| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 11 Guests: 11 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
SEDAM SVETIH TAJNI „I
po opštem priznanju tajna pobožnosti je velika: onaj koji se javi u
telu, bi opravdan u Duhu, pokaza se anđelima, propovedi se mnogobošcima,
svet u njega poverova, bi uznet u slavi." Prva poslanica Timoteju 3:16 Prema
učenju Pravoslavne crkve, Gospod je osmislio da čovekovo spasenje
ostvari tako što će predati ljudima određeni broj sakramenata tj. svetih
tajni, koje bi oni trebali da vrše i da ih se pridržavaju. Upravo one
(svete tajne) predstavljaju jedini način za zadobijanje spasenja i
večnog života. Evo šta o tome čitamo u jednom pravoslavnom udžbeniku
veronauke: „Sav
svet leži u zlu", konstatovao je još vrlo davno ljubljeni apostol
Hristov, sv. evanđelist Jovan (Jov. 5, 19). U tom svetu zla čovek se
nalazi kao u bunaru, na njegovom dnu, odakle vapije za spasenjem. Sam je
nemoćan da se svojim silama spase dok mu neko sa vrha bunara ne spusti konopac spasenja
za koji će se on, svojom voljom, oberučke uhvatiti. (...) Svete tajne
Crkve Hristove (pravoslavne) su onaj „konopac" koji je Gospod Isus
Hristos sa nebesnih visina, iz čiste i bezgranične ljubavi prema čoveku,
spustio u našu dolinu plača da bismo se mi, grešni ljudi, uhvatili za
njega i svojim raslabelim silama, uz pomoć blagodati Božje, izašli na
svetlost nevečernjeg dana Božjeg."[1] Ovih
svetih tajni u Pravoslavlju ima sedam, a to su: krštenje,
miropomazanje, pričešće, pokajanje (tj. ispovest), sveštenstvo, brak i
jeleosvećenje. Lazar Milin o svetim tajnama objašnjava: „Rimokatolici
imaju takođe svih nabrojanih sedam svetih tajni ili sakramenata.
Reformatori, Luter i Cvingli, kao i Kalvin, sveli su broj svetih tajni
sa sedam na dve, i to samo krštenje i pričešće. Protestantski sektaši,
prvenstveno anabaptisti, a posle i ostali, izbrisali su i te dve svete
tajne, proglasivši ih za sveštene obrede."[2] Dakle,
prema pravoslavnima, oni i rimokatolici imaju „celokupnu Božiju
blagodat" zato što se drže svih sedam sakramenata, protestanti se
pridržavaju samo dve, a protestantski sektaši (kako Milin naziva i
evanđeoske hrišćane u Srbiji i svetu) negiraju svetotajinstvo bilo kojem
činu od malopre pomenutih. Pre nego što budem detaljno, na temelju
Svetog pisma, objasnio sve pojmove koje pravoslavni nazivaju svetim
tajnama, želim da odmah stavim do znanja svojim čitaocima da se učenje o
sakramentima u ovom obliku nipošto ne zasniva na Bibliji nego u
potpunosti na svetom predanju, tj. na učenju i tumačenjima evanđelja od
strane crkvenih otaca tokom vekova. Poreklo učenja o sedam svetih tajni u Istočnoj crkvi Kao
što je poznato svakom proučavaocu pravoslavnog učenja, u Istočnoj crkvi
je tokom vekova postojalo verovanje, da postoje još neke svete tajne
pored ovih sedam koje se danas zvanično priznaju. Takav je na primer
monaški postrig (sečenje kose, tj. šišanje monaha prilikom stupanja u
monaški red).[3]
Ipak, pod uticajem rimokatoličke teologije, Pravoslavna crkva je
usvojila pomenuti broj sakramenata. Evo šta o ovome kazuje Ernst Benz: „Za pravoslavlje je karakteristično da ne poznaje strogo određivanje broja sedam za sakramente. Doduše, teologija Pravoslavne crkve kasnije, pod utjecajem Rimokatoličke crkve, preuzela je broj sedam sakramenata. Međutim,
pravoslavlje u načelu ne poznaje strogu razliku između sakramenata i
sakramentala, to jest crkvenih posvetnih čina, koji nisu u pravom smislu
sakramenti."[4] Ovaj
autor, takođe, potvrđuje činjenicu koju zastupaju i evanđeoski hrišćani
(„protestantski sektaši"), a to je da se učenje o svetim tajnama
razvijalo postepeno, tokom mnogih vekova, uz različita mišljenja
crkvenih autoriteta o njihovom broju, tako da se tek hiljadu i dvesta
godina posle Hristovog vaznesenja na nebo došlo do dogme o sakramentima
kakvu danas zatičemo u pravoslavnom i rimokatoličkom hrišćanstvu: „Na
određeni način cjelokupna je sfera Crkve ‘misteriogena’ te iz svoje
karizmatične punine može uvijek stvarati nove misterije. Dok je u staroj
crkvi određivanje kanona knjiga Novoga zavjeta bilo završeno u IV.
