Како проповедати Христа муслиману? – Свештеномученик Данил Сисојев
Прво, што треба запамтити да је немогуће обратити се Христу без помоћи Бога Оца. Сам Господ је рекао: „Нико не може доћи Мени ако га не привуче Отац који Ме посла“ (Јн. 6:44). Зато је немогуће овде мимоићи молитву. Сам Дух Свети, привучен молитвом, може размекшати горду окамењеност срца, освојеног од стране древног непријатеља. Свака нада на своје снаге довешће само до разочараности…
Друго што треба да запамтимо је да је наш главни задатак не у томе да се изобличе исламске заблуде, већ да се посведочи Јеванђеље Спаситеља и том човеку – муслиману. Христос нам није заповедио да „дотучемо“ све који се не слажу са нама. Апостол Петар заповеда: „свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1 Петр. 3:15).
Чак је и апостолима било заповеђено да се у случају неприхватања проповеди удаље из града (Лк. 9:5). Ми треба да будемо само весници Божији, а ако је вест одбачена онда је време да Сам Бог делује. Од нас зависи да сејемо семе речи Божије, а где ће она пасти – на пут, камен, трње или добро тло није наша ствар. Апостол Павле чврсто заповеда: „човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“ (Тит. 3:10.11). Наравно, овде се говори о човеку који не желећи да зна за истину, у окамењености одбацује Благу вест и предаје бесмисленим споровима. Човек који искрено жели да позна истину, али још увек не схвата, заслужује непрестану пажњу.
Најбоље је муслиману једноставно говорити о Христу Спаситељу, Његовим чудима, Жртви на Крсту, Славном Васкрсењу и Суду који долази. Искуство показује да смирено предавање Откровење често даје много више него најсавршенија полемика. У првом случају, ми смо просто уста Самог Бога. Јако добро је муслиману дати да прочита Нови Завет. Огромна већина муслимана се налази у најдубљем незнању у вези са оним што се тиче истинског Откровења. Заиста је сатана ослепио очи и срца мноштва народа! Ако је неопходно не треба користити руски (српски – прим. прев.)текст, већ превод на национални језик саговорника. Тако ћемо показати да, прихватајући Православље муслиман уопште не мора да постане Рус (или Србин). Јер за многе је ислам само знак њиховог националног идентитета. А Православна Црква је наднационална. Она је нови народ Божији, који се окупља из свих нација на Земљи.
Ако разговор крене о разликама између ислама и хришћанства пред почетак разговора треба појаснити како се човек односи према Православљу. Ако се човек позитивно односи према Цркви онда је таквим људима потребно рећи да су ислам и хришћанство несместиви. Међутим, ислам притом трпи пораз пред хришћанством и са тачке гледишта представе о Богу и не даје никакав чврсти пут ка очишћењу од реалног греха, који разједа сваког човека.
Притом је потпуно бесмислено почињати разговор о личном моралу, јер ће то бити само бесмислено преклапање, типа: а ви тамо имате много жена, а тамо код вас се, тобож, епископи баве нечасним стварима. Иако је понекада корисно напоменути да већину терористичких напада чине исламски фанатици. Међутим, најчешће помињање тога доводи саговорника до раздражености.
Ако се већ дотичете тога (а у Русији сада ту тему не можеш заобићи) најбоље је не разматрати питање вероисповедања терориста (да ли су они истински муслимани или не), већ одговарајуће стихове Корана који говори:
„И борите се на Алаховом путу против оних који се боре против вас, али ви не отпочињите борбу! – Алах, доиста, не воли оне који заподијевају кавгу! И нападајте (убијајте) такве гдје год их сретнете и прогоните их одандје одакле су они вас прогнали. А злостављање је теже од убијања! И борите се против њих све док многобоштва не нестане и док се Алахова вјера слободно исповиједати не могне. (Сура 2, ајати 190, 191, 193). „Када прођу свети мјесеци, убијајте многобошце гдје год их нађете, заробљавајте их, опсједајте и на свакоме пролазу дочекујте!“ (сура 9, ајат 5).
Нека муслиман коментарише ове речи. Питајте га: „зар може Творац да призива на свеопште међусобно убијање? Зар је Њему угодно да верују у њега под нишаном аутомата?“
Након тога је неопходно упоредити учење о усамљености Бога и хришћанско учење о Богу Љубави – Тројици. У разговору са муслимани неопходно је посебно нагласити да рођење Сина и исхођење Духа не представља акт у времену, није акт телесни. То обавезно треба подвући, јер ће се појавити потпуно лажне представе. Јер муслимани озбиљно сматрају да ми верујемо да је Исус Син Божији у смислу да се појавио као резултат телесног сједињења Алаха и Дјеве Марије. Наравно ми одбацујемо такву глупост. Нико никада није тако веровао.
Најбоље је Бога Сина називати Речју (Словом) и из тога прећи на рођење: то јест као што наш ума рађа реч, тако и Ум – Отац у вечности рађа Слово (Реч). Следи да можемо Реч Божију назвати Његовим Породом.
Као пример разговора могу навести један од дијалога који сам имао прилике да имам са вахабитом…:
– Ви се надате да ће вас спасити човек Исус, а нас спасава Сам Алах – говорио је муслиман.
– Хајде да видимо – одговорио сам – Алах у вечности – да ли је биће разумно или неразумно?
– Наравно, разумно – одговорио је мој саговорник (Иначе би морао да пореди Алаха са зверима).
– Да ли Алах има макар једну неразумну силу? – питао сам даље.
– Наравно да не. Све Његове силе су разумне – одговорио ми је саговорник.
– Да ли Алах има силу да вас спаси или не– питао сам даље.
– Очигледно да има силу.
– Разумну силу?
– Да.
