Tuesday
2024-03-19
2:24 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА 2,1-11 »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 59

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА


ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
2,5-11
 
Флп. 2,5-11: 5 Јер ово да се мисли међу вама што је у Христу Исусу (= ово мислите у себи што је у Христу Исусу), 6 који, будући у обличју Божјем, није се отимао да се изједначи с Богом, 7 него је понизио себе – ἑαυτὸν ἐκένωσε (= испразнио себе), узевши обличје слуге, поставши као и други људи. 8 И нашавши се наочи као човек, он понизи себе – ἐταπείνωσεν ἑαυτὸν – поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту. 9 Зато и Бог њега силно узвиси, и дарова му име које је веће од свакога имена, 10 да се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, 11 и да сваки језик призна да Исус Христос јесте Господ на славу Бога Оца.
 

 
2,5
 
Ето главног циља, ето свециља: мислити „оно што је у Христу Исусу“. Крајња мета и највиши домет људске мисли јесте мисао Христова, а људског осећања – осећање Христово. Тек са Христом ми смо људи дознали шта је то савршена мисао људска, и шта – савршено осећање људско. То је: Христова мисао и Христово осећање. Тек у Христу људска мисао је дошла до своје божанске бесмртности и вечности; тако и људско осећање. Христова мисао, то је божански бесмртна и божански вечна мисао људска; Христово осећање, то је божански бесмртно и божански вечно осећање људско. Свака људска мисао, ако се не преобрази у Христову мисао, сасуши се, иструли; а од трулих мисли уцрвља се душа у човеку. Тако и од трулих осећања. А сва су наша осећања трула и црвљива, ако их нисмо преобразили у Христова осећања.
Мислити „оно што је у Христу Исусу“. А шта је то? Све што Он има и садржи у себи као Бог Логос: сва божанска својства и савршенства; и све што Он има и садржи у себи као човек: све његове човечанске особине, мисли, осећање, подвизи, доживљаји, дела; сав његов живот од рођења па до вазнесења, и од вазнесења па све до Страшнога Суда, и од Страшнога суда па кроз сву божанску вечност, бесконачну, безграничну, немерљиву. Мислити о томе, о свему томе, то је наша прва хришћанска дужност, даноноћна дужност. Реците, може ли онда бити и краја и броја нашим мислима, нашим осећањима? О, онда смо бескрајни и бесмртни кроз сваку мисао, кроз свако осећање; христовски, богочовечански бескрајни и бесмртни. Онда – нема смрти више ни за нашу мисао, ни за наше осећање. Јер свака наша мисао, и свако наше осећање, силом Христовом савлађује све смрти и све смртно. Уствари, живот нас хришћана у овом свету није друго до непрекидно подражавање Господа Христа кроз доживљавање свега Његовог, а на првом месту Његове свепобедне васкрсне силе, чијом благодаћу побеђујемо све смрти и све смртно у нама и у свету око нас.
Не мислиш ли о људима „оно што је у Христу Исусу“ о њима, то јест оно што Он мисли о њима, зар си хришћанин, зар брат, зар човек? Не желиш ли им, не осећаш ли за њих оно што и Господ Христос, још ниси хришћанин, још си подчовек. Што је у Христу Исусу за сваког човека, то треба да буде и у нама. Онда смо хришћани, и браћа, и људи. – Мислити о свету? Не мислиш ли христовску мисао о свету, залутао си у безизлазне лавиринте; и никад нећеш пронаћи прави смисао свету. Мислиш ли о човеку, о пчели, о птици, о цвету, – исто тако. Јер и најмањи цвет је толико тајанствен, да се у лавиринту његове тајанствености може бесповратно изгубити свака људска мисао, ако је не води Бог Логос. Мислиш о животу, о смрти, о добру, о злу, о истини, о заблуди, о правди, о неправди, – ако се мисао твоја о свему томе не извије у христомисао, мора се претворити у бесмислено и трагично мучеништво. А о друштву, о породици, о нацији, о човечанству, не мислиш ли Христом, никад им нећеш пронаћи прави смисао, нити правилно решити иједан њихов проблем.
Мислити о свему Христом, – ето главне заповести за сваког хришћанина, ето нашег хришћанског категоричког императива. Но Христом се може мислити, ако се има „ум Христов“. Свети апостол тврди за хришћане: „Ми ум Христов имамо“ (1. Кор. 2,16), Како смо га стекли? Живећи у богочовечанском телу Његовом – Цркви, коме је Он глава. Живљење у Цркви сједињује цело наше биће са бићем Цркве, сједињује и наш ум са богочовечанским, саборним умом Цркве, и оспособљава нас да умујемо по Христу, да мислимо „оно што је у Христу Исусу“. Мислећи пак Христовим умом, саборним умом Цркве, хришћани и могу „једно мислити“, једно осећати, „једну љубав имати“, и бити једне душе и једног срца, „једнодушни и једномислени“.
 
