| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 1 Guests: 1 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
|
|
|
ŠTA JE SVETO PREDANjE? Pravoslavna crkva ovaj pojam objašnjava na sledeći način: „Usmeno
predavanje učenja Isusa Hrista i događaja jevanđelske istorije je –
Sveto Predanje. U crkvi ono postoji naporedo sa Svetim Pismom i dopunjava ga
(...) no u evanđelju ni približno nije sve zapisano. Jevanđelist Jovan
kaže da kad bi se o svemu podrobno pisalo, tada se ni u sami svet ne bi
mogle smestiti napisane knjige (Jov. XXI, 25). Mnogi događaji su se i
dalje prepričavali usmeno. Na primer priče o Rođenju Bogorodičinom, o
Vavedenju Njenom u Hram, o Njenom slavnom Uspenju, nisu napisane u
evanđelju."[1] „Šta je Sveto predanje? To su sva ona duhovna blaga koja smo nasledili od naših svetih predaka, a koja su u savršenoj harmoniji sa Svetim pismom
i koja nam pomažu da pravilno razumemo Sveto pismo. Šta je starije
Sveto pismo ili Sveto predanje? Sveto predanje. Šta je obimnije? Sveto
predanje. Sveti Jovan jevanđelist potvrđuje ovo govoreći: „A ima i mnogo
drugo što učini Isus, koje kada bi se redom popisalo, mislim, ni u sami
svet ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. XXI, 25)."[2] „Sveto predanje obuhvata: 1. Kratka izlaganja i formulisanja našeg pravoslavnog verovanja; 2. Učenje o sedam svetih tajni, kao i činove kako se one vrše; 3. Apostolska pravila (kanone); 4. Pravila (kanone) sedam vaseljenskih sabora, koji su održani u : I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca, II Carigradu 381. g. sa 150 svetih otaca, III Efesu 431. g. sa 200 svetih otaca. IV Halkidonu 451. g. sa 630 svetih otaca, V Carigradu 533. g. sa 160 svetih otaca, VI Carigradu 680. g. sa 170 svetih otaca, i u VII Nikeji 787. g. sa 367 svetih otaca. (Na ovih sedam vaseljenskih sabora, učestvovalo je, dakle, ukupno oko 2.000 predstavnika hrišćanske crkve iz celog sveta); 5. Kanoni i pravila nekoliko pomesnih sinoda ili sabora; 6. Pravila o crkvenoj disciplini sv. Vasilija Velikog i drugih svetitelja; 7. Spisi svetih otaca Crkve; 8. Liturgije i druga crkvena bogosluženja; 9. Žitija hrišćanskih svetitelja i mučenika; 10. Pobožni običaji, značenja i simboli kao izrazi naše vere, nade i ljubavi."[3] Dakle,
ukratko rečeno, Pravoslavna crkva veruje da je tzv. sveto predanje
starije od Svetog pisma (Novog zaveta), da ga dopunjava, te da je u
potpunoj saglasnosti sa njegovom objavom. Naravno, nije ni malo teško
uporediti tekstove Biblije i pravoslavnog predanja i proveriti da li su u
saglasnosti – tj. da li se slažu po svim (a ne samo nekim) pitanjima
hrišćanske vere. Ono što se pre svega i iznad svega očekuje je da, ako
je „sveto predanje" zaista istinito - ono mora biti u potpunosti
saglasno sa učenjem koje je u davnini, pre dve hiljade godina, zapisano u
svetim tekstovima prvovekovne apostolske Crkve, a koje mi nazivamo
Svetim pismom. Bogonadahnuta knjiga Staroga i Novoga zaveta, koju je
pisalo preko četrdeset pisaca u toku ogromnog vremenskog perioda od
preko jednog i po milenijuma, ne sadrži niti jednu protivrečnost u
svojim učenjima i tvrđenjima. Hristovi apostoli, iako različitih
obrazovanja, karaktera, nacionalnosti i inteligencije, zapisivali su po
nadahnuću Svetog Duha knjige Novoga zaveta u toku pedeset godina (u 2.
