UDARNA SNAGA ISTINE - Ekonomske poruke Starog Zaveta

Ekonomske poruke Starog zaveta (vreme posle pojave greha na Zemlji)

U uvodu naglasio sam da je Bog jedini istinski vlasnik Zemlje. Njemu to pravo pripada kao Stvoritelju svega. I upravo ta poruka iz Biblije trebalo bi da predstavlja temelj za uspostavljanje pravičnih i efikasnih ekonomskih odnosa.

Sve naše aktivnosti na ovome svetu sprovode se u cilju rešavanja problema, pri tome, mi se trošimo, i na kraju tog procesa iščezavamo. (v. 1 Moj. 3, 17, 18, 19) Ovakva okolnost je nastupila posle Adamovog pada. Naime, plan Božiji je bio, kao što sam već naveo, da prvi ljudski par, kada je reč o ishrani, samo uzima hranu koja im je bila potrebna. Tvorac nije želeo da oni budu dovedeni u situaciju, koja će ih prinuditi da uzgajaju biljne kulture radi ishrane, niti da se bave lovom i uzgojem životinja, jer je on stvorio ''bilje što nosi seme i rodna drveta koja nose seme'', njima za hranu. (1 Moj.1, 29) U stihu koji sam upravo naveo nalazi se jedan od principa pravilne ishrane, a to je da hranljive sastojke uzimamo iz ''prve ruke'', i to samo one biljne organizme čiji hemijski sastav u potpunosti odgovara čovekovim fiziološkim potrebama i njegovoj anatomskoj konstrukciji. Naime, kada jedemo meso mi u stvari jedemo biljke iz ''druge ruke'', što nije najbolje rešenje za nas jer unosimo molekule sa umanjenom energijom. Dalje, ako koristimo biljke koje su namenjene za ishranu živitinja, ni tada ne postupamo dobro, jer pored korisnih elemenata unosimo i otrovne sastojke ili pak nepotrebne, a što je suvišno ono je i štetno. I zato je dobri Bog odmah na početku odredio najbolji tip ishrane za čoveka, dajući im za hranu proizvode Zemlje, i to: žitarice, voće, i orašaste plodove. Međutim, da ne bi došlo do zabune, treba primetiti da Sveto Pismo drugačije definise poimove ''voće i povrće'', nego što to današnja nauka čini. Zbog toga ću navesti malu listu biljaka koje su predviđene za ljudsku ishranu prema pravilnoj biblijskoj podeli ''voća i povrća''. Što se tiče žitarica tu nema odstupanja u napred navedenom pogledu, te stoga one neće biti navedene.

Voće: jabuke, višnje, trešnje, šljive, kajsije, breskve, kruške, grožđe, kupine, drenjine, maline, dudovi, jagode, banane, masline, borovnice, smokve, avokado, aronija...

Kiselo voće: limun, pomorandža, mandarina, šipak, grepfrut...

Suvo voće: suve šljive, suvo grožđe, suve smokve, rogač, urme...

Orašasti plodovi: orasi, lešnici, bademi, pistaći, kokosov orah, kesten...

Semena: suncokret, mak, bundevino seme, susam, kim...

Mahunarke: posulj, sočivo, bob, boranija, soja, kikiriki, leblebija, lucerka, grašak...

Voće povrćasto: lubenica, dinja, tikvice, krastavac, patlidžan, paprika, paradajz, bundeva...

Povrće: beli luk, crni luk, praziluk, krompir, kupus, zelena salata, peršun, šargarepa, rotkvice, cvekla, špargla, celer, karfiol, blitva, španać, raštan...

Naveo bih jos dve grupe biljaka, koje se prema biblijskom kriterijumu, ako se nevaram, mogu svrstati u grupu organizama koje mi nazivamo povrćem. Za prvu je interesantno, da za razliku od zelenih biljaka, udiše kiseonik a izdiše ugljen - dioksid i ne potrebuje svetlost. Druga grupa živi u morima. A to su:

Pečurke (jestive): šampinjoni, bukovača, tartufi...

