Tuesday
2024-03-19
2:57 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
СПАСЕЊЕ КРОЗ ИСПОСНИШТВО »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 59

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

СПАСЕЊЕ КРОЗ ИСПОСНИШТВО
 
''Преп. Доситеј. (...) Када он једном гледаше слику Страшнога Суда у једној цркви, приближи му се једна жена у порфирној хаљини и објашњаваше му. И најзад, при растанку, рече му, да ако се жели спасти, треба да пости, да не једе меса, и да се често моли Богу. То беше Пресвета Богородица. (...) Живљаше овај млади светитељ у VI столећу.''[83]
 
''Пост – неопходан за спасење. Говорећи о неопходности поста за спасење после изгнања људи из раја, свети Јован Златоуст вели: ''И Мојсеј и Илија, стубови старозаветних пророка, ма да су били велики у другим врлинама, и имали велику слободу пред Богом, ипак, кад су хтели приступити Богу и разговарати са Њим, колико је то могуће човеку, прибегавали су посту и његовим рукама узносили се Богу. Зато је и Бог, чим је створио човека, одмах га предао у руке поста и посту поверио његово спасење... као најбољем учитељу.''[84]
 
Још један од погрешних путева ка спасењу а које заступа Православље јесу пост и испосништво. Према тврђењима поменуте цркве која сам управо цитирао и која ћу тек поменути, а која се не могу доказати ниједним библијским текстом, произилази да је пост за спасење веома важан - заправо неопходан.
Према писању владике Николаја Велимировића у коме наводи ''виђење'' девојке Милке Чаировић о загробном животу, оне особе које не посте средом и петком засигурно ће стићи у пакао. Ево једног дела те приповести:
 
''Сасвим је достојно пажње виђење девојке Милке Чаировић из села Борча код Крагујевца, које је доживела 1922. године, ноћу пред Ваведење. (...) Њено је казивање сасвим документовано, и слаже се са науком свете цркве. (...) Ова трећа књига, књига је мртвих, јер они који су у паклу, пред Богом су мртви (рекао је свети Петар Милки, прим. И. С.). (...) Поклоних се, пољубих Светог Петра у руку и он ми рече: ''Збогом Милка! Па кажи тамо како је овамо.'' (...) Дођосмо на четврта врата. Рекоше ми да су ту они који једу црве из црвљивог црева. То су они који су мрсили среду и петак. Ни на која врата не улазих, само се чују мучења.''[85]
 
Јевсевије Поповић наводи да ''у III столећу пост је не само налагао позитиван пропис црквени, него је шта више оног, који га није вршио, стизала и црквена казна.''[86]
 Као одличан познавалац учења ''светих отаца'', реагујући на оваква веровања цркве којој је припадао, а чији је желео да буде реформатор, српски просветитељ Доситеј Обрадовић је рекао:
 
''Зато, о словесни чловече, мисли, суди, расуждавај и познај! Сав свет да ти рече да си слеп, ти, имајући очи и чисто видећи, не веруј свему свету. Сав свет да ти рекне да два и два не чине четири, немој му веровати; то је против искуства. Сав свет да ти рече да ће бог у вечну муку и вражије руке предати оне који једу у среду и у петак рибу и месо[87], немој му веровати;  то није могуће, то ни турски цар не би учинио. То је безумије и хуљеније рећи да праведни бог може такову ужасну и нечувену неправду учинити.
''Али су свети оци анатеми и вечној муци предали оне који у посте рибу и месо једу''. У том оци имаду врло криво; нити они имаду власт проклињати свет и људе, нити ће се њихова клетва ни длаке примити, нерасудна и неправедна будући.''[88]
 
Апостол Павле је, половином првог века, упозорио свог младог сарадника Тимотеја, најављујући му долазак учења о забрани узимања неких врста јела ради спасења, као стварима које не долазе од Бога:
 
''А Дух изричито каже да ће у последња времена неки одступити од вере, обратиће пажњу на варљиве духове и демонске науке, у лицемерју лажљиваца, који су жигосани у својој савести, који забрањују ступање у брак, траже да се уздржава од јела, која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни који су познали истину. Јер је свако створење Божије добро и не треба одбацивати ништа што се са захвалношћу прима. Освећује се, наиме, речју Божијом и молитвом.''[89]
 
