Jednoglasan zaključak prisutnih je bio da su „naprosto iznenađeni činjenicom da je doktor Jovanović upoznat sa toliko detalja iz toliko različitih oblasti medicine“. Primećeno je i da nisam „običan travar koji je slučajno nabasao na važno otkriće, već poverenja dostojan stručnjak“. I poslenici "sedme sile" su bili oduševljeni mojim izlaganjem. Čak toliko da je većina izveštaja zaključena rečenicom: "Neosporno, reč je o izuzetnom stručnjaku!"
Uverivši se, međutim, da se zdravstveno stanje dodeljenih pacijenata značajno popravlja, a ni kod jednog ne pogoršava, od mene je naknadno zahtevano da pacijente pregledane na Infektivnoj klinici za koje je postojala dokumentacija, pošaljem na VMA u Beogradu. Počelo je „Žikino kolo“. Insistirao sam da se u ispitivanja uključe i novi pacijenti, oni koji još nisu bili pod terapijom. Predložio sam da im se pre primene terapije uradi biohemijska i hematološka analiza krvi, a nakon tretmana Todoxin-om ponovo. Tek nakon toga bi mogao da bude donesen iole meritoran zaključak o efikasnosti medikamenta. Za njih, međutim, uopšte nije bitna mogućnost poređenja novog sa prethodnim stanjem.
Nisam imao izbora. Pristao sam na njihov predlog „koji se ne odbija“. U želji da ipak dokažem efikasnost Todoxin-a, na VMA sam slao bolesnike koji su već imali nalaze, one koji su pored Todoxin-a bili tretirani i dokazano toksičnim i nedelotvornim „lekovima“ zvanične medicine. Čak i jednog pacijenta koji je samo dan ranije sebi prerezao vene na rukama i nogama i pri tom izgubio dosta krvi. I u njihovo poboljšanje stanja sam bio siguran. Na VMA su svima urađene laboratorijske analize...
U medicinskim krugovima, tema dana je bio ovaj projekat. Lekari su se raspitivali kako napreduje ispitivanje, tražili uvid u sve podatke, od njih sam i saznao kakvi su preliminarni rezultati. Nisam imao razloga za zabrinutost. Ipak... Komisija je iznenada odlučila da se sastane u cilju donošenja suda o preparatu, iako nije isteklo pomenutih 42 dana. Imali su, navodno, i drugih „neodložnih obaveza“. Objavljivanje dobijenih rezultata prekinute terapije je naknadno prolongiran na – četiri meseca. Valjda u iščekivanju da se obolelima ipak sloši tj. dogodi nešto što bi ukazalo na neuspeh mog pristupa. A kada je svako dalje odugovlačenje postalo neumesno i nelogično, sačinjena je desetočlana komisija za vrednovanje rezultata Todoxin-ovog pristupa.
Četiri meseca kasnije, dakle, upriličeno je novo suočenje. "Tim ispitivača" je ovoga puta bio sastavljen od deset vrhunskih profesora, stručnjaka za sidu, među kojima su se našla čak i tri neuropsihijatra. Jedno je bilo sigurno: niko nije došao nespreman. Sa rezultatima biohemijskih i ko zna kakvih još analiza Todoxin-a (kao, setili se!) i lekarskim nalazima pacijenata koji su ga koristili u džepu, namera je bila da se višemesečna hajka koja je na mahove poprimala obrise histerije, trijumfalno privede kraju.
Pozorište je postavljeno, predstava je mogla da počne. Scena: Gradska skupština; glavne uloge: predsednik komisije i moja malenkost; statisti: ostali članovi komisije; tehničko osoblje: predstavnici VMA i Infektivne klinike („štelovanje“ rezultata); publika: predstavnici „sedme sile“ koji će izvući svoje zaključke i preneti „narodnoj masi“.
Kao i obično, došao sam tačno u minut. Stručnjaci su, kao i obično, kasnili dobrih pola sata. Naravno, zbog „konsultacije“. Kad su konačno stigli, a među njima je bio i već pomenuti dr Dujić, predsedavajući dr Vlada Ilić mi se teatralno obratio:
- Nakon izvršenih analiza Todoxin-a i na osnovu praćenja njegovog delovanja kod obolelih, došli smo do zaključka da ste, na žalost, naškodili pacijentima! Terapija je samo pogoršala zdravlje pacijenata koje je sada u lošijem stanju nego što je bilo pre početka njene primene. To niste smeli da činite. Evo, gotovo svi rezultati pacijenata pod Todoxin-ovom terapijom su loši. Ne znam kako ćete proći. Posebno je tužno to što smo morali da angažujemo i psihijatre jer, jednom smo već razgovarali i ne znam šta se to dogodilo sa Vama. Ali, svejedno, po našem mišljenju sa ovim nešto nije u redu...
