34) Слушам пре неки дан председника Александра Вучића то јест његов говор у вези Косова у Скупштини Србије, у којем је рекао нешто јако чудно. Вели: ''покажите ми тог јунака, тог Обилића, где је он''. Први је дан месеца Јуна 2019. Сунчано је и поветарац пири. Изгледа да ми ветар шапуће да нешто напишем поводом те реченице нашега председника. Има у Србији Обилића само не могу да дођу до изражаја, јер су висока места заузели антиобилићи којих је до сада било на претек. То су они који гледају да за време свога мандата збрину себе и своју породицу, а за народ их није ни мало брига.
Непосвећени државници и политичари су смрт за народ. Ево да на једном примеру илуструјем ту политику. Сећам се било је то у бањи Кањижи деведесетих година прошлога века. Био сам на рехабилитацији у тој установи. Стицајем околности нашао се тамо и генерал Панић који је у пратњи неколико војника дошао на краћи одмор у бању. А био је тамо и један младић који је учествовао у заузимању Вуковара и који је у тим ратним операцијама остао инвалид без ногу. Били смо у базену заједно и младић је упитао генерала ''зашто је српска војска морала да се повуче из Вуковара''? Добио је објашњење да је то морало да се учини из стратешких разлога, јер би у супротном западне силе уништиле Србију. Шта рећи на такав одговор? Драги генералу у рат се не улази ако га не можеш ни теоријски добити. То је била глупа ратна тактика ''напред назад'' покојног председника Милошевића. Касније сам у базену разговара са дотичним младићем о томе и рекао сам му да су политичари изманипулисали и жртвовали људе ни за шта, са чим се он сложио да је то истина.
Шта би један ''Обилић'' урадио када би којим случајем сео на престо Србије не знам, али знам шта бих ја предузео? Пре свега уклонио бих закон о забрани изградње нуклеарки, јер продани политичари су то одмах урадили, а уран из института Винча проследили Русији. Затим би покренуо изградњу 7 нуклеарки, три на Дунаву, три на Сави, и једну на Тиси. Србија би тиме добила готово бесплатну електричну енергију за привреду и грађане. То би истовремено имало и ефекат одвраћања од напада страних сила на Србију, јер ако би којим случајем била погођена која од тих централа то би могло да угрози целу Европу. Такви пројекти када би се остварили би последично подигло стандард грађана и економију на веома висок ниво, тако да би Србија постала економски џин Европе. Улагања у здравство и науку биле би на првом месту. То би омогућило развој одбрамбених система који би били толико моћни да ни метак не би могао да уђе у Србију, а камо ли неки балистички пројектил или авион. Потом би увео органску пољопривреду као примарну грану економије. Забранио бих увоз прљавих технологија и ГМО хране. Подизањем здравственог стања на много виши ниво подигао би се и наталитет у Србији. Капиталним улагањима у вештачку интелигенцију ослободио бих грађане робовског рада, тако да би многи добили прилику да се посвете креативним занимањима. Једном речју применио бих све оне принципе које сам изнео у својој књизи Разматрања економских порука Старог и Новог Завета, а коју заинтересован читалац може наћи на сајту Ударна снага истине.
35) У Суботици постоји једна зграда која је одличан пример како појединац, грађанин једне земље не може да истера правду против државе. Држава је увек у праву и када није. Наиме, ради се о стамбеном објекту који зову ''зграда наменског смештаја'', а зову је и ''зграда заштићеног становања'', при томе нико не зна у чему је заштићена. У време када је у Србији био откуп пензионерских станова сви станови су дати на откуп осим наведене зграде, он је била изузета. Са Ју Тјуба преузео сам видео материјал у коме се даје оваква репортажа о дотичном објекту: ''Намењена је пензионерима, онима са ниским примањима који за радног века нису стекли кров над главом. Иако многи мисле да она припада суботичком Геронтолошком центру то није тако већ две деценије. Све до 1997 године зграда јесте била у систему социјалне заштите и припадала је Геронтолошком центру, када је њено власништво пренесено на ПИО фонд. И од тада њен статус лебди ни на небу ни на земљи, јер иако није власник за текуће одржавање објекта задужен је Геронтолошки центар. Према речима директора установе Ненада Иванишевића заједно са градом и фондом ПИО покушава да се пронађе најбоље решење.'' Директор каже: ''Једно је решење да ПИО фонд преузме ту зграду у потпуности, а друго решење за које мислим да би можда било адекватније јесте да се на одређено време она уступи Геронтолошком центру, јер постоји заинтересованост канцеларије за јавна улагања, а све преко града Суботице да се уложе значајна средства да та зграда буде финкционална као што је и сама зграда Геронтолошког центра и да она са своја 124 стана постане саставни део једне посебне категорије а то је категорија високог смештаја где бисмо могли да пружимо управо нашим грађанима смештај и у ту зграду.'' У међувремену проблеми су се овде нагомилали, станарима су кирије и режија веома високи, док је с друге стране ''зуб времена'' учинио своје, иако функционалана, зграда сада захтева озбиљну и темељну реконструкцију.''