Alge: spirulina, ...

Ovde bih naveo jedan savet i par recepata za naše drage domaćice koje žive u zemlji i rasejanju.

Poslastice ne moraju da budu jako zašećerene, sa puno čokolade, jaja i putera. Treba da budu ukusne i lepog izgleda.

Alva: šolja susama, 3 kašike meda, 2 kašike naseckanih oraha, kašika naseckanog suvog grožđa. Samleti susam u mlinu za kafu. Pomešati sa orasima i suvim grozđem, a zatim sa medom dok se ne dobije masa kao testo. Staviti u neku posudu da dobije oblik i rashladiti.

Kuglice od suvuh šljiva: 500g suvih šljiva bez koštica, 250g oraha. Suve šljive samleti na mašini za mlevenje mesa i pomešati sa 200g mlevenih oraha. Oblikovati u kuglice i uvaljati u preostale mlevene orahe.

Slatkiš od ekspandiranog pirinča ili ječma: 3 kašike ekspandiranog pirindža, kašičicu meda i šaku naseckanih oraka. Ove mere su za jednu osobu. Sve to sjediniti.

Poslastica od ekspandiranog ječma, pirinča i naseckanih oraha ''trio''. Od svega uzeti po jednu šaku. Sve to sjediniti sa jednom kašičicom medom.

U Edemu je našim praroditeljima rečeno da jedu sve plodove koji imaju u sebi seme (u trenutku kada se jedu), a koji su to plodovi pokazuje samo jednim delom unutar sebe mala lista koju sam upravo naveo. Gledajući je, možemo tačno označiti na osnovu vlastitog iskustva koje vrste zadovoljavaju navedeni kriterijum, a koje ne. Svakako u raju su postojali i biljni oblici koji su nama nepoznati, a sem toga na Zemlji svakodnevno zbog greha nestaje veliki broj biljnih vrsta koje su poznate možda samo izvesnim naučnicima. Božiji plan je bio i ostao da se hranimo žitaricama, voćem i jezgrastim plodovima. U 1 Moj. 3, 18 stoji da im je posle pada u greh i izgnanstva iz raja dodato zelje poljsko (koje nema seme u sebi u stanju u kome se jede). Radi se o povrcu, a ono da bi proizvelo seme mora da ostane u zemlji i kada se seme formira onda to povrće više nije dobro za jelo, nego se samo seme sačuva a ostalo istrune. Iz ovoga se može izvući još jedan princip pravilne ishrane, a to je da voće i povrće ne jedemo zajedno (da ih ne kombinujemo). Jer je očigledno da ovu vrstu biljaka Sveto Pismo tretira kao drugorazrednu hranu. Ono, kao što smo videli nije bilo uvršteno u prvobitnom tipu ishrane. Međutim, u neželjenoj situaciji koja je nastupila zbog moralnog pada, potrebno je bilo prilagoditi se novonastalim okolnostima, jedenjem i te hrane iz nužde održanja života, ali u odvojenoj konzumaciji, jer nije slučajno što Biblija svrstava pojedine biljke u različite grupe, Bog nam kroz to upućuje savete kako da se pravilno hranimo.

