Kako proučavati Bibliju
Materijal izglasan od strane Generalne konferencije Crkve na njenom Godišnjem zasedanju 1986. godine
UVOD
Ovaj materijal namenjen je svim vernicima
Adventističke crkve a cilj mu je davanje smernica za istraživanje
Biblije; neophodan je kako obrazovanom biblisti tako i drugima.
Adventisti uvažavaju i cene doprinose onih
biblista kroz istoriju koji su razvili korisne i pouzdane metode
istraživanja Biblije, a u skladu s iskazima i naukom Biblije. Adventisti
su odlučni u pogledu prihvatanja biblijske istine i voljni da je
slede, primenjivanjem svih metoda tumačenja doslednih onome što
Biblija govori za sebe. Ti metodi su ukratko prikazani u
pretpostavkama detaljno razrađenim u daljem tekstu.
Poslednjih decenija je najistaknutiji metod
istraživanja Biblije bio poznat kao istorijsko-kritički metod.
Naučnici koji koriste taj metod, klasično formulisan, rade na osnovu
pretpostavki kojima se, pre proučavanja biblijskog teksta, odbacuje
pouzdanost izveštaja o čudima i drugim natprirodnim pojavama o kojima
Biblija govori. Za adventiste je neprihvatljiva čak i modifikovana
primena tog metoda, u kojem se zadržava princip kritičkog
prosuđivanja, čime se Biblija podređuje ljudskom razumu.
Istorijsko-kritički metod do kraja umanjuje meru
potrebu za verom u Boga i za poslušnošću Njegovim zapovestima. Osim
toga, pošto takav metod omalovažava božanski element u Bibliji kao
nadahnutoj knjizi (uključujući i njeno iz toga proisteklo jedinstvo) i
obezvređuje ili pogrešno shvata apokaliptička proročanstva i
eshatološke delove Biblije, mi adventistima koji istražuju Bibliju
preporučujemo da izbegavaju oslanjanje na primenu pretpostavki i iz
njih proisteklih/ dobijenih dedukcija, koje se dovode u vezu s
istorijsko-kritičkim metodom.
Nasuprot istorijsko-kritičkom metodu i
pretpostavkama, mi smatramo korisnim da izložimo principe biblijskog
proučavanja koji su u skladu s učenjem same Biblije, koji čuvaju njeno
jedinstvo i temelje se na premisi po kojoj je Biblija ? Božja reč.
Takav pristup povešće nas u prijatno i probitačno iskustvo s Bogom.
PRETPOSTAVKE KOJE NASTAJU NA TEMELJU BIBLIJSKIH ISKAZA
A. Poreklo
(1) Biblija je Božja reč i osnovno i autoritativno sredstvo kojim se On služi da ljudima otkrije sebe.
(2) Sveti Duh je pisce Biblije nadahnuo
mislima, idejama i objektivnim informacijama; to što su primili oni
su, za uzvrat, izrazili sopstvenim rečima. Biblija je, stoga,
nedeljivo jedinstvo elemenata ljudskog i božanskog, od kojih nijedno
ne treba isticati na uštrb drugog (2. Petrova 1,21; upor.: Great Controversy, v, vi).
(3) Sve je Pismo od Boga nadahnuto i nastalo
je delovanjem Svetoga Duha. Ono, doduše, nije nastalo u neprekidnom
lancu otkrivanja. Dok je Sveti Duh biblijskim piscima prenosio istinu,
svako od njih pisao je onako kako je bio pokrenut od Svetoga Duha,
naglašavajući aspekt istine koji je bio naveden da istakne. Upravo
zbog toga će proučavalac Biblije, prihvatajući informaciju po kojoj
Biblija samu sebe najbolje tumači i da, ukoliko se proučava u celini,
otkriva doslednu, skladnu istinu, steći zaokruženo shvatanje ma kog
predmeta (2. Timotiju 3,16; Jevrejima 1,1.2; upor.: Selected Messages, knjiga 1, str. 19. 20; The Great Controversy, v, vi).
(4) Iako data ljudima koji su živeli u drevnom
bliskoistočno/sredozemnom okruženju, Biblija nadilazi svoju
kulturološku pozadinu, kako bi, kao Božja reč, služila svim kulturnim,
rasnim i situacionim kontekstima u svim vremenima.
