Saturday
2025-01-11
4:37 PM

Welcome Guest
RSS

My site

Main

Registration

Login

PRAVOSLAVNO UČENJE O SPASENJU »

Site menu

Our poll

Statistics

Total online: 1

Guests: 1

Users: 0

Login form

PRAVOSLAVNO UČENJE O SPASENJU

„Opravdanje se ne daje jednom zauvek, ono ne predstavlja garanciju večnog spasenja, nego zavisi od toga, koliko će grehovan ili pobožan biti život čoveka u budućnosti. To ni u kom slučaju nije juridički akt, koji grešnog čoveka pretvara u pravednika."^{^[1]}

„Čudim se da se tako brzo odvraćate od onoga koji vas je pozvao Hristovom blagodaću, na drugo evanđelje, koje nije drugo evanđelje, nego ima nekih koji vas zbunjuju i žele da izvrnu evanđelje o Hristu." ^{^[2]}

„Stoga nije nikakvo čudo da u pravoslavnoj dogmatici nauk o opravdanju igra jako malu ulogu. U najpoznatijem izlaganju pravoslavnog učenja o vjeri Ivana Damašćanskog (sv. Jovan Damaskin; prim. I. S.) (oko 700. - 750.) uopće se ne pominje pojam opravdanja."^{^[3]}

Na samom početku kao i na kraju prethodnog poglavlja izneo sam tvrdnju da je nauka o spasenju, koja je objavljena u Bibliji, neuporedivo različita od onoga što o toj temi propoveda Pravoslavna crkva. Veoma je lako utvrditi da pomenuta verska organizacija ne poseduje istinu po ovom pitanju. Potpuno suprotno mnogobrojnim navodima iz Pisma koji pokazuju da hrišćani mogu biti sigurni u svoje večno spasenje pred Bogom već sada, pravoslavni vernici se nalaze u stalnom strahu i nesigurnosti. To naravno iz razloga što svoje spasenje temelje na delima i zaslugama koje bi trebale da ih udostoje primanja večnog života. Neke od obaveza sa nepreglednog spiska dela koja bi se trebala izvršiti da bi se stiglo u carstvo nebesko su: krštenje, pričešćivanje, postovi, ispovedanje pred sveštenicima, molitve svetiteljima, Bogorodici i anđelima, molitve za duše umrlih i mnoge druge.

Pre nego što krenemo sa proučavanjem tema na osnovu kojih ćemo pobliže sagledati pravoslavno učenje o spasenju, osvrnućemo se na kritike koje bogoslovi Istočne crkve upućuju na račun evanđeoskih protestanata, optužujući ih za propagiranje pogrešnog i protivbiblijskog verovanja. Ove kritike su, naravno, neosnovane i posledica su pogrešnog shvatanja svetih tekstova od strane pravoslavnih, kao što ćemo se ubrzo i uveriti. Naime, iako smo u prošlom poglavlju veoma jasno utvrdili da čitavo Sveto pismo, i u Starom a pogotovo u Novom zavetu snažno naglašava da se spasenje pred Bogom stiče jedino i isključivo verom u Hrista Spasitelja (tj. rođenjem od Boga – Svetim Duhom), pravoslavni bogoslov Lazar Milin u svojoj knjizi ističe sledeću zamerku ovakvom ispovedanju. On naime smatra, a u to ubeđuje i svoje istoverujuće, da su protestanti (između ostalog i evanđeoski) svoju doktrinu o spasenju utemeljili na pogrešnom Luterovom prevodu poslanice Rimljanima. Evo šta o ovome kazuje g-din Milin:

„Naime, Luter je tvrdio, a to su prihvatili i ostali protestanti, da se čovek opravdava pred Bogom samo verom u Hrista i u iskupljenje koje je Hristos svojim stradanjem doneo čovečanstvu. To je takozvani materijalni princip reformacije. Dobra dela za spasenje nisu potrebna. (...) Interesantan je postupak Lutera prilikom prevođenja Sv. pisma na nemački. U Poslanici Rimljanima 3. glava 28. stih piše: „Smatramo, naime, da će se čovek opravdati verom bez dela zakona". On je toj rečenici u prevodu dodao svega jednu reč: „samo". Tako je ispalo da Sv. pismo direktno tvrdi ono što je Luter proglasio materijalnim principom reformacije: „čovek se spasava samo verom". (...) Ma koliko takvo učenje bilo nelogično i antibiblijsko, ono je ipak ušlo u osnovu celog protestantizma u svim njegovim vidovima."^{^[4]}