Према управо наведеном библијском тексту, сва ''виђења'' и ''приказања'' различитих особа које могу да се представе као хришћански светитељи, а који би научавали различиту науку од оне Библијом објављене, спадају у домен сотонске преварантске активности[90]. Апостол то потврђује говорећи:
 
''Јер такви људи су лажни апостоли, преварљиви радници, који се претварају у Христове апостоле. И није чудо; јер и сам сатана узима вид светлог анђела. Није онда ништа велико кад се његове слуге претварају у слуге праведности; њихов свршетак биће по њиховим делима.''[91]
 
 Ипак, и поред поседовања Св. писма у коме су записана ова јасна упозорења, након истицања да је Бог још у еденском врту установио пост (забрану једења са ''дрвета спознања добра и зла'' православни сматрају установљавањем поста)[92], припадници највеће цркве у Србији заговарају неопходност њиховог обдржавања ради спасења.
Доситеј Обрадовић нам ставља до знања због чега православни не прихватају чињеницу да Библија осуђује њихову верску праксу:
 
''Апостол Павле јавно каже: ''Чадо Тимотије, доћи ћеду бедна времена кад ћеду неки за светињу држати да се од закона брака удаљавају и од меса уздржавају, но залуду.'' Калуђери веле да то није за њих него за манихеје, ал већ не служе измишљени извјети и толкованија, ваља право говорити: во је за свакога који тако чини буди ко му драго.''[93]
 
Текстови које сам цитирао на самом почетку овог дела поглавља, а на којима Источна црква темељи своје веровање, представљају заправо учење ''отаца'' цркве а не богонадахнутих апостола и самога Господа. Међутим, пре него што нешто више кажем о стварном значењу поста, онаквог каквим га Божија Реч препоручује, желим да споменем још неке од запањујуће нетачних и Библији противречних изјава:
 
''Пост просвећује душу и омогућује уму да прими озарења Духа Светога. И свети Василије Велики и свети Јован Златоуст скоро истим речима истичу да се мудри пророк Данило не би удостојио божанских откривења, да пост душу његову није учинио просвећенијом и пријемчивијом за озарења Духа Светога. Од обилне и масне хране подижу се као нека прљава испарења и слично густом облаку спречавају зрацима Светога Духа приступ у нашу душу. Ова сагласност светитеља у мислима и речима јасно говори да их је Дух Свети у овоме надахнуо.''[94]
 
''Пост човека чини анђелом – уверава свети Јован Златоуст.''[95]
 
''Пост привлачи Духа Светога и чини човека стаништем Свете Тројице. (...) Ако је такво благотворно дејство поста, да нас он чини стаништем Божјим, онда треба да га примимо са радошћу, учи свети Теодор Студит.''[96]
 
''Пошто нисмо постили, избачени смо из раја. Зато да постимо, да бисмо поново ушли у рај, саветује свети Василије Велики.''[97]
 
У светлу свих досадашњих проучавања о спасењу у Светом писму, лако можемо да увидимо колико су ова веровања далеко од апостолске науке о задобијању вечног живота кроз веру у Спаситеља. Насупрот оваквим уверењима православних ''отаца'', непогрешива Божија Реч износи пред нас сасвим другачији значај поста.
 
Пост у Светом писму
 
''А фарисеји и њихови књижевници су гунђали његовим ученицима говорећи: зашто једете и пијете с цариницима и грешницима? Исус пак одговори и рече им: лекар није потребан здравима него болеснима; нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање.
А они му рекоше: Јованови ученици често посте и моле се Богу, фарисејски ученици исто тако, а твоји једу и пију. Исус им пак рече: можете ли навести сватове да посте док је младожења с њима? Него ће доћи дани, када младожења буде отет од њих, онда ће постити у те дане. А рече им и причу: нико не дере закрпу од нове хаљине и не ставља на стару хаљину; иначе нову цепа, а старој не пристаје закрпа од нове. И нико не сипа ново вино у старе мехове; иначе ће ново вино подерати мехове, оно ће се просути, а мехови ће пропасти; него ново вино треба сипати у нове мехове. И нико – ко је пио старо – не жели ново; јер каже: старо је добро.''[98]
 