B. Autoritet
(1) Šezdeset šest knjiga Starog i Novog zaveta
predstavljaju jasno, nepogrešivo otkrivenje Božje volje i Božjeg
spasenja. Biblija je Božja reč i samo je ona merilo kojim se moraju
kušati sva učenja i svako iskustvo (2. Timotiju 3,15.17; Psalam
119,105; Priče 30,5.6; Isaija 8,20; Jovan 17,17; 2. Solunjanima 3,14;
Jevrejima 4,12).
(2) Biblija je autentičan, pouzdan zapis
istorije i Božjih dela u istoriji. Ona daje normativno teološko
tumačenje tih dela. Natprirodna dela otkrivena u Bibliji istorijski su
verodostojna. Na primer, poglavlja 1 – 11, 1. knjige Mojsijeve
činjenični su izveštaj o istorijskim događajima.
(3) Biblija nije poput drugih knjiga. Ona je
nedeljivi spoj božanskog i ljudskog. Njeno beleženje mnogih
pojedinosti iz svetovne istorije neodeljiva je komponenta njenog
sveobuhvatnog cilja da prenese istoriju spasenja. Iako se, ponekad,
događa da proučavaoci Biblije upotrebe neke paralelne postupke za
utvrđivanje istorijskih podataka, uobičajene tehnike istraživanja
istorije, zasnovane na ljudskim pretpostavkama i usredsređene na
ljudski element, neadekvatne su za tumačenje Biblije, koja predstavlja
spoj božanskog i ljudskog. Jedino metod koji nedeljivu prirodu
Biblije priznaje do kraja može da izbegne iskrivljavanje njene poruke.
(4) Ljudski razum je podređen Bibliji, a ne
njoj ravan ili iznad nje. Pretpostavke u odnosu na Bibliju moraju biti
u skladu s iskazima Biblije i podložne su ispravljanju od strane
Biblije (1. Korinćanima 2,1-6). Božji je plan da se ljudski razum
koristi do svojih najdaljih dometa, ali unutar konteksta i uz
poštovanje autoriteta Njegove Reči, a ne nezavisno od nje.
(5) Pravilno shvaćeno, Božje otkrivenje u
celoj prirodi stoji u saglasju s pisanom Rečju i treba da bude
tumačeno u svetlu Biblije.
PRINCIPI PRISTUPANJA TUMAČENJU BIBLIJE
a. Duh pomaže verniku da
prihvati, razume i primeni Bibliju na sopstveni život, dok traži
božansku silu za poslušnost svim biblijskim zahtevima i za
primenjivanje na sebe svih biblijskih obećanja. Jedino se oni koji
postupaju po svetlosti koju su do sada primili mogu nadati da će ih
Duh i dalje prosvetljavati (Jovan 16,13.14; 1. Korinćanima 2,10-14).
b. Biblija se ne može
pravilno tumačiti bez pomoći Svetoga Duha, pošto upravo Duh pomaže
verniku da razume Bibliju i da je primeni. Prema tome, svako
proučavanje Božje reči treba da počne traženjem vođstva i prosvetljenja
Duha.
c. Oni koji odluče da
istražuju Reč moraju to učiniti s verom, u poniznom duhu učenika koji
teži da čuje šta Biblija govori. Oni treba da budu voljni da sve
pretpostavke, mišljenja i zaključke razuma podrede sudu i merodavnosti
same Reči. Izučavalac Biblije može, s takvim stavom, pristupiti Reči
neposredno, očekujući da, nezavisno od ljudskih objašnjenja, ma kako
korisnih, dođe do razumevanja glavnih elemenata spasenja. Za takvu
osobu biblijska poruka dobija pun smisao.
d. Istraživanje Biblije mora
biti obeleženo iskrenom željom za otkrivanjem Božje volje i Reči i
poslušnošću njima, a ne traženjem podrške ili dokazâ za unapred
pripremljene ideje.
METODI ISTRAŽIVANJA BIBLIJE
a. Za istraživanje odaberi
prevod Biblije koji je veran značenju sadržanom u jezicima na kojima
je Biblija prvobitno napisana, dajući prednost prevodima šire grupe
naučnika i izdate od strane nekog nezavisnog izdavača, nad prevodima
finansiranim od određene verske zajednice [denomination] ili grupe uskih
pogleda.
