Thursday
2017-07-27
12:33 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Moja zapazanja u zivotu III »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

32) Danas sam bio u SPC. Usao sam, prekrstio se u znaku krsta, i seo u straznjem delu hrama. Tu je, pored par drugih, bila i jedna mlada zena/devojka u helankama koja je stajala ispred ikone i molila se. Ona je tri puta padala na kolena i ljubila pod slicno kao sto to rade muslimani pri svojim namazima. Nisam znao da i neki nasi pravoslavci vrse takav naklon u crkvama pred slikama svetitelja. Vidjao sam da se samo osene krstom i izvrse blagi naklon. Malo mi je bilo u toj situaciji neprijatno, jer znate taj polozaj zadnjice pri takvom obozavanju, a ja sam sedeo na manje od dva metra naspram gospodjice koja je bila okrenuta ledjima kada je vrsila ritual.
Ranije bi me takve stvari kao sto su devojke u minicima i helankama znale dekoncentrisati, medjutim ovom prilikom sam ostao cvrst i odmeditirao sam uspesno. Mozda je to znak da sam duhovno ocvrsnuo.
33) Ima jedna vrsta ljudi kojima je naročito potrebno da se drugima izjadaju. To je inače opšta osobina svih razumnih bića, jer se posle toga nekako bolje osećamo. Kažu da je Franc Kafka rekao: ''lako je lečiti, tesko je shvatiti pacijenta.'' A i sami lekari preporučuju ako imamo neki problem da to podelimo sa drugima. To je i razlog zašto je homeopatija jako popularna u zemljama gde postoje obučeni lekari za takav vid lečenja, jer su oni za razliku od lekara klasišne medicine zainteresovani da detaljno saslušaju, pregledaju i ispitaju bolesnika. Ali baš u toj, u tom pogledu karakterističnoj kategoriji osoba, ima pojedinaca koji ne trpe reciprocitet (uzvratnu jednakost) u takvim stvarima, i znaju da odreaguju, kada su izloženi jadikovanju drugih, na takav naćin da se to graniči sa nekulturom. E sad, pošto su oni koji se jadaju uglavnom osobe sa nekim zdravastvenim ili kakvim drugim problemima, mada postoje i takvi koji umišljaju da imaju problem ozbiljne prirode, a u stvari ga nemaju, zapravo srpska narodna poslovica ovde pogađa u centar kada kaze ''ko se najviše jada najmanje trpi'', ako se jadaju drugima koji su takođe u životnim nevoljama takvima je najmanje dobro došla jadikovka bilo koga. Što je veličina problema kod neke osobe veća to je njoj teže podnošenje jadikovanja drugih osoba. Oni to tuđe jadikovanje dozivljavaju kao silovanje ili kao odvratni dodatak na svoje muke. I pored svega toga, sve bi to bilo u granicama podnošljivog da nema te uzasne nepravde koju ispoljavaju izvesni pojedinci sa svojim gestovima koji pokazuju da ih nije briga ni malo da li drugi primećuju ili neprimećuju, razumeju ili ne razumeju to njihovo neljudsko postupanje u situacijama kada drugi uzvrate jadikovanjem sa svoje strane. Veliki je blagoslov ako osoba ima kraj sebe nekog kome može da se izjada, i što je još važnije, voljan da sasluša. Obično je to supružnik ili deca ili neki prijatelj/prijateljica, ali ima i slučajeva kada dotični gleda da ne optereti svoju porodicu, pa skriva svoje probleme od njih. Zašto on to čini, pa najverovatnije jer ih voli? Da li je to možda izraz ''sebične ljubavi'', ne znam, pošto ljubav ne poznaje granice pa stoga to i nije i ne može ni biti nazvano ljubavlju.
34)