stoljeću, fiksiranje dogme između V. i VII. stoljeća, pojednostavljenje
liturgije u VII. stoljeću, dotle broj sakramenata još nije
bio utvrđen sve do kraja prvog tisućljeća – što je u svakom slučaju znak
stvaralačke životnosti u ovoj sveri. Jedan
od velikih učitelja Pravoslavne crkve, Dionizije Areopagita (u VI veku
posle Hrista, prim. I. S.), navodi u svom djelu ‘O crkvenoj hijerarhiji’
šest misterija: krštenje, euharistija, potvrda, svećenički
red, posvećenje monaha i oficij za mrtve. Crkveni naučavatelj Ivan
Damašćanski spominje dva stoljeća kasnije samo dva sakramenta: krštenje zajedno sa pripadajućom krizmom i euharistiju. Tek na Lionskom saboru 1274. godine grčki su teolozi, u povodu rasprave o sjedinjenju s Rimom, prihvatili broj sedam sakramenata,
koji je malo prije toga prihvaćen u skolastičkoj teologiji Zapada:
krštenje, potvrda, euharistija, pokora, svećenički red, ženidba,
bolesničko pomazanje. I među današnjim pravoslavnim teolozima postoje
mnogi koji se ne drže strogo utvrđenih misterija shemom od sedam
‘sakramenata’, kako ih je nazvala Rimokatolička crkva, i koji upućuju na
to da je mnogo obuhvatniji opseg pravoslavnih misterija."[5] U
upravo citiranom i veoma jasnom navodu zanimljivo je zapaziti i podatak
da je jedan od najvećih pravoslavnih teologa svih vremena (pogotovo
jedan od najvećih i najznačajnijih teologa ikonopoštovanja), sv. Jovan
Damaskin, u ovom pogledu zastupao mnogo više protestantsko nego današnje
pravoslavno gledište – govoreći samo o dve svete tajne, krštenju i
pričešću (večeri Gospodnjoj), a da su na spisku Dionisija Areopagita,
dva veka ranije, neke od danas priznatih tajni bile izostavljene a neke
druge pridodane – te da ih je bilo ukupno šest. Smatram da su do sada
navedene istorijske činjenice više nego dovoljne da dokažu da se broj
„svetih tajni" ne temelji na Hristovom i apostolskom učenju, već na
mišljenjima crkvenih otaca i odlukama kasnijih sabora, i to tako što je
na kraju krajeva broj od „sedam sakramenata" kod pravoslavnih preuzet
od, u to vreme anatemisane, Zapadne crkve. Upravo
zbog težine ovih istorijskih argumenata, mi bi danas mogli da
posumnjamo i u tačnost ostalih navoda pravoslavnih što se tiče učenja o
svetim tajnama. Na početku sam naveo tekst iz „Veronauke u kući" koji
nas uverava da je broj od sedam svetih tajni ustanovio Hristos i poslao
nam ih sa nebesa kao svojevrstan „konopac za spasavanje", a mi uvidesmo
da su taj konopac ispleli crkveni oci kroz vekove, i na kraju jedan
njegov kraj zadržali na Zapadu a drugi prebacili na Istok. Sveto pismo
ni na jednom mestu ne pominje pojam „svetih tajni" a pogotovo ne u vezi
onih religijskih činova ili radnji na koje se ovaj naziv primenjuje u
tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada. Ipak, iako u Bibliji ne
nalazimo spominjanje „svetih tajni"[6], neke tajne su ipak otkrivene. Šta nam apostoli kazuju o tajnama koje se spominju u Bibliji? Tajne koje su spomenute u Bibliji U
Svetom pismu se na više mesta nalazi zapisana reč „tajna". Njena
primena i kontekst u kojem se spominje su različiti. Postoje ljudske i
božanske tajne. Kada se npr. u Starom zavetu, u knjizi o Sudijama 3:19,
ili pak u Pričama Solomonovim 25:9, spominje ova reč, ona se odnosi
jedino na obične ljudske tajne, tj. stvari koje svako od nas poseduje a
ne bi želeli da o njima sazna veliki broj ljudi. Ipak, u stihovima koje
ću navesti, lako se može uvideti da su određene činjenice ili dešavanja
bile tajna za pojedine ljude ili čitave generacije. Postoje svakako i
Božije tajne koje nikada od strane ljudi neće moći biti shvaćene u
potpunosti, kao što su tajanstvenost i čudesnost Božijeg večnog
postojanja, Njegove neograničene moći i ostalih mnogobrojnih
veličanstvenih osobina: „Jesi li se ti prvi čovjek rodio? Ili si prije humova sazdan? Jesi li tajnu Božiju čuo i pokupio u sebe mudrost?"[7] „A kad bi sam, pitahu ga za priče oni koji behu oko njega s Dvanaestoricom. I reče im: vama je dana tajna carstva Božijeg;
