| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 1 Guests: 1 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
CRKVA I SEKTE - Zoran Jovanović
(5) NEDELjA I SUBOTA U SVETOM PISMU
Ovoj temi posvetićemo malo više pažnje s obzirom da je to jedno od "
najjačih " adventističkih oružija u njihovom dokazivanju da su samo oni
ostali verni Hristu i Njegovim zapovestima.
Za početak: U knjizi Postanja (1Moj. gl. 1 ; gl. 2)
svi dani imaju svoj početak i kraj (jutro i veče ) - sem sedmog dana,
dana Božijeg počinka. Adventistička tvrdnja da je Bog stvorio svet za
šest bukvalnih kalendarskih sedmičnih dana, a u sedmi dan (Sabat -
odmor, mir, subota) počinuo od dela svojih - i taj dan (subotu) posvetio
za sva vremena je zaista sumnjiva, i samo dokazuje njihovo nepoznavanje
Biblije.
Prvo: Sedmica (sedmični dani) nije mogla da postoji
pre stvaranja sveta, a Bog je tek četvrtog dana (ne sedmičnog) stvorio
Sunce, Mesec i zvezde, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima,
danima i godinama (1Moj. 1.14-19).
Drugo: Sv. Pismo nam kazuje da je " ... jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan " (2Pet. 3.8 ; Psl. 90.4).
Prema tome, Biblija je u ovom slučaju sasvim kategorična - dani stvaranja nisu isto što i sedmični kalendarski dani!
Još nešto - " odmor ili počinak Božiji " ne možemo shvatiti bukvalno,
jer se to protivi osnovnom pojmu o Bogu kao savršenom i svemogućem biću
koji nikada ne prestaje da stvara i da radi, kao što to i Biblija
potvrđuje (Isa. 40.28 ; Jn. 5.16-17). Bogu, dakle nisu bila
potrebna 24- ti sata odmora i počinka; Pa ako Božiji počinak ne možemo
shvatiti bukvalno, onda nema razloga ni da sedmi dan, dan Njegovog
odmora shvatimo kalendarski.
Taj sedmi dan predstavlja period kad je Bog stvorivši čoveka prestao da
posle čoveka stvara neke nove vrste bića, a Njegov blagoslov izliven na
sedmi dan jeste blaženo stanje cele tvorevine koja se kupala u Božijoj
blagodeti i blaženstvu sve dok Adamov greh nije uneo nesklad u tu divnu
blaženu harmoniju.
Dalje, Adamu u raju nije data nikakva druga zapovest (da deli dane na
radne i praznične) osim da obrađuje i čuva Edemski vrt, i da ne jede od
drveta života (1Moj. 2.15-17). Iz teksta prve zapovesti jasno se vidi - da su zapovesti date neposredno
izrailjcima, a ne Adamu kako nam to tvrde adventisti, jer Bog govori: "
Ja sam Gospod Bog tvoj koji sam te izveo iz zemlje Misirske " (2Moj. 20.2) - a Adam nije bio ničiji rob u Misiru!
Subotu niko nije praznovao pre izlaska Jevreja iz Misira. Tek u (2Moj. 16.25) subota se spominje kao praznik, ali praznik koji je izričito dat samo Jevrejima - kao znak između Boga i sinova Izrailja (2Moj. 31.13-17); kao uspomena na izlazak iz Misira (5Moj. 5.15 ; 1Knj.o car. 8.9); i kao sredstvo pomoću koga je Bog hteo da iskuša pokornost izrailjskog naroda (2Moj. 16.4).
Prvi spomen subote u Bibliji nalazimo tek u tekstu (2Moj. 16.1-30). Pre toga Biblija nigde ne spominje subotu. Vidi se dalje da je subotnji odmor pre toga Izrailjcima bio nepoznat kao i mana koju su nakupili u pustinji, pa Mojsije mora da im objašnjava šta je mana, i šta je subota (2Moj. 16.23-27); i kad je subota, i zašto je data subota.
