Razdoblje pre patrijarha

Siegfred H. Horn

Najstarije zapise koji su ikada pronađeni napisali su stari Sumerci klinastim pismom na glinenim pločicama. Sumerci su naseljavali donji deo mesopotamske doline tokom trećeg milenijuma i tokom prve polovine drugog milenijuma pre nove ere. Po svoj prilici oni su pronašli do danas najstariji poznati način pisanja i u svojim zapisima sačuvali za potonje naraštaje svoje zakone i istoriju, molitve i himne, zatim priče iz davne i nejasne prošlosti koje sadrže maglovita sećanja i nepouzdana predanja o događajima koji su se zbivali pre njih.

Jedna od najranijih sumeranskih pesama govori o blaženom stanju u najstarijem razdoblju ljudske istorije i kao da predstavlja uspomenu na zlatno rajsko doba. Ova pesma, prema obradi S. N. Kramera, glasi:

"U ono vreme nije bilo zmije, nije bilo škorpije, nije bilo hijene,
Nije bilo lava, nije bilo divljeg psa, ni vuka,
Nije bilo straha, niti užasa.
Čovek nije imao neprijatelja.
U ono vreme zemlja Šubur (Istok), mesto izobilja, pravednih zakona,
Jezično usklaćeni Sumer (Jug), velika zemlja 'zakona kneževstva',
Uri (Sever) zemlja koja ima sve što je potrebno,
Zemlja Martu (Zapad), počiva u sigurnosti,
Celi svemir, ljudi u jedinstvu,
Enlilu su jednim jezikom govorili."(1)

Ova pesma daje vrlo upečatljiv opis životnih prilika na Zemlji pre pada u greh, kad nije bilo ni divljih ni opasnih životinja; kad nije bilo ni suparništva ni neprijateljstva meću ljudima; kad je bilo svega u izobilju, kada se na Zemlji u svemu ogledala sigurnost, sklad i pravednost. Mogli bismo reći da se stara sumerska pesma odnosi na iste uslove koji su opisani u drugom poglavlju Prve knjige Mojsijeve.

Pad u greh i čovekova grešna priroda

U poređenju sa Biblijom, stari zapisi malo govore o čovekovom padu u greh. Ovo žalosno iskustvo tako snažno i uverljivo prikazano je u Prvoj knjizi Mojsijevoj, u 3. poglavlju, jedva da se može nazreti u sećanju staroga sveta. Jedino jedna dvojezična sumerska pesma govori u jednom svom delu koji se sačuvao da je "devojka jela ono što je bilo zabranjeno, devojka, majka greha, učinila je zlo; majka greha doživela je bolno iskustvo."(2)

Ovo kratko izlaganje veoma podseća na događaj koji je opisan u Prvoj knjizi Mojsijevoj, u 3. poglavlju, u kome je Eva, Adamova žena, navukla prokletstvo na sebe, svoga supruga i svoje potomstvo time što je poslušala zavodnički glas zmije i što je jela od ploda sa drveta poznanja dobra i zla. Tako je ona postala ne samo prvi grešnik, već kako je ova sumerska poema pravilno naziva, "majka greha". Ovaj pad u greh izazvao je ne samo gubitak stanja bezazlenosti i prava na raj, već i bolno rađanje dece i težak rad kojim je bio uslovljen životni opstanak - zaista "bolno iskustvo" i na kraju smrt.

Gubitak besmrtnosti izazvan padom u greh pisci staroga veka svakako su vrlo snažno osećali i doživljavali, pa zbog toga u njihovim delima nalazimo nekoliko priča koje govore o ljudima koji traže najveće moguće imanje: večni život.