polovini prvog veka nove ere) i ni u jednom detalju nisu bili
kontradiktorni jedan drugome. No, kao što ćemo vrlo lako uvideti i
zaključiti našim upoređivanjem Božije Reči i „svetog predanja" - mnoga
dogmatska tvrđenja ove uzdanice na kojoj je utemeljeno pravoslavno
učenje, ni izbliza nisu čak ni slična učenju Hrista i apostola u Novom
zavetu. Ipak, pre nego što krenemo na samo upoređivanje ova dva izvora
vere (koje je sadržano u narednim poglavljima knjige), zaustavimo se
kratko na stihovima koje citiraju pravoslavni teolozi pokušavajući da
dokažu da je i ranohrišćanska zajednica poštovala predanja u koja danas
veruju pripadnici Istočne crkve.[4] Upotreba pojma „predanje" u Novom zavetu Postoji nekoliko pomena reči „predanje" u apostolskim spisima (u zavisnosti od prevoda). Kada
se taj pojam spominje u evanđeljima (ev. po Mateju 15. gl; po Marku 7.
gl.), on biva negativno okarakterisan od strane Gospoda Isusa Hrista.
Hristos u ovim tekstovima osuđuje jevrejske verske vođe i daje im do
znanja da čuvanjem i držanjem predanja svojih predaka ukidaju Božiju Reč
i zapovest. Dakle, jevrejsko „predanje" je bilo protivrečno Svetom
pismu (Starom zavetu u to vreme) i njegova direktna negacija. Onima koji
su ovakvo predanje držali, Isus objavljuje da je njihovo bogopoštovanje
uzaludno jer se zasniva na ljudskim zapovestima i mudrovanjima a ne na
Božijoj Reči. Što
se tiče „predanja" u apostolskim poslanicama, ono se pojavljuje
nekoliko puta: u 1. posl. Korinćanima 11:2, 23; 15:3; 2. posl.
Solunjanima 2:15; 3:6; posl. Galatima 1:14 i u posl. Kološanima 2:8. Poslanica Galatima „Vi
ste svakako čuli za moj nekadašnji način života u judejstvu, da sam
preko mere gonio crkvu Božiju i razarao je, pa sam u judejstvu
prevazišao mnoge svoje vršnjake u svom narodu – kao preterani revnitelj
za svoja otačka predanja." (posl. Galatima 1:13-14. naglasak moj.). Ni
u jednom od prethodno naznačenih stihova ne možemo prepoznati da je reč
o predanjima koja govore o događajima iz pravoslavnog ispovedanja, o
kojima su apostoli znali, ali ih nisu zapisali (vezano za Bogorodicu i
sl.). Kada ap. Pavle u posl. Galatima govori o predanju, on ga ističe
kao izrazito negativnu pojavu (kao i Hristos u evanđeljima), govoreći da
je zbog revnovanja i držanja otačkih običaja bio slep za duhovnu
realnost koja ga je okruživala. Poslanica Kološanima Kada
isti apostol u poslanici Kološanima pominje ovaj pojam, on veoma
ozbiljno upozorava tadašnje vernike da se čuvaju lažnih nauka i
filozofija koje nastaju kroz ljudska mudrovanja (predanja) a na štetu
prave evanđeoske nauke. Ovakva predanja, koja su i u prvom veku bila
prisutna, a koje su širili neki nazoviapostoli, Pavle naziva sujetnom
prevarom: „Pazite da vas ko ne zarobi filosofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu." (posl. Kološanima 2:8. Naglasak moj). Između
ostalih lažnih smeranja, ova predanja su uključivala i zapovesti da se,
umesto samo i jedino Bogu, hrišćani treba da klanjaju i služe anđelima
(Kološanima 2:18). Prva poslanica Korinćanima Sa
druge strane, u preostalim stihovima koji govore o predanju (1. Kor.
11:2, 23; 15:3; 2. Sol. 2:15; 3:6), apostol se o njemu odnosi na
pozitivan način i ima na umu vrlo konkretne stvari. Naime, u toku prvih
dvadesetak godina postojanja hrišćanske Crkve, do pedesetih godina
prvoga veka, apostoli su propovedali evanđelje usmeno – još uvek ništa
ne zapisujući. Kako se kroz godine broj hrišćana neprestano povećavao i
crkve se osnivale u mnogim gradovima Rimskog carstva, a u isto vreme se
pojavili i lažni učitelji koji su iskrivljivali nauku Gospodnju, ukazala
se potreba da se apostolskim pisanjem utvrdi pravo Hristovo učenje i
kao takvo širi među novozavetnim zajednicama. Dakle, u prve dve decenije
širenja hrišćanstva, apostoli su usmenim propovedanjem (predavanjem)
poučavali učenike hrišćanskoj veri. Tako, kada ap. Pavle spominje
predanje u posl. Korinćanima, on piše tamošnjim vernicima podsećajući ih
na svoje ranije propovedanje – dok je još bio među njima: „Ugledajte se na mene, kao što se i ja ugledam na Hrista. Hvalim vas pak što me se sećate u svemu i što držite predanja onako kako sam vam predao." (1. Kor. 11:1, 2. Naglasak moj.) .„Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je Gospod Isus, one noći kada je bio predan, uzeo hleb...". (1. Kor. 11:23. Naglasak moj). „Obznanjujem
vam, braćo, evanđelje koje sam vam propovedao, koje vi primiste, u kom i
stojite, kojim se i spasavate, ako ga čvrsto držite kako sam vam ja
objavio, sem ako niste uzalud poverovali. Jer sam vam pre svega predao
što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe – po Pismima, i da
je sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana – po Pismima." (1. Kor.