Да читалац не би био заведен лепо увијеним речима описаћу укратко како је ствар ишла са том зградом. Када би настао неки проблем у згради, то би обично био неки квар, рецимо прокишњавање и слично, према уговору Геронтолошки центар је био дужан да отклони проблем. Међутим, од 1997 па на овамо када би се станари обратили Геронтолошком центру, они би рекли идите у ПИО фонд јер су они власници те зграде, а када би послушали и обратили се Фонду тамо би рекли: ''па коме плаћате станарину'', Геронтолошком центру одговорили би станари, па онда обратите се њима, узваратили би из Финда, и тако у круг до дана данашњег, а сада је 2019. Драги читаоци, реч је о невероватном дугогодишњем малтретирању и мучењу људи и то претежно особа које су или старе или веома болесне, будући да су услови конкурса за доделу пензионерских станова такви да онај ко има веће здравствене проблеме добија и више бодова, што значи бољу позицију на ранг листи. У међувремену настао је један проблем који не годи Геротолошком центру, наиме, све је више празних станова, јер је кирија скоро досегла тржишни ниво пошто сваких 6 месеци надлежно министарство подиже цену. Многи немају довољно високу пензију да би конкурисали, а други који имају неће да конкуришу јер им се не исплати. Ево зашто: режија је већа него у обичним зградама, а разлог томе су извесне просторије које зграда дели са Геронтолошким центром и са поликлиником која је у тој згради отворена. ПИО фонд је станарима који су се жалили често давао образложење да је он власник, али да је сва права пренео на Геронтолошки центар и тиме је стално скидао одговорност са себе, а ова задња установа се никада није у потпуности држала уговора са корисницима. Посебна прича је био проблем са грејањем станова. Топлана неће да чује за проблеме даље од подстанице, а у Геронтолошком центру су често дизали руке говорећи да они са тим немају ништа, тако да су се сироти станари често смрзавали, а рачуни су наравно стизали уредно. То је била невиђена пљачка. На тај начин је из чепова пензионера током времена много новаца извучено, а до данас за то кривично дело није нико ни споменут.
36) ''Греши жестоко, али и веруј још жешће.'' Ову познату реченицу једног од реформатора, цитирао је стари проповедник, гост из Мађарске, јуче 2.5. 2019 године у Баптистичкој цркви. Рекао је да протестантизам има погрешно разумевање ''милости.'' Објаснио је затим да је милост начин на који се људи спасавају. У прилог те тврдње навео је Јаковљеву посланицу где апостол вели да је ''вера без дела мртва.'' Нагласио је да баптисти који су настали око 100 касније имају боље схватање Божије милости него протестанти.
Етимологија. ''Црквенословенски израз благодат значи „дато добро“, „даровано добро“ које је од Бога. Превод је грчког израза харизма који се данас користи у нешто другачијем значењу. У западној теологију се харизма углавном преводи као Божја милост.''
''Постоји одређена напетост између идеје да је Божја милост довољна да искупи сваки грех и идеје да милост не ослобађа човека одговорности да се понаша исправно.''
Википедија
По мом мишљењу треба жестоко веровати и жестоко не грешити.
