83) Пролазио сам данас 13. 10. 2018 лета Господњег вероватно најпознатијом улицом у Суботици, на клупи су седеле две младе жене или девојке ко ће их знати. Рекао бих да ме ни погледале нису, али зато су се јако загледале у једног пса са симпатичним курчићем, који је туда прошао. Да ли ја то цмиздрим над собом или сам можда љубоморан на једну уличну животињу? Не! Ја оплакујем судбину човечанства. Несрећу и моју и тих жена и свих животиња. Да ли би можда требао на некога да се љутим? Не! Љутња је знак слабости и поражености, а ја не желим да будем поражен, мој Боже.
84) Наводећи Еванђеље по Луки 12:49-53, пастор БЦ у Суботици је описао чуђење са једног предавања за време његових студија права. Наиме, професор је био започео своје излагање са наведеним стиховима и сви су били запрепашћени. Студенти су били шокирани одломком јер су се питали одкуд то да Исус учи да је дошао да донесе рат а не мир? Јер је опште познато да је подучавао да ће се само они спасити који мир граде. Слушајући то предавање ја сам одреаговао овако: ''Па онда је немогуће постићи мир.'' Након извесног разматрања тезе и антитезе дошли смо до прелепе синтезе која је објаснила привидну контрадикцију. Рекли смо да се ту ради о унутрашњем рату, а не о спољашњем. Другим речима, потребно је успоставити мир са Богом и тада аутоматски наступа и тај дуго жељени спољашњи мир. Ако би сви људи били у миру са Господом Богом онда би били у миру и међусобно, будући да то није случај долази до сукоба. Изгледа да је Исус учио да ми и не треба да будемо у миру са онима који нису у миру са Створитељем. Ми треба од таквих да се одвојимо колико је год могуће да се зло не би мултипликовало и разгранало.
Христос по свему судећи не жели да ми радимо на успостављању мира по сваку цену то јест по цену жртвовања мира са Богом. Он не жели мир по цену жртвовања своје истине, славе и части. Господу је очигледно такав мир одвратан. Велике силе овога света могу да изазову рат и да га зауставе. Оне то постижу политиком ''штапа и шаргарепе''. Ако желе рат убризгају велику количину новца одређеним снагама које имају војне интересе, или ако желе мир усмере новац ка онима којима је мир у интересу. Гажење истине зарад мира није света политика. Слађи је рат него да се истина и правда погазе.
85) Среда, 7. 11. 2018. Баптистичка црква. Настављамо са проучавањем Еванђеља по Луки. Пастор наводи 26 стих из 14 поглавља и даје класично тумачење да је Христ рекао: ''а више воли...'', а не ''а не мрзи...''. Јављам се за реч и дајем своје тумачење. Наиме, рекох пред свима да је можда Исус мислио да заиста треба мрзети своје родитеље који се супроте идеји хришћанства. Да је наш Господ у ствари на то циљао. Пастор се са тим сложио рекавши да је то могуће. Овде за потребе мојих читалаца на Нету дао бих своју подробнију интерпретацију наведеног стиха. Дакле, сматрам да је Исус имао на уму околност када неко одлучи да дође Њему али у томе нема подршку своје породице. То није ни мало иста ситуација као када се неко дете које је од рођења довођено у хришћанску заједницу и има верне родитеље те се само чека да још мало порасте и сазри па да се онда крсти. Пре тога оно се и није сматрало нимало удаљеним од заједнице, али у нашем примеру човека који долази да се тако изразим из другог света, ствар стоји другачије. Такав може да доживи да га се родитељи одрекну преко новина, да га имовински обезглаве, јер кажу наши стари Срби: ''док дишем не пишем'', а неки чак хоће и да убију своје дете. Стога сматрам да Исусове речи у том стиху треба узети дословно, јер да је мислио како кажу неки теолози он би тако и рекао. Мрзети не ваља. Али, ако човек мрзи своје родитеље јер они мрзе Бога онда је по мени та мржња оправдана. Таква мржња није опасна и није штетна. Штетна је она која изазива неурозе и психозе. Психолози кажу да те болести настају као поледица конфликта са особама које волимо. То се претежно и дешава у односима између деце и родитеља, у мушко женским односима и тако даље. Христос тражи од нас да се определимо, а не да будемо подељени, то јест да служимо и Богу и мамону.