Setih se sada jednog starijeg coveka koji je bio u legiji stranaca sa belim brkovima kao sto ih je imao nas Vuk Karadzic. Prisavsi postavio mi pitanje: ''Sta su oci?'' Ja sam na to odgovorio upotrebivsi poznatu izreku: "oci su ogledalo duse", na sta je on odgovorio: ''majku ti Galilejsku.''
35) Postoje osobe koje su u stanju da svojim govorom to jest onim sto pricaju druge ljude dovedu u stanje nervnog rastrojstva ili bar da kod coveka izazovu promenu raspolozenja u negativnom smislu reci. Sta je to sto je u njihovim recima tako iritantno?  Sadrzaj onoga sto kazuju je faktor koji izaziva te posledice, a on je takav da po pravilu izrazava veliku kolicinu nepravednosti i bezosecajnosti prema bliznjima. Nedostatak empatije prema drugima je tu najprisutniji. E sad ako covek to primi na jedno uvo, a propusti na drugo taj uspeva da se izvuce bez psihofizickog ostecenja. Slican fenomen sam zapazio i u svom iskustvu, ali i kod drugih. Tako na primer, jedan moj prijatelj koji nije u najboljim odnosima sa svojom zenom mi je na moje pitanje zasto nije i on otisao sa svojom zenom kod kumova u posetu'', rekao sledece: ''jes, pa da me strefi infarkt.'' Dakle, ta stvar moze da bude veoma opasna. Inace toga dana je pokusavao da me dobije preko mobilnog, ali nije uspeo posto mi je bio iskljucen, no sreli smo se na ulici gde smo popricali u vezi ovoga sto sam iznad opisao.
Medjutim, ipak sve to moze da bude i posledica prouzrokovana od strane onog koji slusa sto se govori, ako ne podnosi recimo istinu o necemu, to takodje moze da bude pogubno. Sve zavisi koliki nivo objektivnosti u svojim stavovima o zivotu je covek postigao u svom duhovnom razvoju.
36) Nije mi krivo što sam bio ismejavan, vređan i ponižavan u životu zbog bolesti koju sam nasledio od majke, krivo mi je što su ta poniženja dolazila od ljudi koji su slepi putnici u medicini, i po svojim moralnim osobinama, smrad čovečanstva.
37) После много година у Србији се пробудила аутохтонистичка историјска школа и то је за сваку похвалу. Мислим да је за то најзаслужнији господин Јован И. Деретић. Она тврди да су Срби најстарији народ на свету и ја у то верујем јер има пуно токаза да је то тако. Међутим, појавила су се нека удружења грађана илити невладине организације које су очигледно инсталиране од стране непријатења, јер став о Србском народу који је заузела изворна Србска историјска школа настоје да прошире до апсурда и такве вулгарности да после тога нико ко се држи науке неће ни да омирише ништа што је аутохтонистички фундирано, а односи се на историју мога народа. Штампају чак и часописе, активни су и на фејзбуку, организују радионице, предавања, летње кампове и друге активности. Ова удруженја радећи тај посао са циљем да омаловаже хришћанство несвесно рефлектују декаденцију коју је паганство доживело у своме историјском току, а тај ток је био веома дуг. Другим речима што је кварење неке религије трајало дуже већа је и декаденција исте. То је јак доказ старине нашега народа. Непријатељски елементи делују у више праваца један од тих праваца је Србски језик, но то је сложена прича. Овде ћу се ограничити на диверзију према Христовој вери, а као илустрацију једног таквог покушаја злонамерног срозавања хришћанства навешћу овде текст који сам на фејзбуку нашао. Упозоравам читаоца да је чланак веома баналан и као такав код неких може да изазове гађење:

 

''(АРХЕОЛОГИЈА ЈЕЗИКА И ТВОРНОСТИ)

Зашто је Јован-претеча остао без главе?

Сведок који се зове Србски Језик каже: Срби јесу деца Оца Бога и Мајке Земље; и Сунце јесте дете Оца Бога и Мајке Земље; због тога су Срби са Сунцем у братском односу, тј. СВА Сунчева имена јесу уједно и имена србког народа. ЈОВАН (Јан, Жан, Јохан, Џон...) јесте Сунчево и име србског народа. Антички народ Јован/Јаван = Срби.

Јован-Србин најављује долазак Сунца/Исуса/Србина. Отац Сунца и Срба јесте Врховни Бог који је Врховни Плодитељ, у народу (на глобалном нивоу!) познат као Хроми Вук или КРИВИ КУРЈАК = КРИВИ КУР ЈАК = ВРХОВНИ КУРАЦ, плодитељ Мајке Земље и целе васионе.

Унутар једне историјске епохе било је потребно да се (злонамерно!) изврши диверзија на Србство: оплодни/творни/јебачки мушки/активни принцип, садржан у Богу који је Врховни Плодитељ/Јебач (Криви Кур Јак!), замењен је Сином/Сунцем/Исусом који јесте ВЕЧИТО ДЕТЕ (јер се рађа свакога јутра и једном годишње!), тј. Врхови Творни Бог замењен је божанством које је потпуно оплодо/јебачки недорасло (вечито дете!).

Јован/Србин најављује Исуса, Јован јесте ПРЕТЕЧА; симболизује србског Врховног Бога који је Криви Кур Јак, оног који најављује вечито рађање свог сина као неопходност/доказ Божје небеске оплодне моћи.

Одсецање Јованове главе јесте симболично одсецање Курчеве главе, тј. главе србског Врховног Бога. Оног тренутка кад полно/плодно недорасло дете-Сунце (Исус), унутар нововаспостављене религије (наметнуте огњем и мачем!) заузима место свог оца (који јесте носилац Божје и мушке оплодне снаге!), тог тренутка почиње стагнирање србског култа плодноти.

Данас, уместо да славимо творног Бога који је Криви Курац Јак, славимо његовог сина који је полно недорасао - и чудимо се што се у Србији не рађа довољно деце!

Запитајте се зашто СПС у свом календару празновања (званично!) слави само Исусову мајку, а не слави Исусовог оца, Врховног Бога (ваљда је и он, бар мало, заслужан за хришћанство!) ...

Ова тема биће до детаља обрађена у мојој најновијој књизи "Србски Врховни Бог као Хроми Вук или Криви Кур Јак" - појавиће се на овогодишњем Сајму књига у БГД.

Причитајте је!''

Видите како је у Србској старој вери дошло до декаденције те је Врховни Бог сведен на копулаторни мушки орган. За такав процес је потребно дуго време. А ли шта је ту проблем? Проблем је непријатењско деловање које хоће у наше време да ту декадентну веру устоличи уместо Хришћанства, дајући јој атрибуте најсавршеније религије.
38) Шта је то што просечан човек највише жели на свету? На пример, ја сам запазио да већина људи жели три или четири ствари у животу: 1) Здравње, 2) Лепоту, 3) Одговарајућег партнера и 4) Да не буду сиромашни.
Али ако ово све погледамо кроз призму Светог Писма, све то што сам набројао не вреди ништа ако човек нема у себи Царство Божије. Е сад, треба одговорити на питање шта је Царство Божије? У Писму стоји да иштемо најпре то Царство, а затим каже да ће нам се онда све што је добро додати. Излази да се Царство састоји из свега сто је набројано и да је оно заправо то исто само је питање начина на који је то стечено. На пример, многи су остварили све од оних фактора које сам навео насиљем, пљачком што сви знамо посматрајући како су наши и страни тајкуни дошли до силног богатства које им је омогућило и да имају и здравље јер се лече у елитним болницама а не у овим нашим змијарницама где умиру људи као посечено снопље услед неправилног и нестручног лечења, и лепоту јер имају новаца да се негују и поштеђују своје тело, па и најлепше жене и најпаметније јер све иде на новац и ка новцу. Када посматрамо такве видимо да су сретни све док им нека сила не избије то из руке, а када се то догоди онда им ни властити живот није вредан. То што су некада имали а сада немају за њих је толико велика ствар да им ни живот који су добили од Бога нетреба.
39)
Није толико проблем ни људска глупост ни необразованост, колико поквареност која из секташења проистиче. Једно је када човек има искрен приступ темама из живота и стварности у којој живи, а друго је када неко покушава да те на леп нашин спуца умишљајући у себи ко зна шта.
40) Крштен сам као беба у Православном храму у Итебеју. Током одрастања из литературе сам сазнао да је начин ка који сам крштен небиблијки јер Свето Писмо не наводи нигде да је нека беба била крштена пошкропљавањем, а недавно ми је и једна жена из Хрватске рекла отворено да то ''ништа не вриједи.'' Размишњајући о свему томе, запазио сам неколико занимљивих ствари. Прво, они који су крштени а одрасли су, учинили су то по својој вољи или су крштени ако су новорођенчад по туђој вољи. Друго, имам једног пријатеља са фејса који није крштен на начин као што сам ја крштен јер је поникао у комунистичкој породици која није своју децу крштавала, али се касније у одраслом добу заинтересовао за Писмо и крстио се више пута на исправан старобиблијски начин, уроњавањем у воду. Ако сада упоредимо мој и његов случај шта можемо видети? Мене су крстили на погрешан начин, али је то обавио свештеник који је овлашћен да то чини и који је припадник Цркве која има апостолско прејемство, а њега је на исправан начин крстио неко ко нема апостолско прејемство. Е сад, шта има већи значај, апостолско прејемство или начин крштења? Ја мислим да и једно и друго има подједнак значај. Ја сам крштен на начин који је историјски дошао до мене, а он се крстио на начин који је сам изабрао, али и једно и друго је резултат стицаја одређених околности. Поставља се питање да ли се од мене очекује да ја исправим грешку цркве тако што ћу поново да се крстим али овога пута на исправан начин или треба све да оставим како јесте, јер Писмо каже:
Ефесцима 4,5 ''Један Господ, једна вјера, једно крштење,''? Да ли је начин воденог крштења уопште битан за спасење? Јер, у Писму се наводе неколико врста крштења: поред воденог (Јовановог и Апостолског) и крштење Светим Духом и ватрено крштење од стране Исуса Христа. Мислим ако бих предузео такав подухват ушао бих у зачарани круг из којег не бих могао да изађем, јер бих тиме подценио значај апостолског прeјемства са једне стране, а са друге стране дао бих превелик значај воденом крштењу, а сви знамо да се нико не спасава воденим купањем пошто Писмо каже: 1. Тимотију 1,5 А намера је заповести љубав од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне;
1. Петрова 3,21 За спомен тога и нас сад спасава крштење, али не прање телесне нечистоте, него обећање добре савести Богу васкрсењем Исуса Христа.