37) Познајем једног земљака који се бави истраживањем Светог Писма. Од младости тиме се бави и о томе мисли, а сада му се чини да је даљи од истине него икада што је пре био. Главни циљ живота који се човеку по природи намеће и који је у складу са општим схватањем света, није постигао. Који циљ, вероватно се питате? Мислим пре свега на атеистичи став који је доминантан у свету, а то је да се човеков живот продужује кроз живот његове деце. Другим речима, треба достићи полну зрелост и оставити иза себе потомство. Грешка у таквом погледу на свет је баш у томе што су средства за живот као што су једење, пијење, женидба и удаја, постали циљеви живота. Бракови засновани на тим принципима се пре или касније распадају. У међувремену свим силама живети што је могуће више хедонистички, по оној народној: ''живот је кратак, ватај батак.'' Међутим, схватање земљака о коме пишем је посве другачије, он држи да је смисао у изградњи личности према узору који је дат у Светом Писму. Тај тип личности је тешко описати јер није карактеристичан и не припада вићини. Специфичност код њега, ако га желим описати, је та што он има да се библијски изразим ''жалац у месу'', што компликује опис профила његове личности. Та оптерећеност је готово сигурно и проузроковала да није остварио оно што свет држи да треба остварити по сваку цену, а које сам горе навео. Ипак никада га нисам чуо да се оправдавао тиме. Његови неуспеси били би неупоредиво катастрофалнији да му Вишњи није притекао у помоћ да оствари право на породичну пензију и право на коришћење стана, дакле два важна права за живот, а то су кров над главом и извор прихода, без чега би највероватније одавно скончао у неописивој беди. Зашто тако мислим? Његов најближи сродник, а то му је сестра, је једном приликом дошла у госте њему и мајци. Мајка је лежала на кревету у кухињи, стара жена, оболела од дијабетеса са ампутираном ногом, а он је у соби такође лежао у кревету, јер је у то време имао тежи напад своје болести па је сестра дошла као са намером да им помогне, а у ствари је дошла да се свађа, јер му је рекла ''ваљда ћеш оставити стан мојој ћерки'', а стан уопште није у власништву мог земљака, него хипотетички ако би се једнога дана омогућио откуп. Тада је земљак скоро доживео слом нерава. Ово је занимљиво са духовне тачке гледишта, јер показује сву погубност материјалистичког погледа на свет. Она, његова сестра, није се постарала да њена ћерка стекне духовно богатство, зрелост личности, него у свом безумљу бори се за туђе материјалне ствари, које уз то нису ни реалне, него су само потенцијалне, не би ли себи и својој ћерки сакупила некретнина у што већој мери. Класична грабежљивост најпримитивније врсте. Незнање да је неразвијеност личности главни узрок што је човек несрећан и неуспешан. Са жаљењем морам да кажем да ће такво понашање и занемаривање стицања особина јаког карактера, имати за резултат животни неуспех и код ње и код њене ћерке. То је космолошки закон, чије дејство многи не схватају. Уколико човек не нађе еквилибријум (равнотежу) између својих могућности и жеља и не усклади живот са поменутим законима, животни неуспех је неминован. Само је јако тужно што су многи невине жртве лошег васпитања од стране родитеља. Већина родитеља мисле да чине велико добро тиме што својој деци остављају позамашна материјална добра, при чему не бирају средства да би то постигли. Често се не обазиру на то да и други имају право на живот и срећу, него гледају да што више искамче и ту искамчену имовину оставе свом потомству, а не знају да тиме чине својој деци медвеђу услугу. Последице тога не могу да буду добре. Читалац који ово буде икада прочитао нека зна да је овај чланак написан из најбоље намере и са најчистијим мислима.