86) Досегнуо сам нешто што мени личи на коначно разумевање проблематике ''шабата'' у хришћанству. Опште је познато да већи део Христових следбеника практикује да има недељу као свето време за богослужење. То је дан који они називају ''хришћанским шабатом.''
Проблематика везана за то питање може се описати најједноставније овако: Имамо Четврто Божије казивање које је за време Старог завета Бог исписао лично својим прстом на каменој плочи. Из стога је нормално да закључимо да је у питању начело од трајне вредности. Другим речима, оно је важило некада, важи и сада, а важиће и у вечности. Тиме желимо да нагласимо непроменљивост Божјег моралног закона. Са друге стране, у Новом завету, ми имамо мисију Исуса Христа који је васкрсао у недељни дан. Теолози неких цркава, тај догађај виде као тренутак промене свете архитектуре времена. Иако је и даље остао принцип 6+1, дошло је до померања дана за одмор и богослужење са 7 на 1 дан седмице. Само нешто од толике важности је могло да доведе у питање обичај који је поштован вековима, кажу они. Е сад, поставља се питање како помирити са једне стране непроменљивост Божијег моралног закона, и са друге стране грандиозно дело Исуса Христа? Дан када је Исус устао из мртвих. Наравно није сам дан учинио да Он васкрсне. Исус је већи од било ког дана, али то се догодило на одређени дан који тиме постаје помоћно средство да се оствари унутраши Омор у Христу. Међутим, до промене закона, по мом схватању, и није дошло. Како? Изложићу укратко. Оно што је Божији Син остварио за нас је толико велико да се може упоредити са стварањем света. Пошто је Исус био погубљен у петак, у суботу је био у гробу, а у недељу је васкрсао, то би могло да значи да је у времену Новог завета субота постала дан жаловања, а пре тог догађаја била је дан радости, празник када се не пости. По мени једино објашњење које не доводи у питање непроменљивост Божјег моралног закона услед премештања дана за богослужење са 7 на 1 дан у седмици је схватање да је само време вечна садашњост. Ако је то истина, онда у принципу сваки дан у седмици може бити узет да буде Шабат, зависно од ког дана почињемо да бројимо, али ми смо се одлучили за први дан, недељу, јер је наш Господ у том дану васкрсао. Узели смо дан који је Христос одредио својим васкрсењем. Наравно, ту се намеђе једно друго питање, везано за одсуство заповести да се други дан светкује, а не и даље субота. На то можемо да одговоримо да ни старозаветни шабат није био успостављен применом заповести. Наиме, ми не налазимо све до 2 Мој.16 никакав императив да се субота светкује, а по свему судећи човечанство је у почетку држало седмични циклус и седми дан као одмор од самог стварања света. То видимо по самој формулацији Четврте заповести јер стоји: ''Сећаћеш се...'', што значи да се они нису сећали иако је та установа била успостављена и тиме била позната. Забацили су је и занемарили. Неко би на све то рекао: а ко је нама хришћанима дао мандат да ми успостављамо институцију којој приписујемо услов за спасење. Јер, ако погледамо развој хришћанства, светковање недеље се појављује некако крајем или почетком друго века од Христа. И за то имамо одговор у Писму. Исус је рекао следеће:
Jovan 16,12 Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi.
Jovan 16,13 A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti što čuje, i javiće vam što će biti unapredak.
Jovan 16,14 On će me proslaviti, jer će od mojega uzeti, i javiće vam:
Jovan 16,15 Sve što ima otac moje je: zato rekoh da će od mojega uzeti, i javiti vam.
Matej 16,18 A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.
Matej 16,19 I daću ti ključeve od carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima.
Matej 18,18 Jer vam kažem zaista: što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu.
То је значило да профилисање хришћанске заједнице није било окончано Христовим одласком на небо, а можда ни дужином живота Његових апостола.