Kao što možemo da uočimo, Milin i ostali pravoslavni bogoslovi, kao i obični vernici smatraju da su protestanti u krivu, jer prihvataju Luterovu nauku koja je proistekla iz njegovog lošeg prevoda Svetog pisma. Da li je to zaista tako mogli smo da se uverimo prilikom čitanja prethodnog poglavlja, u kome smo naveli čitav niz biblijskih tekstova koji veoma jasno opisuju Božiji put spasenja koji važi za svakog čoveka. No, ipak, zar u Bibliji zaista nigde ne postoji formulacija koja glasi da se čovek pred Bogom spasava (ili opravdava) „samo verom"? Na ovo pitanje bismo mogli veoma jasno da odgovorimo. Čak i kad takva formulacija nigde ne bi postojala, nauku o spasenju samo kroz veru potvrđuju svi biblijski tekstovi (naravno uz uslov da se shvate onako kako su i napisani). Međutim, i pored toga, Gospod se kroz apostola Pavla pobrinuo da jednom za uvek biblijski potvrdi nauku o spasenju samo kroz veru – za sve one koji žele da Njemu budu poslušni i prihvate Njegovu Reč. Apostol Pavle je u poslanici Galatima, koja predstavlja pismo u kome se najsnažnije borio za čistotu vere i ispravno shvatanje Božijeg dara spasenja, između ostalog (opisujući svoje ranije obraćanje upućeno ap. Petru) istakao i sledeće:

„Rekoh Kifi pred svima: (...) Mi smo po rođenju Judeji, a ne grešnici iz mnogobožaca, ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan."^{^[5]}

Možda će neko od pravoslavnih čitalaca pomisliti da je i upravo navedeni citat preuzet iz Luterovog, ili nekog drugog protestantskog prevoda Biblije. Međutim, prevod koji sam upravo naveo (a kojim se koristim u čitavoj ovoj knjizi – osim ako nije drugačije naznačeno) sačinio je, sa grčkog izvornika, pravoslavni prevodilac, sveštenik SPC i profesor pravoslavne bogoslovije u Beogradu, pokojni dr Emilijan M. Čarnić. A da nije samo on preveo stih iz posl. Galatima 2:16 na ovaj način (gde je jasno istaknuto da se čovek opravdava samo verom), dokazaću navođenjem i mnogih drugih prevoda. Takođe pravoslavni prevodilac i profesor bogoslovije, dr Dimitrije Stefanović je u prvoj polovini XX veka ovako preveo pomenuti stih:

„No, znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Hrista Isusa, i mi u Hrista Isusa poverovasmo, da se opravdamo verom u Hrista, a ne delima zakona, jer se delima zakona niko neće opravdati." (Naglasak moj).

Vuk Karadžić je preveo na veoma sličan način:

„Pa doznavši da se čovjek neće opravdati djelima zakona, nego samo vjerom Isusa Hrista, i mi vjerovasmo Hrista Isusa da se opravdamo vjerom Hristovom..." (Naglasak moj).

Slede citati iz još jednog srpskog, dva hrvatska (katolički prevodi) i na kraju jednog protestantskog (takođe hrvatskog) prevoda:

„Ali znajući da čoveka ne opravdavaju dela zakona, nego samo vera u Isusa Hrista, to i verovasmo u Isusa Hrista, da se opravdamo verom Hristovom..." (prevod dr Luja Bakotića; naglasak moj);

„A jer znamo, da se čovjek ne opravdava djelima zakona, nego samo vjerom u Isusa Krista, i mi vjerovasmo u Krista Isusa, da se opravdamo vjerom u Krista..." (prevod: dr. Ivan Ev. Šarić, nadbiskup vrhbosanski, peto izdanje, Salzburg 1969. god. Naglasak moj);

„Ali kako znamo da čovjeka ne opravdava vršenje Zakona, nego samo vjera u Isusa Krista, to smo i mi prigrlili vjeru u Krista Isusa da bismo se opravdali vjerom u Krista..." (prevod: Biblija Kršćanske Sadašnjosti, dr. Ljudevit Rupčić, Zagreb 1983. god. Naglasak moj);

„Znajući ipak da se čovjek ne opravdava djelima zakona, ni drugačije nego samo vjerom u Isusa Krista, i mi smo povjerovali u Isusa Krista, da bismo se opravdali vjerom u Krista..." (Zagrebačko izdanje, treće izdanje, dr. Branko Đaković, GBV 1994. Rijeka).

