U časopisu Američkog Lekarskog Društva (od 21.03.1986) objavljen je naučni članak pod naslovom “Fizička smrt Isusa Hristosa”. Članak je napisala grupa naučnika sa poznate Mejo Klinike. Ovaj članak je na mene ostavio veoma dubok utisak. Više od toga, to je svedočanstvo o prevelikoj ceni koja je data za naše spasenje. Verujem da postoji razlog pojavljivanja ovog članka u vreme Strasne Sedmice i Hristovog Uskrsnuća. Odlučio sam da vam skrenem paznju na isti u skraćenoj verziji.
Nakon Tajne Večere, na Veliki Četvrtak, Isus i Njegovi učenici su otišli do Maslinske Gore. Tamo u Getsimanskom Vrtu, započela je Isusova duševna patnja, jer je znao da je došlo vreme da bude izdan i da se približila smrt. Kada Sv.Luka opisuje znoj našeg Gospoda, da je poput krvi, on tu ne preteruje. Mada je retko, u uslovima velikog emocionalnog stresa, krvni sudovi u koži mogu popucati i uzrokovati krvarenje kroz kožu i znoj.
Usred noći, Isus je bio uhapšen i doveden pred jevrejskog visokog sveštenika Kajafu, koji ga je proglasio krivim zbog bogohuljenja. Čuvari hrama su zatim zavezali oči Isusu, gurajući Ga i tukući pesnicama. Uskoro, nakon svanuća, Gospod je izveden pred Sinedrion (jevrejsku skupštinu), gde su ponovo pronašli krivicu na njemu i osudili Ga.
Dozvola za egzekuciju morala je biti dobijena od Rimljana, tako da je Isus odveden pred Pontija Pilata. Pilatu je bilo nemoguće da osudi Isusa bez ikakve krivice, te Ga je poslao k Herodu. Herod je poslao našeg Gospoda nazad Pilatu, koji je konačno poklekao pred istrajnošću zahteva naroda, i osudio Isusa na smrt razapinjanjem na krst.
Rimljani nisu izmislili razapinjanje na krst (vec Persijanci), ali su oni razvili tehniku mučenja koja je vodila sporoj i veoma bolnoj smrti. Kada kažemo veoma bolan (“excruciating”) mi zapravo kažemo u skladu sa osnovnim značenjem te reci, da bol “dolazi od krsta”. Tako stroga kazna, kao što je bilo razapinjanje na krst, obično je bila primenjivana na robovima, ne-Rimljanima, revolucionarima i najgorim kriminalcima.
Pre razapinjanja, dolazilo je bičevanje. Svakom rimskom pogubljenju (osim onog gde su bile pogubljivane žene, rimski senatori ili vojnici) prethodilo je bičevanje. Našem Gospodu je strgnuta odeća, a ruke su mu bile vezane više glave. Bič se sastojao od nekoliko kratkih uskih kaiševa štavljene kože, sa malim metalnim kuglama ili oštrim komadima ovčijih kostiju, povezanih duž celog biča.
Citirano iz medicinskog članka: “Gornji i donji deo ledja i noge, bili su šibani, bilo od dva vojnika, ili od jednog koji je menjao mesto udaranja. Brutalnost bičevanja zavisila je od raspoloženja vojnika i cilj je bio oslabiti žrtvu i onesvestiti je ili ubiti. Nakon bičevanja, vojnici su se često narugivali žrtvi. Kako su rimski vojnici za vreme bičevanja non-stop udarali po leđima žrtve punom snagom, metalne kugle su mogle prouzorkovati dublje povrede, a štavljena koža i ovčije kosti su mogle iseći kožu i potkožno tkivo. Zatim kako se šibanje nastavljalo, razderotine su se mogle pokidati i useći u koštane mišiće, što je dovodilo do treperenja traka raskrvavljenog mesa. Bol i gubitak krvi dovodio je u stanje šoka sistem za cirkulaciju. Stepen gubitka krvi mogao je da odredi koliko će dugo žrtva opstati na krstu.