Читав забуна око ''шабата'' је по мени настала услед неразумевања природе времена. Време је велика тајна. Ретко примећијемо да Писмо нигде не наводи стварање времена. Наиме, оно говори о стварању небеских објеката који нам служе за мерење времена. Ми време меримо и посредно, преко кретања и промена у материји, а не директно. Оно се изравно и не може измерити јер је у питању вечна садашњост. И само Свето Писмо почиње са временском одредницом: ''у почетку.'' По мом схватању време је нестворена стварност садашњости. Као такво оно у ствари не постоји. У нашем контексту промена дана није промена времена него промена у материјалној стварности у њеној структури или конфигурацији. Време је фикција намењена људима. Неко је рекао: ''време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност.'' Прошлост не постоји то је било и прошло. Будућност тек треба да буде, дакле и то не постоји, а шта је онда садашњост? Док сат не откуца поноћ то је будућност, а када откуца то је већ прошлост. Ми тако доживљавамо време. Бог је једина стварност, а све остало што чулима региструјемо је релативна збиља. На Бога се не односи категорија времена, на Њега се односи вечност, а она је стална садашњост.
Дакле, до промене Божијег моралног закона није дошло, иако имамо промену у архитектури времена. Јер, Четврта заповест налаже да се поштује седмични циклус, те да се има дан Одмора, а који ће тај дан бити зависи од Божијег плана за наш свет. У Старом завету тај Одмор је био седми дан, субота, успомена на стварање света, садашњост. У Новом Завету тај дан је недеља, успомена на Христово васкрсење, такође садашњост. У чему је разлика. Па нема суштинске разлике, јер су промене учињене у једном, то јест, истом времену, у садашњости. Измена која је учињена, и то је јако важно запазити, није уклонила ни чињеницу ни успомену да је Бог створио овај свет. У светковању недеље ''шабат'' је обогаћен успоменом на васкрсење Христово. Зашто је било потребно да дође то такве промене? Недеља је први дан седмице, али се она може посматрати и као осми дан, а осам је симбол бесконачности. Ето то је неко моје разумевање које ми се чини да је веома повезано и конзистентно, али до сада као да нико није знао или хтео да то пластично објасни.
87) ''Вика моје крви'', би можда могао да буде најадекватнији наслов књиге коју пишем под до сада најчешћим насловом ''Моја запажања у животу.''
Настојим да откријем најопштије мерило којим би поделио све хришћанске деноминације, а има их небројено много, у само две групе. Хвата ме вртоглавица од толиког броја вероисповести које све одреда држе да је управо код њих најузвишенија истина вере. Имам један критеријум који ми се намеће као добар кандидат. Одмах да кажем да се не ради о ''сола скриптура'', јер код тог критеријума опет све зависи од тумачења истих текстова Светог Писма. Мислим да имам боље мерило, а то је једно запажање које сам регистровао као јако упечатљиво и индикативно. О чему се ради? Глобално све верске заједнице би могли буквално да поделимо у две групе и то према томе да ли прихватају или не прихватају промене у свом постојању. Све се мења, и то је природан процес који се не може зауставити. Али ми овде циљамо на специфичне промене доктрине која се коси или не коси са изворним начелима хришћанства. На пример, да ли у Светом Писму налазимо култ светаца? Не! Да ли налазимо култ богиње мајке са дететом. Не! Да ли налазимо култ икона? Не! Да ли налазимо учење о томе да заједница треба да се уједини са световном влашћу да би се постигао мир? Не! Када погледамо развој хришћанства ми видимо систематичан процес христијанизирања паганских елемената. У једном тренутку хришћанске богомоње су почеле да личе на паганска светилиште у архитектонском смислу. Уведени су многи верски гестови као рецимо осењивање знаком крста и обичаји који нису били изворно хришћански. У погледу каноничности Светог Писма и ту постоје разлике. Имамо православни канон, римокатолички, коптски, етиопски, сиријски ...