Mit o Adapi govori o mudrom i snažnom čoveku koji je slomio krila Južnom Vetru da bi se oslobodio njegove neobuzdane sile. Adapa je posle toga bio pozvan na nebo da se opravda zbog ovog svog nedopuštenog dela. Jedan bog, plašeći se da Adapa ne stekne besmrtnost, obmanom ga je sprečio da jede nebesku hranu koja mu je tamo bila ponuđena i koja bi ga učinila besmrtnim. Moguće je da se u ovom vavilonskom mitu skriva nejasno sećanje na događaj o padu u greh.(3)

Jedna druga priča, poznati sumeranski ep o Gilgamešu, govori o kralju biblijskog grada Araha (Uruka) kome je smrt otela najdražeg prijatelja Enkidua, i koji je zbog toga putovao u podzemni svet da nađe i uzme "travu života", da ne bi umro poput svog prijatelja. Posle mnogih doživljaja Gilgameš je dobio željenu travu, ali - na nesreću - ponovo je izgubio kad ju je zmija ukrala od njega.(4) Ovaj glasoviti ep, vekovima pričan i prepričavan meću starim Vaviloncima, odražava snažnu težnju za večnim životom koja je uvek ispunjavala ljudsku dušu.

Jedan sumeranski tekst napisan je u obliku razgovora između vavilonskog vrhovnog boga Marduka i njegovog oca Ea. Marduk je, prema ovom tekstu, bio duboko dirnut bedom ljudskog roda i zbog toga traži lek da mu pomogne. Rekao je svom ocu da je "zla kletva, slična demonu, došla na čoveka, dok su bol i nevolje pale na njega, što je ubilo čoveka kao jagnje", jer su se "njegov bog i njegova boginja zaštitnica udaljili od njega". Posle neprekidnog i upornog Mardukovog istupanja kao čovekovog zastupnika pred ocem, i moljenja za savet kako da čoveka izleči i spase, Ea je rekao svom sinu: "O, moj sine Marduče, šta ti ne znaš, što ti ja mogu kazati? Ono što ja znam, znaš i ti; idi, moj sine Marduče, odvedi ga u kuću za očišćenje i skini s njega čaroliju."(5)

Ovaj tekst budi u svakom modernom čitaocu samilost, jer u ovom delu u mašti drevnog pisca nalazimo motiv o bogu koji je zainteresovan za čovekovo grešno stanje i koji se brine za njegovo spasenje. To ukazuje na shvatanje koje je živelo u starom Vavilonu - da je čovek pod prokletstvom, pod činima, i da ga od toga može osloboditi samo božansko delo očišćenja.

Mnoge molitve i himne starih mesopotamskih naroda otkrivaju koliko su ovi narodi bili svesni svoga grešnog stanja i koliko su težili za oproštenjem. Iako su bili mnogobošci, oni su priznavali svoje bedno duhovno stanje. Jedna molitva drevnog pokajnika može poslužiti kao primer za mnoge slične koje se pojavljuju u staroj literaturi:

"O, moj bože, koji si se naljutio, primi moju molitvu,
O, moja boginjo, koja si ljuta, primi moju skrušenu molitvu,
Primi moju poniznu molbu i neka se smiri tvoj duh,
O, moja boginjo, pogledaj milosrdno na me i primi moju skrušenu molitvu.
Neka budu oprošteni moji gresi, neka se izbrišu moji prestupi.
Neka se skine prokletstvo, neka se olabave okovi.
Neka sedam vetrova odnesu moje uzdahe.
Oteraću svoju zloću, neka je ptice odnesu na nebo,
Neka me voda koja teče rekom opere da budem čist."(6)

Kad ovi ljudi govore o grehu, oni znaju šta greh znači i potpuno su uvereni da su krađa, ubistvo, prevara ili preljuba gresi; drugim rečima, oni su dobro poznavali načela biblijskog Dekaloga. Ova načela mogu se prepoznati u čitavom nizu pitanja sadržanih u jednom tekstu koji pokušava da pronađe uzroke neobjašnjive činjenice da čovek živi pod božanskom kaznom:

"Da li je on otuđio oca od njegovog sina ili sina od njegovog oca?
Da li je odbio da oslobodi roba?
Da li je rekao "da" za "ne" ili "ne" za "da"?
Da li je upotrebljavao lažna merila?
Da li je prihvatio lažan račun?
Da li je postavio lažan kamen međaš?
Da li je upadao u kuću svoga bližnjeg?
Da li se približio ženi svoga bližnjeg?
Da li je prolio krv svoga bližnjeg?"(7)

