Икона
Икона (гр. εἰκών - слика, образ, представа) је слика на дрвету, платну или камену са ликом Исуса Христа, Богородице, других светитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо. Присутне су у свим православним храмовима, где се постављају на иконостасе и зидове. "Иконе се уграђују у развијени иконостас по одређеним црквеним канонима"[1]
Садржај |
Историја и карактеристике
Најстарије појаве хришћанства нису пратиле и ликовне представе и тако су слике светитеља очуване тек из 3. века али су изазвале велике расправе у црквеним круговима. Појавио се страх да се представљање бога и светитеља не поистовети са паганским идолима. Ово је подстакло многе црквене поглаваре да се супротставе сваком приказивању хришћенске историје у свим облицима уметности. У 8. веку водила се велика расправа око тога да ли иконе треба поштовати или не. Ова борба, у историји цркве позната као иконоборство, завршила се закључком и наредбом Седмог васељенског сабора да се иконе морају поштовати[2]. Томе је допринела жива античка традиција и антропоморфизам, што је довело до превођења хришћанске догме на језик разумљивих фигуралних облика. Прошли су векови док у Цркви није нађено објашњење за поштовање икона.[3]
Уметност сликања икона је одржавана и много после пропасти Византијског царства. Иконе су се носиле на ратиштима када се одлазило у ратне походе, уносиле су се у дворове али и у домове и манастирске келије, цркве и катедрале. Икона није украс него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору. Иконе се не поштују на материјалној основи. Поштовање се указује насликаној личности, а не материји од које је направљена икона.[4]. Оне су израђиване од разних материјала, слонове кости, емајла, мозаика, мермера, сребра и злата, а често су сликани бојама на дрвеној подлози. Ипак све сачуване иконе нису и уметничка дела. Језик којим су сликане византијске иконе све до 17. века па чак и до почетка 18. века губи се после тога времена.
Византијске иконе
У току борби против икона, млетачким пљачкама у 12. веку и турским пустошењима у 15. веку страдале су цариградске иконе и мало се њих очувало до данашњих дана. Треба одмах да буде јасно да иконе нису само слике на дрвеној подлози већ су то и фреске, мозаици и иконе у другим техникама. Тако су се испод кречног малтера појавиле ове старе иконе и оне представљају највећи домет византијске уметности у Цариграду. Цариградски мајстори су били надарени мајстори који су радили иконе са највећом умешношћу и они су били познати у свету као такови и јако су били цењени и тражени.[3] Цариград је имао монопол за израду мозаика и икона сваке врсте а радили су се и минијатурни мозаици касније у току развоја ове уметничке гране, финих творевина и били су велике уметничке вредности. Док је током 14. века Цариград држао предност у овој уметности и заузимао водеће место након тога су се појавили ривали у Грчкој, словенским земљама Балкана и Русији који су прихватили и развијали ову уметност од 9. века до прве половине 15. века када се јавља замор у овој уметности. У другој половини двадесетог века па до данас се поново буди појачано интересовање за иконама па самим тим и за иконопис. Многи уметници и академски сликари су се почели опробавати у том посебном виду уметности. Појављују се школе иконописа као и иконописци који нису уметници али од Бога су добили дар да то буду. Посебно се изучава византијска техника иконописања и фрескописања као најлепша техника којом се осликавају Светитељи и духовност уопште.