Želeo bih sada da se pozabavim i pitanjem mesne ishrane, koja je toliko omiljela ljudima. Čitamo u Bibliji da je ona uvedena u nevolji osmorice spasenih nakon sveopšteg Potopa, jer je celokupna vegetacija bila uništena. Međutim, imajmo na umu i to da je Bog dopustio jedenje mesa zaklanih životinja ali uz izvesne redukcije o kojima svet nažalost malo vodi računa, a izuzetno su bitne za očuvanje zdravlja ljudi. Sem toga navedena ograničenja nose poruku da sa tom vrstom ''hrane'' treba postupati oprezno i da ona nije najbolja za nas. (v. 1 Moj. 8, 20; 9, 3, 4) Stih 20 je u tom smislu vrlo indikativan. On pokazuje da je još Noju bila poznata razlika između ''čistih'' i ''nečistih'' životinja. Jer ona stvorenja koja su čista za oltar, čista su i za ishranu, to je samo po sebi razumljivo, ali krv, i izvesni delovi utrobe žrtve (salo, bubrezi i creva), iako nisu za ishranu, bili su predviđeni za oltar, dok koža svih životinjskih žrtava nije smela da se prinosi, a nije ni za jelo. Suma sumarum, u pogledu ishrane treba isključiti i krv, i salo, i iznutrice, i kožu, i papke, sudeći po onome što nam govori 5 Moj. 12, 22. Gospodnja namera je bila da čovečanstvo privremeno jede meso, dok se vegetacija ne obnovi. Međutim, svet je uključujući i izabrani Božiji narod, nastavio i dalje da uzima ovu trećerazrednu hranu. Biblija navodi podatak da su Jevreji plakali za mesom. (v. 4 Moj. 11) Da se kojim slučajem Bog rigidno držao svojih načela po pitanju ishrane, oni bi stekli utisak da je Tvorac tiranin, što ne bi bilo dobro za njihov duhovni razvoj. On je hteo da oni sami uvide da je takva ishrana nepodesna, a ne da im pravilnu ishranu nametne zabranama odnosno primenom sile. Ali nažalost Božiji narod nije savladao prohtev za mesom, nego je nastavio i dalje po svome, ne naučivši lekciju. Bog onda, da bi umanjio posledice takvog načina ishrane, donosi zakon o razlici ''čistih i ''nečistih'' životinja, koji se nalazi zapisan u 3 Moj. 11, i koji je ponovljen u 5 Moj. 14. Ako je tačna teorija nekih naučnika da je biološki predak HIV virusa prenet sa majmuna na čoveka jedenjem mesa pomenutih životinja, koje lokalno stanovništvo često lovi radi ishrane, a ima i običaj da ne iscede krv da bi meso bilo ukusnije, onda je to još jedan krupan dokaz veličanstvenosti, uzvišenosti, humanosti, pozitivnosti i dalekosežnosti Njegovih zakona, jer se lako možemo uveriti da majmuni spadaju u grupu ''nečistih'' životinja za jelo, a postoji u Božijoj Reči i savet da se krv ni jedne životinje ne jede. (1 Moj. 9, 4) Šta mogu još reći osim da i sama ljudska anatomija i fiziologija potvrđuju da ljudska bića nisu konstruisana za mesnu ishranu.

Napred izneto izlaganje ukazuje na neophodnost da se naše društvo vrati biblijskim principima ishrane da bi se očuvala biološka supstanca naroda kroz očuvanje zdravlja i postigao održivi razvoj. Kao primer navešću kompaniju ''McDonalc'', koja je oklevetana, jer nudi rafinisane prehrambene proizvode, koji su kako tvrde lekari veoma štetni po ljudsko zdravlje, ali koja u svom asortimanu proizvoda nema ni jedan u kome koristi u biblijskom smislu ''nečiste'' vrste mesa. Ona je bar u tom pogledu ispoštovala biblijski zakon i u tome je verujem, tajna njenog poslovnog uspeha u svetu. Kod nas u Srbiji situacija je krajnje nebiblijska. Mnoge javne ustanove pripremaju nepodesnu hranu za ljudsku ishranu, tako postupaju čak i bolnice, čemu bi obavezno trebalo stati na put, jer u suprotnom se možemo pohvaliti samo povećanjem pomija kao rezultatom. Kolika se šteta nanosi korisnicima takve ''hrane'', po njihovo zdravlje, a i društvu, tj. onima koji su uložili ogroman rad u proizvodnji vrednih sirovina, koje se onda proizvodnim procesima preobraćaju u nešto što je potpuno nepodesno za ljudsku ishranu, kao što su na primer utovljene svinje, procenite sami. Mi sada imamo do neke mere formiranu svest u narodu da je jedenje svinjetine štetno po zdravlje. Neki su do tog saznanja došli, preko literature pre svega Biblije ili sredstava javnog informisanja, misionarskim radom izvesnih crkava, a neki su za to saznali obolevši od izvesnih bolesti. Nije potrebno ni govoriti koliko je neisplativo za zajednicu, praktikovati privredne aktivnosti suprotne Bibliji. Zato predlazem za početak da se zaustavi proizvodnja u mesnoj industriji u sektorima koji proizvode po Bibliji nepodesne za ljudsku ishanu vrste životinja, te da se preorjentišu na ''čiste'' vrste. Daleko je ekonomičnije proizvoditi dovoljne količine kvalitetne hrane, nego ići na proizvodnju ogromnih količina kvazi-hrane. Ovo je moralno i ekonomski opravdano i može dovesti do održivog razvoja.