Iz Jevanjđelja znamo, da je bičevanje našeg Gospoda bilo veoma surovo. Vojnicima je bilo prosto zabavno što je Isus proglašen kraljem, te su ga obavili odorom i na glavu mu postavili krunu od trnja. Onda su ga gurali i udarali trskom po glavi.
Surovo bičevanje, sa osećanjem boli i znatan gubitak krvi, držao je našeg Gospoda uglavnom u stanju šoka. Bez sumnje, postajao je sve slabiji. Upamtite, On nije spavao prošle noći, niti je jeo od prethodne večeri. Doktori kažu da je čak i pre raspinjanja na krst, “stanje našeg Gospoda bilo veoma ozbiljno i moguće vrlo kritično”.
Isus je bio tako raslabljen iskušenjem kroz koje je prolazio, tako da mu je bilo nemoguće da prenese prečagu svog krsta od mesta bičevanja, pa do Golgote. Doktori uzimaju ovo kao još jednu od činjenica, koliko je bičevanje dovelo Gospoda blizu do kolapsa i smrti, i ako smatraju da je se Isus nalazio u dobroj fizičkoj kondiciji pre nego što je počelo njegovo kažnjavanje. Uobičajene teškoće svešteničke službe našeg Gospoda, zahtevale su zdravu, fizički spremnu osobu.
Isus je bio pod pratnjom kompletne rimske straže od mesta bičevanja pa do Golgote. Vojnici su se menjali ispred žrtve koja je razapeta na krst, sve dok nisu bili uvereni u njenu smrt.
Na mestu raspeća, vojnici su mu dali gorko piće, koje se sastojalo od pomešanog vina i žuči. Piće je bilo namenjeno kao polu ublaživač bola, da bi produžilo agoniju na krstu. Isus je onda bio povučen na zemlju, i njegove su ruke bile rastegnute duž prečage krsta. Tada su se rane na njegovim leđima ponovo otvorile, krvareći i dolazeći u kontakt sa prljavštinom.
Zašiljeni klinovi dužine od 12,5 do 18 cm su onda bili probodeni kroz ručne zglobove našeg Gospoda, (ne kroz dlanove) i u krst. Dok su kosti ručnog zgloba dovoljno jake da izdrže težinu tela, kosti na dlanovima nisu. Crteži, slike, i literalni opisi Raspeća ukazuju da su probodeni dlanovi, zbog toga što je narod tog vremena smatrao da su zglobovi deo šake, zajedno sa dlanovima.
Klinovi su prošli izmedju glavne duge kosti zgloba i kroz srednji nerv – što je proizvodilo oštar, prodirući plameni bol u njegovim rukama. Glavni krvni sudovi nisu bili probijeni s klinovima, u svakom slučaju. Nakon što su zglobovi zakucani za prečagu, našeg Gospoda i prečagu krsta su podigli vojnici i spojili sa uspravnim delom krsta koji je još uvek bio na zemlji.
Onda su Isusova stopala zakucana na uspravni deo krsta. Klinovi su ukucani izmedju druge i treće metatarzalne kosti noge, da bi na taj način težina tela mogla da se oslanja na te klinove. Opet klinovi nisu prošli ni kroz jedan glavni krvni sud – ali glavni nervi su bili rasečeni, sto je dovodilo do ogromnog bola.
Kada je probijanje bilo završeno, “titulu” ili drvenu ploču ispisanu sa žrtvinim zločinom (“Isus Nazarećanin, Kralj Jevreja”) koju je isto nosio kroz ulice pa do Golgote – bila je pričvršćena na krst. Vojnici i masa su mu se podsmevali, a vojnici su podelili njegovu odeću, kao što je bio običaj.
Glavni psihološki efekat raspinjanja na krst bio je da učini disanje – pogotovo izdisanje – naročito teškim i bolnim. Žrtve su obično umirale bilo zbog gubitka krvi ili zbog gušenja. Težina tela vukla je nadole rastegnute ruke i ramena, dovodeći mišiće za disanje u stanje udisanja. Izdisanje se moglo izvršiti jedino sa punom snagom, a čak i onda disanje je bilo kratko i neadekvatno. Mišićni grčevi i potresi su se pojavljivali.