Pa ni to nije bilo dovoljno Izrailjcima nego su neki hteli baš lično da
se uvere, te su išli i subotom u pustinju da nakupe manu. Najzad, iz
priloženog teksta moglo bi se zaključiti da je prva subota,
kao dan odmora, bila praznovana u sedmi dan po dolasku Izrailjaca u
pustinju Sin, ili još tačnije - u sedmi dan od kada je počela da pada
mana s neba. To je prva kalendarska subota za koju Biblija zna i koju izričito spominje, jer veli da je narod u taj dan počinuo (2Moj. 16.30). Čak i posle toga Mojsije još uvek mora da objašnjava Izrailjcima šta je subota (2Moj. 35.1-3).
Kao što znamo, Bog je Jevrejima pored subote zapovedio da praznuju i
druge praznike - pashu, mladine, sjenice, beskvasne hlebove, pa i da se
obrezuju. Sve ovo je znak između Boga i Izrailja, i predstavlja tzv.
Starozavetni obredni zakon - koji je imao za cilj, da pripremi
Izreljski narod za Hristov dolazak.
Njegovom smrću i Vaskresenjem taj zakon je prestao da važi, pa kao što
je jevrejska Pasha i ostali praznici neobavezan za hrišćane, tako je
neobavezna i subota.
Ap. Pavle je to dobro znao (2Kor. 3.11), zato je i poručio: " da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote. Što je senka onoga što će doći, a Telo je Hristovo " (Kol. 2.16-17). Dakle, subota je samo sen Novozavetne stvarnosti - Vaskresenja i Nedelje.
Kada nekom adventisti pročitate ovo, on kao iz puške odgovara da kao što je Bog nepromenljiv (Mal. 3.6), tako je nepromenljiv i Njegov moralni zakon; i kao što je Gospod večan i isti, tako je i njegov moralni zakon večan (Jev. 13.8).
Subota je deo tog zakona (četvrta zapovest), dakle i praznovanje subote
je večno! - konstatuje adventista. U ovakvu polu istinitu tvrdnju ne
treba duboko zalaziti. Dovoljno je da konstatujemo samo jednu činjenicu -
u istom tom Sv. Pismu na koje se pozivaju adventisti stoji i propis o
obrezanju i jevrejskim praznicima koji su takođe nazvani " zakonom večnim " (1Moj. 17.9-13 ; 3Moj. 23.1-44). A da li adventisti poštuju i ovaj " večni zakon " kao što tako revnosno praznuju subotu?
Među adventističkim " dokazima " u korist praznovanja subote navode se i sledeći citati:
Kada je Spasitelj govorio svojim učenicima o svome drugom dolasku On im je rekao: " molite se da bežanje vaše ne bude u zimu ili u subotu ..." (Mt. 24.20-21).
Za adventiste ovo je " dokaz " da hrišćani treba da praznuju subotu do
drugog Hristovog dolaska, pa zato treba da se mole Bogu da ih poštedi te
nevolje bar u subotnji dan.
Odgovor: Prvo - Kada bi te reči dokazivale da treba praznovati subotu, one bi isto tako dokazivale da treba praznovati i zimu, jer su obe imenice i smetnja za bežanje. Drugo, te Spasiteljeve reči se uopšte ne odnose na vreme pred Njegov drugi dolazak, nego na vreme pred razaranje Jerusalima.
Jer, pred drugi dolazak Hristov niko neće imati nikud da pobegne.
Smisao ovih Spasiteljevih reči je potpuno jasan kad se zna da se one
odnose na vreme razaranja Jerusalima, i da su po Starozavetnom propisu
kapije grada subotom morale biti zatvorene i nisu se smele otvoriti (Nem. 13. 19).
Tako je subotom bežanje bilo znatno otežano, kao i bežanje zimi. Još
nešto, u opisu ovih događaja Jevanđelisti Marko i Luka uopšte i ne
spominju subotu (ruku na srce, Jevanđelist Marko spominje zimu (Mk. 13.18)).