15:1-4. Naglasak moj). Pošto
pisac ove poslanice nije bio jedan od dvanaestorice apostola, te nije
lično prisustvovao Hristovoj smrti i vaskrsenju, on napominje da je im
predao (na usvajanje – verom) ono što je i sam primio (na znanje i
verovanje) od drugih. Zapravo, sadržaj više poglavlja ovog pisma
predstavlja ponavljanje onoga što im je nekoliko godina ranije predao
svojim propovedanjem, a to iz razloga što su se neki u međuvremenu
pokolebali u veri i govorili da nema vaskrsenja iz mrtvih (stihovi
15:11-19), verovatno pod uticajem grčke misli i religije koja je to
negirala. U
pravoslavnoj literaturi, između ostalih, mogu da se pročitaju i izjave
poput ove koja sledi, a kojima se želi da dokaže da apostoli upućuju
današnje vernike da se drže pravoslavnih predanja: „U Novom Zavetu stoji zapovest (1. Tim. 6, 20; Tim. 2, 2) i pohvala (1. Kor. 11, 2) za držanje i čuvanje Svetog Predanja."[5] Milan
Vukomanović, sociolog religije, međutim, zastupa ispravno uverenje da
se termin „predanje" kojeg spominju apostoli ne može poistovetiti sa
„predanjem" o kojem govore sveti oci kao i pravoslavci modernog vremena: „Važno je tu, svakako, uočiti da se apostol poziva na usmenu kerigmatsku tradiciju, na jedno predanje koje treba sačuvati u pamćenju.
Punih sedam vekova nakon ovog Pavlovog svedočanstva, vizantijski
učenjak Jovan Damaskin pozivao se, u svom spisu o ikonama, na to izvorno
značenje Tradicije kao pamćenja, i to kolektivnog pamćenja. Tradicija
je, kako tu veli Damaskin, omeđena večnim granicama, i kao takva ona je
trajna i nepromenljiva. Međutim, sam sadržaj hrišćanske Tradicije u prvom veku, u Pavlovo doba, nije isti kao onaj u osmom veku. (...) Kada Pavle upućuje na Tradiciju, on tu uglavnom ima u vidu samo usmenu propoved o Isusovoj smrti i vaskrsenju, sakrament krštenja, nekakav rudimentarni oblik evharistije i Stari Zavet.