Nestašica nije bila poznata u početku ljudske istorije, a kako u to vreme nije postojao novac uopšte, a kamoli novac lišen zlatnog pokrića, nije bilo ni uslova koji omogućuju inflaciju. U osamnajstom stihu, prvog poglavlja, prve Mojsijeve imamo najavu da će se čovečanstvo suočiti sa nestašicom hrane, te će stoga biti prinuđeno da gaji i povrće kao dopunu. Pojava greha je bila prvi negenetički faktor koji je prouzrokovao genetičke promene kod svih organizama, a uslovio je i javljanje ekonomskih fenomena i problema vezanih za njih. Greh je izazvao i promenu odnosa između muškog i ženskog pola, što ima svoje implikacije i na poslovnom odnosno privrednom planu. (v. 1 Moj. 3, 16)

Ekonomija kao nauka vuče svoje korene iz istorijskih zbivanja opisanih u Bibliji. Naime, znamo da su se Adamovi i Evini sinovi Kain i Avelj, opredelili za određena zanimanja. Prvi je postao ratar, a drugi pastir. (v. 1 Moj. 4, 2) Tu imamo primer prve podele rada i preduslov (polazište) za razmenu materijalnih dobara, poljoprivredenih i stočarskih. Ovde nalazimo početak naturalne proizvodnje koja je nastala kao što vidimo u prvoj društveno-ekonomskoj formaciji, koju nazivamo prvobitna zajednica, a njenim raspadom koji se dogodio kada je Kain napustio očev dom, (v. 4 Moj. 4 ,16) i početak sitne robne proizvodnje, jer svakako da nisu proizvodili samo za lične i zajedničke potrebe, nego su od tada proizvodili i viškove, koje su međusobno trampili. I upravo tu imamo intenziviranje sitne robne proizvodnje koja se javlja kod treće generacije ljudi, jer se Adam najverovatnije bavio zemljoradnjom uključujući i povrtarstvo i stočarstvom (v. 1 Moj. 17, 18, 19, 21), proizvodeći isključivo za sebe, svoju ženu, i kasnije za svoge sinove dok nisu postali sposobani za privređivanje. Potomci Kaina i Avelja, razmenjujući svoje proizvode, mogli su da primete delovanje zakona vrednosti. Tako su utvrđene prve prometne vrednosti između različitih proizvoda o čemu su ekonomisti u kasnijim vekovima pisali.

Što se tiče ostalih delova drištvene reprodukcije, raspodele i potrošnje i njih možemo analizirati, posmatrajući prvu ljudsku porodicu. Znamo da su Adam i Eva rađali i sinove i kćeri, znamo takođe da je Kain uzeo za ženu najverovatnije jednu od svojih sestara. Prema tome, trebalo je sprovoditi i pravičnu raspodelu dobara da bi se zadovoljile potrebe svakog člana prvobitne zajednice, tako da imamo na delu sva četiri elelmenta društvene reprodukcije: proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju.

Pošto Bog nije stvorio čoveka da bude zemljoradnik, (v. 1 Moj. 2, 5), to zanimanje nastalo je kao posledica greha, a verovatno ni pastir, ekonomski zakoni koji su stupili na snagu se mogu razumeti kao poluge vaspitnog sistema uspostavljenog radi čoveka u smislu njegovog prevaspitavanja. Oni nam nikada ne daju da se previše opustimo, tj. da postanemo lenji, već nas teraju na samopregoran rad, u suprotnom sledi oskudica i siromaštvo.