Prikazao je rezultate pre početka terapije Todoxin-om kao rezultate dobijene po završetku terapije. Iza ovakvog uvoda, prirodno, usledio je – rafal.
- Kako ste otišli u penziju?
- Lepo... – bio sam već poslovično staložen.
- Aaaaa... ne ide se tek tako u penziju. Vi ste mlad čovek. Iz vaših godina, put u penziju jedino vodi preko neuropsihijatrijskih ustanova poput one u Palmotićevoj ulici ili "Dr Laza Lazarević". Sa njihovim uverenjem, znači, Vi sad lečite ljude. Lepo, naša medicina je dobila izvrsnog stručnjaka.
- Lepo od vas, hvala...
- Uprkos tome, Vi ipak ne možete da budete invalid prve kategorije. U to Vam ni naivniji neće poverovati.
- Neobično mi je drago da sam došao u ruke eksperta ali neke stvari ćete, ipak, prvo morati da proverite.
- Nema tu šta da se proverava. Ko god da je bio u toj komisiji, nije mogao da Vam odredi prvu kategoriju!
- Pretpostavljam da imate u vidu teške povrede glave i tela nastalih od eksplozije ručne granate u detinjstvu, sa većim brojem gelera u sebi od kojih se, Gospodu hvala, ne razdvajam evo već toliko godina. Zbog njih se i ne osećam dovoljno sposobnim za obavljanje dosadašnjeg posla ali za ovo čime se sada bavim, itekako sam sposoban. S te strane ste, dakle, potpuno u pravu...
Videvši da ih polako, ali sigurno, pričom vodim u ćorsokak, jedan član komisije prekide diskusiju:
- Dajte da se vratimo na rezultate, ovo nigde ne vodi.
Predsedavajući dr Vlada Ilić prihvati:
- Poštovane kolege i prisutni novinari, evo, pogledajte, ovo su lekarski nalazi ispitivane grupe pacijenata pre terapije Todoxin-om, a ovo posle. Drugi su za 30 do 50 procenata lošiji od prvih. Zaključak je: da nisu uzimali Todoxin, procenat pogoršanja njihovog zdravstvenog stanja bio bi znatno manji!
- Da li ste sigurni u to što govorite, profesore? – upitah ga.
- Kako da nisam! Čemu sad takvo pitanje?
- Pa, vidite, ja na Vašem mestu ne bih bio siguran.
- Kako, molim? Uopšte me ne interesuje što Vi ne biste bili sigurni. Gledam u nalaze i stojim iza onoga što kažem.
- Ko Vam je dao te nalaze?
- Ispitivanje je izvršeno na beogradskoj VMA, a profesor Dujić mi je dao rezultate.
- Opet moram da Vas ispravim: dr Dujić je pukovnik-lekar, ali ne i profesor. Nemojte sad i ovde da mu dodeljujete to zvanje, bar ne dok mene napadate...
Dr Dujić besno poskoči sa stolice.
- Uzdržite se doktore. Ne skačite. Vi ste lekar-specijalista, ali ne i profesor budući da niste doktorirali. Profesura bez doktorata, složićete se, ne ide. A Vi, profesore Iliću, da li ste sigurni da ne grešite? Možda pogrešno tumačite i diskutujete dobijene rezultate. Proverite još jednom.
- Šta da proveravam!? Držim u rukama i gledam nalaze dobijene sa VMA koje je potpisao profesor Dujić.
- Opet Vi, profesor. Ali, šta mislite o ovome... – ustao sam sa svog mesta, prišao profesoru Iliću. „Rezultate“ koje je prikazao za prva dva pacijenat sam samo verbalno osporavao, ali kad je došao do trećeg pacijenta, bukvalno sam mu istrgao iz ruke papaire kojima je mahao i, izvadivši iz džepa svoje nalaze, tutnuo mu ih u ruke. – Vidite li šta radite, profesore Iliću? Zar zaista ne primećujete da i mene i sve ovde prisutne – obmanjujete. Kako? Evo pravih nalaza pre i evo pravih nalaza posle terapije Todoxin-om. I Vi ih imate, pogledajte, ali su pogrešno datirani. Zamenjen im je redosled.
- Ove je meni dao profesor Dujić... – zamuca prof. Ilić.
- Nije on profesor nego - doktor! On Vam je servirao šta je hteo, a Vi sad obmanjujete ove ljude. Da li Vam je jasno da učestvujete u prevari!?