Evo još jednog citata na kome adventisti zasnivaju svoju tvrdnju da će
se subota praznovati i posle sveopšteg Vaskresenja na Novom nebu i Novoj
zemlji: " Od mladine do mladine, i od subote do subote dolaziće svako
telo da se pokloni predamnom, veli Gospod " (Isa. 66.23).
Odgovor: Kad bi se ove reči shvatile bukvalno, onda bi značilo da će se posle sveopšteg vaskresenja praznovati ne samo subota, nego i mlad mesec, mladine.
A to sasvim prirodno i opravdano ne čine ni adventisti - oni ne
praznuju mladine! Osim toga, kao što znamo, Sv. Pismo kaže da posle
sveopšteg Vaskresenja na Novom nebu i Novoj zemlji: " noći neće više
biti, niti će im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca jer će ih
Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove " (Otk. 22.5). Ako neće biti noći, neće biti ni dana, pa neće biti ni mladine ni subote, niti običnog zemaljskog načina života.
Treći " dokaz " za praznovanje subote adventisti nalaze u tvrdnji da je
i ap. Pavle svetkovao subotu; pozivajući se pri tom na mnogobrojne
citate iz kojih se vidi da je ap. Pavle subotom propovedao jevrejima u jevrejskim sinagogama Reč Božiju.
Odgovor: Ovo je zaista tačno. Ap. Pavle je išao u
jevrejske sinagoge da propoveda zato što je tamo nalazio jevreje na
okupu, i tu imao veliku grupu slušaoca. Pa zaista, koga bi on to zatekao
u jevrejskoj sinagogi kada bi došao da propoveda u nedelju? U ostalom,
već sama činjenica što ap. Pavle ide subotom u jevrejske sinagoge da
propoveda jevrejima o Gospodu svedoči da on toga dana nije bio sa svojim hrišćanima na bogosluženju. Njima je govorio nedeljom (D. ap. 20.7).
Što se tiče adventističke tvrdnje da su apostoli i mironosice
praznovali subotu, i živeli po Starozavetnom zakonu, i to je istina -
ali samo do Hristovog Vaskresenja, i Njegove pobede nad grehom, satanom i
smrću! Jer do Hristovog Vaskresenja nije ni postojao razlog za
praznovanje nedelje - jer se Hristos još ne beše proslavio (Isa. 52.6-7,13 ; Jn. 12.28,32);
a kad se proslavio (Vaskresenjem) ispunio je Svoje obećanje dato
apostolima i u pedeseti dan po Svome Vaskresenju (u nedelju) poslao na
njih Duha Svetoga (Jn. 7.39 ; D. ap. 2.1).
Adventisti često otvoreno nazivaju nedelju " žigom antihristovim
" jer smatraju da su Papa i car Konstantin (svojim ukazom 321- ve god.)
uveli praznovanje nedelje - a pošto oni Papu smatraju antihristom, to
je po njima nedelja njegov " žig ". Za ovu tvrdnju ćemo dati jednu napomenu - Papa je bilo mnogo, a Sv. Pismo govori samo o jednom antihristu!
Što se tiče ukaza cara Konstantina (321- ve god.) u njemu se uopšte i ne
spominje subota - a nedelju su hrišćani praznovali daleko pre njega. O
tome nam svedoče i mnogi sačuvani dokumenti kao npr. :
U spisu " pravila Svetih apostola ", koja potiču iz drugog veka kaže se: " ako neko iz klira bude zatečen da posti u Dan Gospodnji ili u subotu, osim jedne jedine, neka bude svrgnut ".
U spisu " Apostolske uredbe ", takođe iz drugog veka, kaže se " u dan vaskrsni, tj. u Dan Gospodnji skupljajte se uvek hvaleći Boga ". Znači, za hrišćane toga doba subota je subota, a nedelja je " Dan Gospodnji ".
U Otkrivenju (prvi vek) sv. Jovan Bogoslov piše da je u Dan Gospodnji dobio otkrivenje o budućnosti Crkve (Otk. 1.10).