38) Имам утисак да сам много бољи у писању него у причању. У овом параграфу покушаћу да опишем концепт Тројства који је очигледно присутан у Светом Писму. Сви они који помно изучавају то питање знају да аргументи који доказују да је Бог тројичан претежу над аргументима да је једноичан. То је можда био и разлог што је аријанство осуђено као јерес. Опште је признато да Бог има одређене атрибуте. Ако их има то значи да постоји вишеструкост особа или начина постојања или више центара свести унутар божанског бића. Објаснићу то пластично. Замислимо једног човека, хомо сапијенса, разумног човек. Као такав он има одређене особине које му омогућавају да поред тога што је разуман, буде и супруг, али и тата. Где год тата иде, иде са њим и супруг, али иде и разуман човек. Они никада не иду одбојено. Када поставе себи циљ сва тројца иду ка том циљу као једно биће. То нису три човека. Веома је занимљиво, да исти атрибути чине да разуман човек буде и супруг и тата. Аналогија са људским бићем је по мени најбоља од свих које су ми до сада падале на памет. Али пазите, ово што сам изнео није дефиниција Бога, то је објашњење концепта Светог Тројста које је мени прихватљиво. У разумевању тога концепта мени је донекле помогло знање које сам стекао студирајући хемију. Те студије сам напустио, а онда сам уписао Економски факултет који сам и завршио. Ипак, остала су ми нека знања из тог времена, а једно од њих је ово: ''водоник је исходишна материја из које су нуклеарном фузијом настали сви остали елементи.'' Ако је то тако на атомском нивоу онда исто тако мора бити и на субатомском нивоу постојања материје. Све је од једног и све се враћа у једно. Према томе, уколико је творевина одраз Бога онда по логици и сам Створитељ је Једно, иако постоји вишеструкост особа унутар Њега. Унитаријанци да би оспорили тројичност Бога, непрестано се позивају на стихове који указују на људску природу Исуса Христа. Наш Господ је више пута о себи говорио као о ''Сину Човечијему.'' Он као да се хвалио са тиме. То његово хваљење својим понижењем је разумљиво када се узме у обзир целокупна концепција Светог Писма и Плана спасења. Наиме, Он је понизио самога себе да бисмо се ми узвисили. Његови апостоли га такође у својим посланицама називају човеком. Није поштено од стране ''једноичара'' што се позивају само на тај аспект Христове личности, а истовремено заобилазе онај други који говори о његовом божанском пореклу. Када су Исуса Христа питали ко је он, ево шта је одговорио:
Jovan 8,25 Tada mu govorahu: ko si ti? I reče im Isus: početak, kako vam i kažem.
(ДК)
Исту тврдњу имамо и у стиховима који експлицитно говоре о Богу. Ево да и њих наведем:
Otkrivenje 1,8 Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jest, i koji bješe, i koji će doći, svedržitelj.
(ДК)
Otkrivenje 1,10 Bijah u duhu u dan nedjeljni, i čuh za sobom glas veliki kao trube koje govoraše: ja sam alfa i omega, prvi i pošljednji;
(ДК)
Otkrivenje 1,8 Ja sam Alfa i Omega, govori Gospodin Bog - Onaj koji jest i koji bijaše i koji dolazi, Svevladar.
(ЈБ)
Otkrivenje 1,10 Zanijeh se u duhu u dan Gospodnji i začuh iza sebe jak glas, kao glas trublje.
(ЈБ)
Неко ће сигурно запазити да овде имамо различите варијанте задња два стиха. Али, те разлике иако постоје не мењају смисао, јер ако у једној варијанти 8 стиха нема израза ''почетак'', ипак постоји израз ''алфа'', који упућује да стих треба схватити као да се термин ''почетак'' подразумева. Што се тиче наводног ''додатка'' у 10 стиху ни он није сувишан и не мења смисао.
39) Постоји једна чудна врста бола. Особа која је погођена њиме има неиздржљиву потребу да се непрестано љуљушка. Наиме, као да то ритмично помицање за трен умањује интензитет бола. Али ту постоји један проблем, јер та краткотрајна ''награда'' има за последицу продужење укупног трајања епизоде бола, јер се препоручује строго мировање, будући да је реч о болу који је проузрокован зглобним крварењем. Пошто се ради о унутрашњем крварењу, изливена крв притиска околна ткива зглоба и тиме омета нормалну циркулацију. То објашњава сталну потребу таквог болесника да се љуљушка, јер гибање олакшава проток крви, али као што већ рекох то има и своју негативну страну тако да се та два учинка међусобно потиру. Медицинари тврде да бол има улогу да нам сигнализира опасност и да је он у том смислу потребан, да има заштитну функцију. Та улога бола се умањује ако пијемо аналгетике. Њихово узимање може да проузрокује поред осталих нус појава и веће повређивање, јер пошто је бол ублажен дозвољавамо себи већи обим покрета. Призор који такав паћеник емитује на околину када је нападнут том врстом бола је траги - комичан, што још више повећава муку коју дотични подноси, јер то дрмуцкање другима изледа смешно. Писац овог чланка је у младости често трпео такве болове. Када би му се то зло дешавало, његов тата знао је да каже: ''ено, опет је почео да зеза.''