- ...Nemojte da me napadate. Zvaću miliciju!
- Zovite koga hoćete, ali, i Vi ste najobičniji prevarant!
- Zar meni to da kažete!?
- Naravno! Vama govorim. Još jednom razmislite da li ćete i dalje čitati "rezultate" nazoviizveštaja dr Dujića. Svejedno je. U ostalom, kako god hoćete...
- Neću da nastavim – odgovori profesor Ilić. – Dobro, možda se i potkrala neka manja greška ali, sve u svemu, Vaš medikament ne deluje. To ne radi.
- Meni to deluje i radi! Da li ste Vi sto posto sigurni, sada, kada ovako namestim nalaze, da su ovi rađeni pre a ovi posle terapije Todoxin-om? Jeste li zaista sigurni da je to tačno?
- Šta sad hoćete, o čemu pričate? Umesto da zovemo miliciju, dozvolili smo Vam da ostanete a Vi i dalje insistirate na svojoj tvrdnji. Šta hoćete njom da dokažete?
- Činjenicu da su posle četvoromesečnog tretmana Todoxin-om rezultati bolji za najmanje 30 posto, kao i to da sam znao da će izveštaj biti u najmanju ruku karikiran. Eto, to hoću da dokažem!
- Šta Vam je sad, ovako, karikirano? To što je bolje?
- Ne, nego što nije bolje za 30 već – 50 posto! Svaki od kontrolisanih pacijenata je, odmah posle uzimanja krvi na VMA, išao u Drugu beogradsku kliniku, Sarajevo, Užice, Kragujevac... Proverite datume nalaza. Na svakom jasno piše kad su rađeni. Možda mislite da sam toliko svemoćan pa svuda imam prijatelje?
- To, ipak, nije moguće. Kako da stigne čak u Sarajevo?
- Lepo. Kod Vas je bio u pola osam ujutro, a ispred ga je čekao automobil koji ga je prevezao do Sarajeva. Tamo ga je dočekivao šef laboratorije Medicinskog fakulteta i napravio nalaze koji izgledaju ovako: neuporedivo bolje od onoga što Vi ovde prikazujete!
- To ne može tako!
- Znam, zato Vam ja to sve vreme i govorim.
Ponovo je počela svađa u kojoj je najglasniji bio neuropsihijatar Belogrlić, zatim je nastala i gužva a "sastanak" se otegao u nedogled. Instinkt mi je govorio da sam gurnuo ruku u osinje gnezdo. Ali, šta da se radi? Nazad niti sam mogao niti hteo. Već sam rekao da mi je kasnije prof. Pauli, direktor odseka za virusologiju Kohovog instituta u Berlinu, saopštio da se druga komisija „pokajala što mi je pružila još jednu šansu“. Eto, koliki je odjek imalo ovo „drugo zasedanje“ u Beogradu. I sa njega, naravno, čuvam traku.
Kako to nalažu profesija i etika, nalaz „komisije“ sam sutradan pročitao na stranicama „Večernjih novosti“. Tiražnog specijalizovanog medicinskog glasila. Naravno sa umrlicama.
I, odmah da kažem, ni najmanje se nisam radovao epilogu. A osećao sam da će neki od pomenutih biti kažnjeni. Profesor Belogrlić je, na žalost, umro tri dana posle drugog zasedanja. Pao je mrtav baš ispred ulaza u Gradsku skupštinu, gde smo držali sastanak. Prof. Ilić je doživeo moždani udar na ulici. Nije shvatio tu opomenu. Kad se oporavio, izujedao ga je čopor pasa ispred Infektivne klinike.
Kao što ne postoji apsolutno zdravlje, tako ne postoji ni nešto (lek, medikament, terapija itd.) što apsolutno na svaki organizam ima obavezno povoljan i blagotvoran uticaj. Koliko god je Sunce (ne današnje kada je Zemljin ozonski omotač oštećen i porozan, a UV zraci prolaze kroz kontaminirane mikoplazme i donose odgovarajući infektivni princip na Zemlju) blagotvorno, ukoliko bi se pre 50-ak godina TBC-bolesnik izložio njegovom blagotvornom uticaju i proveo nekoliko sati sunčajući se, njegovo zdravstveno stanje bi se izuzetno pogoršalo. Isti efekat bi neumereno sunčanje imalo i po onoga sa bolesnom jetrom. S druge strane, izvanredno lekovito dejstvo Sunca dobro poznaju oboleli od bronhitisa ili reumatoidnog artritisa. Na farmaceutske sintetičke proizvode neću da trošim reči.