2,6
 
Бог и Господ Христос спустио се до човека, па чак и сам постао човек, да би људи могли мислити „оно што је у Христу Исусу“, и живети „достојно Бога“. Бог је постао човек, да би човека учинио Богом, како то најрадије говоре свети Оци. Или: Бог се очовечио, да би човека обожио. Поставши човек, Господ Христос је и надаље остао Богом, јер то казују речи духоносног апостола: „будући у обличју Бога“. Бити „у обличју Бога“ и значи: бити Бог. Такво је богомудро тумачење светих Отаца. Иако Бог, но поставши човек, Христос се „није отимао да се изједначи с Богом“, него је живео смерно као нико. „Бог Логос је по природи Бог. Будући у обличју Бога, Он се није отимао да се изједначи с Богом, јер је по природи имао ту једнакост.[4] Живећи на земљи у неисказаној смерности, очовечени Бог Логос је тиме показао да је смерност пут новог живота, живота којим живи оваплоћени Бог и сви Његови прави следбеници. Смерност је „оно што је у Христу Исусу“ најочигледније.
 
2,7
 
Поставши човек, Бог Логос је нема сумње бескрајно „понизио себе“ (ἑαυτὸν ἐκένωσε = испразнио себе), те је просто невероватно како је и надаље могао стално и неизменљиво остати Богом живећи у мајушном и ништавном бићу људском. Јер, по самој природи својој, човек је неупоредљиво мање и ниже биће од Бога. Осим тога, човек је природу своју грехом и смрћу толико срозао, толико опоганио, да је само бескрајно човекољубље могло побудити Бога да постане човек. То је смирење и понижење коме нема слична, акамоли равна. „Да Бог постане човек, – то је велико, неисказано и неизразиво смирење, понижење.[5] Веће понижење Бог није могао изабрати за себе. Али без тога ни своје беспримерно човекољубље показати. Зато свети апостол, да би изразио ово чудо беспримерног смирења и човекољубља, употребљава изузетан и необично снажан израз: ἐκένωσε ἑαυτὸν = испразни себе. Као да је Бог Логос, поставши човек, испразнио себе од свега божанског. И заиста, када би Бог могао пасти, то јест престати бити Бог, онда би за Њега био највећи пад – постати човек. Али, Бог Логос постаје човек не престајући бити Богом, и живи као човек остајући увек неизменљивим Богом. Он „који је обличје Бога невидљивога“ (Кол. 1,15) узима на себе обличје човека видљивога, да би собом подигао човека до Бога. А то значи: да би га спасао од греха, смрти и ђавола. Он, вечни Бог, улази као стварни човек у наш свет греха, смрти и ђавола, и живи у њему као истински човек, и најочигледније показује како се у свету греха може живети без греха, и у свету смрти – победити смрт и сатрти ђаво. Тако Он постаје и Спаситељ и спасење, Он – истинити Бог и истинити човек, Он – Богочовек. Очигледна је и опитна истина: спасење је у Спаситељу; човек се спасава од греха, смрти и ђавола, живећи Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје. Он је постао „као и други људи“, и у свему био истински човек, само да би им на приступачан, човечански начин дао сва средства и силе спасења, дао као брат браћи по телу и крви (ср. Јевр. 2,14-18). И заиста, Он је толико био стварни човек, обичан човек, толико „као и други људи“, да су се Његови савременици, гледајући Његова божанска дела и силе, у чуду питали: „Откуда овоме то? И каква му је премудрост дана? И чудеса таква чине се његовим рукама? Није ли ово дрводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов?“ (Мк. 6,2-3; ср. Мт. 13,55). „Поставши као и други људи“, Бог Логос је чинио божанска дела и пројављивао божанску свемудрост зато што није престао бити Бог. „Поставши као и други људи“ у свему осим греха, Он је све послове људске обављао без учешћа греха, све мисли људске мислио без учешћа греха, сва осећања људска осећао без учешћа греха; речју: сав живот људски проживео без учешћа греха.
 