Adventisti tvrde da je to bila subota a ne nedelja - jer je po njima
samo subota Dan Gospodnji; Međutim, Sv. Pismo Staroga Zaveta samo jedan
jedini put naziva subotu tim imenom (Isa. 58.13); u Novom Zavetu
se tako nešto ne da ni naslutiti. Ako imamo još u vidu da ap. Jovan u
svom Jevanđelju sedam puta spominje subotu i uvek je naziva subotom, a nikad " Danom Gospodnjim ", onda nije ni malo verovatno da je on pod izrazom Dan Gospodnji označavao subotu - već nedelju!
U spisu " Akta mučenika ", koja potiču s kraja
trećeg veka (u doba cara Dioklecijana) postoje zapisi sa saslušanja
tadašnjih hrišćana koji jasno potvrđuju da su ti mučenici svetkovali
nedelju.
U izveštaju Plinija Mlađeg caru Trajanu (oko 110- te godine) stoji da
se hrišćani skupljaju u nedelju zorom i pevaju pesme Hristu kao Bogu.
U drugom veku sv. Justin Mučenik svedoči i piše: " u dan koji se nazvao
danom Sunca (mnogobošci su taj dan tako nazvali) svi koji žive po
gradovima ... skupljaju se na jedno mesto i čitaju apostolske poslanice i
proroštva ... a oni koji su dobrotvori daju što svaki od njih smatra da
je dovoljno, ... ". Ovo Justinovo svedočanstvo se očigledno podudara sa
Pavlovim svedočanstvom (1Kor. 16.1-3) koje glasi: " a za skupljanje priloga za svete, kao što sam naredio galatskim crkvama, tako postupite i vi. Svaki prvi dan nedelje svako od vas neka stavlja kod sebe i skuplja koliko može, ... ".
Antiohijski episkop Petar koji je 311-te godine mučenički umro za Hrista piše: " Mi praznujemo nedelju kao dan radosti, radi onoga koji je vaskrsao u taj dan ".
Pored svih ovih spisa postoje i posebna svedočanstva da su hrišćani drugog veka slavili nedelju kao " dan radosti i Dan Gospodnji
". Takva su svedočanstva Tertulijana , Origena, Klimenta
Aleksandrijskog, Justina Mučenika, sv. Ignjatija Bogonosca i ap. Varnave
(saradnika ap. Pavla). Sva ova svedočanstva i spisi samo dokazuju opšte
poznatu činjenicu - da su hrišćani praznovali nedelju mnogo pre cara Konstantina i njegovog ukaza o " danu Sunca " (321- ve god.).
Dakle, ko i pored tako jasnih dokaza tvrdi da je Konstantin uveo u Crkvu
praznovanje nedelje, ili da hrišćani praznuju nedelju zbog "
mnogobožačkog dana Sunca " - taj svesno kleveta Crkvu.
Dalje, Biblija jasno tvrdi da će Bog ukinuti praznovanje svih jevrejskih
praznika uključujući i subotu: " Gospodu su dodijali jevrejski praznici
i subota i na njih mrzi duša Njegova (Isa. 1.13-14); Baciće im belegu praznika njihovih u lice (Mal. 2.2-3); vezao je na Sionu u zaborav subotu i njihove praznike (Pl. Jer. 2.6); i na kraju će ukinuti i subotu i sve jevrejske praznike "(Os. 2.11). Eto šta o suboti i jevrejskim praznicima prorokuju Starozavetni proroci.
Sam Gospod je ispunio ova proroštva i pogazio svetkovanje subote jer je: "... On gospodar i od subote " (Mk. 2.27-28) - i kao takav ima zakonsku vlast da to i učini.
Kao dokaz ovome uzećemo slučaj koji se desio kod banje Vitezde u Jerusalimu. Naime, subotom je bilo zabranjeno
nositi neki teret, i ta zabrana je poticala lično od Boga: " Ovako veli
Gospod: čuvajte se da ne nosite bremena u subotu i ne unosite na vrata
jerusalemska" (Jer. 17.21). To je Starozavetna zapovest o suboti,
koju Bog upućuje jevrejima. Stoga je nemoguće da Spasitelj nije znao za
tu zapovest, jer kao Bog - ona je direktno poticala od Njega. A gle,
jednom prilikom On postupa kao da tu zapovest ne poznaje, ili kao da je
smatra ukinutom u svom Novozavetnom carstvu. On isceljenom bolesniku kod
banje Vitezde kaže: " Ustani, podigni svoj krevet i hodaj. I odmah
ozdravi taj čovek, uze svoj krevet i hodaše. A taj dan beše subota. " (Jn. 5.1-10).