40) Синоћ, 9.6.2019 године изнео сам своју илустрацију објашњења доктрине Тројства извесном члану са скајпа, одговор је био: ''да, али то су моје улоге, ја могу да будем и брат'', на шта сам ја такође одговорио са ''да.'' Да би читалац ових редова добио јаснију слику какву сам ја то илустрацију предочио укратко ћу је описати: затражио сам од дотичног да узме себе као пример јер је он: 1) хомо сапиенс, 2) супруг (муж) и 3) тата. Затим сам му наложио да замисли своју ћеркицу која говори: ''тата ја сам гладна''. Потом сам прешао на објашњавање да тата када креће у акцију да прибави детету храну, са њим иде и супруг, али такође иде и хомо сапиенс. Сва тројца иду истовремено, из напомену да то нису три човека, него један човек. Наиме, оставио сам саговорнику простор да до коначног закључка дође сам без туђе помоћи. На претходној конференцији исти члан је рекао да воли са мном да дебатује. То је по свему судећи зато што ја увек настојим да ономе ко полемише са мном дам иницијативу уз сачекивање да дотични сам дође до решења, никако не покушавајући да му наметнем оно што мислим да је истинито, него максимално уважавајући његову интелигенцију, чекам да властитим снагама дође до резултата. Заправо ја у таквим разговорима другој страни упућујем само импулсе и ништа више.
Колико је Свето Писмо прецизно показује Матеј 28:19 где се користи израз ''име'', а не ''имена'', дакле једнина. То показује да је божанска тријада стављена под једним именом, а не под три имена. Такође, та чињеница савршено објашњава зашто су апостоли крштавали само под једним именом, Исусовим. (в. Dela 2,38 ) Муслимани сматрају хришћане политеистима који верују у три Бога и били би у праву да Библија није јасно дефинисала да у Богу постоје атрибути који чине Његов битак што омогућава бишеструкост особа унутар природе Божије. Још само треба рећи да људске илустрације не могу да дефинишу Бога оне само олакшавају наше разумевање појединих концепата које налазимо у Писму. Као што смо видели момак је дошао до фамозног открића, а да тога у први мах можда није био ни свестан. Па то је дивно. Када се тако разговара ту нема пораженог ни победника, него обојца стижу на циљ. То је метод који СКЛВИ треба да упражњава. Ја сам га назвао аикидо теолошки метод, јер у тој борилачкој вештини користи се кретање и енергија противника без наношења озбиљних повреда било нападачу или ономе који се брани. Дакле, треба употребити интелектуалне способности саговорника да би се дошло до одговора који задовољава библијске критеријуме.
U svojoj knjizi Poslenica Hebrejima, H. Orton Wiley daje komentar o Božjim mislima i izrazima:
Ideje nastaju u svijesti kao što biljke proizvode biljke, a životinje stvaraju životinje. Razlika je u tome što je u umu stvaranje duhovno. Ideja ili misao, prije nego je izgovorena, je unutarnji rad; iako udaljena od duše, ona nije od nje odvojena. Svijest može stvoriti misao bez da izgubi nešto od same sebe. Stoga je Riječ ili Sin iste dobi ili iste vječnosti kao i Otac. Otac ne postoji prvo, pa tek onda misli; jer kao Osoba, Bog nije nikada bez misli. I ta misao ili Riječ Božja kao Sin je isto tako udaljena od njega, a da nije odvojena od njega, na isti način na koji je i moja misao udaljena od moje duše. Kao što se predmet ispred ogledala ogleda i otkriva sebe bez uništavanja originala, tako je na beskrajno uzvišen način Sin vječno stvoren od Vječnog Oca; i iako udaljen, on nije odvojen od njega, te on nikada ne umanjuje savršenosti Oca.
(1984,33-34).
Ево још један пример. Ми често за лепу жену кажемо да има атрибуте женствености уколико је танковијаста, висока, бела, и румена. Све те особина и многе друге чине је сексипилном и омогућавају јој да оствари вишеструкост свога бића у оквиру једне жене. Исто тако и у Богу постоје многи атрибути који му омогућавају да се испољи на више начина. Нама су у Светом Писму откривена три: као Отац, као Син и као Свети Дух. Зато антитроичари свим силама настоје да убеде свет да су неки од стихова у Библији који недвосмислено указују на троичност Божанства унутар једног Бога, убачени накнадно, да су апокрифни, јер они управо јасно објашњавају како тај концепт треба разумети. То су пре свега ова два стиха:
