaze do radikalno drugačijih zaključaka
(baptisti, pentekostalci, prezbiterijanci, rimokatolici, apalački
hvatači zmija, pravoslavci i tako dalje).
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Tuesday, 2012-01-24, 8:14 AM | Message # 40 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Džon Mil
Predavač Kvins koledža u Oksfordu. Mil je potrošio trideset
godina napornog rada da sakupi materijale za svoje izdanje.
Tekst koji je on odštampao bio je naprosto tekst Stefanusovog
izdanja iz 1550. g; ali, ono što je bitno za Milovo izdanje nije
tekst koji je upotrebio, već različita odstupanja od tog teksta
koja citira u kritičkim napomenama. Mil je imao pristup tekstovima
oko sto grčkih rukopisa Novog zaveta. Pored toga, on
je pažljivo proučio spise prvih crkvenih otaca, da bi video kako
oni citiraju taj tekst - pretpostavljajući da možemo da
rekonstruišemo rukopise koji su bili dostupni tim očevima
proučavanjem njihovih citata. Štaviše, iako on nije poznavao
mnogo drugih antičkih jezika, osim latinskog, upotrebio je
jedno ranije izdanje koje je objavio Volton, da bi video gde se
starije verzije na jezicima kao što su sirijski i koptski razlikuju
od grčkog.
Zahvaljujući tom intenzivnom tridesetogodišnjem naporu da
sakupi materijale, Mil je objavio svoj tekst praćen
napomenama u kojima ukazuje na mesta na kojima se razlikuju
svi preživeli materijali koji su njemu bili dostupni. Na
zaprepašćenje i užas mnogih svojih čitalaca, Milove napomene
su izdvojile nekih trideset hiljada razlika medu
preživelim svedocima, trideset hiljada mesta na kojima razni
rukopisi, citati crkvenih otaca i druge verzije imaju drugačiji
tekst za pasuse iz Novog zaveta.
Štaviše, u svom prikazu podataka koje je sakupio, Mil nije bio
iscrpan. On je, zapravo, našao daleko više od trideset hiljada
mesta na kojima postoji razlika samo što nije citirao sve što je
otkrio, izostavljajući varijacije koje se, primerice, tiču reda reči
u rečenici. A opet su mesta koja je zapazio bila dovoljna da
trgnu čitalačku publiku iz samozadovoljstva u koje je zapala
usled stalnog ponovnog izdavanja Textus Receptus-a i
prirodnog zaključka na osnovu toga da u T. R.-u imamo
„originalni" tekst Novog zaveta na grčkom. Sada je status
originala bio široko otvoren za polemike. Ako neko ne zna koje
reči su bile u izvornom tekstu Novog zaveta na grčkom, kako
onda može da se osloni na te iste reči da bi procenio koja
hrišćanska doktrina i učenje je ispravno?
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Tuesday, 2012-01-24, 8:15 AM | Message # 41 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| RlŠAR SlMON
Iako je Simon bio uglavnom stručnjak za hebrejski, on je
proučavao prenošenje tekstova i Starog i Novog zaveta.
Njegova maestralna studija, „Kritička istorija teksta Novog
zaveta" pojavila se 1689., dok je Mil još uvek radio na
otkrivanju razlika u tekstovima. Mil je imao pristup tom delu,
pa je u uvodu svog izdanja iz 1707. on pohvalio njegovu erudiciju
i važnost za sopstvena istraživanja, iako se nije slagao sa
njegovim teološkim zaključcima.