Zbog ovoga su Jevreji hteli da ubiju Isusa - " što je ne samo
razrešavao subotu, nego što je i Boga nazivao svojim Ocem,
izjednačavajući se s Bogom " (Jn. 5.18). Da Gospod nije svetkovao
subotu govori nam i isceljenje slepog u subotu na šta su jevreji rekli:
" nije ovaj čovek od Boga, jer ne svetkuje subotu " (Jn. 9.14-16).
Slučaj u banji Vitezdi služi nam kao neka vrsta proročkog predznaka da
će ljudi u Hristovom carstvu biti oslobođeni Starozavetnih obrednih
propisa, pa i propisa o praznovanju subote koja je samo senka
Novozavetne stvarnosti (Kol. 2.16).
Dodajmo i to, da se zakonom koji su apostoli predali neznabošcima, ovi oslobađaju svih jevrejskih praznika i obrednog zakona (D. ap. 15.5-29), i ovde se nigde
ne spominje praznovanje subote. Adventisti na sve ovo odgovaraju da u
celom Sv. Pismu ne postoji ni jedna zapovest da treba praznovati nedelju
umesto subote, i to je sasvim tačno! Jer takva zapovest nije ni bila
potrebna.
Kao što smo već videli - za subotu je takva zapovest bila potrebna, jer Izrailjci do pojave mane u pustinji nisu znali ni kad je subota, ni šta je subota. Zbog toga je Mojsije morao sve to da im objašnjava, a Bog da ih uverava time što subotom nije davao manu (2Moj. 16.23-30).
Sa nedeljom stvar stoji sasvim drugačije. Nedelja je dan Hristovog
Vaskresenja i Njegovog proslavljenja i pobede nad grehom, satanom i
smrću. Vaskresenje je radost, i radost tu dolazi
sama po sebi - bez ikakve zapovesti. Zar iko naređuje oslobođenom robu
da se raduje što je slobodan? Zar ljudi nisu bili robovi greha, satane i
smrti sve do Hristovog Vaskresenja? Zar je posle toga neko morao još i
da im zapovedi da se raduju? Zapovest o praznovanju nedelje je utoliko
više izlišna, što je nedelja i dan silaska Svetog Duha na apostole koji
ih je tada sigurno ispunio velikom radošću (D. ap. 2.1).
Ne varajmo se braćo, ap. Pavle kaže: " ako Hristos ne usta, uzalud propovedanje naše, a uzalud i vera vaša " (1Kor. 15.14).
Da, bez Uskrsa sve je uzalud! Jer, da Hristos nije vaskrso zaista nam
ništa drugo ne bi ni preostalo nego da praznujemo, ne samo subotu, već
da ispunjavamo i sav Starozavetni zakon.
Na kraju napomenimo da Sv. Pismo govori o nedelji kao prazničnom (radosnom) danu. Evo tih mesta:
" Kamen koji odbaciše zidari, postade glava od ugla. To bi od Gospoda i divno je u našim očima. Evo dana koji stvori Gospod, radujmo se i veselimo se u nj! " (Psl. 118. 22-24). Ove reči predstavljaju direktno proroštvo za Spasitelja (Mt. 21.42 ; D. ap. 4.11).
Ako je tako, onda nije ni malo teško pogoditi koji je to dan koji
stvori Gospod da se radujemo u njemu. Nema sumnje, posle " odbacivanja
kamena ", tj. posle raspeća, taj radosni dan može biti samo dan kad se
Hristos proslavio iz mrtvih, dan kada je žalost svojih apostola
pretvorio u radost, tj. nedelja.