Može se, dakle, samo naslutiti šta se događa kada se zdrava, vitalna, "jaka" krv, nađe u bolesnom organizmu. Prvo dolazi do burne reakcije organizma na nametnuto "zdravlje", jer vitalna krv postavlja "zahteve" i kreće u napad na sve što nije zdravo. U suštini, napada domaćinovu bolesnu – krv.
Prošlo je skoro dvadeset godina od eksperimenta pod vođstvom dr Veljka Veljkovića i dr Radmile Metleš iz Vinče. Tada je od 600 vojnika izvanrednog zdravlja uzeto "zdravlje" – krv, odnosno krvna plazma – namenjeni HIV-pozitivnim osobama. Po završenom istraživanju, objavljeno je da su postignuti izvanredni rezultati, potom su i javno publikovani, pomenuti naučnici su zatrpavani lovorikama a moj poznanik dr Vladimir Ajdačić je dobio izvanrednu priliku da izbriše iz sećanja neuspeh knjige "Nauka kao bajka" sazivanjem brojnih pres-konferencija i objavljivanjem bajkovitih članaka u "Večernjim novostima" i "Politici". Priča se svodila na to da su naučnici iz Vinče pronašli lek za sidu uz pomoć kompjutera i matematike.
Istina je, na žalost, sasvim drugačija. Naravno i efekat. Otprilike, kao kada bi u vakcini umesto mrtvih bili uspavani virusi. Odnosno, kada bi umrtvljeni virusi velikih boginja u vakcini umesto da stvaraju imunitet izazivali – variolu. Nešto slično priči o novorođenčetu koje iz nekog razloga ne može da pije majčino mleko (npr. majka nema mleka). Kada bi se detetu umesto dvotrećinski razblaženog mleka sa najmanje masnoće na cuclu dala pavlaka, u najboljem slučaju bi se razbolelo.
Ponet istraživačkom radoznalošću ili nečim drugim, tek, dvočlani tim iz Vinče sproveo je istraživanje na velikom broju pacijenata. Pogrešan način (eksperiment) da se dokaže nešto sjajno, epohalno. Dobra namera je urodila neželjenim ishodom ili što bi rekli Latini – put do pakla je često popločan dobrim namerama.
Zašto proba na bilo koju bolest nije vršena na životinjama? Ili na jednom, dva pacijenta-dobrovoljca? Možda bi serum reagovao na neke druge bolesti nepovoljno. Postoje i oboljenja prema kojima bi takav serum bio efikasan. Na TBC, recimo, gde je jačanje krvi neophodno. To važi samo za klasičnu tuberkulozu. Ali, kao prateća bolest kod side se javlja MAC (mycobacterium avium complex). To je nova tuberkuloza kod koje, klasične terapije poput tuberkulostattika, dovode do fatalnog ishoda.
U svakom slučaju, doziranje je moralo da bude izuzetno obazrivo. "Kap po kap", zatim sačekati dan-dva. Ili, na primer, rastvarati pola kubika plazme na pola litra fiziološkog rastvora. Mnogo toga dakle, samo nikako ono što je učinjeno: intravenski ubrizgavati 1000 ml sveže smrznute plazme sa anti-VIP/NTM antitelima!?
Pacijenti su stradali već nakon 24, 48, eventualno 72 časa. Jedinu pacijentkinju koja je preživela taj pakao, odveli su u Rim i prikazivali je kao "čudo". Doktor Jeftović se javno hvalio da ju je on izlečio. O njoj su pisali dr Veljko Veljković i dr Đorđe Jeftović u knjižici "Fizičko vežbanje u preventivi i terapiji HIV-infekcije i raka" na stranama 28 i 29.
Posle "terapije od 1000 ml" pacijentkinja mi je u dve, od nekoliko poseta, opisala užasnu surovost tretmana. Još uvek čuvam dve jednoiposatne kasete snimljenog razgovora za njom. Ona ga je prva i okarakterisala kao pakao. Majka ju je gotovo na kolenima molila da se meni obrati za pomoć. Bilo mi je potrebno dve godine da se izborim za njen život. Organizam joj se bukvalno raspadao od patogenih mikroorganizama, pre svega kandide i mikoplazmi. Posle terapije Todoxin-om oporavila se ali je ostala trauma od AZT-a i smrznute plazme uzete od 600 vojnika.
Njoj su, podrazumeva se, poznata i imena ostalih HIV/AIDS-pacijenata koji su dobili plazmu ali nisu imali sreće (snage) da izdrže pomenuti "epohalni lek koga su dr Veljko Veljković i dr Radmila Metleš pronašli uz pomoć kompjuterskih sistema i čiste matematike", kako reče dr Vladimir Ajdačić. Umesto da se manu ćorava posla ako se već ne stide dobijenih efekata odnosno rezultata, neki od pomenutih "eksperata" su najavljivali da će i SARS lečiti na isti ili sličan način!?