Ipak, i pored svih ovih, prethodno navedenih dokaza (a dokazi o ispravnosti evanđeosko – protestantskog verovanja o spasenju će biti prikazivani i tokom daljeg proučavanja) pravoslavni i dalje ostaju pri svome - verujući da su za spasenje potrebna i različita pobožna dela, pa makar koliko Biblija naglašavala suprotno. U narednom delu poglavlja pozabavićemo se detaljnom analizom ovog verovanja Istočne crkve, i dokazati svu njegovu neispravnost.

KRŠTENjE KAO USLOV SPASENjA

Pravoslavna crkva uči da je krštenje vodom neophodno za spasenje čoveka. Zato ćemo najpre proučiti njene tvrdnje o spasenju kroz krštenje a potom na njih dati i biblijski odgovor.

„Sveta tajna krštenja. Ova sveta tajna je kapija za ulazak u Crkvu Hristovu, ili operacija kalemljenja divlje masline na pitomu. (...) Prema tome, sveta tajna krštenja uslov je duhovnog sjedinjenja s Bogom i spasenja. Bez krštenja – nema spasenja. U svetoj tajni krštenja umire duhovno i sahranjuje se stari, grešni čovek, a rađa se novi, bezgrešan."^{^[6]}

„On je, međutim, učeći zapovedio: „Ko veruje i krsti se spašće se" (Mar. 16, 16). Nikodimu, pak, potonjem učeniku svom i apostolu, izričito je kazao: „Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ponovo ne rodi ne može videti carstva Božjeg. Ako se ko ne krsti vodom i duhom – objasnio je potom Gospod, ne može ući u carstvo Božje". (Jov. 3, 35). „Ponovo rođenje" ili „Krštenje vodom i duhom" je prva sveta tajna Crkve Pravoslavne – Sveta tajna krštenja. (...) Zapovest o Svetoj tajni krštenja – o krštenju, „vodom i duhom" jeste prvo evanđelje, prva blagovest Spasiteljeva, koju je on darovao čovečanstvu. (...) to je naročito zapovedio, kao što smo već naglasili, i učenicima svojim (Mat. 28, 29) koji su propovedali novu Božansku nauku ljudima i krštavali ih „vodom i duhom" u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. (...) Po veri našoj svetoj, u Sv. Tajni krštenja novokršteni se čisti od naslednog praroditeljskog greha i duhovno se rađa za Boga, za život večni. (...) Krštenje je, dakle, uslov našeg spasenja."^{^[7]}

„Vremenom, kada su verni počeli da krštavaju svoju decu – bebe prestao je katihumenat (priprema za krštenje odraslih osoba koji se sastojao u učenju i usvajanju osnovnih istina hrišćanstva, prim. I. S.), a rodilo se kumstvo. Deca su se krštavala, i sada se krštavaju po veri kuma, koji u sv. tajni krštenja postaje duhovni otac deteta – kumčeta jer ga duhovno rađa za Boga. (...) Sveta tajna krštenja je najvažnija sveta tajna u Crkvi Hristovoj. (...) I po tome još što se ime novokrštenoga, koje mu daje kum za vreme obreda Svete tajne krštenja, zapisuje u „Knjigu rođenih i krštenih Crkve Hristove" i u „Knjigu večnoga života" - večnu knjigu Jagnjeta, koje je zaklano od postanka sveta".^{^[8]}

Iz upravo navedenih citata, možemo da izvučemo sledeće zaključke:

- Krštenje je uslov spasenja i bez njega ono nije moguće;

- Gospod Isus Hristos je propovedao o „krštenju vodom i duhom";

- Apostoli su „krštavali vodom i duhom";

- Krštenje je prozvano „svetom tajnom" i nazvano prvim evanđeljem;

- Krštenjem se čovek čisti od praroditeljskog greha (i svih do tada učinjenih);

- Mala deca se krštavaju po veri kuma, koji postaje duhovni otac deteta;

- Ime koje detetu nadene kum upisuje se u „knjigu života" na nebesima;

- Upisuje se i u knjigu „rođenih i krštenih Crkve Hristove".