Ova pitanja služe kao snažan opis i potvrda istinitosti tvrđenja apostola Pavla da su neznabošci upoznati s osnovama Božjeg zakona. On ovako izražava tu činjenicu: "Jer kad neznabošci ne imajući zakona sami od sebe čine što je po zakonu, oni zakona ne imajući sami su sebi zakon. Oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovim što se čini po zakonu, budući da im savest svedoči, i misli meću sobom tuže se ili pravdaju." (Rim. 2,14-15)

Božji zakon koji je u svom najsavršenijem obliku izražen u Dekalogu (2. Moj. 20,2-17), sadrži sveopšta i nepromenljiva načela dobra, koja su delimično izražena i u pitanjima ovog anonimnog pisca iz čijeg je teksta uzet ovaj poslednji citat. Iako on i njegovi sugraćani u dolini Mesopotamije verovatno nisu bili upoznati sa Dekalogom u njegovom biblijskom obliku, oni su bili potpuno svesni njegovih načela razlikujući u potpunosti dobro od zla.

Čak i Egipćani, koji su imali potpuno različit mentalitet i koji u svojim zapisima nisu praktično nikada priznavali da su iskusili bilo kakvu nesreću ili učinili neku pogrešku, zločin ili greh, vrlo dobro su poznavali razliku između dobra i zla. Ova činjenica uočljiva je na njihovim nadgrobnim spomenicima ili drugim ličnim natpisima u kojima stalno ističu da nikada nisu učinili ništa loše, već samo dobro.

Egiptolozi su toliko upoznati s ovim oblikom licemernih tvrdnji da su za njih iskovali izraz "negativno ispovedanje". Kao primer za ovaj oblik tekstova mogu poslužiti neke rečenice iz Knjige mrtvih. Knjiga mrtvih je bio dokument koji su stari Egipćani stavljali uz telo umrlima. To su činili verujući da će ona poslužiti kao važeći pasoš koji će vlasniku osigurati pristup u predele drugog sveta. U čitavom nizu negativnih ispovedanja, ovaj je tipičan:

"... Nisam učinio zlo.
... Nisam ukrao.
... Nisam nikada bio pohlepan.
... Nisam pljačkao.
... Nisam nikada ubio čoveka.
... Nisam pokvario mere.
... Nisam nikada učinio nepoštenje.
... Nisam nikada slagao.
... Nisam nikada bio svadljiv.
... Nisam se nikada bavio lihvarstvom.
... Nisam nikada učinio preljubu."(8)

Ovi primeri jasno pokazuju da je čovek starih vremena bio svestan svoga grešnog stanja, da je čeznuo za večnim životom, da je osećao potrebu za nekom vrstom otkupljenja, iako mu način za postizanje svega toga nije uvek bio jasan. Mi hrišćani ne možemo uvek prihvatiti način njihovog mišljenja i put za postizanje ovog cilja, jer su ga nalazili u magiji ili umirivanju bogova ljudskim i životinjskim žrtvama i drugim neznabožačkim ritualima. Međutim, ipak se moramo složiti sa činjenicom da stari zapisi čuvaju mnoge jasne dokaze da su načela biblijskog moralnog zakona izraženog u Dekalogu, bila poznata čoveku najranijeg doba pisane istorije ovoga sveta.

Monoteizam je prethodio politeizmu

Među naučnicima je bilo mnogo diskusije oko toga da li je drevni čovek bio monoteist, koji je verovao u jednog boga, ili politeist koji je verovao u mnogo bogova; drugim rečima, da li je mnogoboštvo prethodilo jednoboštvu ili je jednoboštvo prethodilo mnogoboštvu. Iako arheološki dokazi još nisu dovoljno jaki da bi se ovo pitanje moglo rešiti na nedvosmislen način, ipak postoje određeni dokazi koji daju prednost gledištu da je jednoboštvo ležalo u osnovi svih religija.