Dr Veljko Veljković i dr Radmila Metleš su, pod pritiskom dr Vladimira Ajdačića i novinara „Politike“ Slavka Stojiljkovića, brzopleto izveli pravi udar. Može se verovati u dobru nameru lekara (nešto teže tehnologa i fizičara), ponuđeno rešenje je moglo da se okarakteriše čak i kao inventivno, pod uslovom da se radilo, kao što to radi na primer Todoxin-ova naučna grupa. Preciznije, početna ideja je istinski bila inovativna, ali odjednom ubaciti (dati) veliku količinu plazme i faktora krvi zdravih vojnika u zamorenu i zagađenu krv HIV/AIDS-bolesnika, u najmanju je ruku bilo brzopleto i nesavesno.
Prilažem prevod sa engleskog jezika informativnog teksta dr Veljka Veljkovića koji jasno pokazuje da finalno izvođenje u potpunosti odstupa od prvobitne ideje. Dobio sam ga od pomenute pacijentkinje:
"Glavna svrha NTM terapije je da pomogne HIV-pozitivnim osobama širom sveta da obezbede sopstvenu i pristupačnu terapiju koja može da spreči napredovanje bolesti.
Serum HIV-pozitivne osobe sadrži prirodna autoantitela (anti-NTM antitela) koja stupaju u reakciju sa delom HIV-ovog omotača odgovornog za infektivnost virusa. Smanjenje koncentracije antitela je u tesnoj vezi sa napredovanjem bolesti.
Klinički eksperiment izveden na jednom pacijentu u ARC stadijumu pokazao je prolongirano (produženo) terapeutsko dejstvo (godinu dana po završetku terapije) transfuzije ljudske plazme obogaćene anti-NTM antitelima. Rezultati dopunske studije na serumima dobijenim od HIV-pozitivnih pacijenata, u različitim stadijumima bolesti, otvorili su mogućnost autoterapije HIV-pozitivnih pacijenata baziranoj na autolognoj transfuziji plazme..."
Šta posle gotovo dvadeset godina reći roditeljima dece stradale od posledica pomenutih eksperimenata? Ništa utešno. Objašnjavati da su zbog nepažnje, gluposti i samouverenosti ali u dobroj nameri, iz nehata stradala njihova deca, slaba je (ako je uopšte) uteha. Rekoh, put do pakla je često popločan dobrim namerama. Bolje je ne govoriti. Ćutati. I uvek imati na umu da dobre namere valja potkrepiti proverenim metodama i realno mogućim pozitivnim ishodom. Dobro smišljena ideja je, ipak, samo ideja. Treba još dosta toga uraditi da bi bila i efikasna.
Interesantan i istovremeno tužan podatak je to da su depresivni i organizmi u izuzetno teškom zdravstvenom stanju duže (mereno u satima i danima) izdržavali pomenut tretman, pre svega zahvaljujući manje burnoj reakciji. Oni, međutim, čiji je imunitet bio snažniji i koji nisu imali oportunističke infekcije, reagovali su burno i vremenski kraće izdržavali svakodnevnu (često samo jednu) intravensku transfuziju "plazme snova" od 1000 ml.
Kada bi još jednom bio izveden isti eksperiment na potpuno zdravom čoveku od čije se krvi takođe može načiniti istinski jaka i zdrava "krvna bomba", gotovo je sigurno da ne bi živeo duže od 24 sata. Šta više, najverovatnije bi okončao ovozemaljsko bitisanje već posle nekoliko časova. Jednostavno bi pukao, eksplodirao. Ne bi mu pomogla ni kompjutersko-matematička egzibicija dr Veljka Veljkovića i dr Radmile Metleš, baš kao ni reklame dr Vladimira Ajdačića.
Krv ne mora obavezno da bude "jaka", "zdrava", što podrazumeva što veći broj crvenih krvnih tela. Reč je o zabludi. "Razvodnjena" krv će mnogo bolje funkcionisati u umornom organizmu. Šta je, zapravo, uloga krvi u organizmu? Da ga hrani, iz njega sakuplja toksine i izbacuje ih napolje. Da li je za to neophodna "jaka" krv? Analogno ovom, može se postaviti i pitanje: šta će se dogoditi sa sijalicom od 40 vati ukoliko se priključi na izvor električne energije koji pokreće teške industrijske mašine? Odgovor se, valjda, sam nameće.