Vodi računa da krupne doktrinarne tvrdnje ne
gradiš na samo jednom prevodu Biblije. Školovani biblisti koristiće
grčke i jevrejske tekstove, koji će im ujedno omogućiti i istraživanje
različitih verzija drevnih biblijskih rukopisa.
b. Opredeli se za jedan
određeni metod istraživanja, pri čemu ćeš izbegavati nasumice izabrane
i nesvrsishodne pristupe. Preporučuju se metodi istraživanja kao što
su:
(1) Analiza poruke metodom knjiga-po-knjiga
(2) Metod proučavanja stih-po-stih
(3) Proučavanje u kojem se za neki životni
problem traži biblijsko rešenje, biblijsko zadovoljenje za određenu
potrebu ili biblijski odgovor na neko određeno pitanje.
(4) Tematsko istraživanje (vera, ljubav, Drugi dolazak i drugo)
(5) Istraživanje na osnovu određenih reči
(6) Biografsko istraživanje
c. Nastoj da pronikneš u jednostavno, najočiglednije značenje biblijskog teksta koji proučavaš.
d. Trudi se da otkriješ
glavne biblijske teme koje možeš naći u pojedinačnim stihovima,
tekstovima i knjigama. Kroz celo Sveto pismo provlače se dve osnovne,
srodne teme: (1) Ličnost i delo Isusa Hrista i (2) događaji u kontekstu
velike borbe (između dobra i zla), čime su obuhvaćeni autoritet Božje
reči, čovekov pad u greh, prvi i drugi Hristov dolazak, opravdavanje
Boga i Njegovog zakona i ispunjenje božanskog plana za svemir. Te teme
treba izvesti iz sveukupnosti Biblije, a ne da se one nameću Bibliji.
e. Prihvati da Biblija sama
sebe tumači i da se značenje reči, stihova i tekstova može najbolje
utvrditi metodom marljivog upoređivanja stiha sa stihom.
f. Istražuj kontekst odlomka o
kojem je reč, dovodeći ga u vezu s rečenicama i pasusima koji mu
neposredno prethode, odnosno neposredno slede za njim. Pokušaj da
misli razmatranog stiha dovedeš u vezu s pravcem razmišljanja cele
biblijske knjige.
g. Koliko je god moguće, utvrdi istorijske okolnosti u kojima su biblijski pisci pisali tekst pod vođstvom Svetoga Duha.
h. Utvrdi književnu vrstu
kojom se koristi autor. Neki delovi Biblije sastavljeni su od priča,
izreka, alegorija, psalama i apokaliptičkih proročanstava. Pošto su
mnogi biblijski autori veliki deo svog pisanog materijala izložili u
vidu poezije, korisno bi bilo poslužiti se biblijskim prevodom koji
taj materijal daje u poetskom stilu, jer tekstove s poetskim slikama
ne treba tumačiti na isti način kao prozu.
i. Prihvati da dati biblijski
tekst možda neće u svakoj pojedinosti odgovarati savremenim
književnim kategorijama. Vodi računa da te kategorije ne namećeš u
postupku tumačenja značenja biblijskog teksta. Naime, ljudska je
sklonost da nađemo baš ono što tražimo, čak i kada autor nije imao takvu
nameru.
j. Uzmi u obzir gramatičku i
rečeničnu konstrukciju, kako bi otkrio šta je autor imao na umu.
Proučavaj ključne reči teksta upoređivanjem načina na koji su bile
upotrebljene u drugim delovima Biblije, i to uz pomoć konkordancije i
biblijskih leksikona i rečnikâ.
k. U vezi s istraživanjem
biblijskog teksta, istražuj i istorijske i kulturološke faktore.
Razumevanju značenja teksta mogu doprineti i arheologija,
antropologija i istorija.
l. Adventisti veruju da je
Bog nadahnuo Elen G. Vajt. Stoga nam njena tumačenja datog biblijskog
teksta daju nadahnuto vođstvo za iznalaženje značenja tekstova bez
iscrpljivanja njihovog značenja ili prisvajanja postupka egzegeze
(npr., vidi: Evangelism, 256; The Great Controversy, 193, 595; Testimonies, sv. 5, str. 665, 682, 707, 708; Counsels to Writers and Editors, 33-35).
m. Nakon istraživanja
objašnjenog u prethodnom tekstu, posluži se različitim komentarima i
pomoćnim priručnicima, kao što su naučna dela da vidiš kako su drugi
obradili dati tekst. Posle toga, pažljivo oceni izražena različita
gledišta sa stanovišta Biblije kao celine.
n. Prilikom tumačenja proročanstava imaj na umu sledeće:
(1) Biblija se poziva na Božju silu u pogledu proricanja budućnosti (Isaija 46,10).