A sada bih razmotrio pitanje, postoji li biblijska ekonomija ucrtana u Božijoj reči, ili drukčije rečeno kakvu ekonomiju Gospod može da odobri? Na ovo pitanje pokušaću da dam odgovor kroz sagledavanje niza ekonomskih kategorija u svetlosti Biblije, sa posebnim osvrtom na one koje predstavljaju njen specifikum.

1) Rad

Jedna od definicija rada glasi: rad je proces između čoveka i prirode, u kome čovek menja prirodu i prilagođava je svojim potrebama. Predviđen i pre pojave greha, on po učenju Svetoga Pisma predstavlja za čoveka veliki blagoslov. (v. 1 Moj. 2, 15) Pitanje je samo kakva je priroda radnog procesa bila po sredi, jer je čovek bio smešten u okruženje koje mu je apsolutno odgovaralo i nije bilo potrebno da ga menja u smislu njegovog prilagođavanja. Prema tome, definicija koju sam naveo ne može da važi za ono vreme i one okolnosti, jer se očigledno i karakter rada radikalno izmenio nakon čovekovog pada. Sada pretežno imamo na delu radne procese koji u stvari dezauišu prirodu, iako se preduzimaju navodno iz nužde održanja vrste. Ludi uzimaju elemente prirode, sastavljaju od njih nove materijalne kombinacije i kompozicije, često veoma štetne za njih same i sredinu u kojoj žive i njihovim plasmanom tj. realizacijom na tržištu nastoje da ostvare profit. I u ovoj oblasti ako čovek dozvoli da njime ovladaju sumanute ideje onda se on kreće u okvirima ''crne ekonomije''. Kao početni primer za to naveo bih Nojevo doba, koji se prvi usudio da proizvede alkoholno piće. (v. 1 Moj. 9, 21) Posle toga usledile su razorne posledice na dalji razvoj čovečanstva.

2) Zanimanja

Konfekcionarstvo je prva ljudska delatnost, koja se javila neposredno posle pada. Njen začetak imamo u pokušaju Adama i Eve da prikriju golotinju svoje duše (tela). (v. 1 Moj. 3, 7) Bog im je bio prvi kreator odeće, jer su oni sebi od lišća načinili pregače. Međutim, Gospod im je načinio odeću od kože, koja je za njihove prilike bila funkcionalnija, trajnija i estecki lepša, a osim toga, što je najvažnije, imala je i simboličko značenje. Naime, jagnje, koje je zaklano i od čije kože je načinjena odeća, predstavljalo je nevinu žrtvu, Isusa Hrista, a odeća koju su dobili predstavljala je Hristovu pravdu, kojom treba da pokrijemo svoju moralnu golotinju, a ne da pokušavamo da to postignemo svojom pravdom, jer ona nezadovoljava.

Dalje, pored ratarstva i stočarstva, koje sam u ranijim izlaganjima naveo, Biblija pominje i druge delatnosti kao što su: nomatsko stočarstvo, muzičarstvo, delatnost obrade metala. (v. 1 Moj. 4, 2, 20, 21, 22) Takođe pre potopa, Bog, prenosi svome sluzi Noju, tehnologiju izgradnje plovećih objekata, koji postaje prvi brodograditelj naveden u Starom zavetu. (v. 1 Moj. 6, 14-16) Zatim lovstvo, a i zidarstvo je bilo poznato, jer znamo da su ljudi počeli da zidaju Vavilonsku kulu. (v. 1 Moj. 10, 9; 11, 4)