Kao primer za takav dokaz može poslužiti religiozna literatura Sumeraca. Najstariji sumeranski tekstovi, uz Uruka (biblijski Ereh) i iz Kisa, pisani slikovitim pismom, spominju samo dva boga, a to su bog neba Anu i kraljica neba Inana. Iz malo kasnijeg razdoblja potiču najstariji otkriveni klinasti tekstovi, stotine ploča iz grada Kisa. U tekstovima s ovih ploča spominju se samo tri boga. Međutim, ubrzo posle nastanka ovih ploča, broj bogova uveliko se povećao, jer tekstovi iz najstarijeg dinastičkog razdoblja, za koje arheolozi smatraju da počinje oko 3.000. godine pre naše ere, sadrže imena 750 bogova. Pred kraj sumeranske civilizacije, u drugom milenijumu pre naše ere, ovaj broj povećao se na pet hiljada imena raznih bogova.

Ovaj dokaz, zasnovan na raznim starim tekstovima, pokazuje da je u ono doba postojala težnja da se poveća, a ne da se smanji broj bogova. U početku ovo povećanje predstavlja spor proces, jer je broj bogova rastao tek za dva do tri za nekoliko vekova, ali kako je vreme prolazilo, ovo povećanje postalo je sve izrazitije, tako da je taj broj brzo porastao sa tri na 750, a u toku idućih nekoliko vekova sa 750 na pet hiljada. Ove činjenice jasno svedoče da je među Sumercima jednoboštvo prethodilo mnogoboštvu.

Sve ove činjenice savršeno se slažu s biblijskim zapisima koji se odnose na razdoblje najstarije istorije naše planete. Čovek davnih vremena opisan je u ovim zapisima kao onaj koji je poznavao samo jednog Boga (1. Moj. 3,8-24), ali kako je vreme prolazilo, tako su ljudi izmišljali sve više bogova, jer je "svaka misao njihovog srca bila samo zla" (1. Moj. 6,5). Kad ovo znamo, možemo lako shvatiti zašto se u kasnijim knjigama Starog zaveta svi narodi pojavljuju kao mnogobošci, dok su jedino Jevreji bili jednobošci; međutim, čak su i oni često potpadali pod snažan verski uticaj svojih mnogobožačkih suseda.

Potop

U prvoj biblijskoj knjizi (1. Moj. 6, 7 i 8 glava) iznosi se istorija o uništenju Zemlje i njenih stanovnika velikim potopom. Čovek je postao tako zao, kažu biblijski izveštaji, da je Bog odlučio da uništi celokupno čovečanstvo. Samo jedna porodica, Nojeva porodica, našla je milost pred Božjim licem. Noje je dobio naređenje da u toku 120 godina pre nego počne potop sagradi brod. Kada je prošlo ovo razdoblje, Noje je sakupio svoju porodicu i uveo predstavnike raznih životinjskih vrsta u brod. Tada je počeo potop u obliku pljuskova i pojavljivanju podzemnih izvora, u trajanju od četrdeset dana.

Voda je pokrila celu Zemlju i potopila sve ljude koji se nisu našli na brodu. Kada su se vode kasnije povukle, brod se zaustavio na planini Araratu. Noje je posle izvesnog vremena odučio da ispita za koliko je opala visina vode. U razmacima od sedam dana slao je ptice. Kada je poslednji put pustio pticu, jednu golubicu, i kada se ona nije vratila, znao je da je zemlja opet suva. Otvorio je vrata i napustio brod zajedno sa životinjama koje su bile sa njim. Posle izlaska prinošenjem žrtve zahvalnice izrazio je svoju zahvalnost Bogu što ga je spasao. Tom prilikom Bog je načinio i zavet sa Nojem.

Slični opisi katastrofalnog potopa, u kome je većina ljudi na Zemlji poginula, dok se samo malo njih spaslo, postoje i meću mnogim narodima i to na svakom kontinentu kao i na mnogim ostrvima. Međutim, nijedan od njih nije tako usko povezan s biblijskim izveštajem o ovom događaju kao što je to vavilonska priča o potopu. Ona je sačuvana u pisanom obliku, a stara je više od tri milenijuma i potiče s geografskog područja koje leži u susedstvu sa zemljom u kojoj se, kako kaže izveštaj, zaustavio brod - na brdu Araratu, drevnom Urartu, što je naziv za današnju Armeniju.