Sa druge strane, kad Jovan Damaskin govori o Tradiciji, on se već može
pozvati na više različitih elemenata, slojeva hrišćanskog predanja:
Novi, a ne samo Stari Zavet; Nikejski simbol vere i dogmu o Trojstvu;
religijske i političke odluke bar šest vaseljenskih sabora, nešto
razvijeniji oblik liturgije, evharistije; dela crkvenih otaca; i najzad,
ikone – kao „neslužbeni", ali u Jovanovo vreme već naširoko
rasprostranjeni vid pravoslavnog bogosluženja."[6] Sa
druge strane, „pohvala" za držanje predanja upućena Korinćanima, odnosi
se samo na njihovo sećanje na Pavlov primeran hrišćanski život i ranije
izrečene propovedi o raznim duhovnim istinama, kao što iz teksta jasno
proizilazi (11:1-2). Ipak, iako ovaj apostol sada ispisuje mnogo od
onoga što je ranije bio usmeno izgovorio, u njegovim kazivanjima nigde
ne nalazimo da su besede o „vavedenju Bogorodice" i sl. bile sadržane u
ranije izgovorenim propovedima (predanjima) upućenim ovim i vernicima
drugih crkava. Druga poslanica Solunjanima I
preostala dva stiha, ispisana perom već pomenutog učitelja prve Crkve,
nedvosmisleno odbacuju mogućnost da se pod njima podrazumevaju predanja
današnjeg istočnog hrišćanstva. U prvom od njih, apostol ohrabruje
vernike u Solunu da stoje čvrsto i nepokolebljivo u veri, upućujući ih
da se pridržavaju onoga što su naučili iz njegove usmene reči
(propovedi) i pisma koje im je pisao sa svojim saradnicima par godina
ranije (a koje mi nazivamo Prvom poslanicom Solunjanima). „Stojte onda čvrsto, braćo, i držite predanja koja naučiste bilo našom rečju bilo našom poslanicom." (2. Sol. 2:15. Naglasak moj ). Ovo
je bilo od posebne važnosti iz razloga što Solunjani, poput drugih
hrišćana širom Rimskog carstva, nisu imali kompletno Božije otkrivenje u
pisanom obliku (za razliku od vernika koji su živeli u kasnijim
vekovima – pa sve do danas), da bi iz njega mogli da se poučavaju. U to
vreme su kolala razna tumačenja izvorne evanđeoske poruke kao i pisma
(poslanice) koje su crkvama upućivali nepoznati autori koji se nisu
libili da se potpišu i imenima apostola, samo da bi njihova krivoverja
bila što bolje prihvaćena među novoobraćenima. Takva predanja i
poslanice su imale veoma negativan efekat po duhovnu stabilnost crkava i
pojedinaca i rušile veru mnogih. Primere upravo rečenog nalazimo na
nekoliko mesta u Novom zavetu: „A
vas, braćo, molimo u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa Hrista i
našeg sakupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti
niti uplašiti, ni duhom, ni rečju, ni tobože našom poslanicom – kao da je dan Gospodnji već tu. Da vas niko ne prevari ni na koji način..." (2. Sol. 2:2. Naglasak moj). „A
poganih praznih reči kloni se, jer će takvi sve više napredovati u
bezbožnosti, i njihova reč izjedaće kao rak rana. Među ovima su Imenej i
Filit, koji se udaljiše od istine govoreći da se vaskrsenje već
dogodilo, i tako ruše nečiju veru." (2. posl. Timoteju 2:16-17 ). Očigledno
je da se ni iz ovih stihova ne može zaključiti da Pavle upućuje vernike
da drže u sećanju predanja o Bogorodici i svetiteljima, već se radi o
temeljnim istinama novozavetnog hrišćanstva a to su vaskrsenje mrtvih i
drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista. Poslednji citat sa kojim se susrećemo a koji pominje reč „predanje" se nalazi takođe u 2. posl. Solunjanima, a glasi ovako: „A vama nalažemo, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se odvojite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje su primili od nas." (stih 3:6. Naglasak moj). Kao
što je očigledno iz samoga stiha, kao i čitavog konteksta, Pavle je još
ranije dao uputstva ovoj zajednici o primernom hrišćanskom življenju,
kojih se, nažalost, nisu baš svi pridržavali. Konkretno, radilo se o
nekima koji su želeli da žive na račun svoje braće i sestara po veri, u
isto vreme ništa ne radeći i ne privređujući (stihovi 7-12). Zato
apostol ponovo ponavlja (ovoga puta i zapisujući ovu uredbu koju im je
ranije saopštio u formi usmenog predanja, u stihu 10): „Jer i kad smo bili kod vas, ovo smo vam nalagali: ako neko neće da radi, neka i ne jede." Najcitiraniji stih Na
kraju želim da obratimo pažnju na stih koji pravoslavni autori
ponajviše citiraju, želeći da njegovim, inače pogrešnim tumačenjem
potvrde valjanost svoga veroispovedanja. Pomenuti tekst se nalazi u
poslednjem poglavlju Jovanovog evanđelja: „A
ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje – kad bi se zapisalo
jedno po jedno – mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet."
(Ev. po Jovanu 21:25). Ovaj
stih je omiljen među pravoslavnim bogoslovima. Po njihovom mišljenju on
predstavlja svojevrstan dokaz o tome da čak i apostoli potvrđuju
istoričnost i istinitost predanja koja se veruju u okvirima istočnog
hrišćanstva, a koja će biti detaljno razmotrena u narednim poglavljima.