Jedini način na koji je Isus mogao da diše na krstu bio je podizanjem Njegovog tela, odupirući se o klinove koji su probodeni kroz noge, i podižuči se o klinove koji su mu bili probijeni kroz ručne zglobove. To je dopuštalo disanje, jer su se mišići širili u svoje normalno stanje. Ali to je takođe dovodilo do velikih udara nepodnošljivog bola u Njegovim rukama i nogama. Krvave trake rascepljenog mesa na Njegovim leđima češale su se o krst i krvarile ponovo. Svaki dah nije bio samo agonija, već i neverovatan zamor.
Isus je progovarao sedam puta sa krsta. Da bi rekao čak i to malo reči, morao je izdisati, što je bilo veoma zamorno i bolno. Jevanđelje nam govori da je oko 3 sata posle podne, tog Velikog Petka, Isus zaplakao glasno, povio glavu, i umro. Vojnici su bili svedoci toga, i to su smatrali trenutkom Njegove smrti.
Žrtve raspinjanja na krst su se mucile od 3 ili 4 sata do 3 ili 4 dana pre nego li umru. Okrutnije bičevanje, i veci gubitak krvi, skraćivao je period pre smrti. Rimski vojnici su bili naučeni da ubrzaju smrt bilo slamajuci noge žrtve ispod kolena ili probadajući grudi kopljem. Noge dva razbojnika koja su bila raspeta pokraj Isusa, su bile slomljene, a vojnici su proboli Isusa sa kopljem. Jevanđelje nam govori da su krv i voda potekli iz rane. Doktori nam kažu da je koplje najverovatnije probolo desno plućno krilo našeg Gospoda i onda i Njegovo srce, i da je voda koja je potekla bila tečnost iz pluća i srca. Sakupljanje ove tečnosti je normalno u slučajevima infarkta i velikog gubitka krvi. Sam probod kopljem mogao je biti koban.
Doktori pišu da je bilo nekoliko mogućih objašnjenja koja objašnjavaju smrt našeg Gospoda. Njegovo iznenadno glasno plakanje, pre same smrti, sugerira nam “činjenicu katastrofalnog kraja” kao što je srčani napad ili, kako neki smatraju, trenutni prekid srčanog mišića. Bilo kako, doktori veruju da je Isus zaplakao zbog kobnog srčanog napada ili iznenadnog gubitka normalnog srčanog ritma. Veruju da je smrt, kao i kod drugih žrtava razapinjanja na krst nastupila zbog više stvari, uključujući šok zbog prevelikog gubitka krvi, iscrpljenosti, gušenja i infarkta. Tako rasljabljen zbog brutalnog bičevanja bio je nas Gospod, da iako normalnog zdravlja i fizičke kondicije, On je umro nakon samo 3 ili 4 sata na krstu.
Tačan razlog Gospodnje smrti, nije ključna tačka za lekare. Kako bilo, oni zaključuju: “Važno nije kako je On umro, već da li je umro. Jasna težina medicinskih činjenica ukazuje da je Isus bio mrtav pre nego li je bio proboden kopljem. U skladu sa tim, interpretacije zasnovane na pretpostavkama da Isus nije umro na krstu ukazuju da nisu u skladu sa modernim medicinskim znanjem.”
----------------------------------------------------
Krst kao naprava koja ima svoju ,upotrebnu vrednost, se pominje od davnina još po potopu.
U Bibliji se pominje u SZ kao znak od Boga.
Vremenom pagani zloupotrebljavaju znak te ga koriste u svrsi egzekucija i ta se praksa oslikala na Isusovom telu kao jednom od ko zna koliko miliona pogubljenih na taj način.
Krst ničim ne zaslužuje neku pažnju ili celivanje isto kao ni zmija od mjedi.