(2) Proročanstva imaju moralni cilj. Ona
nisu pisana samo zarad zadovoljavanja radoznalosti u pogledu
budućnosti. Neki od ciljeva proroštva odnose se na jačanje vere (Jovan
14,29) i podsticanje svetog življenja i spremnosti za Drugi dolazak
(Matej 24,44; Otkrivenje 22,7.10.11).
(3) Najveći deo proroštva usredsređuje se na Hrista (Njegov prvi i drugi dolazak), na crkvu i poslednje vreme.
(4) Pravila za tumačenje proroštva nalaze se
u samoj Bibliji: Biblija ističe vremenska proročanstva i njihova
istorijska ispunjenja; Novi zavet navodi određena ispunjenja
starozavetnih proročanstava o Mesiji, dok Stari zavet daje pojedince i
događaje kao simbole koji ukazuju na Mesiju.
(5) U novozavetnoj primeni starozavetnih
proročanstava neka stvarna imena postaju duhovna: na primer, Izrailj
predstavlja crkvu, Vavilon, otpale religije, i tako dalje.
(6) Dva su glavna tipa proročkih spisa:
neapokaliptička proročanstva, kakva nalazimo u Isaiji i Jeremiji, i
apokaliptička, kakva nalazimo u Danilu i Otkrivenju. Ti različiti
tipovi proročanstava imaju i različita obeležja:
(a) Neapokaliptičko proročanstvo bavi se Božjim narodom; apokaliptičko je sveobuhvatnije po svom opsegu.
(b) Neapokaliptičko proročanstvo je
često uslovnog karaktera i iznosi Božjem narodu alternative:
blagoslova za poslušnost i prokletstva za neposlušnost; apokaliptičko
proročanstvo ističe Božju suverenost i Njegovu vlast nad istorijom.
(c) Neapokaliptičko proročanstvo često
predstavlja skok iz lokalne situacije u eshatološki dan Gospodnji;
apokaliptičko proročanstvo prikazuje put istorije od prorokovog
vremena do svršetka sveta.
(d) Vremenska prororčanstva u
neapokaliptičkom proroštvu uglavnom su duga: npr., 400 godina
Izrailjevog robovanja (1. Mojsijeva 15,13) ili 70 godina vavilonskog
ropstva (Jeremija 25,12). Vremenska proročanstva u apokaliptičkom
proroštvu uglavnom su izražena skraćeno: na primer, 10 dana (Otkrivenje
2,10) ili 42 meseca (Otkrivenje 13,5). Apokaliptičkim proročkim
periodima simbolički su predstavljeni duži periodi stvarnog vremena.
(7) Apokaliptičko proroštvo je izrazito
simboličkog karaktera i treba ga i tumačiti u tom smislu. Sledeće
metode možemo koristiti prilikom tumačenja simbola:
(a) Potraži tumačenja (eksplicitna ili implicitna) u okviru samog teksta (na primer, Danilo 8,20.21; Otkrivenje 1,20).
(b) Potraži tumačenja u nekom drugom delu knjige ili u drugim spisima istog autora.
(c) Koristeći konkordanciju, prouči upotrebu simbola u drugim delovima Biblije.
(d) Istraživanje drevnih
bliskoistočnih dokumenata može da osvetli značenje simbola, iako takva
značenja u biblijskoj upotrebi mogu biti izmenjena.
(8) Književna struktura neke knjige često
služi kao pomoćno sredstvo za tumačenje knjige. Paralelni karakter
Danilovih proročanstava u tome služi kao primer.
o. Paralelni tekstovi u
Bibliji ponekad ispoljavaju razlike u pojedinostima i naglasku (na
primer, upor.: Matej 21,33.34; Marko 12,1-11 i Luka 20,9-18, ili 2.