a onima koji su napolju sve biva u pričama, da ‘gledajući gledaju i ne
vide, i slušajući slušaju i ne razumeju, da se ne obrate i oprošteno im
bude’."[8] „Ne želim, naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna,
da ne bi mudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo –
dok ne uđu svi mnogobošci, i tako će se spasti sav Izrailj..."[9] „A onome koji može da vas utvrdi po mom evanđelju i propovedi o Isusu Hristu, po otkrivenju tajne o kojoj se vekovima nije govorilo, a sad se javila i kroz proročka Pisma..."[10] „Da se njihova srca uteše i da sjedinjeni u ljubavi dođu do sveg bogatstva punog razumevanja, do poznanja tajne Božije, Hrista, u kom je skriveno sve blago mudrosti i znanja."[11] „Evo vam kazujem tajnu: nećemo svi pomreti, ali ćemo se svi izmeniti, u momentu, u tren oka, kad zatrubi poslednja truba."[12] „Odande čitajući možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni,
koja u drugim naraštajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao
što je sada Duhom otkrivena njegovim svetim apostolima i prorocima."[13] „‘Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo’. Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu."[14] „A
žena beše obučena u porfiru i skerlet i pozlaćena zlatom i dragim
kamenom i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba i
nečistote svoga bluda, na čelu joj pak beše napisano ime, tajna: veliki Vavilon,
majka bludnica i gnusoba zemaljskih. I videh ženu kako se opija krvlju
svetih i krvlju Isusovih svedoka. I začudih se veoma kad je videh."[15] Kao
što možemo da uočimo u gore navedenim stihovima, pojam „tajne" se
uglavnom koristi od strane biblijskih pisaca prilikom opisivanja učenja o
nebeskom carstvu, Hristovoj Crkvi i vaskrsenju mrtvih. Takođe, pominje
se i buduće spasenje izrailjske nacije kao i nastanak tajanstvenog
Vavilona, koji prema mnogim evanđeoskim tumačima predstavlja materijalno
bogatu i od Boga otpalu, ne na Bibliji već na ljudskim predanjima
osnovanu crkvu, koja je u ime zaštite pravoverja kroz vekove progonila
prave Isusove sledbenike i brutalno ih ubijala.[16]
Ali ipak, ono što je uočljivo u gotovo svim stihovima koje sam naveo
jeste apostolsko isticanje da su stvari o kojima su pisali bile tajna (tj. bile su sakrivene) ljudima u prošlim vremenima, ali da su prestale biti tajnom od trenutka
njihovog objavljivanja kroz Hristovo evanđelje. Dakle, da ponovim još
jedanput, krštenje, večera Gospodnja, brak i ostale „duhovne
institucije" koje pravoslavni nazivaju „svetim tajnama" se u Novom
zavetu takvim ne nazivaju. Doduše, moramo da priznamo da, očigledno,
napred pomenute ustanove nekima zaista još uvek predstavljaju „tajnu" i
pored biblijske jasnoće, a iz prostog razloga njihovog nerazumevanja i
sopstvenog duhovnog zastranjenja. Prva od sedam svetih tajni koju ćemo proučiti u ovom poglavlju jeste, naravno, sveta tajna krštenja. SVETA TAJNA KRŠTENjA „Spasitelj
je rekao: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo
Božije" (Jn. 3, 5). Pošto se Crkva naziva carstvom Božjim, a „rođenje
vodom i Duhom" je krštenje, to onda znači krštenje je početni akt
čovekovog spasenja."[17] Iako
smo prilično detaljno obradili učenje o krštenju u prethodnom poglavlju
– iznoseći biblijske argumente da ono ne predstavlja „rođenje vodom i
Duhom" te da nije uslov spasenja, u ovoj celini bih želeo da obratimo
pažnju na još neke činjenice. Proučavajući ovu „svetu tajnu" i detalje
iz pravoslavnog učenja o krštenju koje nisam spomenuo do sada, postaćemo
još više uvereni u svu njihovu čudnovatost i protivrečnost biblijskoj
objavi. Pored verovanja da krštenje predstavlja obavezan uslov spasenja
(jer po rečima pravoslavnih, iako su tri rimska kapetana imala veliku
veru u Hrista – samo je jedan bio spasen – tj. samo onaj koje je bio
kršten a to je kapetan Kornilije iz Dela ap. 10. gl.)[18],