Od obe stvari se načini isti kult za kađenje i uzdizanje.
Videli smo kako je završio kult zmije na štapu tako će završiti i kult sprave za pogubljenje.
Ono što je sveto jeste to što je u hramu simbolično prikazivano i prinošeno jer tom krvlju i tim imenom mi se čistimo a ne krstom ili Longinovim kopljem ili klinovima.
Ista stvar je kaditi i celivati koplje ili krst ili kliniove jer je sve služilo za ubijanje a ništa od toga Bog nije dao svome narodu da čini u svojim službama već je to uneto kao pagansko nasleđe zajedno sa spravom za pogubljenje a tek kad bi se koplje našlo koliko bi se njemu obradovalo.
U Sz se pominje znak Tau što ne sumnjivo govori da nije uspravni stub bez poprečnog jer su baš taj znak od davnina koristili. Zanimljivo je čuti kako Js tvrde da nije krst u pitanju a samo krst kritikuju pa zašto kad je bio kolac-stub da li to znači da je stub celivati u redu jer nema poprečni deo?
Mislim da se preteralo sa pagaskim nasaleđem što je i pokojni patrijarh Pavle u više navrata ukazivao.
Nije samo po grobljima pagansko nasleše već i u crkvama se upražnjava.
Ako pogledamo kako je izgledao Hram o početka do kraja i služba nigde nema slavljanja ljudi niti predmeta koji imaju svrhu da pogube niti se išta od takvih stvari celivali niti im se naklon činio.
Ako neko smatra da ovo nije tako neka ponudi citat gde se vidi moja greška.
----------------------------------------------
Da citiram sebe sa početka ove teme:
"Smatra se da krst, kao simbol hrišćanstva, ne potiče od toga što je Isus na takvom obliku drvenog krsta razapet. Naime, on nije ni razapet na krstu kakav je danas kao simbol, nego na jevrejskom simbolu u obliku slova T (tau), a današnji simbol krsta je ustvari egipatski hijeroglif sa značenjem spasitelj. Dakle, današnji oblik krsta ne predstavlja oblik raspeća, nego njegovo ime."
Prema tome, današnji oblik krsta koji predstavlja simbol hrišćanstva, nije onaj isti oblik na kome je izvršena egzekucija nad Isusom.
--------------------------------------------------To je samo jedna od pretpostavki jer možda je bila i taraba tj. tri stuba povezani prečagom, možda je bio stub u šta sve manje verujem a najverovatnije je zaista bio krst jer je taj oblik mučenja bio najzastupljeniji kod Rimokatolika. Ali avaj...to toliko i nije bitno nego...nešta drugo mi je tu sumnjivo. U stvari čini mi se da neka sila koja uopšte nije izvan ljudi nego je u mozgu nekih uticajnih reptila od nas pravi budale i smeje nam se a Boga to koliko sam primetio poprilično nervira. Zašto nebrojeno ali nebrojeno mnogo puta ponovo razapinjati Hrista? Zar to nije sramota koju je on preživeo ? Neki će naći Pavlove reči kada je rekao da uzmemo i ponesemo Hristov krst međutim da li to znači da doslovno pravimo raznorazne oblike krstova i da ih nosimo oko vrata u autu itd. Posebno odbojno mi deluje kada na nekim ženama i veprovima deformisanog morala vidim krst oko vrata na kom je razapet Hrist. Na kraju zapitao bih se nad ovim Pavlovim rečima Jevrejim 6.6. ....opet obnoviti za pokajanje pošto oni ponovo sebi raspinju i sramote Sina Božijeg. Ovde je jasno rečeno da je ponovo raspinjanje Hrista u stvari njegovo sramoćenje. Ovo uopšte nije izvađeno iz konteksta jer jasno kaže da je razapinjanje Hrista njegovo sramoćenje.