Krvna tela iz zdrave plazme su u pomenutom slučaju, dakle, "bahato" zašla u "učmalu" i bolesnu sredinu uništavajući takoreći sve pred sobom kako bi sebi obezbedila životni prostor ne sluteći da će joj upravo to "doći glave". Bolesnoj krvnoj "bari" bi više koristila jedna boca slanog ili slatkog fiziološkog rastvora, koliko da se krv malo pročisti, razredi, operu zidovi krvnih sudova.
Naravno, svaki organizam je drugačije reagovao. Negde je zdrava plazma burno napadnuta, u drugom organizmu nije bilo "pomame", treći je to tiho "pregurao". Sve u zavisnosti od trenutnog stanja organizma-domaćina. Da li je krvno tkivo sa tuberkulozom, hemofilijom, PCP-om itd, šta je ubačena plazma sve napala i kojim intenzitetom…
Eto, sve se to događalo u ravni medicine, eksperimenta, naučnog rada. Ni u svakodnevnom životu, međutim, nije bilo manje burno. Dr Vladimir Ajdačić je više proveo vremena samnom, u mom stanu, nego sa svojom suprugom i majkom koju sam takođe lečio. Tražio je da mu iscrpno pričam o tome kako pronalazim i proizvodim preparate, putujem po svetu, ostvarujem kontakte sa najvećim naučnim i zdravstvenim institucijama, kako uspevam da me domaćini, gde god odem, milom ili silom nastoje da zadrže. Posebno ga je iritiralo kad besplatno dajem preparate. Stalno je ponavljao: "Hoću da te podržim da se Todoxin skupo naplaćuje. Vidim sebe kako vozim 'rojsa' kroz Beograd!"
To i liči na Ajdačića. Mnogi ga kao takvog i znaju. Ipak, makar i od njega takvog kakav jeste, bilo je previše kada je celokupan moj rad iz oblasti HIV/AIDS-a, od 1985 godine, pripisao – dr Veljku Veljkoviću i dr Radmili Metleš. Pa, oni u to vreme nisu ni postojali u svetu nauke. Acta est fabula11. Dr Vladimir Ajdačić je istog časa krenuo da puni člancima "Večernje novosti" i "Politiku" i daje intervjue na sve strane. Dr Veljko Veljković i Radmila Metlaš nikada nisu reagovali, još manje bilo šta od toga demantovali. Zašto i bi, kad im je godilo. Došlo im i lepo i milo. Blistali su puni sebe od sreće i neočekivano pridošle "pozajmljene" slave.
Jednom prilikom u prisustvu Vladimira Ajdačića, sećam se, poveo se razgovor o dr Saleviću, Titovom lekaru koji je uzeo krv odnosno plazmu od 60 davalaca, napravio „vakcinu“ protiv herpes zostera. Ne proverivši prethodno krv davalaca, „vakcinu“ je počeo da primenjuje i kontaminirao je izvestan broj pacijenata. Ljudi nisu znali šta ih je snašlo, a bilo je i sumnji u neverstvo. Pacijenti su sa čitavim porodicama dolazili kod mene, bar da razjasne o čemu je reč. Sećam se jedne pacijentkinje sa ocem, majkom i mužem. Satima su sedeli kod mene. Muž se sve vreme šetao nervozno, otac i majka bili uplašeni, a pacijentkinja tiho pitala da nije možda HIV „zaradila“ pre udaje. Odbio sam takvu mogućnost jer se ne prenosi intimnim kontaktom, ali uzrok smo morali da pronađemo.
- Ne mogu da verujem da se u poslednjih desetak godina niste baš ni jednom vakcinisali – obratio sam se uplašenoj ženi. – Sve ukazuje upravo na to.
- Kako da nije – trgla se majka iz duboke zamišljenosti. – Primila je vakcinu protiv herpes zostera! Pitala me je za mišljenje i složila sam se sa tim. Zar se ne sećaš?
Konačno, rešenje. Herpes zoster je stub, temelj, najopasnijih oboljenja. Zbog toga se insistira na varičeli da bi prešla u zoster. Kad se dete vakciniše protiv varičele, postoji izvesna mogućnost pojave zostera. U tome leži tajna onih pet do sedam posto HIV-pozitivnih pacijenata koji nisu oboleli a koje zloupotrebljavaju instituti i infektivne klinike kao „živi dokaz ispravnosti“ sopstvenih pogubnih terapija. Zbog ovakvog stava sam mnogima postao „trn u oku“. Potom su domaće lekarke krenule u svet da provere imaju li herpes zoster. Jeste da dr Todor Jovanović „stalno nešto izmišlja“, ali za svaki slučaj. Dakle, iako se ne prenosi intimnim kontaktom, herpes zoster neophodan. Da je drugačije, noćne dame hamburške luke bi odavno bile zaražene. To sam tvrdio i u Kelnu, Hamburgu, Diseldorfu. Moralo bi mnogo krvi da isteče sa jedne strane da bi takav prenos postao moguć. A to se nije dogodilo. Vaginalna sluzokoža čuva tajnu „ubica“ HIV-a.