За разматрање ове наше теме је битно разумети да на једној страни постоје верске заједнице које сматрају да претапање или преузимање страних елемената у хришћанство представља богаћење његовог садржаја и да ту нема ничег лошег или грешног, и са друге стране имамо деноминације које не желе да ишта уђе у њихову верску праксу из света, а што би било супротно њиховом разумевању Писма. Е сад, који став заузети по том питању? Предпоставимо да је наше тумачење Писма верно, оно што је универзално а долази из спољашњег света и није у супротности са изворним начелима Христовог учења, по мом схватању не треба одбацивати. Али ако се Библија изричито супротставља некој пракси или учењу, те елементе не треба ни примирисати. Те две групације се лако могу препознати већ на први поглед. Прва група има велелепне и грандиозне грађевине и раскошну иконографију и сценографију и сложене ритуале и веома је успешна и утицајна у друштву. Њихови чланови имају подршку друштвених и политичких чинилаца и у томе је тајна њиховог просперитета. Христос је једном рекао: ''царство моје није од овога света'', то све објашњава. Нико никада се није винуо у висине овога света а да није свој поглед на свет и свој начин живота подредио интересима непријатеља Божјег. А тај непријатељ има своје земаљске поданике који су на високим положајима и преко њих он помаже особама које се свртавају у његову службу. Ако се у већем степену подредио већи је и узлет и обратно. Друга група има скромне молитвене домове, једноставну сценографију, ритуално је сведена само на оно што Писмо наводи, чланови су махом сиромашнији људи, маргинализовани у друштевеном смислу, политички су скоро без икаквог утицаја, често су и веома оболели јер немају новаца да се квалитетно хране и да себе лече и негују на савременије начине, ретко иду на летовања из финансијских разлога и воде усамљеничке животе. Да нема верске заједнице којој припадају вероватно би доживеле социјалну смрт. Дакле, као што видите на једној страни имамо просперитет једних на другој сумрак неких али ови задњи имају нешто што им комензује све предности прве групе. Они имају знање о Богу. А то знање пружа такво задовољство и срећу која се не може ни са чим поредити. Читалац се можда пита а које верске заједнице припадају првој, а које припадају другој групи. Ја их нећу наводити. Само ћу рећи да сам неке из друге групе пронашао у окриљу протестантизма. Има истраживача који тврде да протестантизам није добар јер му недостаје мистицизам. Ја не могу да се сложим са таквим гледиштем јер мислим да ни једна вера не може да постоји без минималног мистицизма. Наиме, мистицизам је доживљај натпрородног мимо разума. А свака религија која се темељи на вери, а не на ономе што се може видети, чути, опипати, омирисати, и окусити по природи ствари има у себи неке мистике, будући да не може научно да се докаже то ушта се верује.
88) Срећа. Неко је проналази у туђем кревету, неко у свом кревету, а неко у празном кревету. Зар је могуће да се она може наћи на сва три места? Боже, где је она заиста у свету у коме живим? Пријатељи глуме пријатељство, верници умишљају да верују, сроднику је до сродника као до лањског снега. Ако смо болесни коме да се пожалимо? Медицинари се смеју и смешкају. Да ли је срећа на овој планети уопште могућа? Да ли има смисла гаити било какву жељу. Све је упитно? Причам са људима и женама који према општим мерилима и стандардима земаљског живота су остварили све, али када их питаш да ли су срећни дају опречне одговоре све у зависности где су питани и пред киме су питани? Нигде искрености нема. Ја мислим да је човек толико неискрен да му је највеће задовољство ако успе да самог себе обмане. А колико има чудних људи то је посебна прича. Неки делују као да су пали са Марса. Изчуђавају се нечему што им је пред носевима било од рођења. Као нису за то знали. Мислим да је срећа чисто биолошка ствар. Они који имају оптималне психо физичке карактеристике јесу они који су срећни у нашем овоземаљском појмању среће. Неки непознати ентитет не жели да сви људи буду подједнако срећни. То се јасно види. Ко је он? Какве су му намере? Шта жели да постигне са тиме? Имамо ли довољно вере наде и љубави у Створитеља да поразимо тог љутог непријатеља људи, јер га на други начин не можемо избацити из игре?