---------------------------------
poštovani uredniče
Isus Krist je bio razapet na križu kakav su koristili rimljani u onom vremenu,
jer je razapinjanje na križ značilo smrt u najgorim i najtežim mukama
Biblija nigdje ne naučava da je razapet na tao stup
Slažem se. Nije ni mogao biti razapet na stub, gdje bi mu bile prikovane ruke? A koliko sam ja shvatio iz istorije, rimska sprava za razapinjanje jeste ličila na krst, ali nije bila krst u današnjem obliku. Bila je prilagođena svrsi, što znači da poprečna grda nije imala jednake krakove sa krakom koji je na vrhu, (skoro je ličila na slovo T) što opet govori da današnji oblik hrišćanskog simbola krsta, nije isti kao onaj na kome je Isus razapet.
----------------------------------------------
Slažem se. Nije ni mogao biti razapet na stub, gdje bi mu bile prikovane ruke? A koliko sam ja shvatio iz istorije, rimska sprava za razapinjanje jeste ličila na krst, ali nije bila krst u današnjem obliku. Bila je prilagođena svrsi, što znači da poprečna grda nije imala jednake krakove sa krakom koji je na vrhu, (skoro je ličila na slovo T) što opet govori da današnji oblik hrišćanskog simbola krsta, nije isti kao onaj na kome je Isus razapet.
Da razapet je na stubu sa poprecnom gredom koja je bila malo spustena, ne toliko kao sto se danasnji krst predstavlja, ali to nista ne menja, to je ipak krst...
------------------------------------
Peko izvini nisam te razumeo da li gore želiš reći da su samo rečima Isusa razapeli....ili da je onaj pomen kako je uklonio plot-tarabu u stvari na tome visio?
Ne, nego doslovna taraba. Tri uspravna stuba povezana sa poprečnim prečagama. To je samo pretpostavka a da je bio jedan deo stuba iznad Hristove glave govori izveštaj da je iznad Hrista bila postavljena i jedna tabla. E sad nebih se toliko bavio kako i na koji način nego onim što se taj čin predstavlja maltene kao trijumf nad Hristom od strane onih koji prave ikonice i kipčiće sa raspećem Hrista a neretko i u prirodnoj veličini koji predstavljaju Hrista u jadnom stanju. Najodvratnije mi je kada vidim Papu sa onim njegovim štapom na kom je prikazan razapet Hrist i kako maše masi ljudi sa nekog balkona u raskošnim odorama a masa ga pozdravlja ..a jatu poruku vidim ovako. Pogledajte kakav ulov !
---------------------------------------
Krst je samo simbol Hriscanstva i tako ga treba i posmatrati, on nas podseca na Hristovu otkupnu zrtvu, a ljubljenje ili klanjanje je samo znak postovanja i priznanja te zrtve. Da nije bilo te zrtve niko od nas ne bi mogao biti spasen.
Jeste tacno da rani Hriscani nisu imali krst, niti su ga nosili kao ukras.
Ali to nikako ne znaci da ako neko ima krst danas, da to predstavlja bogohuljenje...
Rani Hriscani su kao simbol imali ''ribu''. I znak ribe je bio za prepoznavanje kao lozinka.
Kad bi se sreli jedan ucenik bi nacrtao jedan kraj a drugi bi nadovezao na drugi sto bi oslikalo ribu.
Taj simbol je oznacavao Hrista, jer -''kao sto je Jona bio u trbuhu ribe tri dana i tri noci, tako ce biti i Sin Covecij u srcu zemlje''.
Ovo je simbolicno ukazivalo na ''Hristovo stradanje'' i ''Hristovu zrtvu'' , zato ne treba da nas cudi, da je to kasnije zamenjeno ''krstom'' koji ima istu simboliku i znacenje...