3) Znanje

Pošto je odmah nakon pada u greh, uveden žrtveni sistem, sa jakom osnovom se može predpostaviti da je pritom ljuduma dato od Boga otkriće vatre, tj. kako da je proizvedu, kontrolišu i da se njome služe, jer je ona neophodna u vršenju takvih (ceremonijalnih) obreda. Ovo znanje je uvedeno kao rezultat prestupa. Ono očigledno u početku nije bilo predviđeno po Božijem planu, jer nije postojala potreba za njeno korišćenje, pošto je klima bila umerena i ujednačena na celoj planeti, a hranu nije trebalo termički obrađivati da bi se mogla upotrebiti, jer takva vrsta hrane koja bi to iziskivala nije ni bila predviđena za ishranu. Pomišljam na to koliko je upravo zloupotreba tehnologije sagorevanja nanela ogromne štete našoj planeti pa samim tim i čoveku. 1 Moj. 9, 20, 21, ukažuje da je Noje imao izvesna znanja iz oblasti poljoprivrede i vinogradarstva kao i proizvodnje vina. To je podrazimevalo svakako i znanje izrade alata za obradu zemlje i proizvodnju vina. Važno je ovde navesti da je Bog pored ostalog dao i uputstvo koje se tiče genetike biljaka, a to je da se njive ne zasevaju dvojakim semenom, da se ne bi pojavile kojekakve bolesti. (v. 3 Moj. 19, 19; 5 Moj. 22, 9)

Drugo značajno otkriće u istoriji sveta, koje mi pada na pamet, je točak. Možda se na osnovu Biblije ne može precizno datirati vreme i osoba preko koje je ono dato, ali vredno je navesti podatak kada se prvi put pominje prevozno sredstvo načinjeno ljudskim rukama. To je bilo u vreme boravka patrijarha Josifa u Egiptu. (v. 1 Moj. 41, 43) Smatram da je točak bio poznat još u Vavilonu, jer da bi sagradili kulu onakvih dimenzija predpostavljam da su koristili rampe oko navedene građevine, koje su im služile da navlaće građevinski materijal uz pomoć sredstava na principu točka.

4) Plemeniti metali i drago kamenje

Ove materije su se u početku nalazile na površini Zemlje, a nakon potopa na ovamo duboko ispod nje. (v. 1 Moj. 2, 11 12) Nepoznata je uloga tih supstanci u vreme prvog čoveka. Kasnija funkcija nam je poznata, a to je opšti ekvivalent vrednosti robe, novac. On se u početku izrađivao od plemenitih metala, najčešće srebra u raznim geometrijskim oblicima. Zatim služe još u izradi nakita i u proizvodnji vasionskih brodova. Prilikom plaćanja merila se težina novca. Osnovna jedinica za težinu čiji je naziv na latinskom ''šekel'', a na jevrejskom ''šaqal'', u našem konzervativnom prevodu Biblije stoji ''sikal'' (1 Moj. 23, 15, 16), predstavljao je tezinu od 11-17g, stim što su postojale dve vrste ''šekela'', ''po kraljevskoj meri'' (2 Sam. 14, 26), i ''prema hramovskom šekelu'' (2 Moj. 30, 13), u nas prevedeno ''po siklu svetom''. Navedeni metali su osim toga vršili i funkciju blaga. (v. 1 Moj. 13,2) Valjalo bi navesti i podatak da je prema Mateju 20, 2, visina najamnine iznosila 1 dinar, što kada se preračuna iznosi 1/4 šekela.