89) Понекад у животу је пробитачније бити поражен него победник. Ево једног примера из мог дружење на фејсу и скајпу. Упознао сам једну жену из Хрватске која је била припадница већег броја деноминација. Дотична ми се пожалила да је бивши муж суставно малтретирао својом љубомором те се због тога развела од њега. Пошто ми је рекла да би желела да се уда али да по њеном разумевању Свето Писмо то не одобрава. Ја сам онда потакнут њеним проблемом загрејао столицу проучавајући то питање у Библији. Као резултат тог мом истраживања настала је мала студија коју сам поставио на свом сајту, а онда смо се преко скајпа чули да би попричамо о томе шта Писмо учи о разводу и поновној удаји. Констатовали смо да нам се ставови разилазе. Она је остала на становишту да Христос не дозвољава развод осим у неким специјалним случајевима, а да удаја за другог не долази у обзир јер то по њеном мишљењу, Писмо не одобрава. Ја сам заузео флексибилније гледиште. Наиме, навео сам јој онај случај када је Христос жени самарјанки рекао ''иди и доведи мужа.'' Наравно није могла да га доведе јер тај ''шести'' јој није био муж него швалер, а први ко зна где је био, можда у загрљају неке друге па ни њега није могла да доведе. Међутим, моја фејзбук пријатељица је упорно стала да ме убеђује како је Христос тој жени на студенцу рекао да доведе управо тог првог мужа од петорице које је имала. Ја сам трвдио да је такво мишљење нелогично, али је она остала на своме. После извесног времена приметио сам да моја пријатељица више не показује према мени сусретљивост и љубазност као када смо се упознали преко скајпа и фејса. Неколико пута сам је исконтактирао преко чета али видевши да није заинтересована да се чујемо преко скајпа и ја сам се охладио за њу као за своју пријатељицу. Био сам мало зачуђен њеном наглом променом односа према мени, али када сам од других особа који је познају чуо да се нашла са неким и да су вероватно заједно, била ми је скоро потпуно јасна њена промена према мени. Ја сам у тој дебати о питању развода и поновне удаје изгледа изашао као теолошки победник и она је поступила у складу са мојом интерпретацијом, стога је наједностаније решење било да ме ''откачи'' што је и учинила, али примећујем да и даље на фејсу прати моје активности. Наиме, могу да је разумем, непријатно је имати један став а урадити супротно и онда шта рећи дотичном? Ја сам из свега тога научио једну важну лекцију. У односу према женама никада не буди победник. Буди поражен, и бићеш срећнији.
90) 2018. је на измаку. То је година у којој сам обновио посећивање Баптистичке цркве у Суботици. Присећам се касних '80 и почетка '90 када сам први пут долазио у наведену заједницу. Присећам се неких људи из цркве којих више нема јер су ''заспали'', а за једног ми кажу да је отишао у другу заједницу. Сећам се и да сам играо тенис са неким младићима, тада је још била стара зграда а сада је на том месту кухиња цркве. Посећујем цркву недељом и средом. Средом проучавамо Свето Писмо. Мало нас долази тога дана али смо посвећени и тренутно анализирамо Еванђеље по Луки. Црква је добила у међувремену нову зграду која солидно изгледа. Богослужења су лепо организована. Пастор је најавио Божићни концерт који треа да се одржи управо данас када пишем овај чланак. Задње среде поставио сам питање: Када је БЦ увела светковање Божића, Ускрса, Духова? У заједници су ми објаснили да они не светкују те дане, него догађаје који се повезују за те датуме. А сами ти датуми су по мом мишљењу вероватно погрешни. Но један од младића из групе која долази средом је објаснио да они користе те дане као прилику да позову пријатеље из окружења да чују пригодну проповед о Исуса Христу.
91) Ако осмотримо језике света можемо запазити да су неки веома богати по броју речи док су други у том погледу сиромашни или сиромашнији. Али, ови задњи имају једну специфичну карактеристику, а то је да њихове поједине речи имају већи број значења. Такви језици су на пример Хебрејски и Грчки. Рабини кажу да свака реч у Тори може имати и до 77 значења, а да они знају за свега седам, остала значења су заборављена. У прву групу спадају рецимо Српски и, Руски, а нарочито Енглески у коме се могу наћи речи из преко 350 других језика света, мада у том језику постоје и речи са већим бројем значења. По мом мишљењу било би идеално када би за сваки појам имали посебну реч. У том случају не би имали дилеме или недоумице приликом тумачења појединих тешких текстова. Зашто покрећем ову тачку? Истражујући Библију не ретко сам имао утисак да она самој себи пркоси. Као што је познато, Свето Писмо је написано или боље рећи стигло до нас у преписима на хебрејском/арамејском, Стари Завет, и на грчком, Нови завет. Зашто баш на тим језицима? Да ли је тако хтело Провиђење? Највероватније да да. Разлог за то може да буде жеља Бога да нас стимулише на размишљање. Покушаћу да то објасним коришћењем једног појма из Светог Писма. Најпре ћу навести неколико стихова у којима се тај појам јавља:
Hebrejima 7,3 on, bez oca, bez majke, bez rodoslovlja; on, kojemu dani nemaju početka ni život kraja - sličan Sinu Božjemu, ostaje svećenik zasvagda.
(JB)
Jovan 8,44 Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.
1. Jovanova 2,13 Pišem vam, oci, jer poznaste onoga koji nema početka. Pišem vam, mladići, jer nadvladaste nečastivoga. Pišem vam, djeco, jer poznaste oca.