======================================================================================================================
Јеховини сведоци тврде да Христос није разапет на Крсту, него на стубу… – одговор јеромонаха Јова Гумерова
Вашој пажњи предлажемо темељан одговор јеромонаха Јова Гумерова из Сретењског манастира на једну од најувреженијих и најраширенијих заблуда Јеховних сведока. Духовно опитним људима је јасно из ког извора потиче мржња према Крсту, ко мрзи и дрхти од оруђа нашег спасења. Свака препорука да се овај текст прочита, научи из њега много корисног и, ако Бог да прилике, са љубављу покаже истина нашем ближњем који је залутао и изранављен борави у овој псеудохришћанској секти…
* * * * *
1. По истеку више од деветнаест векова након што је Спаситељ света на Крсту принео жртву искупљења представници секте „Јеховини сведоци“ су одлучили да промене целу историју хришћанства и да изузму из живота Цркве њен главни симбол – Крст. Да ли је дошло до неких озбиљних открића? Ни до каквих. Сва аргументација се гради на двема одредбама: јеванђелисти не говоре о облику оруђа на којем је Исус Христос био разапет.
2. „Реч ставрос је у класичном грчком језику означавала просто „вертикални стуб или колац“, или пак шип, који се користи за израду темеља.“ Даље се тврди да су „они који су били надахнути да записују хришћанско грчко писмо користили опште прихваћени (коине) грчки језик и да су реч ставрос употребљавали у истом значењу које је она имала у класичном грчком.“ Наведена аргументација је обичан софизам. У њеној основи се налази груба логичка грешка: замена појмова. Тврди се нешто о класичном грчком језику, а затим се анализира језик апостолског века. Класични грчки језик се користио до IV века пре Христовог Рођења. После освајања Александра Македонског почиње епоха хеленизма, за чију културу је карактеристична синтеза грчке културе и локалних источњачких култура (IV-II век пре Христовог Рођења). 146. године пре Христа Рим је разгромио Ахајски савез и успоставио је владавину над целом Грчком. У II веку пре Христовог Рођења Римљани су од Картагињана преузели најсуровији облик погубљења – распеће. Ово оруђе је добило назив crux, crucis. Такво погубљење се сматрало најсрамнијим и примењивало се само према робовима, а у провинцији према онима који нису имали римско држављанство. У вези с тврдњом представника секте „Јеховини сведоци“ треба поставити и решити питање: какав облик је имало ово страшно оруђе погубљења? За решавање овог питања постоји довољно историјских и археолошких података. Crux је имао неколико облика. Крст у облику слова Х (crux decussata). Он је добио назив андрејевски крст, јер је по предању на таквом крсту мученичку смрт примио свети апостол Андреј Првозвани. Понекад су Римљани примењивали crux simplex (крст обичан, без састава) – стуб без пречаге.
Примењивао се crux comissa или patibulata – крст у облику слова Т). Он је имао три крака и састојао се од две пречаге, од којих се једна стављала на другу под правим углом. Crux immissa или capitataје четворокраки крст. Кратка хоризонтална пречага се под правим углом спајала с дугачком вертикалном. „Овај облик крста се дели на такозвани грчки или квадратни, у којем је попречна греда једнака подужној и тако крст добија изглед +, и на латински, у којем је подужна греда знатно дужа од попречне, тако да овај крст има облик †. Крст на којем је умро Спаситељ по предању, које преовладава у Цркви био је четворокраки – crux immiss или capitata. (Голубцов А.П. Из предавања из црквене археологије и литургике. – СПб., 1995., стр. 219). Као основа за ово мишљење може да послужи указивање Светог Јеванђеља: А бијаше над Њим и натпис написан словима јелинским, и латинским и јеврејским: Ово је Цар Јудејски (Лк. 23, 38). Дашчица је била изнад Спаситеља прикуцаног на Крсту. Ово је могуће само кад изнад хоризонталне пречаге вири крај вертикалне греде.
Представници секте говорећи о стубу и прећуткујући друге облике оруђа за распеће код необавештеног читаоца покушавају да изазову утисак да је то био једини облик. Међутим, археолошки подаци ово оповргавају. На једном од зидова куће у Помпеји, приликом ископавања је пронађен насликан шестокраки крст (нема само кратке горње попречне дашчице с натписом – titulus). Град је био уништен вулканском лавом Везува 79. године после Христовог Рођења. Дакле, цртеж потиче из I века. До вредног открића дошло је 1968. године у северном приградском делу Јерусалима – Гиват ха-Митавру. За време реконструкције пута пронађено је древно гробље, за које стручњаци сматрају да потиче из средине I века после Христовог Рођења.