5) Sistem desetka i prinosa

Prvo pominjanje desetka imamo kada je Avram dao desetak od svega Melhisedeku, svešteniku Boga višnjega. Melhisedek je u blagoslovu upućenom Avramu naglasio da Bogu pripada i nebo i zemlja. (v. 1 Moj. 14, 18-20) Shvativši, Avram daje svešteniku deseti deo od svega. Materijualna sredstva koja je on dao nisu, razume se, doslovno otišla Bogu, nego za podmirenje potreba ljudi na zemlji, u verske svrhe. Radilo se dakle o podmirenju potreba religijske prirode, to su namenska sredstva. (v. 4 Moj. 18, 21) Sledeće pominjanje desetka imamo u obećanju koje je Jakov kao begunac uputio Gospodu u Betilju. (v. 1 Moj. 28, 22) Ova dva primera pokazuju da davanje desetka ne potiče od Jevreja, nego da je ono kao zakon bilo uspostavljeno od najranijih vremena. U Bibliji čitamo da su Jevreji zakidali Gospoda, jer nisu u izvesnom periodu davali desetak i prinos. (Mal. 3, 8, 9) Pošto ova sredstva kao što je već rečeno ne odlaze bukvalno Bogu, nego ljudima, kršenje ove naredebe po logici stvari, može se označiti kao gaženje osme Božije zapovesti, koja je jedna od pet sa druge ploče Dekaloga, koje regulišu odnos čoveka prema čoveku, ali je to istovremeno i zakidanje Boga, jer smo videli za koju svrhu su ta sredstva namenjena. Međutim, to takođe podrazumeva da ukoliko starešine zajednice zloupotrebljavaju desetak onda treba preduzeti nad njima stroge mere zbog takvih maleverzacija. Da je davanje desetka Božija uredba, jasno se može videti na osnovu izveštaja u 3 Moj. 27. Budući da je zapovest o davanju desetka, po svemu sudeći bila na snazi još u vreme Adama, postavlja se pitanje kom kodeksu pripada? Prema Bibliji mogu se razlikovati četiri vrste zakona:

1. 1. 1. Božiji moralni zakon (Dekalog)
    2. Obredni zakon
    3. Građanski zakon
    4. Zdravstveni zakon

Smatram da desetak može biti povezan jedino sa prvom vrstom zakona. To je u stvari po mom mišljenju specifikacija jedne od Božijih moralnih zapovesti. Ukoliko je to tačno, onda se mora reći da je i sistem desetka i prinosa poput Dekaloga takođe od večnosti. Naravno u periodu pre čovekovog pada namena i sadržaj onoga što se prilaže je mogao da bude drugačiji nego posle pojave greha na Zemlji, a posebno nakon Hristovog dolaska, ali je suštinska funkcija desetka bila i ostala ista, a to je da se u svest ljudi unese velika istina da su od Boga primili sve što imaju i da Njemu pripada čovekova zahvalnost, koju će pored ostalog izražavati vraćanjem jednog dela, 1/10, svoga obilja. Bog je izabrao ljude da objave Njegovu istinu, pozvao nas je da budemo Njegovi saradnici, a širenje svetlosti je odredio da zavisi od napora i priloga onih koji uživaju nebeske darove. On nam daje kišu i godine rodne, puneći srca naša jelom i veseljem, vodu koju pijemo, vazduh koji udišemo, i tlo na kojem živimo, zato ima pravo da traži od čoveka poseban deo za sebe. ( v. Del. 14, 15, 17; 17, 25) Kod davanja desetka i priloga je od naročite važnosti, dragovoljnost prilaganja. (v. 2 Moj. 25, 2)

6) Beskamatni zajmovi (pozajmice ) siromašnima

Bog je Jevrejima naložio da ne uzimaju kamate od svoje braće koji su osiromašili. (v. 2 Moj. 22, 25; 3 Moj. 25, 36, 37; 5 Moj. 23, 19, 20) Kada bi se ovaj princip primenio u Srbiji, mi bi za kratko vreme rešili unutrašnje dubioze, a siromaštvo bi bilo svedeno na minimum, i postali bi jedna od vodećih nacija u regionu.

7) Subotna godina

Ova uredba imala je za cilj, pre svega staranje o siromašnima, a onda i o poljskim životinjama i da se obezbedi zemlji, u ekonomskom pogledu najopštijem predmetu rada, ''odmor''. (v. 2 Moj. 23,10,11) Zbog nepoštovanja ovog načela, poljoprivreda se danas suočava sa problemom velike iscrpljenosti tla. Posledica toga je da se dobijaju plodovi osiromašeni važnim hranljivim elementima, a nekih uopšte i nema u plodovima. Paori da bi rešili taj problem i povećali proizvodnju koriste velike količine veštačkog đubriva, i drugih štetnih dodataka, koji sadrze kancerogena jedinjenja, a ovo opet sa svoje strane dovodi do velikog oboljevanja i prerane smrtnosti u populaciji. Kad bi se u našoj državi primenjivala ova agrarna biblijska mera, došlo bi do sigurnog preporoda i poljoprivredne proizvodnje i našeg naroda.