(DK)
1. Ivanova 2,13 Pišem vama, oci, jer upoznaste onoga koji je od početka. Pišem vama, mladići, jer ste pobijedili Zloga.
(JB)
++++++++++++++++
Ова категорија "почетак" је врло занимљива. Она се односи на Исуса Христа, али превод ДК каже "нема почетка", а ЈБ преводи "од почетка". Друго, у Јовану 8,44 он каже да је ђаво од самог почетка. "Како то? Наиме, реч ''почетак'' се употребљава за Сина Човечијег, али се користи такође и у вези Сатане. Међутим, Ђаво је лажов од када је постао такав, временски најкасније од почетка постојања првог људског пара, а Исус Христос је ''почетак'' у смислу да нема почетка и видимо да је наш преводилац управо тако и превео. Очигледно да ова грчка реч "архе" која се преводи као ''почетак'' има више значења. Када се односи на Бога онда има једно значење, а када се односи на створена бића друго. У првом случају, безузрочни узрок а у другом почетак нечега или некога у временском смислу. Да би ствар била још јаснија навешћу следећи стих:
Price Solomunove 8,22 Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.
Сада се поставља питање када је Богу био почетак његовог пута, ако је Он од вечности то јест пре сваког времена? Дакле, неминовно је закључити да се израз ''у почетку'' односи на вечност, јер је Бог биће које је од вечности. А да је то тако потврђују и ови стихови:
Rimljanima 7,8 A grijeh uze početak kroz zapovijest, i načini u meni svaku želju; jer je grijeh bez zakona mrtav.
Rimljanima 7,11 Jer grijeh uzevši početak kroz zapovijest prevari me, i ubi me njome.
Kolosanima 1,18 I on je glava tijelu crkve, koji je početak i prvorođeni iz mrtvijeh, da bude on u svemu prvi;
Jevrejima 6,1 Zato da ostavimo početak Hristove nauke i da se damo na savršenstvo: da ne postavljamo opet temelja pokajanja od mrtvijeh djela, i vjere u Boga,
Otkrivenje 1,8 Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jest, i koji bješe, i koji će doći, svedržitelj.
Otkrivenje 3,14 I anđelu Laodikijske crkve napiši: tako govori Amin, svjedok vjerni i istiniti, početak stvorenja Božijega:
Otkrivenje 21,6 I reče mi: svrši se. Ja sam alfa i omega, početak i svršetak. Ja ću žednome dati iz izvora vode žive za badava.
Otkrivenje 22,13 Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, prvi i pošljednji.
Jovan 8,22 Tada rekoše Jevreji: da se neće sam ubiti, što govori: kud ja idem vi ne možete doći?
Jovan 8,23 I reče im: vi ste od nižijeh, ja sam od višijeh; vi ste od ovoga svijeta, ja nijesam od ovoga svijeta.
Jovan 8,24 Tako vam kazah da ćete pomrijeti u grijesima svojima; jer ako ne uzvjerujete da sam ja, pomrijećete u grijesima svojima.
Jovan 8,25 Tada mu govorahu: ko si ti? I reče im Isus: početak, kako vam i kažem.
Jovan 8,26 Mnogo imam za vas govoriti i suditi; ali onaj koji me posla istinit je, i ja ono govorim svijetu što čuh od njega.
Jovan 8,27 Ne razumješe dakle da im govoraše za oca.
Размишљам понекад да би Писмо било лакше за разумевање да је којим случајем написано на језицима оне друге врсте, јер би вероватно долазило до мањег броја забуна, али опет ко зна? Можда Господ жели да се мало помучимо око Његове писане речи, пошто је то добра и корисна вежба за нас. Ако би све било као на изволте да ли би то ваљало? Мислим да не.