u okviru Istočne crkve postoje još neke dogme koje su biblijski
neosnovane. Naime, izučavajući ovaj sakrament i način njegovog
obavljanja u tradicionalnom hrišćanstvu Istoka, uočićemo činjenicu da
mnogi Srbi, kao i drugi pravoslavni narodi, uopšte nisu kršteni na
pravilan način, te da stoga njihovo krštenje i nije punovažno pred Bogom
(čak ni po pravoslavnom obredu). Evo šta o pravilnom načinu krštavanja
govori Lazar Milin: „Pravilan način krštenja je samo onaj koji se vrši trokratnim pogružavanjem u vodu uz
izgovaranje reči: „Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca – amin, i
Sina – amin, i Svetoga Duha – amin. (...) To je bio način krštenja još
od apostolskog doba i Crkva ga čuva do danas. Izuzetak je bio dozvoljen samo u dva slučaja. Ako je neko bolestan
pa ne može da uđe u vodu nego se krštava u krevetu, onda može
oblivanjem ili prskanjem. To su takozvani klinici, to jest oni koji su
kršteni ležeći u krevetu. Drugi izuzetak je takozvano krštenje u krvi.
Ako neko, ko želi da se krsti, bude u tome sprečen gonjenjem, tako da
pogine za Hrista pre nego što se krsti vodom i Duhom, onda mu se njegovo
mučeništvo uračunava kao pravo krštenje, jer je pokazao da može „ispiti
čašu koju je i Hristos ispio" (Mat. 20, 22). (...) To su prava i
pravilna krštenja: pogruženjem ili krvlju. Crkva je oduvek praktikovala
krštenje pogruženjem u vodu, o čemu između ostalog svedoče i duboke
krstionice u starim hramovima. Međutim, na zapadu se postepeno počelo
obavljati krštenje oblivanjem, ili čak prskanjem. Crkva (Pravoslavna, prim. I. S.) taj način krštenja ne smatra pravilnim..."[19] U knjižici „U šta veruju pravoslavni hrišćani?" piše između ostalog i sledeće: „U Pravoslavnoj Crkvi krštenje se obavlja potpunim pogružavanjem u vodu."[20] A vladika Nikolaj, navodeći jednog drevnog crkvenog oca, dodaje: „‘Ko
nije kršten, ne može se spasiti, izuzev mučenika koji i bez vode
(krštenja) krvlju zadobijaju Carstvo Božje’, kaže sv. Kirilo
Aleksandrijski."[21] Prema
upravo navedenim izvorima, prema kojima smo saznali da je jedini
pravilan način krštavanja onaj koji se vrši trokratnim pogruženjem
(uronjenjem) u vodu (a samo u slučaju teške bolesti oblivanjem ili
prskanjem – i to u krevetu bolesnika), da li to znači da mnogi
sveštenici SPC u Srbiji ne poštuju ni svoja kanonska pravila? Jer znamo
da je najveći broj Srba (a pogotovo od kako je krštavanje uzelo maha, od
‘90-tih godina prošloga veka) kršten oblivanjem vode na glavu (i to
bivajući sasvim zdrav a ne teško bolestan), na način za koji Milin tvrdi
da ga „Crkva ne smatra pravilnim"? Sa druge strane, Milin i vladika
Nikolaj pominju i „krštenje krvlju", iako takav pojam ne postoji nigde u
Svetom pismu, niti se na njega na bilo koji način ukazuje. U Bibliji su
naravno zabeleženi slučajevi mučeništva zbog vere u Hrista, kakvo je
bilo npr. ubistvo Stefana (Dela 7. gl.), apostola Jakova Zevedejevog
sina (Dela 12. gl.) kao i mnogih drugih bezimenih hrišćana. No,
najverovatnije je da je najveći broj njih u trenutku svoga mučeništva
već bio kršten vodom na osnovu svoje vere. A ukoliko se već i desilo da
je neko bio pogubljen pre nego što je bio uronjen u vodu (što je svakako
moguće), takav bi svakako bio spasen za večnost, ali ne zbog „krštenja u
krvi", već zbog svog opravdanja kroz veru u Hrista Spasitelja. Primeri spasenja nekrštenih osoba Sveto
pismo spominje primer čoveka koji je bio spasen a da nije iskusio ni
vodeno krštenje, niti pak mučeništvo radi Hrista (krštenje krvlju), već
je stradao kao razbojnik i zločinac. Reč je, svakako, o jednom od
razbojnika koji su bili raspeti sa Isusom na brdu Golgoti. Pre nego što
nešto više kažem o ovom događaju, poslušajmo šta je g-din Milin rekao
protiv ovog argumenta evanđeoskih hrišćana, kojim oni žele da opravdaju
svoj stav o tome da krštenje nije neophodno za spasenje: „A
kako je raskajani razbojnik prispeo u raj, a nije se prethodno krstio?