Управо наведени текст описује дијалог Спаситеља са религиозним али недуховним припадницима главне верске групације у Израиљу – фарисејима. Поменути фарисеји су дошли до закључка да Христос и његови ученици веома ретко практикују пост. Господ, у том смислу, наводи једну од њихових изјава:
 
''Јер дође Јован који нити једе нити пије, а они кажу: има демона. Дође Син човечји који једе и пије, па кажу: гле човека изелице и пијанице, пријатеља цариника и грешника.''[99]
 
Једини текст у Старом завету, једино постојећој Библији Христовог времена, у коме се заповеда да Израиљци треба да посте налази се у III Мојсијевој књизи, а везан је за празник Помирења (којег сам детаљније описао у поглављу ''Блажена Марија или царица небеска'').
 
''А десети је дан тога мјесеца дан очишћења; сабор свети нека вам је, и мучите душе своје, и принесите Господу жртву огњену.''[100]
 
''Поврх тога, десети дан тога седмога мјесеца пада дан Помирења. Нека вам то буде пригода за свети збор; постите и принесите у част Јахви паљену жртву.''[101]
 
Овога дана су припадници Божијега народа требали да искажу своју понизност и жаљење због учињених греха – а то стање њихових душа је требало бити праћено неузимањем хране и пића тј. постом.
Сигурно је да су се Господ Исус и његови ученици придржавали ове законске одредбе. Међутим, у осталом делу године они нису имали разлога за држање било каквих постова јер ови нису били установљени Богом већ учењем верских старешина (попут поста два пута недељно)[102]. (Четрдесетодневни пост Исуса Христа, као и постови Мојсија и Илије у Старом завету који су трајали исто толико[103] нису у Библији дати као пример за обдржавање поста од стране хришћана, јер такав пост, без хране и воде, готово нико не би могао да преживи. Насупрот томе, Православна црква тврди да је Господ Исус Христос установио пост као потребу за спасење дајући нам лични пример пошћења у пустињи.[104]) Доситеј Обрадовић пише о својим покушајима да се угледа на поменуте библијске личности и Сина Божијег у вези поста:
 
''Како сам тај пост провео, мучно ће ко веровати. По три дни другда ништа не бих окусио, пак бих се гди на таван сакрио и све бих метанисао, челом у земљу ударајући, док би ми се завртио мозак. Једва бих на ногу од тешке глади стајао. Находио сам у житијам да неки од пустиника по цели седам дана, а неки по четрдесет, ништа не би у уста уложили. Силио сам се не би ли и ја како могао до седмог дана дотерати, но залуду, нисам могао више од три дни, јер у четврти дрктала би ми колена, чувствовао бих јаки бол у утроби и долазио бих у несвестицу.
Добри мој и разумни игуман, видећи да моја будалаштина све то виша бива, каже ми чисто да он тога више неће трпити да при њему находећи се сам себи убица будем, но сваки дан у време уречено да с другом братијом једем. Ако ли нећу, да на друго место гди идем липсавати од глади, а не код њега. Ја сам одговорио да ја нисам први који је постио седам целих дана; има који су постили и четрдесет, како: Мојсеј, Илија и сам Спаситељ наш. Мој старац, како је љутит био и напрасан, мало би му ваљало (ови сами пут од све три године што сам при њему био, разљутио се на ме како ваља); пак у свем свом гњеву ову ми придику учини: ''Какво је то твоје безобразије, Мојсеју, Илији и Христу да се уподобљаваш? Немаш ли толико памети да расудиш да су оно чрезјестествене ствари биле и божија чудеса, те су могли људи четрдесет дана не једући живити? Мојсеј на гори Синајској будући, а Илија бежећи по пустињи. Била је потреба да бог с њима чудо учини. А што се усуђујеш Спаситеља спомињати, то је твоје крајње безумије.''[105]
 
Из управо наведеног текста увидели смо да су речи игумана манастира Хопово Теодора Милутиновића упућене Доситеју биле веома мудре, јер је (иако можда и непотпуно свестан тога) изнео истину да су постови библијских личности били Божија чудеса, те да нису дати да бисмо их ми, у данашње време, опонашали.
 