92) Данас 25. 12. 2018. на Божић по новом календару током ноћи послепоноћи уснио сам сан. Био сам на путу вероватно према мору и догодило ми се да изгубим кофер, а онда сам се нашао на једној станици где сам седео на клупи са својом мајком. Рекао сам јој: никада више нећу са вама да путујем, мислећи при томе и на њу и на сестру и сестричину. Наиме, бацио сам кривицу на њих за изгубљене ствари. Погледао сам у своју мајку и видео сам у њеним очима две сузе које су заблистале као две звезде, а онда је она устала и пошле некуда и док сам је посматрао како одлази осетио сам јаку бригу шта ће бити са њом. Обузела ме је и јака туга, јер сам се сетио да сам је током живота више пута расплакао, али она је мени пре своје смрти све то опростила приликом једног нашег разговора када је била тешко болесна. Рекла је: Бато, (то је мој надимак), ја мислим да те нисам никада увредила. Одговорио сам кроз плач: ниси мајко али сам ја тебе увредио, на шта је она узвратила да све то ништа не узима. Мислим да јој је најтеже падала увреда то што сам јој често пребацивао да ме је родила са једном од најтежих и најгорих болести у историји човечанства. Једном приликом сам је отерао кући када ми је дошла у посету у болници. Верујем да јој је тада било јако тешко, али је и мени притом било јако жао те сам стога устао из кревета и пошао према прозору где сам обично стајао кад год би ми долазила у посету и махао јој док је она чекала аутобус на станици испред болнице, јер је на том месту била размакнута жива ограда те смо се могли међусобно видети. Обоје смо плакали гледајући се. Тај дан ми је био један од најгрознијих у животу. Мајко, моли се за мене тамо горе у небесима ако можеш, ако мртви живе и после живота. (Напомена за земаљског читаоца: мислим на живот за који неки верују да се наставља одмах после смрти, то јест на загробни живот). Овде на земљи наша кућа полако нестаје и претвара се у рушевину. Кћи твоја само говори: ''ваљда ће дати Бог да је продамо'', а да притом не предузима ништа да би се то и догодило. Опрости ми мајко, што сам те ожалостио и у сновима, а што се тиче јаве ми смо једно другоме давно опростили увреде као што сам горе навео. Остај здраво. Господ с тобом.
93) Обично заборављам снове, а и ове које упамтим ако их не забележим убрзо заборављам добрим делом. Ево овај сан који ћу испричати накнадно записујем. Сневао сам своју мајку која је дошла код мог кревета док сам спавао. То је био луцидни сан, јер сам био свестан чињенице да се налазим у стању сна. Пробудио сам се и када сам се окренуо и видео да ту стоји љутито сам јој рекао: ''а шта ћеш ти ту, па ми смо те сахранили, ти си мртва.'' На то се она само окренула не рекавши ни реч, а онда се удаљила и села на ве - це шољу. Затим сам се пробудио.
94) Бог је апсолутно праведан. Вероватно се питате: а на основу чега си донео такав закључак? Живот је пун ситуација и околности који то недвосмислено показују. Описаћу једну околност која није из мог личног живота, али је из живота мојих сродника. Наиме, ради се о сестри од тетке по имену Софија која живи у Немачкој. Она је као млада девојка, још непунолетна, завршивши седми разред основне школе, дакле без потпуно завршеног основног образовања, кренула пут Берлина трбухом за крухом. Било је то 60' година прошлог века. Како се та њена прича издешавала? Немачкој је требала свежа радна снага, јер су западне силе уложиле огромне паре у њен развој да би била моћна брана према социјалистичком СССР. Код моје сестре као што сам већ наговестио је био тај проблем што је била још малолетна. Тај проблем је био решен тиме што је њена мајка потписала сагласност. Доктор који је био послат из Немачке да изврши тријажу кандидата за рад у Немачкој одредио је моју сестру за Берлин. А ево како се то одиграло по причањима која су до мене допрла? Када је доктор видео да је сестра изразита плавуша рекао је: ''па ово је права швабица, иде у Берлин.'' Тако се и догодило. Она се у тој земљи хвала Богу веома добро снашла и у погледу посла, а нашла је и животног сапутника и основала породицу. Мени је ова животна прича интересантна и поучна из једног другог угла гледања. Ја заправо у њој видим невидљиво дејство велике Божије праведности зато сам кренуо да пишем о томе. Дакле, пред собом имате једну вишечлану сиромашну породицу која се бори са недаћама и тражи излаз. Тај излаз проналази у ризичним али храбрим одлукама. Међутим, ту као пресудан чинилац који је заправо довео до животног успеха је невидљива рука Бога, а ево како? Ми знамо да су Германи развили теорију о расној супремацији која је довела до