Оба два наведена стиха уједно показују и шта је циљ религије.
Из цитираних стихова да се јасно видети да крштење има симболички значај, то је ритал који сам по себи не може никога да спасе ма како да је обављен, прскањем или загњуривањем, јер тај чин није магијска радња него јавно признање вере у Исуса Христа. Ако бих изнегирао своје крштење без обзира што је изведено на нестаробиблијки начин, избацио бих себе из духовне равнотеже у коју би се тешко вратио назад. 
41) Ако је нека особа припадник одређене деноминације, а не слаже се са извесним бројем званичних и незваничних доктрина, шта таква индивидуа може да учини по питању своје хармонизације са верском заједницом чији је члан? По мени ту постоје само два до три могућа решења али је питање које од њих је исправно и које ће донети добре плодове: 1) напуштање заједнице и у перспективи проналазак нове која је компатибилна са схватањима дотичне персоне, и 2) покушати реформисати своју деноминацију тако да она промени курс и доктрине које су несагласне са Светим Писмом или боље рећи да су учења несагласна са схватањима особе која има проблем уклапања у дотичну верску организацију, јер може бити да верник не разуме правилно оно што Писмо научава. Ово друго је теоријски и практично могуће само у случају ако је више од 50% верника сагласно да се изврше промене. Шта је алтернатива томе? Бити члан заједнице и радити на себи и понашати се онако како особа мисли да је у складу са Писмом у нади да ће се једнога дана стећи критична маса верника која ће извршити промене ка бољем стању.
Е сад ту се поставља питање не извршавања Христових и црквених заповести, а то се пре свега односи на не узимање причести и не практиковање поста прописаног од стране цркве и исповедања свештенику. То је проблем који би се могао решити једино формирањем групе истомишљеника унутар цркве. У тој неформалној малој групи обављало би се причешће онако као Писмо каже да треба, а пост би такође био према Библији, док би институција исповести била напуштена као небиблијска, јер у Новом Завету пише да ми једни другима треба да исповедамо грехе ако смо међусобно згрешили једни другима. Не наводи се нигде да то треба учинити неком од свестеника уместо особи којој смо нанели неко зло. Наравно таква фракција унутар цркве не би била ни подржана ни призната и могла би да функционише једино у неком затвореном кругу пријатеља истомишљеника. Таква група би могла да врши и крштења на светописамски начин у приватној режији. Чим би изашла на јавну сцену била би екскомуницирана од стране официјелне цркве.
42) Недавно сам упознао преко фејса једну млађу жену из Хрватске пријатног гласа. Њена верска историја је јако занимљива. Она је била католкиња по родитељима, затим је приступила Јеховиним сведоцима, потом Адвентистима, након тога Пентекосталцима и у свим тим црквама је била крштена, а још раније је одлазила у заједницу Харе Кришне и у Исламску заједницу. Док ово пишем она је у извесној верској скупштини за коју каже да није ни покрет ни црква. Ту верску групу води један човек из Глоговца који крштава на Дрини. Њега називају сликаром апокалипсе и те своје слике продаје веома скупо како она рече ''и по више тисућа еура''. Одевен је као некакав чобанин. Проповеде углавном држи на отвореном. На моје питање како се зове та групацију није знала прецизно да ми каже, али је објаснила да је наше доба време када треба напуштати све цркве, јер вели тренутно се скупља кукољ за спаљивање које ће се догодити када Христос поново буде дошао. Одслушао сам неколико његових проповеди преко Ју Тјуба. Описао бих их овако: Проповеди су му веома театралне. Рукама витла на све стране, а што се проповед приближава крају све више и брже говори и чак виче, те оставља утисак као да је помахнитао. Уочава се да је веома загрижен по питању свог разумевања Писма. Своје неистомишљеника критизира иака они нису присутни. Све у свему на мене оставља утисак једне врсте верског циркузанта који вешто користи перформанс да би истакао своја гледишта и ставове. Но оно чиме бих се ја позабавио у вези наведеног је тај тренд у свету и код нас да људи све више и више напуштају своје цркве, што је у неку руку и разумљиво јер су цркве постале легло корупције, криминала, педофилије и свакаквих неморалности, те су људи разочарани у своје заједнице, пошто уочавају да су се деноминације претвориле у коорпорације, где се више води бизнис него што се тумачи вера и где се људи не уче да буду морални него им се сугерише да је све у ритуалима.