„У гробу човека с арамејским именом Јоханан Бен Хгквл пронађене су кости с карактеристичним траговима. Кост пете Јоханана пробијена је клином с траговима дрвета, што сведочи о томе да је овај млади човек разапет на крсту. Пребијене су му цеванице како би се убрзала смрт. На крају подлактице у пределу ручја на бочној страни кости откривена је дубоко излизана рупица. Ово место је тако јако изгребано да је Хаас (Haas Nicu. Anthropological observations on the skeletal remains form Giv’at ha-Mivtar // Israel Exploration Journal. 1970. 20) дошао до закључка да је повреда добијена услед трења површине кости о клин у току мучења на крсту… Јоханан је погубљен на следећи начин. Руке су му биле широко растегнуте с обе стране и прикуцане за попречну греду која је причвршћена за маслиново дрво… Десно стопало је свом површином приљубљено уз дрво у области петне кости. Лево је приљубљено уз њега помало укосо, а затим је прикуцано у области средине стопала. Мучан призор! Џелати нису могли да знају да ће се кроз две хиљаде година неко интересовати за њихове методе погубљења. Занимљиво је да је клин, пронађен у Јоханановој петној кости био дугачак 11 см, а не 17. Дакле, њиме се нису могле пробити одједном две надплате тако да би крај могао да буде укуцан на довољну дубину у вертикални стуб крста. Тако је на основу рада Заеса на проучавању веома старих остатака човека разапетог у I веку у Гиват ха-Митавру, Јоханана, утврђено да су ноге биле пробијене уз помоћ два различита клина“ (Свештеник Вјачеслав Синељников. Туринска плаштаница у освит нове ере. – М., 2002., стр. 43-44).
Дакле, речју crux су се у доба апостола и касније називала оруђа распећа свих врста. Људи који су говорили на грчком језику у то време су латинско crux преводили речју ставрос, имајући у виду сваки облик овог страшног, нечовечног оруђа, а не само crux simplex (стуб). Тврдња представника секте „Јеховини сведоци“ да су апостоли „користили реч ставрос у истом значењу које је она имала у класичном грчком“ садрже намерну неистину.
Којим подацима хришћани располажу да је Исус Христос био разапет на крсту, а не на стубу? Најстарије писано сведочанство представља „Посланица апостола Варнаве“. За последња два века неки истраживачи су изражавали сумњу у припадност „Посланице“ једном од седамдесеторице апостола, Варнави, али за нас су од индиректних аргумената важнији мишљење Климента Александријског (крај II века) и Оригена (прва половина III века), који су „Посланицу“ сматрали оригиналом. Међутим, чак и ако апостол Варнава није њен аутор, за нас је сад најбитније то да „Посланица“ припада хришћанину из прве или друге генерације. За одређивање времена у којем је она написана од принципијелне важности је то што се аутор обраћа својим читаоцима као сведоцима уништења Јерусалима (70. година): „Размислите и о томе да сте видели толико знамења и дивних појава међу јеврејским народом, и да га је Господ тако оставио“ (глава IV). Ништа се не говори о тако важном догађају у животу Цркве као што је суров прогон хришћана за време цара Трајана (98-117.). Може се сматрати да „Посланица“ спада у последње три деценије I века.