холокауста, погибије и несреће милиона људи у другом светском рату. У овој истинитој причи Дух Божији на чудесан начин преокреће ефекте те злочиначке идеологије нацизма у нешто што на микро плану човечанства има позитивне учинке. Занимљиве су ту још неке ствари са којима бих желео да направим повезницу. Наиме, деда моје сестре од тетке па самим тим и мој деда са мајчине стране који се звао Милан је такође био особа плаве косе и очију. Имао је предивног унука налик себи, плаве косе и плавих очију коме су вероватно из тог разлога и дали дедино име Милан и који је као младић од 15 година преминуо од повреда које му је нанео вршњак. Деда Милан је за време Првог светског рата у којем је учествовао био заробљен и као непријатељски заробљеник одређен да ради на имању једне удовице немачког порекла у Румунији. А сећам се такође и комшије у селу где сам рођен кога сам као дечак радо волео да слушам док је причао своје доживљаје из Немачке за време Другог светског рата. Он је тамо био на принудном раду и нацистичка власт га је одредила да ради на имању једне немачке породице, такође је био изразито плава особа, звао се Паја. Ја не могу са потпуним сигурношћу да тврдим да су мој деда, а и овај комшија кога сам навео, били послати на лакше, удобније и сигурније место принудног рада, јер су били ''аријевског'' изгледа, али интуиција ми говори да је управо то био разлог. Сетимо се само да су ратни заробљеници и остали у нацистичкој Немачкој били упослени на копању подземних тунела и градова под земљом где су сместили фабрике јер су их Енглези и Американци жестоко бомбардовали, те на другим тешким пословима под језивим условима што су посведочили преживели. Према томе, закључујем да је Господ у стању да учини невероватне ствари за људе које воли, да Му је жао сиромашних и да Он никога на свету не оставља на цедилу осим уколико дотични не окрене леђа Њему који је извор живота. Када би моја сестра ово што сам написао прочитала она би се највероватније наљутила на мене, јер не би разумела дубиозу коју сам овде изнео. Али, мене такве ствари терају на размишљање и ја у њима видим трагове Божјег деловања. Да се зна. Господ с вама.
95) За мене је мисао да Бог не постоји неподношљива. То није случај код свих особа које сам срео у животу. На пример, гледам неке људе који су атеисти, стиче се утисак да су веома срећни. Лица су им месната и румена, често се смеју и то хистерично. Они продужетак свога живота виде у животу своје деце. Њима то пружа задовољавајући смисао, а на оне који немају породицу гледају као на изгубњене случајеве те их тако и цене. Човек има три велика проблема а то су: старење, болести и смрт. Лајбниц је рекао: да нема зла, питање Бога се никада не би ни постављало. Ако је то тачно онда излази да је постојање зла главни покретач стварања и развоја цивилизације. Сва постигнућа у данашњем свету су настала напорима особа које су биле оптерећене неким од зала овога света. Ако је зло главни спиритус мовенс којим се Бог служи да би покренуо људе на активност у правцу постизања среће и напретка то значи да смо ми на веома ниском ступњу еволуције пошто ништа друго не може да нас натера на прогрес. Здрави уживају плодове и постигнућа болесних и граде свој рај од пакла сиромашних и несрећних уместо да буде обрнуто. Човечанство мени изгледа као наказна животиња која напред има реп, а не главу. Они који тража истину обично то чине одабиром неке религије верујући да је у њој садржана тајна живота. Моје искуство које имам проучавајући Свето Писмо је веома сложено. Са једне стране сам под утицајима да је много тога у њој противречно или апсурдно, а са друге стране све више откривам да су у њој многе истине сакривене или боље речи кодиране. Заморан је пут истраживача и веома мучан али је и откриће слатко. Та лепота долази од самог Бога. Она постоји да нам улепша живот и да му неки смисао и садржај иначе би засигурно полудели. Ипак није све тако једноставно. То проучавање може и да намучи човека. Запазио сам и код себе и код других да проучавање Светог Писма може и да иритира особу уколико човек не постигне резултат који има неког смисла, који се логички уклапа у ширу слику света и универзума. Јер, ако то изостане вера слаби и чак може да се у дотичном човеки и угаси. У супротном ефекат је позитиван, јер јача веру, а онда све иде напред ка већем прогресу.
96) Коначно сам сазнао о ком се филму ради чији сам заплет по сећању описао у 30 параграфу. Назив филма открила ми је извесна госпођа на једном сајту на чему јој се захваљујем. Ради се о драмедији која се зове ''Пикник'' из 1955.
Написао:
Милош Попадић