Бог вам добро дао ,
АЗИМА
(гр.αζυμος, лат. азима, бесквасни (хлеб) , преснац). Употребу
бесквасног
хлеба у обреду Евхаристије цариградски патријарх Михаило Керуларије
(1000-1058) наводи као једну од "латинских јереси". У полемици између
Запада и Истока (ХI-ХIV), Латини који употребљаваху бесквасни хлеб
названи су "азимити". Источна Црква противи се употреби азиме за
евхаристијски
хлеб, аргументујући свој став овако: тоје остатак јудејске пасхе (Изл.
12,15-18; Пон. Зак. 16,4,8; Мт. 26,17); приликом установљења Евхаристије
(Мк. 14,22; 2. Кор. 11,23) Христос је узео "хлеб", то јест квасни хлеб;
апостоли и прва Црква нису узимали азиму (Дела 2,42); азима прасликује
смрт а не живот, док квасац представља душу у телу, односно непропадљиви
елемент (Јн. 6,31,35,48, 51); употреба азиме
изврће смисао Тајне
Вечере, јер би она била проста пасхална вечера а не установа
Евхаристије, Тајне Новога Завета; употреба азиме указује на посебну
евхаристијску западну теологију.
У полемици са Јерменском црквом,
која такође употребљава бесквасни хлеб, византијски теолози (нарочито
Никита Ститат 1005-1092), доводе у везу употребу азиме и аполинаријевску
христологију Јермена. Азима подразумева аполинаријевство, јерес која
оспорава да је Исус Христос, као човек, имао душу.
Једна одлука
Флорентинског Сабора (1439) елиминише проблем азиме с листе контроверзи
између Запада и Истока, допуштајући да се и квасни и бесквасни хлеб могу
узимати у евхаристијском чину. У православној литургијској пракси
евхаристијски
хлеб треба да буде квасан, као символ људске природе Исуса Христа,
одуховљене и нераспадиве. Обични квасни хлеб прасликује људску природу и
показује Христову сасуштаственост са нашим човештвом.
Са поштовањем грешни монах Иринеј