Nije, znači, ništa drugo ostalo do da pozovemo pomenutog Titovog lekara i zatražimo mu bar jednu ampulu „vakcine“.
- Šta će vam? – ljutito je upitao.
- Zovem u ime pacijentkinje... – slagala je nesrećna žena. – Neophodne su mi dve ampule za tetku koja živi u Kanadi a koja je dobila zoster.
- Nije nego! – odbrusio je i pre nego što je zalupio slušalicu dodao – Znam da hoćete da ispitate vakcinu. Ne zovite više!
Nesvesno se odao. Jasno je da nije namerno uradio, ali ljude je zarazio. I to one koji su primili vakcinu protiv herpes zostera pripremljenu od 60 dobrovojnih davalaca krvi odnosno plazme. Ispostavilo se vojnika, u čije savršeno zdravlje niko nije sumnjao. Dovoljno je, međutim, bilo da samo jedan bude HIV-pozitivan pa da se Pandorina kutija otvori i bolest raširi munjevitom brzinom.
Vladimir Ajdačić je, dakle, čuo ovu priču od mene, ali je pitanje koliko je i razumeo. Jer, dodao sam, ko nema ovaj virus ili njegovo telo sadrži izvesne specifične supstance, može da se inficira ali ne i oboli. To može da bude uporedna vakcina, zato što je herpes zoster umešan u smrtnosnu igru side. Sa „pobrkanim lončićima“ u glavi, Ajdačić je otišao kod Veljka Veljkovića i najverovatnije kao svoju ideju ispričao ono što je čuo od mene.
Epilog?
Kao da gluposti nije bilo dosta, Veljko Veljković i Radmila Metleš su prevarili i rimsku Infektivnu kliniku tvrdeći da su izlečili 1.200 pacijenata. U jednoj verziji „zatvorenika“, u drugoj samo „pacijenata“. „Sopstveni“ metod su nazvali „pasivna imunizacija“ iako je već bio poznat u tretmanu herpes zostera a za sidu apsolutno neprimenjiv. Poverovavši u priču, Italijani su ih ugostili. Preciznije, sa Veljkom Veljkovićem su se pozdravili i odmah ga ispartili kući, a Radmilu Metleš prihvatili i saslušali „kako se barata virusima“ što je, inače, naučila od dr Marine Bujko. Ipak, preuzeli su njihov „sistem“ lečenja. Sistem zbilja može da funkcioniše, ali ne takav i ne na taj način. Naročito ne efikasno koliko su tvrdili. Jer njihov „lek“ je zauvek uspavljivao ionako iscrpljene pacijente. Posle su novine objavile da su izlečili dva pacijenta. Gde su ostali koje su lečili? Zatim je ostao jedan. Ona nesretnica koju sam na mišiće izvukao Todoxin-om.
Ni tu nije kraj gluposti. Uspeli su da prevare i ugledni medicinski časopis „Vaksin“ koji je u uvodniku izneo da su „dosadašnja trogodišnja traganja zabasala u slepu ulicu“. Kako sad tri? Pa, pomenuta ekipa je govorila o „deset godina istraživanja u kojima nisu naišli na razumevanje osim kod 'Politike' koja ih je podržala“. Evo kako. U broju od 28. februara 1993, ispod naslova „Jugosloveni upozorili, Amerikanci prihvatili“ podnaslov glasi: „SZO i Nacionalni institut za zdravlje SAD ozbiljno shvatili upozorenje naših istraživača dr Radmile Metlaš i Veljka Veljkovića da je traganje protiv side na pogrešnom putu.“ Nije valjda!? Zanimljivo. Gospodi iz Nacionalnog instituta sam to stavio do znanja još pre pet godina. Tri godine kasnije i overio ugovorima!
Na stranu i „Novosti“ i serija članaka u aprilu 1994, ali pomenutih deset godina su bile – moje godine! „Oteo“ mi ih je Vladimir Ajdačić obećavajući seriju tekstova o onome kroz šta sam u tom periodu prošao. Okrenuvši ćurak naopako sve je njima pripisao i prepisao, a deo i Infektivnoj klinici. Onako. Gratis. Miroslava Radmana je, međutim, častio sa mojim neobjavljenim intervjuima. Valjda da se oduži za poklonjenu titulu profesora. Da, titulu.