2,8
 
И себе тако узвишеног, тако савршеног, тако безгрешног, понизио „поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту“. Зато, да би као стварни човек у име свих људи, и за све људе, и место свих људи победио смрт, и спасао их од смрти. Спустио се у смрт, у амбисни понор смрти, да би отуда као свемоћни безгрешни човек, Богочовек, избавио род људски. Заиста је неизмерно понижење за безгрешног Богочовека спустити се у смрдљиви понор смрти, где се распало и трули толико људских бића, где је смрад од грехова неиздржљив, где је свирепа власт злосмрадних духова нечистих неподношљива. „Послушан до саме смрти“, – послушан коме, чему? Божанској љубави, и намери, о спасењу света крсном смрћу Сина Божјег. „Послушан“ својој безграничној љубави за човека, својој жалостивости, својој свемилостивости. Смрт је понижење за богаликог човека, акамоли за безгрешног Богочовека. Човек је из грехољубља понизио себе до смрти, и потчинио себе смрти; безгрешни Богочовек је из човекољубља добровољно понизио себе до смрти, и потчинио себе смрти. Грехољубив до краја, човек није могао избавити себе од смрти, јер је својим властитим гресима, као нераскидљивим оковима, сам себе држао у ропству смрти. А греси су сила смрти. Безгрешни Богочовек је стварно умро као човек, али Га смрт није могла задржати у своме ропству, пошто у Њему није било греха, – те једине силе помоћу које смрт држи у своме ропству људска бића. Тако је безгрешни Богочовек својом смрћу уништио смрт. Ушавши у њу добровољно, Он ју је изнутра разорио својом богочовечанском безгрешношћу и свеправедношћу, и тако спасао род људски од ње. Свеправедан и свесвет, безгрешни Богочовек је осветио и само најсрамније оруђе смрти – крст, и пренео на њега чудотворну спасилачку силу своје Богочовечанске личности. Отуда је крст не само знак спасења него и сама сила спасења, сама – „сила Божија“ (1. Кор. 1,18).
Себе свеправедног и свесветог, себе безгрешног Богочовека добровољно понизити до смрти, и то срамне смрти на крсту, заиста је смерност којој нема равне ни у једноме од постојећих светова. Зато је смерност и постала неопходна еванђелска врлина и света сила спасења, коју само Бог даје људима за њихово безгранично смиравање себе пред безгрешним и свесмерним Господом Исусом. Спасоносном смиреноумљу и свемоћној смерности хришћани се уче од самога Господа Исуса (ср. Мт. 11,29; Лк. 22,27; Јн. 13,5.13-15).
 
2,9
 
Због тако јединственог и безгранично спасоносног подвига, Бог је силно узвисио Христа, узвисио Га као човека, јер је Христос као Бог Логос у свему раван Богу Оцу, па и у божанској узвишености. Узвишујући Га као човека, Бог је показао за какву је божанску узвишеност и славу саздана људска природа. Тако је откривен сав пут људске природе: од понора смрти до уврх небеса, од ђавола до Бога. Јер док је у гресима и у ропству смрти, људска природа седи с десне стране ђавола; а са Христом и у Христу она се узвисила изнад Херувима и Серафима, и седи с десне стране Бога. Тај пут од понора смрти до уврх небеса прошао је први сам Господ Христос Богочовек, и пропутио га за све људе. И оставио нам и углед и силе да за Њим идемо. Да, и углед и силе. Јер само Он даје благодатне силе за тако страшан и величанствен подвиг. Ослањајући се на бескрајно човекољубље Спасово, свети апостол нам и наређује да мислимо „оно што је у Христу Исусу“, и да тражимо „оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога“ (Кол. 3,1).
„И дарова му име које је веће од свакога имена“, толико веће да – „нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти“ (Д. А. 4,12). Богочовек Христос је толико јединствено и изузетно биће у свима световима да – „нема ни у једноме другоме спасења“ (Д. А. 4,11). У самој ствари, Богочовек је једина права величина међу свима бићима у свима световима, једино биће које заслужује да Му се „поклони свако колено оних који
 
2,10
 
су на небу и на земљи и под земљом“. А људима је дато да Га прате у тој Његовај слави, ако Га прате у Његовом подвигу, то јест ако Њиме спасавају себе од греха, смрти и ђавола. Да им олашка сам подвиг спасења, Он им даје све божанске силе које су им потребне да би постали „учесници у Божјој природи“, а тиме и учесници у неизреченој слави Божјој (ср. 2. Петр. 1.3-9). „Оних који су на небу“, – то су Анђели и душе праведника; „оних на земљи“, – то су људска бића у земаљском свету; „оних под земљом“, – то су душе грешника у доњим световима. Свима се даје могућност да се поклоне Господу Исусу као Спаситељу свеколиког рода људског.
 
2,11
 
После свега што је учинио за род људски, мора сваки нормалан човек признати, да је Исус Христос заиста Бог и Господ. Јер шта је то што Он као Господ и Спаситељ није учинио, а требало је да учини? које нам је добро могао дати, а није нам дао? коју истину могао објавити, а није нам објавио? Све што је ради спасења нашег требао да буде, био је; све што је требао да доживи, доживео је; све што је требао да учини, учинио је; све што је требао да нам дарује, даровао нам је; – и тако свим и свачим најочигледније показао и најубедљивије доказао: да је заиста једини Бог и Господ света, и једини Спаситељ и спасење света.
 


 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. тамо, Ноmil. V, 1-2; соl. 214-215.
  2. Икуменије – Соmment. in Epist. аd Philip. cap. 2, v. 4; P. gr. t. 118, col. 1277 D – 1280 A.
  3. Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 2, v. 4; соl. 1160 С.
  4. Блаж. Теодорит, Interpr. Ер. аd Рhiliр., сар. 2, v. 11; Р. gr. t. 82, col. 572 С.
  5. Свети Златоуст, тамо, Ноmil. VII, 2; соl. 231.
  6. тамо. Ноmil. VIII, 1; соl. 239.
  7. овога τοῦ нема у старо-грчком тексту посланице који смо користили при редакцији (Зор. А. Ст.).



 

 


 

 

 


 

 



 

Calendar
«  March 2024  »
SuMoTuWeThFrSa
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2024
    Free website builderuCoz