Simonova knjiga nije posvećena otkrivanju svih dostupnih
razlika u pisanju, već raspravi o razlikama u prenetim
tekstovima, da bi pokazala nepouzdanost tih tekstova na
odredenim mestima i da bi, povremeno, istakla nadmoćnost
latinske Biblije, za koju katolički teolozi još uvek smatraju da
je merodavan tekst. Njemu su i suviše dobro poznati glavni
problemi sa tekstom. On, na primer, naširoko analizira priličan
broj onih delova koje smo već pomenuli u tom smislu: ženu
uhvaćena u preljubi, poslednjih dvanaest stihova Jevandelja po
Marku, i Jovanovu zapetu (koja eksplicitno potvrđuje doktrinu
o Trojstvu). U svojoj diskusiji on nastoji da pokaže kako je
Jeronim obezbedio crkvi tekst koji se može iskoristiti kao
osnova za teološke refleksije. Kao što u predgovoru prvom
delu svoga rada kaže:
"Sv. Jeronim je učinio crkvi popriličnu uslugu, ispravljujući i
revidirajući stare latinske rukopise, po najstrožim pravilima
tekstualne kritike. To nastojimo da pokažemo u ovom delu, kao
i da najveći broj antičkih grčkih primeraka Novog zaveta nije
najbolji, pošto oni odgovaraju onim rukopisima latinske crkve
za koje je Sv. Jeronim otkrio da su veoma iskvareni, u toj meri
da su im neophodne izmene."
To je duboko domišljat argument, sa kojim ćemo se sresti opet:
najstariji grčki rukopisi su nepouzdani zato što oni
predstavljaju upravo te iskvarene kopije koje je Jeronim morao
da revidira da bi ustanovio bolji tekst; preostalim grčkim
primercima, prepisima nastalim pre Jeronimovog vremena,
mada su to stariji primerci, ne može se verovati.
Ma koliko da je to domišljat argument, on nikad nije dobio
široku podršku među tekstolozima. Zapravo, to je samo izjava
da se ne može verovati našim najstarijim rukopisima, ali može
njihovoj reviziji. Na kojim osnovama je, dakle, Jeronim
revidirao svoj tekst? Na osnovama starijih rukopisa. Čak je i on
verovao ranijim prepisima teksta. Ako i mi ne bismo uradili
isto, bio bi to ogroman korak unazad - bez obzira na razlike
među tekstovima prvih vekova.
U svakom slučaju, braneći svoju tezu, Simon tvrdi da u svim
rukopisima postoje izmene teksta, a posebno u grčkim (ovde
možda pre imamo polemiku „prave" crkve protiv „grčkih
šizmatika").
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Tuesday, 2012-01-24, 8:15 AM | Message # 42 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| „Danas nema nijednog primerka čak ni Novog zaveta, ni
grčkog ni latinskog ni sirijskog ni arapskog, koji bi se zaista
mogao nazvati autentičnim, jer ne postoji nijedan, na bilo kom
jeziku da je napisan, a da mu nešto nije dodato. Ja mogu da
jemčim da su grčki prepisivači sebi dali veoma veliku slobodu
u štivu svojih prepisa, kao što ćemo pokazati na drugom
mestu."
Simonov teološki program za ovakva zapažanja je jasan iz
njegove duge rasprave. Na jednom mestu, on postavlja
retoričko pitanje:
,,Da li je moguće... da je Bog dao svojoj Crkvi knjige da joj
služe kao merilo, a da je istovremeno dopustio da se originali
tih knjiga izgube na samom početku hrišćanske religije?"
Njegov odgovor je, naravno, da nije. Sveti spisi zaista daju
temelj za veru, ali nisu same knjige ono što ima konačan značaj
(pošto su one, na kraju krajeva, sve vremenom izmenjene), već
tumačenje tih knjiga koje nalazimo u apostolskoj tradiciji koju
prenosi (katolička) crkva.
„Iako Sveti spisi predstavljaju pouzdano merilo na kome je
zasnovana naša vera, ipak to merilo nije potpuno dovoljno
samo po sebi; neophodno je da znamo, pored toga, šta je
apostolska tradicija; a o njoj možemo da saznamo samo od
apostolske crkve, koja je sačuvala pravi smisao svetog pisma."