Matej 28,19 Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i svetoga Duha,
1. Jovanova 5,7 Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Riječ, i sveti Duh; i ovo je troje jedno.
На крају овог чланка прокоментарисао бих одговор члана скајп конференције са почетка текста. Као што смо могли да прочитамо он је својим одговором указао на чињеницу да човек може имати више од три улоге у свом животу. То је тачно, али постоје три главне улоге из којих се изводе све остале. Слично као што простор има три димензије: ширину, дужину, и висину, али не заборавимо да између тих димензија можемо извући и међукоординате. Другим речима, када то начело применимо на илустрацију коју сам понудио, произилази следеће: да којим случајем хомо сапиенс по својој природи није сексуално биће, ''шипак'' би ми могли да будемо нечија браћа или сестре.
41) Вече је 19. 6. 2019. Управо сам вечерао, гледам кроз прозор собе лежећи на каучу, у мислима ми долази једна сцена која се десила пре двадесетак година. Лоше сам се тада осећао, нешто сам био ''уфитиљио.'' Комшиница преко пута долази код мене и седа ми на кревет. Казује ми: друг мој, а онда ме је нежно пољубила најпре у чело, а затом у врх носа, па онда у десни образ, па у леви, говорећи: у име Оца, Сина, и Светога Духа, Амин. Какав диван гест, какав прелепи поступак. Бог је благословио.
42) Синоћ 28.6.2019 СКЛВИ је имала једну веома смирену али по донетим ставовима и закључцима необичну конференцију. Неки од нас су је доживели конфузно. Један од млађих чланова је изјавио да су за њега те ствари о којима смо причали веома збуњујуће и брзо је отишао. Други је рекао да не може да нас слуша и да мора да иде, али је ипак остао до краја. Мало, свега неколико чланова је било присутно. Тумачили смо посланицу Галаћанима са освртом на Матеја 5. Истина је да верске теме могу да изиритирају човека ако су од оних тешких па ако се ради о некоме ко је психофизички слабије конституције или је болешљив, могу изазвати погоршање здравственог стања. Тумачење наведене посланице је ишло глатко све док известан члан није реферирао на Матеја 5. Одмах потом је дошло до извесног размимоилажења у гледиштима. Испоставило се да не разумемо довољно разлику између Христовог Закона и Мојсијевог Закона. Сложили смо се да можемо ставити знак једнакости између та два Закона. Такође смо се усагласили да је Христов Закон уписан у срцу за разлику од Мојсијевог који је написан на камену. Даље, констатовали смо читајући поједине стихове из 5 поглавља Еванђеља по Матеју, да је Христос у извесној мери пооштрио и проширио Декалог. Занимљиво је да Исус није поменуо ни једну заповест са прве плоче у Матеју 5. Од стране Јеховиних сведока се даје овакво објашњење: ''Људи нису имали проблем у односу према Богу него у међуљудским односима.'' Необично је то ипак, јер је Он неке од заповести са друге плоче пооштрио и проширио, а са прве није ни једну једину поменуо. Но касније је све сажео у две заповести цитирајући Стари Завет. Јевреји нису имали проблем са прве четири заповести. Обожавали су у храму једино Јехову, нису израђивали идоле, светковали су суботу и остале празнике. Али међусобан однос им је био лош. Међутим, Христос је од проповеди на гори и у осталим приликама, објашњавао дубину узрока због којег долази до греха и начела, темељне истине на којима почива закон. (в. Ефежанима 2:15) Понекад помислим у себи да је Исус пропустио да прошири рецимо 4 заповест која се односи на дан седми. Замишљам да је требао да каже: ''чули сте како је казано старима: 'сећаћеш се дана шабатног', али ја вам кажем нека вам сваки дан буде шабат'', али не налазимо никакве допуне у том погледу. Битно је разумети разлог посвећења седмог дана, ако се ставља акценат на физичком одмору, тада се промашује смисао. Ево једног тумачења од стране мог фејзбук пријатеља иначе припадника Јеховиних сведока па ви процените да ли је то по Писму или није:
''Božji cilj je bio da njegov narod, koji je bio tijelesan i kao mala dijeca, bar malo uči o duhovnosti... to je mogao postići da postavi bar jedan dan u tijednu... toliko je dovoljno, i previse, jednom tijelesnom čovjeku biti posvećen duhovnosti...