Ајдемо сад мало да истражимо на чему се базира став да је време напуштања цркава наступило. У ствари морамо најпре утврдити ко је Вавилон из Откривења 18:2?
Цитираћу наведени стих у два превода:

Откривење 18,2 И повика јаким гласом говорећи: паде, паде Вавилон велики, и поста стан ђаволима, и тамница свакоме духу нечистом, и тамница свих птица нечистијех и мрскијех; јер отровним вином курварства свог напоји све народе;
(ДК)
 И повикао је снажним гласом: „Пала је, пала је блудница Вавилон Велики и постала пребивалиште демонима, извор сваког нечистог смрада и скровиште свих нечистих и мрских птица!  Јер сви су се народи опили вином гнева, вином њеног блуда. Краљеви земаљски с њом су блуд чинили, а трговци земаљски обогатили су се од силне и бесрамне раскоши њене.“
(НС)

Ја не могу да се отмем утиску а да у наведеном стиху не препознам Западну Цркву, и њене ћерке и унучице. Али шта је са Источном црквом да ли и она спада у ту категорију Вавилона Великог? Она обухвата далеко мањи број верника које има под контролом него Римокатоличка црква. Њен утицај на земаљске властодршце је неупоредиво мањи. Њена структура је таква да она нема једног вођу који је глава над свим помесним црквама него су оне аутокефалне. Сем тога, никада није покретала крсташке ратове и није уводила инквизицију. Има још нешто веома битно а то је да је Западна Црква предузела 1054. потез којим је изашла из хришћанског јединства и тиме у погледу себе прекинула апостолско прејемство.