Znači krštenje ipak nije neophodni uslov spasenja – kažu baptisti. Razbojnikov
je slučaj specijalan, i Hristos nam taj slučaj nije stavio za primer
kao neko pravilo koga se mora svaki hrišćanin držati. Dobro je pokajati
se, ali nije dobro čekati poslednji trenutak kao razbojnik na krstu.
Osim toga ako razbojnik nije primio „banju" vodenog krštenja, nije primio ni od koga ni propoved evanđelja,
pa bi po baptističkom prigovoru trebalo onda reći da se ljudi eto
spasavaju i bez evanđelske propovedi. Ako iz razbojnikovog slučaja
izvedemo zaključak da krštenje nije uslov spasenja, kao što to čine
baptisti, onda iz istog slučaja možemo izvesti zaključak da ni propoved evanđelja nije uslov vere i spasenja,
jer razbojniku niko nije držao evanđelske propovedi. Zato razbojnikov
slučaj treba ostaviti po strani kao primer izuzetno plodonosnog, zapravo
čudesnog, delovanja Božje blagodati."[22] Dakle,
po Lazaru Milinu razbojnikov slučaj je specijalan, jer, šta više,
dokazuje da za spasenje (tobože po baptističkoj logici), nije potrebno
ni propovedanje o veri u Hrista Spasitelja. Sveto pismo naime jasno
kaže: „Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju." (Rimljanima 10:17). Međutim,
da li uistinu niko nije propovedao ovom razbojniku? Šta je bilo onda to
što je u njemu učinilo okretanje ka veri u zadnjim časovima života?
Istina je da je ovaj čovek živeo kao bezakonik i bezbožnik sve do svoga
hapšenja od strane Rimljana. Takođe, u prvim časovima svoga raspeća on
se rugao Hristu zajedno sa drugim raspetim zločincem i masom naroda koja
se nalazila u blizini: „Isto
tako su govorili prvosveštenici zajedno sa književnicima i starešinama
ismevajući mu se: druge je spasao, sebe ne može da spase; car je
Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo verovati u njega. Uzdao se u
Boga, neka ga sad izbavi, ako ga želi; jer reče: Božiji sam Sin. A isto tako ga vređahu i razbojnici raspeti s njim."[23] „Hristos car Izrailjev – neka siđe sad s krsta, da vidimo i poverujemo. Vređahu ga oni što su bili s njim raspeti."[24] Međutim,
kako je vreme odmicalo, nešto se desilo u srcu ovog čoveka. Iako je i
sam bio u vrlo nezavidnoj poziciji, u vreme kada ga je život polagano
napuštao, ovaj razbojnik je, budući da je bio Izrailjac po
nacionalnosti, prizvao u sećanje sve ono što je od malena slušao o
jevrejskom Mesiji – koga su najavljivali mnogobrojni starozavetni
proroci. Pošto je Isusovo delovanje bilo javno, za njega su znali
stanovnici ne samo čitave Judeje, Galileje i Samarije, već i žitelji
neznabožačkih oblasti, Dekapolisa, Sirije, Fenikije itd[25].