Simonovi antiprotestantski zaključci postaju još jasniji u nekim
od njegovih drugih spisa. Na primer, u delu koje se bavi
„glavnim komentatorima Novog zaveta", on direktno tvrdi:
„Velike promene do kojih je došlo u rukopisima Biblije... pošto
su originali izgubljeni, potpuno ruše principe protestanata...
koji konsultuju jedino iste te rukopise Biblije u obliku koji
imaju danas. Da istina religije nije živela u crkvi, ne bi bilo
bezopasno da se ona danas traži u knjigama koje su pretrpele
toliko promena i koje su na toliko mnogo načina zavisile od
volje prepisivača. "
Ta vrsta striktno intelektualnog napada na protestantsko
poimanje Svetog pisma shvaćena je sasvim ozbiljno u
akademskim krugovima. Kada se 1707. pojavilo Milovo
izdanje, protestantske biblijske učenjake je priroda njihovih
interesovanja povukla da razmotre i odbrane svoje
razumevanje vere. Oni, naravno, nisu mogli da jednostavno
odbace ideju sola scriptura (jedino sveto pismo - prim. red.) Za
njih, reči Biblije i dalje su predstavljale nosioce autoriteta Reči
Božije. Ali, kako da se odnosimo prema situaciji kad u mnogim
slučajevima ne znamo koje su to reči bile? Jedno rešenje je bilo
da se razviju tekstološki metodi koji će omogućiti savremenim
naučnicima da rekonstruišu izvorne reči, kako bi se iznova
pokazalo da je osnov vere pouzdan. Taj teološki program ležao
je u osnovi mnogih napora, posebno u Engleskoj i Nemačkoj,
da se iznađu dobri i pouzdani metodi rekonstrukcije izvornih
reči Novog zaveta iz brojnih njegovih prepisa prepunih grešaka
koji su preostali do danas.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Tuesday, 2012-01-24, 8:28 AM | Message # 43 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| NAŠA TRENUTNA SITUACIJA
Dok je Mil poznavao ili istražio nekih sto grčkih rukopisa da bi
otkrio svojih trideset hiljada varijanti, mi danas poznajemo
daleko, daleko više. Prema poslednjem računanju, otkriveno je
i katalogizovano više od sedam hiljada i petsto grčkih rukopisa.
To je sedamdeset pet puta više nego što je Mil znao u 1707.
Tih sedam hiljada i petsto rukopisa uključuju sve - od
najmanjih odlomaka rukopisa - veličine kreditne kartice - pa do
veoma obimnih i veličanstvenih dela, sačuvanih u celini. Neki
od njih sadrže samo jednu knjigu Novog zaveta; drugi sadrže
malu zbirku (na primer, četiri jevanđelja, ili Pavlove
poslanice); veoma malo ih sadrži čitav Novi zavet. Pored
toga, postoji mnogo rukopisa različitih ranih verzija (=prevoda)
Novog zaveta.
Ti rukopisi po starosti variraju od početka drugog veka (jedan
mali odlomak, zvani P52, koji sadrži nekoliko stihova iz I
poslanice Jovanove 18) do šesnaestog veka. Po veličini se
znatno razlikuju: neki su mali prepisi koji mogu da stanu u
šaku, kao što je koptski prepis Jevanđelja po Mateju, zvani
Šeidski kodeks, veličine 10x2,5cm; drugi su veoma veliki i
impresivni primerci, među kojima je već pomenuti Sinajski
kodeks, veličine 37,5x34cm, što je veoma velika površina kada
se potpuno otvori. Neki od tih rukopisa su jeftini, žurno
napravljeni prepisi; neki su zapravo prepisivani na već
korišćene strane (dokument sa njih je izbrisan i tekst Novog
zaveta napisan na izbrisane strane); ostali su izuzetno raskošni i
skupi primerci, uključujući i neke pisane srebrnim ili zlatnim
mastilom na pergamentu potopljenom u purpur.