Carevima, 18. do 20. glave s 2. Dnevnika, 32. glavom). Kada istražuješ
takve tekstove, najpre ih pažljivo ispitaj, da bi se uverio da se
paralele stvarno odnose na isti istorijski događaj. Na primer, mnoge
od svojih priča Isus je možda ispričao u različitim prilikama,
različitim grupama slušalaca i uz upotrebu različitih reči.
U slučajevima kada zaključimo da postoje razlike
među paralelnim tekstovima, treba da prihvatimo da je sveukupna
poruka Biblije sinteza svih njenih delova. Autor svake knjige izražava
ono što ga je Duh pokrenuo da napiše. Svaki autor daje svoj posebni
doprinos bogatstvu, različitosti i raznovrsnosti biblijskog teksta (The Great Controversy, v,
vi). Čitalac mora da dozvoli svakom biblijskom piscu da se pojavi i
da se čuje njegov glas, dok će u isto vreme prihvatati osnovno
jedinstvo božanskog samootkrivenja.
Kad zaključiš da paralelni tekstovi pokazuju
neslaganje ili protivrečnost, pokušaj da pronađeš sklad koji se nalazi
u osnovu teksta. Imaj na umu da nesličnosti svoje postojanje mogu
dugovati neznatnim greškama u prepisivanju (Selected Messages, sv.
1, str. 16), ili mogu biti proizvod različitih naglasaka i različitog
izbora materijala od strane različitih pisaca, koji su pod nadahnućem
i vođstvom Svetoga Duha pisali za različite slušaoce ili čitaoce i
pod različitim okolnostima (Selected Messages, sv. 1, str. 21, 22; The Great Controversy, vi).
Možda će biti nemoguće pomiriti manje razlike u
detaljima, što može biti nebitno za glavnu i jasnu poruku teksta. U
nekim slučajevima treba se uzdržati od suda dok se ne dođe do više
informacija i boljih dokaza radi rešavanja prividnog neslaganja.
p. Biblija je pisana za
praktičnu svrhu otkrivanja Božje volje čovečanstvu. Međutim, da ne bi
došlo do pogrešnog shvatanja nekih vrsta biblijskih iskaza, važno je
prihvatiti da su oni bili upućeni narodima istočnih kultura i izraženi
u njihovim misaonim sklopovima.
Izrazi kao što su »i Gospod učini te otvrdnu
srce faraonovo« (2. Mojsijeva 9,12) ili »... zli duh Božji« (1.
Samuilova 16,15), psalmi u kojima se na nekoga priziva zlo ili Jonina
»tri dana i tri noći«, upoređeni s Hristovom smrću (Matej 12,40),
obično se pogrešno razumeju zato što se danas tumače iz drugačijeg
ugla.
Predznanje iz kulture Bliskog istoka
nezaobilazno je za razumevanje takvih izraza. Na primer, jevrejska
kultura pripisivala je odgovornost pojedincu za dela koja nije učinio,
ali je dozvolio da se dogode. To je razlog što nadahnuti pisci Biblije
obično pripisuju Bogu da aktivno čini nešto za šta bismo u našem
savremenom načinu razmišljanja rekli da On dopušta ili ne sprečava da
se dogodi, na primer, otvrdnjavanje faraonovog srca.
Drugi aspekt Biblije koji uznemirava savremenog
čoveka jeste Božja zapovest Izrailju da objavi rat i istrebi čitave
narode. Izrailj je prvobitno bio organizovan kao teokratska država, sa
građanskom vlašću preko koje je Bog direktno vladao (1. Mojsijeva
18,25). Takva teokratska država bila je jedinstvena. Ona više ne postoji
i ne može se smatrati neposrednim uzorom za hrišćanski život.
Biblija beleži kako je Bog prihvatio osobe čiji
život i reči nisu bili u skladu s duhovnim načelima Biblije kao
celine. Na primer, možemo navesti slučajeve koji se odnose na upotrebu
alkohola, na mnogoženstvo, razvod i ropstvo. Iako osuda takvih duboko
ukorenjenih društvenih običaja nije izričita, Bog nije i obavezno
podupirao ili prihvatao sve ono što je dopuštao i podnosio u životu
patrijaraha i u Izrailju. Isus je to jasno predočio u svojoj izjavi u
vezi s razvodom (Matej 19,4-6.8).