Iako neveran i nekoliko sati pre svoje smrti, razbojnik je uvideo
istinu da je upravo čovek raspet u sredini, Isus iz Nazareta, onaj
Mesija i Car koga su Izrailjci vekovima očekivali. Evo kako nas o ovom
događaju izveštava evanđelist Luka: „A
jedan od obešenih zločinaca hulio je na njega govoreći: zar nisi ti
Hristos? Spasi samoga sebe i nas. A drugi mu odgovori prekorevajući ga:
zar se ni malo ne bojiš Boga – budući da si isto tako osuđen? I, mi smo
pravedno osuđeni, jer primamo što naša dela zaslužuju; ovaj međutim nije
učinio ništa neumesno. I reče: Isuse, seti me se kad dođeš sa svojim carstvom. A on mu reče: zaista, zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju."[26] Ono
što jasno uviđamo jeste činjenica da je razbojnik poverovao da je Isus
nebeski Car i Mesija, govoreći: „seti me se kad dođeš sa svojim
carstvom", i to u trenutku kada su i sami apostoli bili izgubili veru.
Istina je, naravno, da razbojniku nije niko propovedao dok je visio na
krstu, ali je istina i to da se on očigledno setio ranijih propovedi o
budućem Mesiji koje je čuo u jevrejskim sinagogama, koje je nekada bio
posećivao. Povezujući propovedana proročanstva koja je čuo, sa onim što
je sagledao u više nego blagoslovenom životu a sada i raspeću, na drveni
krst prikovanog Galilejca, mogao je da zaključi samo jedno. Isus iz
Nazareta jeste prorečeni Mesija i Car Izrailja, Spasitelj koji na sebe
preuzima sva bezakonja grešnog sveta.[27] Apostol Jovan, u vezi ovakve vere pojedinca, izričito tvrdi u svojoj poslanici sledeće: „Svako, ko veruje da je Isus Mesija, rođen je od Boga (...) Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate – da imate večni život."[28] Način
na koji je, dakle, razbojnik spasen nije nikakav „specijalan slučaj"
već pravilo koje govori o tome da se čovek spasava pred Bogom jedino
kroz veru u Hrista Spasitelja i rođenje od Boga, bez ikakvih svojih
zasluga, dobrih dela ili verskih obreda, o čemu smo uostalom dovoljno
detaljno govorili u prethodna dva poglavlja. Međutim, ono što nije
sasvim pošteno od pomenutog pravoslavnog autora jeste to što je od
(neupućenih) čitalaca sakrio svoje verovanje u pravi razlog spasenja
ovog raspetog a nekrštenog čoveka. Kao što ćemo se uveriti, po učenju
Istočne crkve, pomenuti zločinac je bio spasen iz razloga što je samoga
Gospoda Isusa Hrista bio time zadužio – dok je ovaj još bio beba u
Marijinom naručju. Evo šta nam o ovom „zaduženju Hristovom" govori sveto
predanje: „Kada
pravedni Josif, Prečista Djeva i Bogomladenac iđahu u Egipat, njih u
jednom pustom mestu napadoše razbojnici i htedoše da mu uzmu magarca, na
kome oni nošahu nešto malo što im beše potrebno za put, a na kome
pokatkad i Mati s Detetom putovaše. Međutim jedan od tih razbojnika,
ugledavši neobično lepo Detence, zadivi se tako neobičnoj lepoti i reče:
Kad bi Bog uzeo na sebe telo čovečije, ne bi bio lepši od ovog deteta!
– I naredi taj razbojnik ostalim drugovima svojim, da ništa ne uzimaju
od ovih putnika. Ispunjena blagodarnošću prema ovako velikodušnom
razbojniku Presveta Djeva reče mu: „Znaj, da će te ovo Dete nagraditi divnom nagradom zato što si Ga danas sačuvao".