Bog je to znao...
Znao je da jedan dan u tjednu mogu biti fokusirani na duhovno...
Ne više...
Inače, da je postavio više od jednoga dana, tijelesni ljudi ne bi kvalitetno mogli biti fokusirani na duhovno...
To bi im bilo previse...
Ako se iz toga kuta gleda na zakon subote, onda se dolazi do razumijevanja zašto je dana i zašto je tako koncipirana...
Biblija kaže da se Bog stao odmarati sedmi dan...
Kasnije se kaže da i dalje radi...
Poanta je da se stao odmarati od materjalnih dijela, ali se poslom posvetio duhovnome, u kontekstu razvoja čovječanstva do duhovnog i moralnog savrsenstva...
Po istom nacrtu je dana subota...''
43) ''Теби разговор са мном може да нашкоди'', рекао ми је пре доста година начелник Завода за трансфузију крви у Зрењанину Марко Рајић. Да је тако нешто могуће у то нема сумње, али је господин промашио, јер оно што би он мени могао да каже чак и ако је то што би рекао била крајње нежељена стварност мени не би могло да нашкоди ни у сновима, а камоли на јави. Дотични је услед сенилности помешао лончиће говорећи једно а мислећи на нешто друго, наиме на гадну појаву када једна особа говори другој такве речи које су у толикој мери неправедне да код те друге особе изазивају неописиви гнев који може да резултује чак и убиством. Снага иритантности таквих речи је сразмерна величини неправедности која се њима изражава. Такве појаве спадају у најопасније ствари у људском животу од којих се треба чувати и избегавати их на све могуће начине, јер оне производе мржњу која уништава и онога који мрзи и све оне око њега без обзира да ли су суделовале у тим полемикама или не. То је један од најгорих облика зла, гнусан, иритантан, одратан.
44) Питање сабата се једнако врти у мојој глави. Зашто? Биће да је то зато што још увек нисам дошао до одговора који би ме у потпуности задовољио. Ако кренемо од почетка свете историје коју имамо записану у Писму, налазимо да је Бог дефинисао седмицу својим стварањем неба и земље. Он је тада на крају тог периода благословио и посветио седми дан. И без обзира да ли је та прва седмица била дословни период од 7 дана као било која од садашњих седмица које круже од давнина, или је била период од 7000 година или 7 милиона година, Бог је тим извештајем успоставио модел временске јединице веће од једног дана, а мање од једног месеца. Касније видимо да су људи и пре давања закона на брду Синај користили седмични интервал времена у свом животу. Прочитајмо следеће стихове:
1. Mojsijeva 8,10 I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega.
1. Mojsijeva 8,12 Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.
1. Mojsijeva 29,27 Navrši nedjelju dana s tom, pa ćemo ti dati i drugu za službu što ćeš služiti kod mene još sedam godina drugih.
1. Mojsijeva 50,10 A kad dođoše na gumno Atadovo, koje je s onu stranu Jordana, plakaše ondje mnogo i vrlo tužno; i Josif učini žalost za ocem svojim za sedam dana.
Који закон је Јосиф држао у Египту, када га је фараонова жена мамила на секс? Божји морални закон. Седму заповест. (в.1 Мој.39:9) Дакле, Божји морални закон је био на снази и пре него што је записан на Синају.
Интервал времена од седам дана и сам седмични циклус потиче од Господа, то је очигледно, али да ли је последњи дан тог временског интервала, седми дан, сабат, већ тада био практикован као дан за богослужење, о томе немамо извештај. Од 2 Мој.16, сабат се појављује као дан одмора наложен од Јехове Бога. Потом сам Бог на каменим плочама уписује га као своје четврто казивање.
Crkveni oci nisu smatrali da su patrijarsi svetkovali sabat. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega je Jehova blagoslovio i posvetio dan sedmi око 2500 godina pre nego što će je uvesti kao instituciju? Vidi 2 Moj.15:26;16:23.
Sem toga moramo naći odgovor na pitanje koje zapovesti, i koja pravila, i koji zakon je Avram držao. Naravno na to je lako odgovoriti ako posegnemo za odgovorima u stilu: ''pa Božji zakon је држао''. Da, no primetimo da u stihu dole vidimo jednu kategorizaciju, a pošto nas konkretno zanima 4 zapovest, mi želimo da znamo da li je ona već bila uključena u taj zakonski kodeks? Vidi 1 Moj.26:5.