Примери поста у Старом завету
 
Осим поста на дан Помирења, који је био од Бога заповеђен, Јевреји су у Старом завету постили уздржавајући се од хране и пића у различитим ситуацијама. Углавном су то биле прилике дубоког покајања и жаљења због греха као и доживљавања великих неприлика у животу, када су усрдно од Бога тражили услишење својих молитава. Ево неких текстова који говоре о томе:
 
''И окретох лице своје ка Господу Богу тражећи га молитвом и молбама с постом и с костријети и пепелом. И помолих се Господу Богу својему и исповједајући се рекох: О Господе, Боже велики и страшни, који држиш завјет и милост онима који те љубе и држе заповијести твоје; Згријешисмо и зло чинисмо и бијасмо безбожни, и одметнусмо се и одступисмо од заповијести твојих и од закона твојих. И не слушасмо слуга твојих пророка, који говораху у твоје име царевима нашим, кнезовима нашим и оцима нашим и свему народу земаљском. У тебе је, Господе, правда а у нас срам на лицу...''[106]
 
''По том двадесет четвртога дана тога мјесеца скупише се синови Израиљеви постећи и у костријети и посувши се земљом. И одвоји се сјеме Израиљево од свијех туђинаца, и стадоше те исповиједаху гријехе своје и безакоња отаца својих.''[107]
 
''Наступају бездушни сведоци,
што не скривих то ме оптужују,
злом плаћају што им чиних добро.
Душу моју очајање мори.
Ја сам с њима био другачији:
кад болујем стављах кострет на се,
па још постим, због њих мучим душу,
за њих молим док ме умор слама,
па их жалим као род најближи;
идем згурен, мисле: жалим мајку.''[108]
 
Из свих поменутих цитата произилази да је пост, који се састоји у делимичном или потпуном уздржању од хране и пића, уско везан са молитвом као и искреним жаљењем због својих и туђих почињених греха.
Насупрот оваквом схватању поста код Божијих слугу у Св. писму, велики део српског народа обдржава од стране СПЦ прописане постове и то углавном тако што припрема ''посна јела'', спремљена на уљу или, у крајњем случају, на води. Што се тиче кајања за учињене грехе и молитве приликом ''пошћења'', за то слабо ко међу Србима мари. Мудри Доситеј овако вели за поменуте постове:
 
''А како посте? Е, браћо моја, бог све види и чује: правду ваља да говоримо! Нико други не пости разве крајњег сиромаштва људи и они који на неплодним земљама живу и по неколико месеци у години кад би хлеба и проје само имали, царске би им се трапезе то чиниле. Ови бедни већу част живота свога посте, али за љуту невољу. А они који имаду различних, што зовемо посни јела, зејтина и вина, никад довека не посте. (Ваља знати да ја оно за пост не држим кад човек не руча а вечера и за ручак и за вечеру; нити оно кад меса не једе а нагрува се пасуља и комбоста, те му пуца трбух и зноји му се чело).''[109]
 
Српски народ у данашње време је умногоме сличан старозаветном Израиљу, чији су се припадници придржавали правила о пошћењу а у исто време бивали потпуно незаинтересовани за чињење Божије воље. Сам Господ их је, због оваквог безакоња веома строго укорио:
 
''За што постисмо, веле, а ти не погледа, мучисмо душе своје, а ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се горе чуо глас ваш. Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш и да се не кријеш од својега тијела? Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража.''[110]
 
 
Примери поста у Новом завету
 
После оптужбе пристигле на рачун Христа и ученика од стране фарисеја о неодржавању постова, овај изузетни познавалац Божије Речи им је рекао да ће Његови ученици постити у време када он буде од њих отет (тј. ухапшен). Исус је знао да је пост у прошлим временима био практикован у случајевима туге и жалости. Зато је и своје слушаоце упутио на ту чињеницу. Апостоли још увек нису имали разлога за туговање – јер их је Христово присуство испуњавало духовним миром и радошћу. Ипак, Господ је најавио да ће након поменутог хапшења његови следбеници посегнути за постом као  спољним изразом истинитог ожалошћења. Еванђеља нам казују да Исусови најближи пратиоци нису веровали, због превелике туге, ни у вести о Његовом васкрснућу које су им жене објавиле:
 