Godine 1872. Džordž Smit, mladi engleski asirolog, otkrio je u Britanskom muzeju prve fragmente jedne glinene pločice na kojoj je zabeležena vavilonska priča o potopu. Posle referata koji je Smit o svom otkriću održao pred članovima Društva biblijske arheologije, vest o tome odjeknula je Londonom poput senzacije, i redakcija Dejli Telegrafa Smita je odmah poslala u Ninivu da u razvalinama ovoga starog asirskog grada pronađe ostale delove ove zanimljive ploče. Otada je otkopano još nekoliko tekstova vavilonske priče o potopu.

Junak potopa u ovim tekstovima naziva se Ziusudra, prema sumeranskom čitanju, a Utnapištim u vavilonskim i asirskim recenzijama. Po ovim starim tekstovima bogovi su obavestili Utnapištima, kralja Šurupaka, da će katastrofalni potop uništiti Zemlju, ali da će on biti spasen u jednom brodu, koji je po naređenju morao sagraditi. Kralj je pitao bogove šta da kaže svojim podanicima kad ga budu pitali zašto gradi taj brod. Bogovi su mu savetovali da da sledeći odgovor na takvo pitanje:

"Doznao sam ja da je (bog) Enlil neprijateljski raspoložen prema meni,
Tako da ne mogu prebivati u vašem gradu,
Niti staviti svoju n(og)u na Enlilovu teritoriju.
V Dubinu stoga ja ću sići,
dok će bog obilno pustiti kišu."(9)

Utnapištim je poslušao i sagradio brod prema uputstvima i potankom opisu koji je primio. Posle toga ukrcao je svu svoju imovinu i hranu za ljude i stoku, a onda sa svojom porodicom i predstavnicima svih životinja ušao u brod.

Kada je došlo vreme određeno za potop, pljuskovi koji su počeli da padaju trajali su šest dana i šest noći. Bura je bila vrlo snažna, a uništenje izazvano njom tako strašno da su čak i bogovi koji su pruzrokovali potop ustuknuli u strahu, uzneli se na nebo i tamo sakrili, i "kao psi uvijali se ponizno prema spoljnom zidu". Kada je bura prestala i nastala tišina "celo čovečanstvo pretvorilo se u glinu". Jedino je usamljeni Utnapištimov brod plovio po beskrajnoj pučini. Zaustavio se na brdu Nisir.

Utnapištim je sačekao šest dana, i pošto se ništa nije dogodilo, sedmog dana pustio je jednu golubicu. Budući da ptica nije našla suvo mesto za odmor, vratila se na brod. Kasnije je s istim ciljem pustio jednu lastu koja se takođe vratila. Posle toga pustio je gavrana koji je video da je voda opala i nije se vratio. Junak potopa uvideo je da je zemlja dovoljno suva da primi njega i njegovu porodicu, pa je zbog toga otvorio vrata i napustio brod. Prvo što je učinio pošto je napustio brod bilo je prinošenje žrtve na vrhu brda. Žrtva je privukla bogove koji su "omirisali slatki miris" i došavši do oltara "skupili se oko prinosioca žrtve kao muve".(10)

Nema sumnje da je priča o potopu, onako kako su je ispričali ljudi iz mesopotamske doline, vrlo bliska događaju koji je zabeležen od 6. do 8. poglavlja 1. Mojsijeve knjige. Dodirne tačke između ove dve priče su tako slične i tako mnogobrojne da ih čovek ne može smatrati zapisima o različitim događajima. Ovo ne iznenađuje pošto su ljudi u dolini Tigra i Eufrata živeli u blizini Armenije u kojoj se zaustavio Nojev brod i u kojoj su se odmah posle potopa nastanili neki od Nojevih potomaka (1. Moj. 11,1-9). Prema tome, realno je očekivati da se najtačnije obaveštenje o ovoj velikoj katastrofi nađe zapisano u najstarijim zapisima koji je spominju, kao i meću ljudima koji su živeli u oblasti koju su posle potopa naselili preživeli.