Сада бих се осврнуо на једно по мени битно питање. Ако неке особе напусте своје цркве и организују се у некакву заједницу која каже за себе да није црква, a старешина држи проповеди, молитве, еухаристију, ногопрање, прикупља новац кроз ситем десетка, крштава, венчава и сахрањује, у чему је онда разлика између такве заједнице и оне коју уобичајено називамо црква? Па само у томе што прва није регистрована код надлежних органа. Дакле, има све атрибуте цркве осим што није призната од стране државе, јер одбија да се упишу у регистар. Зашто не желе да се региструју, па зар писмо не каже да је свака власт од Бога? Римљанима 13,1 Свака душа да се покорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога, а што су власти, од Бога су постављене.
Проанализирајмо мало ту ствар. Ако се не региструју крше државни закон, а писмо каже читали смо да се то не ради. Ако се пак региструју онда то повлачи извесна права, али и обавезе. Која права? Па рецимо да свештеници имају право на пензионо и здравствено осигурање. Које обавезе црква може да има? Па многе, рецимо да плаћа порез на неке своје активности ако би се увео. Међутим, за сада цркве су заштићене као бели медведи. На пример цркве продају књиге, свеће, реликвије, верске предмете и тако дање. Затим прикупљају новац од пастве на шта не плаћају ПДВ. Једини одговор на оно питање зашто не желе да се региструју је тај што би у том случају токови новца били праћени од стране државе и знало би се стога тачно где, за чега, и коме одлазе добровољни прилози и десетци, а држава би их могла и да удари по џепу увођењем пореза ако се рецимо понашају супротно актуелној политици.

По мом схватању, заједница која не жели да буде институција, него да буде неденоминациона заједница или како неки воле да кажу ванденоминациона мора да се лиши система даривања, а своје текуће трошкове да покрива на неке друге начине, а не коришћењем монетарног система.