''А када је васкрсао рано у први дан недеље, јави се прво Марији Магдалини, из које беше изагнао седам демона. Она оде и јави онима што су били с њим – који туговаху и плакаху. А они чувши да је жив и да га је она видела – не повероваше.''[111]
 
Тужни и уплакани апостоли сасвим сигурно нису ни помишљали на храну – нити им је до ње било стало. ''Тих дана'', по речима Спаситеља, они су постили. Сличан пост налазимо и код на хришћанство тек обраћеног фарисеја Савла, бившег прогонитеља Цркве:
 
''А Савле још увек испуњен претњом и убијством против Господњих ученика приступи првосвештенику, па измоли од њега писма за синагоге у Дамаску, - ако нађе неке присталице ове науке, људе и жене – да их свезане доведе у Јерусалим. Али, када се путујући приближио Дамаску, обасја га одједном светлост са неба, те паде на земљу и чу глас како му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш? Он пак рече: ко си, Господе? А он: ја сам Исус, кога ти гониш; него устани и уђи у град, и казаће ти се шта треба да чиниш. А његови сапутници стајаху неми, јер су глас слушали, али никога нису видели. Тада Савле уста са земље; иако су му очи биле отворене, није ништа видео. На то га узеше за руку и уведоше у Дамаск. Три дана је био слеп, и није јео нити пио. А у Дамаску беше један ученик по имену Ананија. (...) Тада Ананија оде и уђе у кућу, те стави руке на њега и рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јавио на путу којим си долазио, послао ме је – да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. И одмах спаде с његових очију као крљушт, па прогледа, устаде и би крштен, и примивши храну окрепи се.''[112]
 
И у овом случају можемо да потврдимо да је пост уствари био резултат великог шока као и душевног бола и туге, човека који је управо открио да се борио против Бога – погрешно бивајући уверен да управо Њему служи.
Наравно, у Новом завету, као и у Старом, постоје и другачији видови и сврхе поста. У књизи Дела апостолских 13:2, као и у 2. посланици Коринћанима 11:27, од стране еванђелисте Луке и апостола Павла споменута је пракса уздржавања од хране (тј. пошћења) првовековних ученика зарад већег посвећења Богу и делотворније молитве за спознање Божијег наума и смерања. Такође, Господ Христос је научавао да пост удружен са молитвом може да донесе много духовних плодова (Мт. 17:21). Ипак, оно што је заједничко за Господње и апостолско проповедање у вези поста јесте да ни Учитељ а ни његови ученици нису никада споменули нити подразумевали да пост може да допринесе било чијем спасењу, нити пак да представља неопходан услов којим се вечно спасење стиче. Такође, у Новом завету нигде није издата заповест да хришћани морају да посте, а посебно није одређено колико дана или недеља ти постови морају да трају. Заправо, као што је из новозаветних списа очигледно, прави богоугодни пост могу да обдржавају само они људи који су већ спасени вером у Спаситеља и рођени од Бога Светим Духом. Што се тиче обдржавања постова од стране ненановорођених особа, Господ на њих уопште не гледа благонаклоно већ износи јасне тврдње да такво испосништво нема никакву вредност у Његовим очима. Текстови који следе потврдиће становиште које сам управо изнео.
 
                Ко су били фарисеји?
 
Верска странка фарисеја (што у преводу значи: ''одвојени'') је настала у другом веку пре Христа у време израиљског настојања за заштитом јеврејског монотеизма и религије од утицаја хеленистичке (грчке) културе. Ова верска групација је била сачињена пре свега од ''обичних'' људи из израиљског друштва а не од тадашњих свештеника (који су углавном припадали фарисејима супротстављеној групацији – садукејима). Строго су се придржавали Божијег закона датог Мојсију, којег су често проширивали многобројним одредбама које се нису изворно подразумевале. Тако ''проширен'' закон је био исувише тежак за обдржавање, па су због тога фарисеји долазили под удар Исусове осуде. Са друге стране, припадници ове странке су били поносни на своју побожност и религијско подвижништво које већина народа није могла да опонаша – због чега је била презирана. Сматрали су себе савршенима, једино правовернима и заштитницима народа и његових интереса.[113]
 Господ Христос је једном приликом испричао следећу причу:
 