Po pravilu proučavaoci govore o četiri vrste grčkih rukopisa.
(1) Najstariji su rukopisi na papirusu, pisani na materijalu
izrađenom od papirusne trske, važnom, ali jeftinom i
upotrebljivom materijalu za pisanje u antičkom svetu; oni
datiraju iz drugog do desetog veka. (2) Majuskule (=sa velikim
slovima) rukopisi načinjeni od pergamenta (=životinjska koža;
ponekad zvana i vellum), nazvani tako po velikim slovima,
donekle nalik na naša velika slova, kojim su pisani; oni
većinom datiraju iz četvrtog do devetog veka. (3) Minuskule
(=sa malim slovima) rukopisi takođe načinjeni na pergamentu,
ali pisani manjim slovima, koja su često kombinovana (bez
podizanja pera sa stranice) u pisanje koje je neka vrsta grčkog
ekvivalenta kurzivnog pisma: oni datiraju iz devetog veka i
kasnije. (4) Lekcionari su obično po formi takođe minuskule,
ali umesto da se sastoje od knjiga Novog zaveta, oni sadrže,
određenim redom „odlomke" uzete iz Novog zaveta za
korišćenje u crkvi svake nedelje ili svakog praznika (nalik na
lekcionare koji se koriste u crkvama danas).
Pored tih grčkih rukopisa, mi znamo za oko deset hiljada
rukopisa latinske Vulgate, a da i ne pominjemo rukopise na
drugim jezicima, kao što su sirijski, koptski, jermenski,
starogruzijski, crkvenoslovenski i slično (prisetite se da je Mil
imao pristup samo nekolicini antičkih verzija, a i njih je
poznavao samo u njihovom prevodu na latinski). Pored toga,
imamo spise crkvenih otaca, kao što su Kliment Aleksandrijski,
Origen i Atanasije od Grka, i Tertulijan, Jeronim i Avgustin od
Rimljana - a svi oni citiraju tekstove Novog zaveta na
određenim mestima, pa tako omogućuju da rekonstruišemo
kakvi su bili ti rukopisi (danas uglavnom izgubljeni).
Sa tim obiljem dokaza, šta možemo da kažemo o ukupnom
broju varijanti koje su poznate danas? Naučnici se u svojim
procenama znatno razilaze - neki kažu da postoji 200.000
poznatih varijanti, neki kažu 300.000, neki 400.000 i više! To
ne znamo pouzdano zato što, uprkos impresivnom razvoju
kompjuterske tehnologije, niko još nije uspeo da ih sve
prebroji. Možda je, kao što sam ovde ukazao, najbolje da
jednostavno tu stvar prikažemo poređenjem. Postoji više
razlika među našim rukopisima nego što ima reči u Novom
zavetu.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Tuesday, 2012-01-24, 8:31 AM | Message # 44 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| LOBEGOT FRIDRIH KONSTANTIN FON TIŠENDORF
Dok su naučnici poput Bentlija, Bengela i Lahmana
profinjavali metodologiju koja će se koristiti u proučavanju
različitih varijanti rukopisa Novog zaveta, u bibliotekama i
manastirima, kako na Istoku, tako i na Zapadu, redovno je
dolazilo do novih otkrića. Jedan devetnaestovekovni
proučavalac, koji je bio najprilježniji u otkrivanju rukopisa
Biblije i objavljivanju njihovih tekstova, imao je interesantno
ime - Lobegot Fridrih Konstantin fon Tišendorf (Lobegott
Friedrich Constantine von Tischen-dorf, 1815-1874). Dobio je
ime Lobegot (na nemačkom - slava Bogu) jer je pre njegovog
rođenja njegova sujeverna majka videla nekog slepca i uplašila
se da će se zbog toga njeno dete roditi slepo. Kada se on rodio
potpuno zdrav, ona ga je posvetila Bogu i dala mu njegovo
neobično prvo ime.