Poznavaocu Svetog pisma će odmah nakon čitanja ovih tekstova biti jasno da se oni, ne samo ne temelje na učenju Božije Reči, već predstavljaju grubo izvrtanje Hristovih pouka i apostolskih novozavetnih zapisa.

Hristos nikada nije propovedao niti pak izrekao nešto što bi ličilo na „krštenje vodom i duhom" (u smislu novozavetne uredbe o krštenju u vodi svake verujuće osobe), niti su pak apostoli ikada nekoga krstili „vodom i duhom". Naravno, ni ostale tvrdnje pravoslavnih nisu nimalo tačne. Niti je krštenje uslov spasenja, niti je ono „sveta tajna", a ne pominje se ni čišćenje praroditeljskog greha. Krštenje „po veri kuma" je više nego nebiblijsko kao i tobožnje upisivanje imena koje je kum smislio u „knjigu života" i nepostojeću (pred Bogom) knjigu „rođenih i krštenih" Crkve Hristove. Sve ono što pravoslavni veruju po ovom pitanju, nastalo pod uticajem „otaca" crkve iz kasnijih vekova i nema ničeg zajedničkog sa Hristovom i apostolskom naukom. Ove tvrdnje koje sam upravo izneo je vrlo lako dokazati.

Prilikom zastupanja stava da je krštenje uslov spasenja, pravoslavni bogoslovi citiraju kao dokaz jedini za to raspoloživi stih u Novom zavetu, iz ev. po Marku 16:16, a koji glasi ovako:

„Ko poveruje i krsti se – biće spasen, a ko ne poveruje – biće osuđen."

Pravoslavna crkva – budući da nema podršku za svoju teologiju na stranicama Svetog pisma, pribegava vađenju stihova iz konteksta celokupnog biblijskog značenja i njihovom samostalnom tumačenju. Međutim, i letimičnim pogledom na pomenuti stih, možemo da uočimo da je uslov spasenja vera a ne krštenje. Gospod, govoreći o osudi kaže: „a ko ne poveruje – biće osuđen", a ne: „ko ne bude kršten – biće osuđen." Prema tome, vera i nevera su uzroci spasenja ili nespasenja. Što se krštenja tiče, ono predstavlja novozavetnu uredbu koja se treba da izvrši nad svakim čovekom koji je poverovao u Hrista Spasitelja.

Sasvim je sigurno da su apostolsko verovanje i praksa najispravniji od svih u dosadašnjoj istoriji hrišćanstva. Stoga, iz njihovog učenja i prakse krštavanja najbolje ćemo saznati šta je Gospod „mislio" kada je rekao: „Ko poveruje i krsti se – biće spasen."

Značaj krštenja u prvovekovnoj Crkvi

„Vera je dar Božji i stiče se prilikom krštenja. Vera je dar Božji i jeste kao nekakvo božansko seme koje Duh Sveti poseje u dušu čoveku prilikom krštenja."^{^[9]}

„Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje."^{^[10]}

„Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju."^{^[11]}

Iz prvog od upravo navedenih citata, saznajemo za verovanje pravoslavnih o tome da čovek dobija veru u trenutku svog krštenja. Sledstveno tome, izvlačimo zaključak da osoba tek krštenjem postaje hrišćaninom, a da je na krštenje došla kao bezbožnik nad kojim se vrši određeni crkveni obred - koji ga potom, na neki čudesan način, čini vernikom. Koliko je ovakvo verovanje daleko od biblijskog otkrivenja gotovo da nije potrebno posebno isticati. Ipak, iz razloga što želim da dokažem da samozvano „pravoslavlje" ne poseduje istinu u svom ispovedanju, obratićemo pažnju na novozavetni odgovor na pomenutu tvrdnju.

Hristos i apostoli su zastupali potpuno drugačije gledište u vezi krštenja u poređenju sa onim koje im pripisuje tradicionalno hrišćanstvo Istoka.