Duh Biblije je duh obnavljanja. Bog strpljivo
deluje na planu uzdizanja palog čovečanstva iz ponora greha ka
božanskom idealu. Shodno tome, postupke grešnih ljudi zapisane u
Bibliji ne smemo prihvatiti kao uzor.
Biblija postepeno predstavlja Božje otkrivenja
čoveku. Isusova propoved na Gori, primera radi, proširuje i pojačava
određene starozavetne pojmove. Sâm Hristos je konačno otkrivenje Božjeg
karaktera čoveku (Jevrejima 1,1-3).
Iako postoji sveobuhvatno jedinstvo u Bibliji,
od 1. Mojsijeve do Otkrivenja, iako je celo Pismo podjednako
nadahnuto, Bog je odlučio da se ljudima otkrije i preko ljudi i da im
priđe tamo gde se nalaze, u smislu njihovih duhovnih i intelektualnih
dometa. Bog se, sâm, ne menja, ali je ljudima postupno predočavao
svoje otkrivenje, već prema tome koliko su bili u stanju da ga shvate
(1. Jovanova 16,12; The SDA Bible Commentary, sv. 7, str. 945; Selected Messages, sv.
1, str. 21). Svi događaji i izkazi Biblije predstavljaju božanski
nadahnute zapise, ali svaki iskaz ili iskustvo nisu i nužno normativi
za hrišćansko ponašanje u današnje vreme. Mi moramo razumeti i duh i
slovo Svetoga pisma (1. Korinćanima 10,6-13; The Desire of Ages, 150; Testimonies, sv. 4, str. 10-12).
q. I kao konačni cilj
istraživanja, izvrši praktičnu primenu teksta. Postavi pitanja, kao
npr.: »Koju poruku i koji cilj Bog namerava da prenese preko Biblije?«
»Kakvo značenje za mene ima ovaj tekst?« »Kako se ovaj tekst odnosi na
moju današnju situaciju i životne okolnosti?« Čineći to, prihvati
činjenicu da mnogi biblijski tekstovi, bez obzira na to što su imali
lokalni značaj, ipak sadrže vanvremenske principe primenjive na sve
vekove i sve kulture.
ZAKLJUČAK
U »Uvodu« knjige Velika borba, Elen Vajt je napisala:
Biblija sa svojim od Boga datim istinama,
izraženim ljudskim jezikom, predstavlja sjedinjenje božanskog s
ljudskim. Takvo sjedinjenje postojalo je i u Hristovoj prirodi, jer je
Hristos bio i Sin Božji i sin čovečji. Tako se za Bibliju može reći
isto što je napisano za Hrista: »I reč postade telo, i useli se među
nas« Jovan 1,14. (str. 7).
Kao što je nemoguće da oni koji ne prihvataju
Hristovo božansko biće razumeju svrhu Njegovog utelovljenja, tako je i
onima koji Bibliju vide samo kao ljudsku tvorevinu nemoguće da
razumeju njenu poruku, bez obzira na to koliko su, u svojim metodima,
pažljivi i strogi.
I sami hrišćanski naučnici, koji prihvataju
božansko-ljudski karakter Biblije, ali ih njihovi metodološki pristupi
navode da se uglavnom bave njenim ljudskim aspektima, dolaze u opasnost
da biblijsku poruku isprazne od njene sile, potiskujući je u
pozadinu, a usredsređuje se na prenosioca. Oni zaboravljaju da su
prenosilac i poruka nerazdvojivi i da je prenosilac bez poruke samo
prazna ljuštura koja se ne može baviti životno značajnim duhovnim
potrebama čovečanstva.
Ozbiljan hrišćanin koristiće samo one metode
koje potpuno uvažavaju dvojni, neodvojivi karakter Biblije, koji mogu
da unaprede njegovu sposobnost razumevanja i primene njene poruke, i
koji jačaju njegovu veru.
(1) Analiza poruke metodom knjiga-po-knjiga
(2) Metod proučavanja stih-po-stih
(3) Proučavanje u kojem se za neki životni problem traži biblijsko rešenje, biblijsko zadovoljenje za određenu potrebu ili biblijski odgovor na neko određeno pitanje.
(4) Tematsko istraživanje (vera, ljubav, Drugi dolazak i drugo)
(5) Istraživanje na osnovu određenih reči
(6) Biografsko istraživanje