– Сагласно Корану, Ко је Реч (Слово) Алаха?
– Исус Месија (сура 3, ајат 45) – у недоумици је одговорио сабеседник.
– Значи, спасење Бог даје преко Исуса Христа и другог пута нема. Сам Христос је управо тако и говорио: „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14:6).
Тако је могуће показати да је спасење могуће само кроз Христа, кроз вршење Његових заповести, које муслимани нарушавају – Крштење, православну веру, друге Тајне, послушност Цркви.
Може се размотрити и који је Бог праведнији. Праведност Божија се признаје и у исламу и у Православљу, па је зато добро узети то као почетну тачку. Са тачке гледишта Јеванђеља на који начин Бог решава питање праведности? Бог се никада неће помирити са злом, али Он то зло узима на Себе. У Христу су се сусрели и праведност и милосрђе Божије. По праведности грех је био кажњен, а по милости је ту казну добровољно прихватио на Себе невини – Сам Бог. А сада погледајмо Алаха. Шта Алах говори? Он говори у Корану, да „ако пожелим учинио бих тако да нема ни једног заблуделог“. Међутим, даље говори: „ја уклањам са пута и ја приморавам да се чини добро“, то јест, приморава да се чини и добро и зло. Али, то још није све. Ако би се тиме све ограничило, то би било још мање више разумљиво – ето, Бог је пожелео да створи марионете… Али затим се говори да ће марионете одговарати за своје поступке и затим да ће Алах узвратити свакоме по делима својим у Дан Суда. Зар је то праведност? Овде нема ни сенке праведности! И то боде слух сваког муслимана, кога питаш директно.
Даље је неопходно упоредити по осећањима: ето, Ви лично осећате слободу? Знате шта су добри а шта зли поступци? И једни и други претпостављају слободу без које неће бити ни добри ни зли. То су све очигледне ствари, и у реалном животу увек полазимо из тога. Коран одриче слободу воље. Значи да је Коран лаж.
Након тога се треба дотаћи питања самог Корана. Коран претпоставља као знак сопствене провере одсуство противречности. Међутим тамо има много противречности. („А зашто они не размисле о Курану? Да је он од неког другог, а не од Алаха сигурно би у њему нашли многе противрјечности“ (сура 4, ајат 82). Сагласно критеријумима самог Корана, он није богонадахнут.
Коран не даје никаква пророштва. Коран не сведочи о својој истинитости, она само прети и плаши. Извините, али изјаве типа „ако ми не поверујеш спалићу те у огњу и у уста ти налити железо“ не представљају аргументацију. Узгред, Коран овде није оригиналан – овакве аргументације се придржава и Шоко Асахара и Мун и многи други. Христос је говорио управо супротно: „Вјерујте Ми да сам Ја у Оцу и Отац у Мени: ако ли не, због самих дјела вјерујте Ми“ (Јн. 14:11). Погледајте: Господ не говори – верујте Ми ето тако. Ми видимо ова дела: у пророштвима која се збивају, чему смо ми сведоци и у наше дане, у мноштву грешника који прекидају са својим злим делима, на болесне који се сваке године исцељују у Цркви. Коран не даје ни једно предсказање о будућности који би се испунило након неколико векова. То би било очигледно.
На крају, неопходно је дотаћи се питања: „Шта вам даје Христос што није дао Мухамед?“
Ми одговарамо овако: „Господ и Бог наш Исус Христос даће вам вечни живот, који већ сада делује у нашим срцима. Он ће вам дати опроштај грехова – које се не постиже аутосугестијом, већ је потпуно опипљиво осећањем савести. Он ће вам дати да видите у Богу не удаљеног Господара, већ љубећег Оца, Који се сваког трена брине о вама. Он ће у вашим срцима открити у вашим срцима извор силе Светог Духа, пред којом се не могу одржати никакви противници. Он ће вас повести ван граница Васељене. И привешће вас не трулежним и телесним задовољствима у рају која је измислио Мухамед, већ надсветовној радости општења са Богом. Она се не може изразити људским језиком, не може се видети телесним очима и не може представити ни најгенијалнијим умом. Међутим, она се сада осећа од стране верних, када су они верни законима Божијим.
Нека се муслимани врате бесмртном Оцу. Зашто да умиру вечном смрћу у својој заблуди? Зашто веровати Мухамеду који је сам говорио: „Не знам шта ће бити са мном или са вама. (сура 46, ајат 9). „Ја вам не кажем: У мене су Алахове ризнице, нити: Мени је познат невидљиви свијет“ (сура 6, ајат 50; 11:31), а не веровати Исусу Христу „у Коме су сакривена сва блага премудрости и знања“ (Кол 2:3), Који говори: „Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити“ (Мт. 11:27). Христос зна све – и прошло и будуће. Он је Почетак и Крај Стварања (Отк. 21:6). Зашто муслимани не слушају Њега, иако и знају да ће им управо Он судити у Последњи Дан?
Мухамед никога није васкрсао од телесне смрти, није избавио никога од греха – те смрти духа. Он је умро и бесмислено је веровати у њега, као што је и рекао Абу Бакр у дан своје смрти: „ако је неко веровао у Мухамеда, знајте да је мртав. А ко је веровао у Бога знајте да неће умрети никада“. Тако да ето, Сам Бесмртни Бог заповеда да се чини јединствено добро дело: „да вјерујете у Онога кога Он посла“ (Јн. 6:29) – Исуса Христа, јединородну Реч Његову. Ко смо ми да се супротстављамо вољи Творца?
Сваку душу позива Бог, појући Своју чудотворну песму: „Чуј, кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца свог. И цару ће омилети лепота твоја; јер је Он Господ твој, и Њему се поклони“ (Пс. 45:10-11).