Ipak, pored ove Jovanove izjave, postoji još jedna, koju oni uglavnom
vešto zaobilaze jer im se očigledno ne uklapa u pomenuti koncept. Ona
glasi ovako: „I mnoga druga čuda učini Isus pred učenicima,
koja nisu zapisana u ovoj knjizi; a ova su zapisana da vi verujete da
je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime."
(Ev. po Jovanu 20:30-31). Ovi
stihovi, poput onog iz dvadeset prvog poglavlja, su više nego jasni u
svom značenju i za čitaoca koji se po prvi put sreće sa Biblijom, tako
da je potrebna velika mašta da bi se u njima pročitalo ono što tamo ne
piše. Jedino što ovi tekstovi naglašavaju jeste da su postojala još
mnoga dela i čuda koja je Isus učinio pred učenicima za vreme njegove zemaljske misije koja je okončana vaznesenjem na nebo. Apostol takođe naglašava i reči: „...koja nisu zapisana u ovoj knjizi".
(stih 20:30; naglasak moj), misleći pritom svakako na knjigu koju je on
upravo dovršavao, a koju mi nazivamo evanđeljem po Jovanu. Sam Jovan je
u svom evanđelju zabeležio mnogo manje Hristovih čudesnih dela nego što
je to slučaj sa drugim evanđelistima (Jovan spominje manje od deset
Hristovih čuda u svom izveštaju, što svakako predstavlja kap u moru
čudesnih dešavanja vezanih za Spasiteljev život. Zato, ukoliko iskreni
čitalac Svetoga pisma želi da sazna o kojim to čudima Jovan nije pisao,
pozvan je da pročita i ostala evanđelja). Ono što je još interesantno da
pomenem jeste da Jovan kaže i sledeće: „A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje – kada bi se zapisalo jedno po jedno –mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet." (stih 21:25; naglasak moj). Činjenica
je da prilikom čitanja sva četiri evanđelja nalazimo pomen mnogih
Hristovih čudesnih dela. Neka od njih su opisana prilično detaljno (kao
na pr. ona koja su opisana u Jovanovom evanđelju), a druga spomenuta u
kratkim crtama (kao na pr. u ev. po Mateju 4:23-25; u kome se govori o
velikom mnoštvu ljudi koji su bili isceljeni od svojih bolesti i tegoba.
Događaji poput ovog nisu predstavljali retkost tokom Hristove
troipogodišnje propovedničke mesijanske službe). Pošto je apostol Jovan
bio svedok svih dešavanja (pa i onih koja nisu zapisali ostali
apostoli), te pošto je sasvim sigurno na stotine ljudi bilo isceljeno,
oslobođeno zlih duhova ili vaskrsnuto, ovaj evanđelista je uistinu imao
pravo kada je rekao da bi za opisivanje svih događaja ponaosob („jedno po jedno") bilo potrebno jako puno vremena i velika količina materijala za pisanje (papirusa i pergamenata, tj. „knjiga"). Pravoslavna
„sveta predanja" o događajima u vezi Bogorodice, mnogobrojnih
svetitelja i „čudesima" vezanim za njihove živote, a koja potiču iz
kasnijih decenija ili vekova, sasvim sigurno ne mogu da se svrstaju pod „čuda koja je Isus učinio pred svojim učenicima" – a o čemu jedino govori apostol Jovan. No,
trideset i prvi stih 20. poglavlja ovog evanđelja nam otkriva još jednu
vrlo važnu činjenicu. Ona nam kazuje da, iako mnoga Hristova dela nisu
opisana, kao ni mnoge njegove besede (setimo se samo izjave ap. Pavla iz
Dela apostolskih 20:35; u kojoj on citira rečenicu Gospoda Isusa Hrista
koju nije zabeležio nijedan evanđelista a koja glasi: ‘Blaženije je
davati nego li primati’), ipak ono što je zapisano jeste više nego
dovoljno da svaka osoba koja iskreno poveruje u Hrista ima večni život: „...a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime." (stih 20:31, naglasak moj). Na
kraju krajeva, uočili smo da stih koji pravoslavnima najviše odgovara
po pitanju učenja o biblijskoj zasnovanosti „svetog predanja" zapravo
uopšte ne potvrđuje njihovo gledište. Da li je sveto predanje starije od Svetog pisma? Interesantno
bi bilo napomenuti i zapažanje koje nam odmah upada u oči prilikom
čitanja tvrdnji pravoslavaca da je „sveto predanje" starije od Svetog
pisma. Naime, odluke Vaseljenskih sabora, učenje o svetim tajnama,