Да закључим, заједница у коју је ушла моја нова пријатељица не задовољава критеријуме неденоминационе групације верника, јер видели смо да та заједница ради све што раде и друге секте и цркве. Мислим да је будућност хришћанства у малим кућним групама које требају да се толико прошире по свету да једнога дана постану сила која ће променити свет на боље.
43) На овоме свету има Бог зна колико деноминација и скоро свака од њих тврди да је сва истина код њих. А има известан број верских групација које полемишу око тога које од њих  су ближе истини по својим научавањима? Али човек ако реално погледа свака деноминација има неку грешку и свака од њим има један број заједничких учења и ни једна није у пуној истини. Мерење шта је грешније на пример клањање пред иконама или служење мамону је траћење времена јер су обе ствари грех, а то неки раде желећи да омаловаже ону другу страну и да јој упуте поруку да ће бити истерана из Божијег царства. Све то показује прастаро али погрешно гледиште да се човек спасава колективно, а не кроз лични однос са Богом. Наиме, многи сматрају да ће бити спасени захваљујући томе сто су чланови неке одређене заједнице за коју мисле да практикује пуну истину. Да ли је католицизам ближи истини него православње? Да ли је адвентизам ближи истини него јеховизам и да ли су сва та питања од било каквог значаја ако знамо да се нико не спасава колективно? Да ли је неморални адвентиста бољи верник од моралног католика? Од када сам православни хришћанин, а то је формално од крштења нико никада ми није замерио што се не причешћујем, што не постим како црква налаже, што не светкујем свеце и нико никада ми није запретио искључењем из цркве због тога, али ми нико никада од свештених лица није ни пришао у цркви да ме пита ко сам ја, шта радим и како живим. Зато драга браћо и сестре не треба се ни чудити што је наш народ подељен у многобројне секте и сектице. Бог новца је ушао у цркве на велика врата и врши свој посао.
44) У животу постоје неке веома необичне ствари. Мени је у изналажењу и разумевању истине помогло рецимо то што сам користио тенденциозан превод Светог Писма од стране Јеховиних сведока познат као превод ''Нови свет.'' Једна од тих необичности се може запазити рецимо у Делима апостолским 2:36. Наиме, познато је да су њихови преводиоци заменили грчки израз ''куриос'' који се преводи на српски са ''Господ'', именом ''Јехова'' на 237 места у Новом Завету, али у томе нису били до краја доследни, тако у стиху који сам навео такође се појављује титула ''куриос'', али они га ту преводе са ''Господ'', а не са ''Јехова.'' Зашто су тако превели? Па зато што би доследним преводом поништили свој полуаријански концепт да Исус није Бог, јер би превод гласио овако: ''Зато нека сав Израелов дом поуздано зна да га је Бог учинио и Јеховом и Христом, тог Исуса кога сте ви прибили на стуб.'' Сада стих каже да је Исус учињен Јеховом, а они званично научавају да је Јехова једини Бог, а дошли би и у неприлику како да објасне да Исус није био Јехова, али је затим учињен Јеховом? Навукли би на себе тежак проблем да истумаче постојања двојце Јехове. Јехове Оца и Јехове Сина. Они тврде да је Исус арханђео Михајло који је постао човек. Негирајући концепт Троичности Бога, да је Бог један, а да има три лица, они не би могли никако да објасне онакав превод па зато тако и нису превели. Ако би рекли да Јехова може истовремено да постоји, и као Јехова Отац и као Јехова Син, онда би морали да уведу и трећи Ентитет, наиме Светог Духа који их повезује и чини Једним Богом.
45) Управо ми се открила једна занимљива чињеница, а настала је као резултат мојих размишљања у вези аријанства и питања Филиокве. Аријанство је нема сумње јерес. Чак и ако је хришћанство превара, никејско - цариградски симбол вере је далеко боље осмишљена превара, јер је повезанија и логичнија. Међутим, ту се јавља једна упечатљива појава наиме, они који разносе лажно небиблијко учење чине то са много такта и љубави него они који верују правилно и располажу вечим и тачнијим знањима. Зашто је то тако? Одговор је веома једноставан. Они који говоре лаж морају да је увију у леп целофан да би то неко ''прогутао.'' Као леп пример цитираћу Википедију, а текст се односи управо на аријанско учење: ''Међу аријанцима било је толерантних хришћана попут Агиле, који је свом саговорнику Григорију из Турса, пошто је овај тврдио да је Аријева смрт доказ лажног учења, смирено одговорио: „Не хули учење које није твоје. Ми са наше стране, иако не верујемо у оно у шта ви верујете, ипак не хулимо. Ми, наиме, не сматрамо злочином ако се верује овако или онако." ''
Е сад, правоверни могу себи да допусте да своје истине изнесу са много гордости па чак и агресивности, тако на пример кажу да је Свети Никола опалио шамар Арију због чега је удаљен са сабора у Никеји 325. Дакле, они код којих се налази истина преносе је на јако лош начин, а они који баратају са погрешним доктринама пласирају их са највећом љубазношћу. Чудан је овај наш свет.
46) Мај месец 2017. Недавно сам на једној скајп конференцији поставио питање: ''Шта је циљ религије''? Јавио се један од дискутаната рекавши да је то јако добро питање и као одговор је понудио 1 Тимотијеву 1:5, стих који гласи овако у преводу Јерусалимске Библије: ''Svrha je te zapovijedi ljubav iz čista srca, dobre savjesti i vjere neprijetvorne.'' Човек је припадник цркве Истраживача Библије, раније је био Јеховин сведок али будући разочаран у њихова научавања напустио их је и придружио се покрету који је заправо претходио Заједници Јеховиних сведока.