Međutim, dok se ne može poreći da vavilonska priča o potopu opisuje isti potop koji je zabeležen i u prvoj knjizi Biblije i koja se ponovo spominje i u Novom zavetu (Mt. 24,37-39; Lk. 17,26.27; 1. Pet. 3,30; 2. Pet. 2,5), ova priča je ipak izmenjena mnogobožačkim shvatanjem i izobličenjem. Noje je sigurno opominjao svoje savremenike i pokušavao da ih spase katastrofe koja će doći, zbog čega se on u Bibliji i naziva "propovednik pravde" (2. Pet. 2,5). Utnapištim je, s druge strane, dobio nalog da prevari svoje podanike da ne bi bili upozoreni graćenjem broda, i da se ne bi možda pripremili za spasenje. Biblijski izveštaji jasno tvrde da je potop došao kao kazna zbog ljudske pokvarenosti, dok vavilon- ska priča ističe daje do katastrofe došlo zbog ćudi bogova koji su kasnije žalili zbog ovog nerazumnog dela pa su se i sami toliko uplašili potopa koji su načinili da su plakali kao žena koja rađa. Ovi bogovi su čak upoređeni s uplašenim psima, a zatim sa muvama koje su privučene mirisom žrtve. Celi biblijski zapis odiše monoteizmom, a potop je predstavljen kao pravedan sud nad opštom moralnom iskvarenošću ljudi, dok vavilonska priča odsjajuje bujnim mnogoboštvom pisaca i njihovim iskrivljenim shvatanjem o Bogu, o moralnim pravima i pravednosti.

Pometnja jezika

Nekoliko godina posle prvog izdanja ove male knjige (1963.), profesor S. N. Kramer otkrio je još neke fragmente pločica koje sadrže priču o davnim prilikama predistorijskog vremena koje su opisane na početku ovog poglavlja. Ove nove pločice pronađene su u starom gradu Kišu za vreme iskopavanja 1923-1932. godine i nalaze se u oksfordskom muzeju u Engleskoj. Tamo ih je Kramer proučio i o njima izdao svoj prvi izveštaj 1968. godine.

Novi tekst pokazuje da je čovečanstvo, prema verovanju starih Sumeraca, govorilo jednim jezikom, i da je božanskim delom boga Enkija, vođe bogova, čovekov jezik bio promenjen:

"Enki, gospodar izobilja, (čije) naredbe su pouzdane, gospodar mudrosti, koji razume zemlju, voća svih bogova, obdaren mudrošću, gospodar Eridua, promenio je govor u njihovim ustima (doneo?) pometnju u njega, u čovekov govor koji je (do tada) bio jedan jezik."(11)

Ovaj novi tekst podseća studente Biblije na izveštaj iz 1. Mojsijeve 11,1-9. prema kome je Bog stvorio meću ljudima mnoštvo jezika dok su oni pokušavali da ozidaju kulu koja bi dosegla do neba. Rezultat toga ogleda se u činjenici da su ljudi, koji su do tada govorili jednim jedinim jezikom, bili rasejani "po svoj zemlji". Oni koji su mogli da razumeju jedan drugoga naselili su mesta na kojima su mogli da žive zajedno.

Zaključak

Zapisi izvučeni iz gomila prašine i ruševina staroga sveta ne pružaju jasnu sliku o nastanku našeg sveta, o stvaranju čoveka i životinja, o bezgrešnim životnim uslovima u raju, o padu u greh, o nastajanju naroda do uništenja čovečanstva potopom. Međutim, oni ipak sadrže neku nejasnu spoznaju o ovim ranim događajima kao što to pokazuju neki zapisi spomenuti u ovom poglavlju. Nisu spomenute vavilonske ili egipatske priče o stvaranju, koje takođe u nekim svojim delovima pokazuju veliku sličnost s biblijskom istorijom o stvaranju, niti su bili navedeni zapisi koji su pretpotopnim ljudima pripisivali dugovečnost, kao ni podatak da su oni otkrili način obrade metala, da su gradili gradove i počeli život u zajednici, onako kako to prikazuju najstarija poglavlja Prve knjige Mojsijeve.