Nakon svoga vaskrsenja, Gospod je zapovedio učenicima da idu u sav svet, propovedaju evanđelje o spasenju kroz veru i tako nauče sve ljude - čineći ih Njegovim učenicima. Sledeći korak koji su apostoli trebali da učine sa osobama koje su uzverovale jeste njihovo krštenje u vodi - u ime Oca, Sina i Svetoga Duha:

„Zato idite i naučite i načinite mojim učenicima sve narode. Krstite ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učite ih da izvršuju sve što sam vam zapovedio."^{^[12]}

Krštenje u vodi je trebalo da bude spoljašnji znak opravdanja verom (spasenja) i „sahrane" grehovnog načina života, poput npr. obrezanja u Starom zavetu – koje je bilo znak „obrezanja srca" tj. odbacivanja greha. Gospod je, naime, starozavetnim Izrailjcima zapovedio da obrezuju sve svoje muške potomke, kao znak njihove pripadnosti i posvećenosti Bogu:

„A ovo je zavjet moj između mene i vas i sjemena tvojega nakon tebe, koje ćete držati: da se obrezuje između vas sve muškinje."^{^[13]}

„I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce sjemena tvojega, da bi ljubio Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje, da budeš živ."^{^[14]}

Apostol Pavle u Novom zavetu naglašava činjenicu da Izrailjci u Starom zavetu, pa i njihov praotac Avraam, nisu bili spaseni i od Boga prihvaćeni radi svoga spoljašnjeg – telesnog obrezanja, već zbog iskrene želje za služenjem i vršenjem Božije volje. Zapravo, samo telesno obrezanje je trebalo da bude spoljašnji, vidljivi znak njihove iskrene vere i spremnosti za poslušanjem Gospodnje volje:

„Da li se ovo blaženstvo odnosi samo na obrezane, ili i na neobrezane? Mi, naime, govorimo: ‘Avraamu je vera uračunata kao pravednost’. Kako mu je to uračunato? kada je bio obrezan ili kada je bio neobrezan? Ne kada je bio obrezan, nego kada je bio neobrezan. Pa i znak obrezanja dobio je kao pečat pravednosti koju je stekao verom kao neobrezan, da bude otac svih koji kao neobrezani veruju, da se i njima to uračuna u pravednost, i da bude otac obrezanih, onih naime, koji nisu samo obrezani, nego i hode stopama vere našega oca Avraama, koju je on kao neobrezan imao."^{^[15]}

Isti apostol svedoči da u trenutku iskrenog poverovanja i duhovnog rođenja vernika, Bog čoveka čisti od greha „obrezujući ga nerukotvorenim obrezanjem" tj. odbacujući od njega prethodno počinjene grehe, i dajući mu u srce želju da ispunjava Njegovu volju (Fil. 2:13):

„U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih."^{^[16]}

U skladu sa celobiblijskim naučavanjem opravdanja i spasenja kroz veru u Hrista a ne kroz verske obrede, apostoli, za razliku od pravoslavnih sveštenika, tvrde da vera nastaje kao rezultat slušanja propovedi iz Božije Reči (Rim. 10:17). U skladu sa time, apostol Pavle je mogao da izjavi da njega Gospod nije poslao da krštava već da propoveda evanđelje (1. Kor. 1:17). Ni u jednom svom pismu ovaj apostol nije ostavio ni malo mesta ideji da bi krštenje vodom moglo da doprinese bilo čijem spasenju. Nasuprot tome, on je uvek naglašavao važnost poverovanja u poruku evanđelja (radosne vesti) o Isusovom stradanju i vaskrsenju iz mrtvih:

„Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje svakome koji veruje, prvo Judejinu a i Grku^{^[17]}. Jer se u njemu otkriva pravednost Božija, iz vere u veru, kao što je napisano: ‘Pravednik će živeti od vere’."^{^[18]}

„Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje. Pismo, naime, kaže: ‘Svako, ko veruje u njega, neće se postideti’. Jer nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve koji ga prizivaju, jer ‘Svako, ko prizove ime Gospodnje, biće spasen’."^{^[19]}

Da je, kojim slučajem, ap. Pavlu bilo poznato da je krštenje uslov spasenja, te da se njime stiče vera, ovaj Božiji sluga sigurno ne bi gubio vreme i organizovao bi masovna krštenja neverujućih pagana.

Calendar

Site friends

Create your own site

Copyright MyCorp © 2025
Free website builder — uCoz