Пре неки дан организатор скајп конференције најавио је тему за следећу конференцију која носи назив: ,,KOJE JE NAJVAŽNIJE (esencijalno,ključno, centalno...) PITANJE HRIŠĆANSTVA !?’’ Могло би се рећи исто оно питање које сам ја поставио само другачије формулисано. Па би стога и одговор морао да буде ако не исти, а оно барем јако сличан. Наиме, већина људи верника много полажу на ритуале, церемоније, рекло би се да су они за њих све и свја, циљ циљева, а не обраћају уопште пажњу на то да се не буде злобан, пакостан, љубоморан, завидан, поносан, лицемеран, и да се не чини ништа што наноси штету ближњима већ напротив да им се чини свако добро које би ми волели да нам они чине. Али, човечанство не слуша него иде својим путем сматрајући да су ритуали главна поента верског живота. На пример, ако је реч о крштењу ови који су старобиблијки крштени загњуривањем пребациваће онима који су крштени са мало воде или пак као мале бебе рећиће да такво крштење није валидно. И шта може бити резултат таквог односа међу религиозним људима? Мржња и само мржња. Међутим, када се погледа поближе какав ниво разумевања духовних ствари имају они који осуђују друге због ритуалних неправилности уочава се да је оно веома површно, јер они својим ставом желе да истакну да се човек спасава правилним вршењем церемонијалних обреда, а не вером и крштењем у Име Исуса Христа. За њих водено крштење има неку магијску моћ која спасава човека. Они не знају шта је крштење? '' Grčka riječ baptizein - odakle latinski izraz baptismus - znači "uroniti", "uranjati". Uranjanje u vodu je središnji obred krštenja. U hrvatskom i drugim slavenskim jezicima riječ krstiti (krst, krštenje) pobliže znači: unijeti u Krista, učiniti (nekoga) Kristovim.'' Википедија
Водено крштење је намењено особама које још нису спознале суштину крштења, а то је бити Христов, напајати се Исусовом науком и живети у складу са њом. Зато они спочитавају другима који су крштени са мало воде да то није вредно, а не знају да ни њихово крштење није 100% као што су практиковали први хришћани. Постоје извештаји да су се први хришћани крштавали наги, а садашњи се крштавају у обредним хаљинама. Ако идемо у танка цревца доћићемо до многих разлика које би се могле употребити као повод за размимилажења и нетрпељивост, што није добро.

Вјеровање апостолско најбоље по мом мишљењу илуструје како Свето Писмо даје предност суштине над формом. Оно у хрватском преводу гласи овако:
''Vjerujem u Boga, Oca svemogućega, Stvoritelja neba i zemlje.

I u Isusa Krista, Sina njegova jedinoga, Gospodina našega, koji je začet po Duhu Svetom, rođen od Marije Djevice, mučen pod Poncijem Pilatom, raspet umro i pokopan; sašao nad pakao, treći dan uskrsnuo od mrtvih; uzašao na nebesa, sjedi o desnu Boga Oca svemogućega; odonud će doći suditi žive i mrtve.

Vjerujem u Duha Svetoga, svetu Crkvu katoličku, općinstvo svetih, oproštenje grijeha, uskrsnuće tijela i život vječni. Amen.''

Дакле, видимо да се ту водено крштење, причешће, ногопрање и други обреди изрично и не помињу. Зашто? Па зато што смисао свих тих симболичких ритуала се остварује кроз оно сто је наведено у том кратком креду. Духовним крштењем ми почињемо да усвајамо Христово учење и да верујемо у све оно што је набројано. На пример, стоји ''općinstvo svetih'', а то значи да хришћани треба да буду присно повезани, то јест да узимају заједничко учешће у свим аспектима међусобног живота, да се испомажу, бодре и саветују итд. Затим да верују у једну општу заједницу, другим речима да се не деле у секте.
Постоји још један фактор који треба узети у обзир, а то је да су хебрејски текстови писани тзв. пешарим техником. То је техника намерног искривљивања ствари, али по одређеним правилима. И она има своја језична правила, има своја симболичка правила, има своја метафоричка правила, па чак и правила нумерологије, значи кабала. Све то треба узети у разматрање да би се дешифровало о чему се ту заправо ради.

Код особа које су склоне да ниподаштавају верску праксу других деноминација постоји једно упечатљиво својство, а то је да се ради о персонама које су склоне фасцинацији посебно естецкој и психолошкој. То су углавном индивидуе које када уђу у неки велелепни храм помисле у себи па овде мора бити Бог када је све тако красно. Те ствари могу да заварају човека и многе људе су током историје упутиле на криву стазу. Неке особе и заједнице манипулишу са таквим наивним и неуким особама да би оне стекле утисак да код других није ваљан рецимо начин крштења, а то онда ствара анимозитет међу људима. Мени је жао таквих људи, али то је изгледа неминовност детерминисана космичким законом, јер нико неће допрети до истине ко се год овлаж бави духовним стварима.


 

Calendar
«  July 2017  »
SuMoTuWeThFrSa
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2017
    Free website builderuCoz