Prorok Zaharije proričući o Hristu ovako govori: " uzeću bezakonje te zemlje u jedan dan. U taj dan, govori Gospod nad vojskama, zvaćete svaki bližnjega svojega pod vinovu lozu i pod smokvu " (Zah. 3.8-10).
Radost toga dana prorok slikovito opisuje da će svako zvati svoga
bližnjega pod vinovu lozu i smokvu. A kao što znamo Hristova pobeda se
desila na Uskrs, dakle u nedelju . O " tom danu " pogledati i sledeće
citate: (Zah. 12.8-11 ; 2.11 ; 9.16).
Prorok Osije prorokuje da će Gospod sići u Ad, i u treći dan (Vaskrs) izvesti pravedne duše iz Ada (Os. 6.2), što potvrđuje i ap. Pavle (1Kor. 15.4).
Gospod je svojim apostolima dao jedno proroštvo - da će apostoli zbog
Njega plakati i tugovati, a da će se svet radovati; ali će se njihova
žalost pretvoriti u radost kada ga budu ponovo videli " u onaj dan " (Jn. 16.20-27 ; 14.13-20).
Kao što znamo, dani žalosti su: Veliki Četvrtak, Veliki Petak i Velika
Subota kad je Spasitelj bio ponižen, mučen, raspet, i sahranjen. A dan
radosti je dan Hristovog Vaskresenja - nedelja (Mk. 16.9), kada je Gospod njihovu žalost pretvorio u radost (Lk. 24.41 ; Jn. 20.19-20).
Iz Jevanđelja i poslanica ap. Pavla vidimo da se Gospod posle svog
Vaskresenja javljao svojim učenicima deset puta. Toliko je zapisano!
Najčudnije je to da ni za jedno od poznatih nam javljanja Sv. Pismo ne
kaže da se desilo u subotu. Od Vaskresenja do Vaznesenja proteklo je pet
subota a ni u jednu od njih Hristos nije smatrao za potrebno da učenike
obraduje svojim javljanjem. Da je to učinio, pisci Sv. Pisma ne bi
propustili da to i naglase. A eto, oni o suboti ćute. Od tih deset, nama
poznatih javljanja, poslednje je bilo u četvrtak, na dan Vaznesenja (Mk. 16.14-19 ; D. ap. 1.3-11), a za tri se ne zna kada su se desila (1Kor. 15.7 ; Mt. 28.16-17 ; Jn. 21.1-14).
Onih ostalih šest javljanja desila su se u nedelju; od toga, pet prvih
javljanja desila su se na sam dan Vaskresenja, dakle na Uskrs, a
javljanje ap. Tomi u osmi dan posle toga, tj. u sledeću nedelju.
Prvo javljanje : (Jn. 20.11-17)
Drugo javljanje : (Mt. 28.9-10 ; Mk. 16.9)
Treće javljanje: (Lk. 24.34 ; 1Kor. 15.5)
Četvrto javljanje: (Mk. 16.12 ; Lk. 24.13-33)
Peto javljanje: (Jn. 20.19-23)
Šesto javljanje: (Jn. 20.26-28)
Dakle, šta je pravilnije svetkovati? Subotu ili nedelju? Starozavetnu
Pashu ili Uskrs? Senku ili stvarnost? To pitanje hrišćani ne postavljaju
jer je ono rešeno Vaskresenjem Hristovim u korist nedelje. Vaskresenje
je osnov cele hrišćanske vere, i bez njega je sve uzaludno, pa i praznovanje subote (1Kor. 15.14-20). Zaista je lako zaključiti da je nedelja, kao dan Vaskresenja Hristovog - kada je doneto spasenje celom čovečanstvu - neuporedivo važnija od uspomene na izlazak jevreja iz Egipta.
Hrišćanstvo je suboti dalo onaj značaj koji joj i pripada: ona prethodi
nedelji, kao što i Stari Zavet prethodi Novom Zavetu, i kao što zakon
prethodi ljubavi i blagodati! |
|
| Calendar |
| « January 2025 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | | | | 1 | 2 | 3 | 4 | | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
|
|
|