Tišendorf je bio neuobičajeno prilježan istraživač, koji je svoj
rad na tekstu Novog zaveta video kao sveti, od božanstva
određeni zadatak. Jednom je napisao svojoj verenici (u svojoj
dvadeset i nekoj godini): „Suočen sam sa svetim zadatkom,
borbom da povratim izvorni oblik Novog zaveta".20 Taj sveti
zadatak on je nastojao da ispuni locirajući svaki rukopis,
uvlačeći se u sve biblioteke i manastire koje je mogao da nađe.
Nekoliko puta je obišao Evropu i „Istok" (ono što bismo mi
nazvali Srednjim Istokom), nalazeći, transkribujući i
objavljujući rukopise kud god bi pošao. Jedan od njegovih
najranijih i najpoznatijih uspeha ticao se jednog rukopisa koji
je već bio poznat, ali niko nije bio u stanju da ga pročita. To je
Codex Ephraemi Rescriptus, smešten u Nacionalnoj biblioteci
u Parizu. Taj kodeks je izvorno bio grčki rukopis Novog
zaveta, ali je izbrisan u dvanaestom veku kako bi se njegove
stranice od pergamenta mogle iskoristiti da se na njima napišu
neke propovedi sirijskog crkvenog oca Jevrema. Pošto stranice
nisu bile potpuno izbrisane, nešto od teksta koji je stajao ispod
još uvek se moglo videti, iako ne dovoljno jasno da bi se
dešifrovala većina reči - čak i pošto je nekoliko vrsnih
istraživača učinilo najbolje što se moglo. Ali, u Tišendorfovo
doba bili su otkriveni hemijski reagensi koji su mogli da
pomognu da se otkrije tekst koji je bio napisan ispod.
Primenjujući pažljivo te reagense i polako krčeći put kroz tekst,
Tišendorf je uspeo da dođe do njegovih reči, pa je tako načinio
prvu uspešnu transkripciju tog ranog teksta i tako stekao za
sebe odredeni ugled među onima kojima je stalo do takvih
stvari.
Neki od takvih ljudi su se osetili pobuđenim da obezbede
finansijsku pomoć za Tišendorfova putovanja u druge evropske
zemlje i Srednji Istok, da bi otkrivao rukopise. Po svoj prilici,
njegovo najvažnije otkriće ticalo se jednog od zaista najbitnijih
rukopisa Biblije od onih koji su danas dostupni, naime
Sinajskog kodeksa. Priča o tom otkriću je stvar legende, iako o
tome direktno govori i sam Tišendorf.
|
| |
| |
| bibleboy | Date: Tuesday, 2012-01-24, 8:40 AM | Message # 45 |
|
Major general
Group: Administrators
Messages: 367
Status: Offline
| Tišendorf se zaputio u Egipat 1844., dok još nije napunio ni
trideset godina, i jašući na kamili konačno stigao u divljinu u
kojoj se nalazio manastir Svete Katarine. Ono što se tamo
dogodilo 24. maja 1844., ipak je najbolje opisano njegovim
sopstvenim rečima:
,,U podnožju planine Sinaj, u samostanu Sv. Katarine, otkrio
sam dragulj svih mojih istraživanja. Prilikom posete tom
manastiru u maju 1844., primetio sam usred velike sale jednu
veliku i široku korpu punu starih pergamenata; a bibliotekar,
koji je bio zadužen za informacije, rekao mije da su dve slične
hrpe papira, koje su se od stajanja ubuđale, već bačene u
vatru. Kakvo je bilo moje iznenadenje kada sam među tim
gomilama papira otkrio znatan broj listova jednog primerka
Novog zaveta na grčkom, koji mi je izgledao kao da je
najstariji od svih koje sam ikada video. Manastirska uprava mi
je dozvolila da uzmem trećinu tih pergamenata, odnosno oko
četrdeset tri lista, tim pre što su oni već bili spremni za
potpalu. Ali, nisam mogao da ih ubedim da se odreknu i
ostatka. Suviše živo zadovoljstvo koje sam pokazao navelo ih je
da posumnjaju da su ti pergamenti vredni. Transkribovao sam
stranicu teksta Isaije i Jeremije i naredio monasima da kao
religijsku vrednost čuvaju sve takve ostatke na koje bi mogli da
naiđu".