kanoni i pravila pomesnih sinoda i sabora, pravila sv. Vasilija i
ostalih svetitelja, spisi svetih otaca i njihova žitija kao i ostale
„komponente" pravoslavnog predanja nastale su vekovima posle završetka
pisanja Biblije i smrti apostola! Sav
problem koji zapravo teolozi Istočne crkve žele da reše proglašavanjem
svetog predanja jednakim Svetom pismu jeste u spoznanju činjenice da u
okviru njihovog verovanja postoji dugačak niz dogmi koje ne mogu ni na
koji način da pronađu svoje utemeljenje u svetim tekstovima hrišćanstva
(Novom zavetu). Mnoge su čak u direktnoj suprotnosti sa apostolskom
teologijom. Pravoslavni
autor Ivan Nikoljin, nastavnik vitanske duhovne seminarije, priznao je
da je razlog preteranog naglašavanja važnosti predanja upravo ovaj: „Važnost i neophodnost predanja i u jednom i u drugom obliku[7] neosporivi su. (...) Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znači, mnoga verska pitanja (poštovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog rešenja."[8] Stoga,
jedino rešenje koje je teolozima Istočne crkve bilo preostalo,
sastojalo se u proklamovanju napred pomenutih predanjskih učenja za
jednako bogonadahnute poput tekstova koji su proizašli iz pera ličnih
pratilaca Isusa Hrista. Po pravoslavnima, osoba nipošto ne sme čitati
Bibliju razumevajući je nezavisno od učenja svetih otaca, napominjući da
bi tako nešto i pomisliti bila „lažna i sablasna misao"[9]: „Crkveno
učenje se zasniva na dva izvora: Svetom Pismu i Svetom Predanju, pri
čemu se Sveto Pismo smatra izdankom Svetog Predanja, i kao takvo, tumači se samo u njegovim okvirima."[10] Dobar
odgovor na ovu tvrdnju dao je pravoslavni episkop Georgije Popović
(episkop niški, pa temišvarski, živeo do 1757. god), čije je reči
zapisao veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović. On je rekao: „Bog
pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna, dao mu um i razum da
ga u svako vreme vode i prosveštavaju. Stari su mislili za sebe (episkop
misli na svete oce; prim. I. S.), a mi valja da mislimo za nas; nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo slovesni, umom i razumom od boga obdareni, a pri tom imamo u ruku Jevanđelije Hristovo i apostolske nauke – što je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku? Niti je pravo ni pošteno."[11] Kada
bi o biblijskim tekstovima rasuđivali odvojeno od učenja mnogobrojnih
„svetih otaca", upravo onako kako bi i trebalo da se rasuđuje (iako
pravoslavni to smatraju sablasnom mišlju), na osnovu njih bi nam postalo
jasno da Gospod ni u kom slučaju ne odobrava veliki deo njihove verske
prakse (kao što će biti prikazano u narednim poglavljima, Božija Reč
zabranjuje ikonopoštovanje, molitve za umrle, molitveno obraćanje
preminulim „svetiteljima", a ima i sasvim drugačiji pogled na učenje o
spasenju, krštenju, pričešću, vaskrsenju mrtvih – da spomenem samo
neke). Ovako, kada osoba na svoje oči stavi svetopredanjske „naočare" i
prihvati značenje Biblije koje je proisteklo iz umova kasnijih crkvenih
autoriteta (a koji su u mnogo čemu bili i jedni drugima protivrečni -
što će biti u ovoj knjizi prikazano), koji su u hrišćansko bogosluženje
uvodili najrazličitije novotarije, sasvim je sigurno da neće uočiti
izvorno hrišćansko ispovedanje, već će postati poštovalac neautentičnog
poimanja najsvetije vere. Ovu
istinu je uočio i jedan od najvećih i najpoznatijih književnika
modernog doba, ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj. Iako nije pripadao
crkvama evanđeoskih hrišćana, niti je u mnogo čemu delio njihovo
verovanje, Tolstoj je napisao nekoliko dela u kojima je ispoljio
otvoreno neslaganje sa učenjem Pravoslavne crkve – što je na kraju
doprinelo otvorenom sukobu i njegovim isključenjem iz pomenute
organizacije. Evo šta je, između ostalog Tolstoj napisao, upoređujući
izvorno Hristovo učenje sa mnogobrojnim njegovim tumačenjima koja su