У IX глави „Посланице“ говори се о Христовом Крсту: „Сазнајте прво шта је десет и осам и онда шта је триста. Десет и осам се пишу на следећи начин: десет се пише словом јота (I), осам – словом ита (Н); и гле то је почетак имена Исус. А пошто је крст у облику слова тау (Т) требало да указује на благодат искупљења, речено је „и триста“. Дакле, у два слова се открива име Исус, а у једном трећем – крст“. У XII глави „Посланице“ читамо: „Ево још указивања на крст и на Онога Коме је предстојало да буде разапет на њему. О истом говори Бог и код Мојсија, кад су туђинци поразили Израиља. Да би поучио поражене да су предати на смрт због својих грехова Он Мојсијевом срцу говори да начини симбол крста и Онога Коме је предстојало да пострада на њему, зато што ће они, ако се не буду уздали у њега, бити заувек побеђени. Дакле, Мојсије је оруђе ставио једно на друго на узвишици, и стао је изнад свих, и кад би подигао своје руке Израиљ је побеђивао, а кад је спуштао руке, Израиљци су бивали побеђивани. Због чега је то? Да би спознали да не могу да се спасу ако се не буду уздали у Крст.“ „Посланица апостола Варнаве“ је написана на грчком језику. У цитираним местима, на којима аутор говори о крсту стоји ставрос.
Друга драгоцена сведочаснтва садрже се у делима светог мученика Јустина Философа (103-166.). Он је био рођен у Палестини. Око 150-155. године написао је „Разговор с Трифоном Јеврејином о истини хришћанског закона“. Свети Јустин пише да је кад је израиљски народ ратовао против Амалика, „Навинов син, назван именом Исус, био вођа у борби, а сам Мојсије се молио Богу подигавши руке своје: а Ор и Арон су их придржавали целог дана да се оне не би спустиле кад се он умори. Јер кад се макар неколико смањивало ово знамење, које је приказивало крст, тада је, као што је писано у Мојсијевим књигама, народ био побеђиван: а кад је Мојсије остајао у овом положају Амалик је био побеђиван: и јаки је крстом био јак… И на другом месту је Бог, показујући кроз Мојсија силу тајне крста у благослову, којим је благосиљао Јосифа, рекао следеће: …красота је његова као у првенца телета, и рогови његови као рогови у једнорога; њима ће бости народе све до краја земље (5 Мојс. 33, 17): А рогови једнорога никаквој другој ствари или обличју нису слични, то нико не може да каже или да докаже, осим обличју које показује крст. Јер једно дрво је право, чији горњи део постаје рог, а кад се друго дрво стави попречно на њега, крајеви изгледају као рогови, с обе стране уз један рог придодати: а у средини је причвршћено дрво, уз које се прикуцавају они који се разапињу, које пошто је спојено с другим роговима представља обличје рога.“
Даље имамо сведочанство Тертулијана: „Јер и Јосиф од оца добија благослов следећим речима: „његова лепота је лепота телета, рогови једнорога су његови рогови; њима ће он пробадати народе до краја земље.“ Овим речима се није имао у виду једнороги носорог или двороги минотаурус, већ се приказивао Христос Који је теле због Свог двојаког односа: за једне је Он строг као Судија, а за друге је кротак као Спаистељ; а Његови рогови је требало да буду оба крака крста. Јер и на катарци брода, која је део крста крајеви се називају роговима, а једнорог је средњи стуб крста. Имајући рогове кроз ову силу крста и на тај начин, Он и сад боде све народе, тако да их кроз веру шаље са земље на небо“ („Против Јудеја“. 10).
Треба навести речи свештеномученика Иринеја Лионског (око 130-202.г.): „Крст има пет кракова: два по дужини, два по ширини и један на средини, на који се ослања разапети“ („Против јереси“. 2.24.4). Свети Иринеј је био ученик свештеномученика Поликарпа, епископа Смирне. А наставник светог Поликарпа био је свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов, који је стајао поред Спаситељевог Крста на Голготи. Дакле, хришћански писци I, II и III века једногласно сведоче о Крсту Господњем: он се састојао од стуба и пречаге.
Клевете секташа против хришћанског крста чине само ништавну епизоду у вишевековној борби око ове велике хришћанске светиње. Тешко да ће ови покушаји оставити неки траг у историји. „Крст је симбол Божанског дара, знамење духовне племенитости, благо које се не може украсти, дар који се не може одузети, основа светиње“ (светитељ Јован Златоуст).
са руског превела: Марина Тодић
http://www.pravoslavie.ru/answers/6743.htm