''А ову причу каза некима који су били уверени у себе -  да су праведни – и остале људе ниподаштавали. Два човека одоше у храм да се помоле, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као други људи, разбојници, неправедници, прељубочинци, или као и овај цариник; постим два пута у недељи, дајем десетак од свега што стичем. А цариник је стајао издалека и није хтео ни очи да подигне према небу, него је ударао своја прса говорећи: Боже, буди милостив мени грешноме. Кажем вам: овај се вратио кући оправдан, а не онај; јер ће бити понижен свако ко уздиже самога себе, а узвишен ће бити ко самога себе унизује.''[114]
 
Као што је очигледно, мишљење који су имали о себи, из Божије перспективе није било ни изблиза реално. Наиме, у разговору са Исусом, уважени члан фарисејске странке, Никодим, испољио је непознавање основног учења Светог писма о духовном рођењу од Бога (Ев. по Јовану 3. глава). Исус их је такође оптуживао за лицемерство, частољубље, среброљубље и формализам, као и за погрешно вођство и верско васпитање читавог народа. Називао их је слепим вођама и будалама, синовима пакла и окреченим гробовима:
 
''Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу. (...) Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што преходите море и копно да створите једног проселита, и кад постане, чините га сином пакленим, двапут горим од себе. (...) Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а унутра су пуне грабежа и неумерености. Фарисеју слепи, очисти прво што је у чаши, да буде и њена спољашност чиста. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а изнутра су пуни мртвачких костију и сваке нечистоће. Тако се и ви споља показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерства и безакоња.''[115]
 
Судећи према овим речима Сина Божијег, иако врло побожни, фарисеји су били група недуховних, непрепорођених и надасве људи који су служили испуњавању сотонских а не Божијих планова и намера.
 
Ко су били Јованови ученици?
 
Ову групу људи сачињавали су следбеници Јована Крститеља. Пре појављивања у јавности Исуса Назарећанина – на реци Јордану где га је Јован крстио, овај Божији пророк је око себе окупио групу својих истомишљеника и пратилаца. Све време своје проповедничке мисије, Крститељ је наговештавао скори долазак Месије:
 
''И посланици беху од фарисеја. Они га упиташе и рекоше му: зашто онда крштаваш, кад ниси Христос, ни Илија, ни пророк? Јован им одговори: ја крштавам водом; међу вама стоји онај кога ви не знате, који за мном долази, коме ја нисам достојан да одрешим ремен на његовој обући.''[116]
 
Након силаска Светог Духа у обличју голуба на његовог рођака из Галилеје, Јован је изјавио:
 
''И ја га нисам знао, него онај што ме посла да крстим водом, он ми рече: на кога видиш да силази Дух и остаје на њему, тај крштава Духом Светим. И ја сам видео и сведочио да је то Син Божији.''[117]
 
Пошто су чули ово сведочанство, двојица његових ученика, од којих је један био Андрија, брат Симона Петра, прикључили су се Христу и постали његови ученици. Ипак, Јован је и сам наставио да крштава народ који је долазио к њему. Уз њега су били још неки од његових следбеника који се нису прикључили Исусу иако је њихов учитељ веома јасно рекао: ''Он треба да расте, а ја да се умањујем.''[118] Није нам у потпуности јасно због чега Јован није упутио све своје ученике да постану Исусови следбеници. Вероватно је разлог томе неко зрно сумње које се зачело у срцу Захаријиног сина у погледу Христове мисије. Изгледа потпуно невероватно, али се десило управо то да је Јован, који је био сведок богојављања у тренутку Исусовог крштења, посумњао у Исусово месијанство:
 
''Тада Јован дозва двојицу од својих ученика, посла их Господу питајући: јеси ли ти онај који треба да дође, или да чекамо другога? Када су пак ови људи дошли к њему, рекоше: Јован Крститељ нас је послао к теби и пита: јеси ли ти онај који треба да дође, или да чекамо другога?''[119]
 
Проблем код Јована Крститеља је свакако био тај што је имао непотпун увид у Божији план спасења. Сматрао је, попут осталих Јевреја, да ће Месија – чим се буде појавио успоставити царство Божије на земљи. Но, пошто се то није догађало а пролазили су месеци од Исусовог појављивања (у међувремену је Јован доспео и у затвор), Крститељ је био збуњен. Апостол Павле је, двадесетак година касније, пишући посланице Колошанима и Ефесцима, признао да је Божији план о спасењу у својој свеобухватности био непознат (тајанствен) за све претходне генерације познавалаца Светог писма.[120]
Из питања које су Јованови ученици упутили Исусу о посту (Мт. 9:14-17) јасно се препознаје чињеница да су они себе сматрали ближим фарисејима него следбеницима Месије. Управо из тог разлога, Господ им је упутио две приче са истоветним духовним значењем, чији су буквални смисао веома добро познавали.
 