Nakon svega, Ajadčić je držao konferencije u Pres centru, a ja satima ubeđivao ucveljenu rodbinu da ne čini glupost i ne ide da se sveti za nesreću sopstvene dece. Uz to sam im obećao da im deca neće biti zaboravljena. Svakih pet godina ću obilaziti televizjske stanice i javno govoriti o njihovom stradanju.
Dr Radmila Metlaš i danas radi u Vinči, a „ekipa“ je dobila novac za modifikovan program. Već celu deceniju leče pacijente, samo, nikako da ih vidimo.
Kako ga nikad ne drži mesto a uvek je pun ideja, dr Ajdačić se potom bacio na organizovanje promocija i „trućkanja“ o pronađenem Svetom Gralu, leku budućnosti, sida po njegovim rečima nije imala baš nikakve šanse „jer on nikada nije pogrešio i sve se ostvarilo što je rekao“. Zatim je jurio od Vinče do Infektivne klinike i zakazivao pacijentima da dođu i kad su mogli i kad nisu mogli „na ispitivanja“. U „Novostima“ je 1994. obnarodovao:
- „Istraživači iz Vinče opaku bolest savladali lukavstvom...“ – Nije lukavstvo nego čiste laži i smrtonosna plazma!
- „Sidu savladala krv zdravih ljudi...“ – Nije sidu, nego obolele!
- „Posle šest meseci broj antitela CD4, zaduženih za odbranu organizma od napada virusa, utrostručio se na 500, što nikome nije uspelo...“ – Meni je odavno uspelo. Vladimir Ajdačić mi je svedok!
- „Znači, najvažniji deo proteina HIV-a, gp 120, skrojen je tako lukavo da oponaša čuvare čovekovog imunog sistema. Lažno se predstavljajući, izbegava prepoznavanje... – Isto kao kod mene, s tim što ne prikazuje kompletnu sliku obajvljenu u mojim knjigama!
- „Metode lečenja i vakcine protiv HIV-a izmiču iz ruku...“ – Meni ne. Već sam pisao pisma Liku Montanjeu i ostalima da vakcine neće biti.
- „...dok nije nađeno nijedno neutralizujuće dejstvo na tzv. primarnim izolatima virusa... čuo se samo jedan glas nade. Barbara Pots... iz Njujorka, iznela je primer da je krv jedne osobe, prethodno vakcinisane UBI vakcinom, neutralizovala primarni izolat... Zaključak je poražavajući... To su još ranije znali naši istraživači dr Veljko Veljković i Radmila Metleš... Međutim, Amerikanci ne odustaju, samo odlažu masovnu vakcinaciju...“ – Rekoh, o tome sam već pisao Liku Montanjeu i ostalima. Nikad neće napraviti vakcinu jer ne razumeju mehanizam delovanja!
- „Došli su do saznanja da krv obolelih od side oskudeva u jednom proteinu...“ – Jel'? Nema viška? Sad je oskudica? Da nije herpes zoster?
- „Mada je prerano da se bilo šta kaže o vrednosti ove metode u ispitivanju, neću pogrešiti ako tvrdim da ono što je do sada postignuto predstavlja vrhunski domet nauke.“ – E, to nije lepo. To je bilo namenjeno meni u mojoj kući. Imam snimljeno na kaseti...
- „Vakcina protiv side – između nade i mogućnosti...“ – Ma nije moguće! Kad sam to govorio mnogo pre njih, bio sam šarlatan. Srećom, čuli su me u Londonu, Stokholmu, Rimu, Vašingtonu, Berlinu...
A gde je prim. dr sci. Todor Jovanović, to jest ja, u ovoj priči?
Danonoćno sam dežurao, a moja deca, Dejan i Mila čiji je deda bio jedan od osnivača Instituta za majku i dete, kuvali kafe obolelima i slušali njihove ispovesti. Objašnjavao sam šta se dešava, ponekad i bukvalno urlao, ali me niko nije čuo. Neki su hteli da imaju više obolelih da bi dobili više opreme, reagenasa, sredstava, da bi potom otvorili veću porodičnu laboratoriju i najviše naplaćivali usluge. Šta se događa sa HIV-om, baš nikoga nije bilo briga!
Šta više, moje izlečene pacijente su nastojali da „eliminišu iz života“ za 36 do 72 sata. Jednog za drugim. Slava i para su im bili iznad svega, a prilika idealna. Kad niko ništa ne zna, sve je moguće. Sami lekari su mi govorili o „moguće inficiranoj plazmi“ i „nikakvim efektima aktuelne terapije“. | 