Ovaj razbojnik beše onaj sami, koji docnije, pri raspeću Gospoda
Hrista, bi obešen na krstu s desne strane, i kome Gospod reče: Danas ćeš
biti sa mnom u raju (Lk. 23, 43). I ispuni se proročansko predskazanje
Božje Matere, da će ga ovo Dete nagraditi. A ime tom blagorazumnom
razbojniku beše Diomaz, dok onome drugome, raspetome s leve strane
Gospoda, beše ime Gestas."[29] Kao
što vidimo, razbojnik po imenu Diomaz je bio nagrađen spasenjem zato
što je nekada davno poštedeo od pljačke svetu porodicu i to zbog lepote
bebe Isusa. Hristos je očigledno morao da spasi razbojnika, jer ga je
time obavezala „Presveta Majka Božja" još dok je On bio u pelenama. Već
smo ranije govorili o tome da se spasenje po delima, a pogotovo spasenje
zbog „ranijeg Božijeg zaduženja" nigde ne naučava u Bibliji i da je u
suštoj suprotnosti sa evanđelskom porukom. Ipak, ovo nije i jedini
primer spašenog koji nije iskusio bilo kakvo krštenje (vodom ili
krvlju). Primera ima još, pa čak i u samom svetom predanju, kome, po
pravoslavnima, isto tako moramo verovati kao i Božijoj Reči. Događaj
koji je opisan u narednom tekstu, odigraće se za vreme strašnoga suda, a
potiče iz vizije koju je o njemu imao prepodobni Grigorije iz IX veka: „Posle ovih, odvoji Gospod sa leve strane i one koji su bili duhovno slepi i koji nisu živeli po volji Božjoj. Na njima nije bilo nikakvog zla, bili su skoro kao pravednici. I pogleda Gospod na njih, i ne razgnjevi se, nego se razgnjevi na roditelje njihove, zato što ih nisu prosvetili svetim hrišćanskim krštenjem. I reče Gospod da im se da poslednje mesto na zapadu, i da naslede neki mali deo večnoga života, bez gledanja lica Božjeg.
A oni zavikaše: Vladiko i Gospode, blagosloven si Ti i blag, i
milostiva srca. Ti si Gospodar od života i smrti, uzeo si nas prevremeno
iz zemaljskoga života, po nekakvim čudnim tajnama tvojim. No za jedno
Te molimo, opomeni nas se, Gospode! I Gospod im darova malo svoga dara i
dobitka. To su bila deca hrišćanskih roditelja koja ne poneše svetoga krštenja. A sva behu jednakoga rasta."[30] Dakle,
deca koja nisu bila krštena, i koja nisu živela po Božijoj volji (znači
to su bila velika deca a ne bebe), a „ličila na pravednike" – dobila su
mesto u raju. Doduše, to je bio neki „zapadni kraj raja" gde se
nasleđuje „mali deo večnog života" – bez gledanja Božijeg lica, ali ipak
– raj je raj. Naravno, nije potrebno puno mudrosti i preveliko
poznavanje Svetog pisma da bi se zaključilo da se ne može biti u raju a
naslediti „mali deo večnog života" (jer ako je „mali deo" onda nije
večan), niti je moguće biti u nebeskom blaženstvu a istovremeno daleko
od Božijeg lica. Takođe je nemoguće da neko ko ne izvršava Božiju volju
stigne u raj, a da pritom liči na pravednika jer na njemu nema nikakvog
zla. Na pravu zbrku ovakvih oprečnih izjava kojim nam sveto predanje
saopštava šta će se zbiti na poslednjem sudu, Biblija daje veoma
konkretne odgovore. Najpre, sam Gospod Isus, kao i apostol Jovan, kazuju
da je nemoguće ući u raj onome koji ne izvršava Božiju volju: „Neće ući u carstvo nebesko svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, nego ko čini volju Oca moga koji je na nebesima."[31] „A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje doveka."[32] „I
u njega neće ući ništa nečisto, ni onaj što čini nešto gnusno i lažno,
nego samo oni koji su upisani u Jagnjetovoj knjizi života."[33] Takođe,
viđenje koje je imao Grigorije u devetom veku posle Hrista znatno se
razlikuje od Jovanove otkrivenjske vizije iz prvog veka i po pitanju
„gledanja Božijeg lica". Pismo naime tvrdi da će svi stanovnici raja
gledati Božije lice, i da će Njegovo ime biti zapisano na njihovim
čelima: „I
ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu
(u Nebeskom Jerusalimu; prim. I. S.), i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice,
i njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im
biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog
obasjavati i carevaće u sve vekove."[34] Ovo
viđenje je, znači, ne samo oprečno učenju Svetog pisma, nego se protivi
i pravoslavnoj nauci koja govori o nemogućnosti dostizanja raja od