Međutim, bilo je navedeno dovoljno materijala da bi se pokazalo kako su naši preci imali neka nejasna sećanja o blaženim uslovima u izgubljenom raju, da su nešto znali o dolasku greha na svet i bili duboko svesni svog grešnog stanja, tražeći istovremeno izlaz iz ovog žalosnog stanja koje donosi nesreće, bolesti i smrt. Na kraju, uvideli smo da su ti narodi imali začuđujuće tačno predanje o velikoj katastrofi - potopu, koji je uništio gotovo celo čovečanstvo predistorijskog doba.

Razdoblje pre patrijarha

Siegfred H. Horn

"U ono vreme nije bilo zmije, nije bilo škorpije, nije bilo hijene,

Nije bilo lava, nije bilo divljeg psa, ni vuka,

Nije bilo straha, niti užasa.

Čovek nije imao neprijatelja.

U ono vreme zemlja Šubur (Istok), mesto izobilja, pravednih zakona,

Jezično usklaćeni Sumer (Jug), velika zemlja 'zakona kneževstva',

Uri (Sever) zemlja koja ima sve što je potrebno,

Zemlja Martu (Zapad), počiva u sigurnosti,

Celi svemir, ljudi u jedinstvu,

Enlilu su jednim jezikom govorili."(1)

Pad u greh i čovekova grešna priroda

"O, moj bože, koji si se naljutio, primi moju molitvu,

O, moja boginjo, koja si ljuta, primi moju skrušenu molitvu,

Primi moju poniznu molbu i neka se smiri tvoj duh,

O, moja boginjo, pogledaj milosrdno na me i primi moju skrušenu molitvu.

Neka budu oprošteni moji gresi, neka se izbrišu moji prestupi.

Neka se skine prokletstvo, neka se olabave okovi.

Neka sedam vetrova odnesu moje uzdahe.

Oteraću svoju zloću, neka je ptice odnesu na nebo,

Neka me voda koja teče rekom opere da budem čist."(6)

"Da li je on otuđio oca od njegovog sina ili sina od njegovog oca?

Da li je odbio da oslobodi roba?

Da li je rekao "da" za "ne" ili "ne" za "da"?

Da li je upotrebljavao lažna merila?

Da li je prihvatio lažan račun?

Da li je postavio lažan kamen međaš?

Da li je upadao u kuću svoga bližnjeg?

Da li se približio ženi svoga bližnjeg?

Da li je prolio krv svoga bližnjeg?"(7)

"... Nisam učinio zlo.

... Nisam ukrao.

... Nisam nikada bio pohlepan.

... Nisam pljačkao.

... Nisam nikada ubio čoveka.

... Nisam pokvario mere.

... Nisam nikada učinio nepoštenje.

... Nisam nikada slagao.

... Nisam nikada bio svadljiv.

... Nisam se nikada bavio lihvarstvom.

... Nisam nikada učinio preljubu."(8)

Monoteizam je prethodio politeizmu

Potop

"Doznao sam ja da je (bog) Enlil neprijateljski raspoložen prema meni,

Tako da ne mogu prebivati u vašem gradu,

Niti staviti svoju n(og)u na Enlilovu teritoriju.

V Dubinu stoga ja ću sići,

dok će bog obilno pustiti kišu."(9)

Pometnja jezika

"Enki, gospodar izobilja, (čije) naredbe su pouzdane, gospodar mudrosti, koji razume zemlju, voća svih bogova, obdaren mudrošću, gospodar Eridua, promenio je govor u njihovim ustima (doneo?) pometnju u njega, u čovekov govor koji je (do tada) bio jedan jezik."(11)

Zaključak

Siegfred H. Horn. RECORDS OF THE PAST ILLUMINATE THE BIBLE, Chapter 1.