Читалац нека ми не замери што мало пишем на латиници па опет на ћирилици. Волим да шарам. Надам се да вам то не смета.
Цитираћу сада једног светковатеља суботе, иначе пријатеља са фејзбука:
Он каже: ''Subota je i data radi prepоznavanja pravog Boga tvorca, i jasno piše SJETI SE DA GA SVETKUJEŠ ; jel kada dođe sedmi dan, onaj koji svetkuje subotu odmah se i sjeti da je to dan kada je tvorac okončao stvaranje svega i nikako ne može vjernik pogrešiti da li je pravi tvorac u pitanju kojeg obožava ili ne! Zato je subota i znak i zaštita od lažnih Bogova i vjerovanja.
Isaija Božiji prorok je zapisao nadahnut i inspirisan Svetim Duhom, blago ČOVJEKU I SINU ČOVJEČJEM KOJI TAKO ČINI ČUVAJUĆI SUBOTU DA JE NE OSKRVNI .
DAKLE TAKAV ČOVJEK ĆE UVJEK ZNATI DA SLUŽI PRAVOM BOGU, TVORCU SVEGA VIDLJIVOG I NE VIDLJIVOG. JEL ČOVJEK U TAJ DAN POČINU OD SVIH DELA SVOJIH KAO I BOG OD SVOJIH ...'' (v. Isaija 56:2; Jevrejima 4)
Какав закључак човек може да изведе након горе изложеног? Ја ћу покушати да изведем свој, а ви изведите своје.
Укратко ћу описати сценарио који се мени намеће као валидан. Бог је тај који је успоставио седмични циклус времена. Људи су у почетку опонашали Бога као свог Оца те су практиковали да време рачунају служећи се јединицом коју је Он одредио. Касније постајући веома бежбожни напустили су многе моралне принципе укључујући и седмични циклус. У даљем току историје када је Бог изабрао свој особити народ, одредио је да седми дан буде ''сабат'', дан одмора и богослужења. Осим тога додао је сабату још једно значење поред сећања на стварање света, наиме да сабат буде Израелцима подсетник да су били робови у Египту и да их је Он ослободио, те им је зато заповедио да држе седми дан, суботу. Путујући даље кроз повест долазимо до Исуса Христа који је и сам држао сабат. Исто то су чинили и његови ученици и након Његовог повратка Оцу, што значи да их није учио да не требају да светкују сабат. Међутим, док је био на земљи Он је наговестио да им има много тога рећи али да они нису још били способни да понесу те истине. Очито је оставио да тај посао одради Свети Дух који је дошао као Његова замена на Педесетницу. Следећи тренутак у историји хришћанске цркве је било обраћење апостола Павла, изузетно образованог човека који је унео више светла у погледу питања сабата. За њега је она била ''сен добара која ће доћи, а стварност је Христос.'' (в.Кол.2:16) У Хебрејима посланици он пише да је остављен ''сабатизам'' народу Божјем. Ово може да се тумачи да је сабат есхатолошко питање, то јест да је то тренутак који ће се десити у будућности човечанства када ће верни коначно ући у Божји мир. У Новом завету се од 10 заповести из Декалога понављају 9, све осим једне, 4. Многи се питају зашто? Ја сам један од њих. У глави ми се врзма мисао да је разлог што се она поново не наређује тај што ми у садашњем психофизичком стању нисмо способни да га држимо. На пример, неко ко је инвалид и не може да ради, објективно није у стању да светкује сабат пошто та заповест обухвата и оних 6 претходних дана када треба делати.
У вези сабата постоји још једна зачкољица, а то је да ли је он превасходно дан за одмор или дан за богослужење и да ли недеља треба да буде замена за суботу или је то дан са потпуно другим садржајем? Већина хришћана се слаже да је недеља успомена на Христово васкрсење и тиме дан радости, а не само дан одмора и да она није и не треба да буде замена за суботу. Традиционално у народној религији она се узима као дан када се не ради. Можда забуну ствара наше погрешно разумевање времена као појма. Време је тајанствена четврта димензија, највећа од свих мистерија. Бог је створио институцију од времена, јер време не може да буде уклоњено од стране човека. Она је трајна као и сам свемир.
Написао
Милош Попадић