Tišendorf je pokušao da se dokopa ostatka tog dragocenog
rukopisa, ali nije mogao da ubedi monahe da se rastanu od
njega. Oko devet godina kasnije, on se vratio na isto mesto, ali
nije mogao da mu nađe ni traga. Potom se 1859. opet uputio
tamo, ovog puta pod pokroviteljstvom ruskog cara Aleksandra
II, koji se interesovao za sva hrišćanska pitanja, pogotovo za
hrišćanske starine. Ovog puta, Tišendorf nije našao ni traga od
tog rukopisa do poslednjeg dana svoje posete. Bio je pozvan u
igumanovu sobu i razgovarao sa njim o Septuaginti (Starom
zavetu na grčkom), a iguman mu je rekao: ,,I ja sam čitao
Septuagintu". On je pošao i iz ugla sobe izvukao jednu knjigu
umotanu u crvenu tkaninu. Tišendorf nastavlja:
„Odmotao sam tkaninu i na svoje veliko iznenađenje otkrio ne
samo one odlomke koje sam pre petnaest godina izvukao iz
korpe, već i druge delove Starog zaveta, potpuni Novi zavet, i
pored toga, Varnavine poslanice i deo Jerminog „Pastira".
Pun radosti, za koju sam ovog puta sebi naredio da je sakrijem
od igumana i ostale bratije, zatražio sam, naoko nehatno,
dozvolu da ponesem taj rukopis u moju spavaću sobu
dagapogledam na miru."
Tišendorf je smesta prepoznao šta je taj rukopis - najstariji
preživeli svedok teksta Novog zaveta: „najdragocenije
biblijsko blago koje postoji - dokument čija starost i važnost
prevazilaze važnost svih rukopisa koje sam ikad proučavao".
Nakon komplikovanih i dugih nagađanja, u kojima je Tišendorf
ne baš suptilno podsećao monahe na svog pokrovitelja, ruskog
cara, koji bi bio oduševljen poklonom kao što je jedan takav
redak rukopis i nesumnjivo bi uzvratio obasuvši manastir
finansijskim dobročinstvima, on je najzad uspeo da ih izmoli za
dopuštenje da odnese taj rukopis u Lajpcig, gde je o carevom
trošku pripremio njegovo bogato četvorotomno izdanje koje se
pojavilo 1862., na hiljaditu godišnjicu osnivanja Ruskog
carstva.
Nakon ruske revolucija, nova vlada, kojoj je trebao novac, a
nije bila zainteresovana za rukopise Biblije, prodala je Sinajski
kodeks Britanskom muzeju za 100.000 funti; on je danas deo
stalne postavke Britanske biblioteke, izložen na istaknutom
mestu u Sali za rukopise te biblioteke.
To je, naravno, bio samo jedan od mnogih Tišendorfovih
doprinosa oblasti proučavanja tekstova. Sveukupno je on
objavio dvadeset i dva izdanja ranih hrišćanskih tekstova,
uključujući osam zasebnih izdanja Novog zaveta na grčkom;
osam njegovih izdanja se danas smatraju pravom riznicom
informacija koje se tiču potvrđivanja grčkog teksta i dokaza o
verzijama za ovu ili onu varijantu teksta. Njegovu naučničku
produktivnost možemo proceniti iz jednog bibliografskog eseja
koji je za njega napisao jedan naučnik po imenu Rene Kaspar
Gregori: spisak Tišendorfovih izdanja zauzeo je dobrih
jedanaest stranica.
|
| |
| |
|