Цепање нове хаљине да би се закрпила стара
 
''А рече им и причу: нико не дере закрпу од нове хаљине и не ставља на стару хаљину; иначе нову цепа, а старој не пристаје закрпа од нове.''[121] 
 
У овом поређењу Христос говори о практиковању поста као о сасвим природном начину живљења нановорођених (од Бога рођених, вером спасених) људи. Истовремено, он истиче да је пост, не само непотребан него и да резултује крајње негативним последицама за свакога ко није измирен са Богом кроз веру у Спаситеља.
У време док је Христос проповедао и чинио чуда, људи су се са правом питали: ''Шта је ово? Нова наука пуна силе; заповеда и нечистим духовима и покоравају му се.''[122]
 
 Оно што је Исус говорио се умногоме разликовало од учења званичних тумача религије у Израиљу. Иако су, заправо, оне биле једино право тумачење божанских истина, јеврејски народ који је био заведен лажном фарисејском науком, посматрао је Исусове речи као неку до тада непознату новину. Попут Православне цркве у данашње време и ондашње лажне религијске вође су сматрале пост веома значајном степеницом на путу ка спасењу. Насупрот оваквом уверењу, Исус је научавао да пост има свој значај само у животу већ спасених особа.
 
''А у Антиохијској цркви беху пророци и учитељи: Варнава и Симеон звани Нигер, па Лукије Киринац, Маинан одгајен с Иродом тетрархом, и Савле. Кад су они служили Господу и постили, Дух Свети рече: одвојте ми Варнаву и Савла за дело на које сам их позвао. Тада постише и помоливши се Богу положише руке на њих, па их отпустише.''[123]
 
У овом тексту читамо о првим хришћанским пророцима и учитељима, који су, као већ спасени вером, служили Господу и постили желећи да их Бог усмери ка извршавању Његове воље. Као резултат молитве и поста, одговор је убрзо стигао. У Новом завету је веома изражено схватање да сваки верник који Христа прихвата на основу сведочанства Светога Духа кроз Реч записану у Библији, бива учињен новим створењем, те да сликовито речено, ''свлачи старог човека и облачи новог'' – који бива све сличнији Сину Божијем:
 
''Према томе, ако је ко у Христу – ново је створење; старо је прошло, види, постало је ново.''[124]
 
''Не лажите један против другога, пошто сте свукли старога човека са његовим делима и обукли новога, који се обнавља за познање – по слици онога који га је створио...''[125]
 
Речју да ''нико не дере закрпу са нове хаљине и не ставља на стару хаљину – иначе нову цепа а старој не пристаје закрпа од нове'', Исус позива ученике Јована Крститеља као и фарисеје да дођу к њему и приме опроштење греха и вечни живот. На тај би начин ''обукли нову хаљину'' чији је пост (поменута ''закрпа'' у поређењу) нормални саставни део. Нема никаквог разлога ''крпити рупе'' на ''старој хаљини'' која представља од Бога отпалу, Светим Духом непрепорођену човекову природу, на тај начин што ће се ''цепати'' делови нове природе саздане у Христу. Покушаји да грешници задобију спасење пред Богом строгом религиозношћу (која је заснована на људским предањима и погрешним тумачењима Св. писма) и постовима, су једнако погрешни у садашње као што су били и у Христово време. Уколико неко већ жели да пости, Божија Реч му препоручује да прихвати Христа вером и прими спасење као дар од Бога, да би и сам пост нашао своје испуњење у духовном и од греха одвојеном свакодневном живљењу које је резултат духовног рођења од Бога.
Calendar
«  March 2024  »
SuMoTuWeThFrSa
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2024
    Free website builderuCoz