nastala tokom kasnijih vekova: „I
ja počeh izučavati hrišćanstvo u onom što iz hrišćanskog učenja
rukovodi životom ljudskim. Ja počeh izučavati ono hrišćanstvo čiju sam
primenu video u životu, i stadoh upoređivati tu primenu sa njenim
izvorom. Izvor hrišćanskog učenja behu jevanđelja; i u jevanđeljima ja
nalažah objašnjenje onoga smisla koji je rukovodio životima svih živećih
ljudi. No naporedo sa tim izvorom čiste vode života ja nađoh neopravdano sjedinjeno sa njim blato i travuljinu, koji su zaklanjali od mene njegovu čistotu; naporedo sa visokim hrišćanskim učenjem ja nađoh svezano sa njim, njemu tuđe, ružno učenje jevrejsko i crkveno."[12] Za
sam kraj navešću i izjavu koja će nam još jedanput potvrditi da se
pravoslavno verovanje, u celini, ne temelji samo na Bibliji već i na
predanjima koja su u nedovršenom procesu stalnog nastajanja. Shodno
tome, saznajemo da se učenju Istočne crkve stalno dodaju nova otkrivenja
koja postaju sastavni deo njene dogme: „Sveto predanje se uvek nastavlja, i sada ništa manje nego ranije, živimo u Svetom predanju i stvaramo ga." [13] Upravo
iz razloga što se pravoslavno predanje stalno nastavlja i dodaju mu se
nove pojedinosti (koje su, pored toga što su nove, i suprotne učenju
apostola), valjalo bi ponovo poslušati episkopa Georgija Popovića koji
je zastupao ispravno biblijsko gledište: „No,
nije li nam slobodno rasuditi je li moguće da duh sveti drugojače črez
apostola Pavla uči i uzakonjava, a drugojače črez svete oce? Na ovi
način duh bi sveti samom sebi protivrečio, danas na jedan način učeći, a
sutra na drugi, i ne bi mu se moglo ni u jednoj ni u drugoj stvari
verovati; no to nije moguće ni pomisliti. Što god duh sveti jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo vek veka nepokolebimo i sveto ostati.
Ljudi često krat sami sebi protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su
ljudi podložni pogreškam; a duh božiji, večna istina, bezgrešni i
sovršeni, nikad ni u čemu niti može niti hoće sebi protivrečiti ni
protivuzakonovljavati niti u čem pogrešiti. Zato, dakle, ako
su sveti oci u čemgod protiv nauke apostola Pavla postupili, neka mi
oproste, oni su mogli kao ljudi u tom pogrešiti, protiv javne duha
svetoga nauke, črez apostola Pavla predate, mudrujući i ustanovljavajući (...)
Ali je bilo mnogo svetih otaca!? Ništa to ne čini. Da ih je hiljadu
puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči
što protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati. Ovo ne velim
ja nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla (episkop misli na stihove
iz posl. Galatima 1:6-10; primedba I. S.). „Nemojte svakom duhu
verovati, no iskušavajte je li od boga" – uči nas isti oni koji je iz
prsiju Spasiteljevih mudrost počerpao, Joan Bogoslov (1. posl. Jovanova
4:1; prim. I. S.). Kako ćemo ih, dakle, iskušavati? (...) Je li soglasno prvoj nauci svetoga duha? I ako nije, nije od boga; bog svoju volju nikad ne izmenjava."[14] Budući
da se u potpunosti slažem sa izjavom mudrog episkopa, u narednim
poglavljima ću nastaviti sa izlaganjem pravoslavnog svetootačkog
poimanja hrišćanstva, upoređujući ga sa njegovim izvorom - tekstovima
Staroga i Novoga zaveta, kao i mnogim drugim istorijskim činjenicama. Iz
upravo tog i takvog izlaganja, svakome čitaocu ovoga dela će postati
jasno da se Istočna crkva nipošto ne može nazvati „svetom, sabornom i
apostolskom" (što je pridev kojim se stalno, bez ikakve osnove,
ukrašava), kao i to da „sveto predanje" pomenute crkve na isti način
ukida Božiju Reč, kao što je to bio slučaj sa jevrejskim predanjem koje
je Gospod osudio i proglasio „uzaludnim poštovanjem". (Mt. 1:1-8; Mk. 7:
1-13). |
|
|
| Calendar |
| « November 2024 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | | | | | | 1 | 2 | | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
|
|
|