strane onih koji nisu kršteni vodom ili krvlju, što nam na kraju krajeva
dokazuje da je učenje Istočne crkve samo sebi kontradiktorno. Sa
druge strane, sveto predanje i pravoslavna nauka nas izveštavaju i o
mogućnostima da ljudi, kada blizu njih nema rukopoloženih sveštenika
koji poseduju svetoduhovsku silu apostolskog prejemstva, a nalaze se na
samrti, mogu da budu krštavani i od strane običnih vernika (laika): „Krštenje
samo vršio je pogruženjem u vodu tri puta, u ime Oca i Sina i Sv. Duha,
episkop, prezviter ili izuzetno i subsidijarno i đakon a u slučaju nužde, da ne bi niko od onih, koji hoće da se u samrtnoj opasnosti krste, ostao nekršten, mogli su krstiti i lajici."[35] Oni
drugi, koji ne bi imali tu „sreću" da ih krsti neko od vernika –
mirjana, a slutili su da im se bliži smrt, krštavali su sami sebe u
reci, izlazili iz kuće po kišovitom vremenu – da bi im se to uračunalo
umesto krštenja ili pak imali privilegiju da ih krste sami anđeli
nebeski. Poslušajmo neke izveštaje iz pravoslavnog predanja: „Sv. Drosida. Kći
cara Trajana. Bi uhvaćena sa drugih pet žena gde noću sakuplja tela
postradalih mučenika za Hrista, i zbog toga od cara ljuto nakarana. Onih
pet žena behu teško mučene i najzad bačene u rastopljen bakar, gde duše
svoje predadoše Gospodu svome. A Drosida osta pod strogom stražom
carskom. No ona izbeže iz dvora i sama sebe krsti u jednoj reci. Posle osam dana predade dušu svoju Bogu." (Ohridski Prolog vladike Nikolaja, 22. mart); „Sv. muč. Lup. Ovaj
sveti muž beše sluga i sv. Dimitrija, vojvode solunskog. (...) Kako Lup
još ne beše kršten, mada beše hrišćanin, to se on moljaše Bogu, da Bog
nekako ustroji njegovo krštenje pre smrti. Utom se iznenadno proli voda iz oblaka na svetog mučenika, i tako on primi krštenje sviše. Posle velikih muka bi posečen i preseli se u Carstvo nebesko." (23. avgust); „Sv. muč. Filimon (...)
No kada Filimon stupi pred idole, najedanput zasija svetlost hrišćanske
vere u srcu njegovom i on se prekrsti. Potom izađe i poče vikati:
„Hrišćanin sam! Sluga Hrista Boga živoga!" Čuvši ovo sudija, nasmeja se,
misleći da se Filimon podsmeva hrišćanima. Potom Filimon bi mučen
groznim mukama. Dažd s neba pade na njega i krsti ga." (14. decembar); „Sv. muč. Konon Isavrijski. Poučen bi u veri Hristovoj i kršten u ime Presvete i Životvorne Trojice od samoga Arhangela Mihaila. I do same smrti njegove nevidljivo ga je pratio ovaj Arhistratig Božji." (5. mart).[36] Više
je nego nepotrebno na ovom mestu isticati da u prvovekovnoj hrišćanskoj
praksi uopšte nije bilo slučajeva da su vernici krštavali sami sebe,
bili kršteni pljuskom za vreme kakve vremenske nepogode ili rukom anđela
– koji, prema Gospodnjem nalogu datom apostolima[37],
nisu ni poslati da to čine. Sa druge strane, kao da pravoslavnima nije
dovoljno to što zagovaraju nebiblijsko učenje o krštenju, kao i njegovo
nepravilno sprovođenje oblevanjem ili prskanjem vodom, oni dopuštaju da
krštenje bude obavljeno (u nedostatku vode) i nečim što uopšte ne liči
na materijalni element u kome su obavljana krštenja u apostolskom
prvovekovnom hrišćanstvu. Evo šta čitamo o mogućim načinima krštavanja u
posebnim hitnim slučajevima, kada postoji opasnost da neko umre bez
krštenja (i otputuje u večnost bez mogućnosti spasenja): „Malo
ljudi zna da u potrebi, ako čovek umire i postoji opasnost od nasilne
ili prirodne smrti, svaki mirjanin može da krsti. On može to da obavi sa
malo vode, ili čak u nedostatku vode sa malo peska (!). Potrebno je tri puta obliti (pokropiti ili posuti) glavu sa rečima: „Krštava se sluga Božji (IME) u ime Oca, amin (obliva) i Sina, amin (obliva) i SVETOGA Duha, amin (obliva)".[38] Ovakvi
primeri, koje nalazimo u okviru Istočne crkve, samo dokazuju dokle se
sve može stići sledeći naopaka i nebiblijska učenja o onome o čemu su
Hristos i apostoli izuzetno jasno govorili i pisali. U
pogrešno tumačenje i shvatanje Biblije od strane pravoslavnih, a u vezi
onoga što nazivaju „svetom tajnom miropomazanja", uverićemo se u
narednoj celini ovoga poglavlja. |
|
| Calendar |
| « January 2025 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | | | | 1 | 2 | 3 | 4 | | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
|
|
|