8) Oproštajna godina (oprost dugova)

Da ne bi bilo siromaha među narodom Božijim, uvedena je ova preventivna mera. (v. 5 Moj. 15, 1-4) Svaka nacija koja želi da spreči ili radikalno umanji siromaštvo u svojoj državi trebalo bi da uvede ovaj propis.

9) Odmor (Šabat-Subota)

Nemoguće je dovoljno naglasiti koliko je odmor značajan sa ekonomske tačke gledišta. On pruža mogućnost neposreednim proizvođačima i ostalima da obnove svoje snage. Uvodeći dan odmora Bog se pobrinuo ne samo za odmor ljudi nego i životinja. (v. 2 Moj. 23, 12) Odmor ako se pravilno koristi doprinosi i povećanju produktivnosti rada. Osim toga, svetkujući sedmi dan, Subotu, kao dan odmora, mi ne samo da time vodimo računa o fiziološkim zakonima svoga tela, jer je posle šest dana rada neizostavno potreban jedan dan odmora, da ne bi došlo do oštećenja organizma čoveka, što je dobilo i naučnu potvrdu, nego se i pravilno u duhovnom smislu postavljamo, jer time šaljemo znak drugima da priznajemo biblijskog Boga, Stvoritelja svemira, koji je Subotu, kao uspomenu na stvaranje sveta i uspostavio. (v. 1 Moj. 2, 23; 2 Moj. 20, 8)

10) Novac

Prvo pominjanje novca u Svetom pismu imamo u vezi Avramove kupovine groba za svoju ženu Saru. (v. 1 Moj. 23, 9) Čitamo da je zemlja na kojoj se nalazio grob vredela 400 sikala srebra. I u jednom od sledećih stihova se kaže za sikle ''kako su išli među trgovcima''. (1 Moj. 23, 16) To pokazuje da je tržišni mehanizam, odnos ponude i tražnje za obradivom zemljom, već bio uspostavljen u Avramovo vreme. Sledeće pominjanje novca nalazi se u tekstu koji izražava kritiku ili opasku. (v. 1 Moj. 31, 15) Borba za sticanje novca, odnosno moći koju on obezbeđuje imaocu, kao što se lepo vidi, vema je rano počela i tokom vekova razbuktala se do neviđenih razmera. Potom imamo izveštaj u kom se javlja reč ''novac'', u 1 Moj. 33, 19, ali tu kao da se ne radi o novčanoj jedinici, nego pre o jedinici tega (utega). Naredno navođenje novca imamo u vezi Josifa i njegove braće. (v. 1 Moj. 42, 25) Tu je novac poslužio kao sredstvo za testiranje karaktera Jakovljevih sinova.

11) Otkupnina (Otkup)

Ova kategorija u osnovnom značenju, podrazumeva dve stvari. Kao prvo, ona je cena koja se plaća za nečije oslobađanje, npr. iz zatvora, ili da bi se nešto dobilo nazad. Izraz otkupnina, u Bibliji se koristi za iznos kojim se ''pokriva'', tj. isplaćuje vrednost nečega. Ilustracije radi, ako neko prouzrokuje kakvu štetu, on bi morao da plati sumu koja potpuno odgovara vrednosti onoga što je oštećeno. Ako sada za trenutak iskočimo iz ekonomske sfere da bi uskočili u religijsku, možemo reći da je Adamovim padom izgubljen savršen ljudski život, njega nikada ne bi mogao da otkupi ni jedan nesavršen čovek. (v. Ps. 49, 7, 8) I upravo zbog toga je bila potrebna otkupnina koja vredi isto koliko i ono što je izgubljeno. Ovo je u skladu sa načelom savršene pravde, koja glasi: ''život za život''. (v. 5 Moj. 19, 21) Stoga šta bi ''pokrilo'' vrednost savršenog ljudskog života, koji je Adam ''prokockao'' da se tako izrazim? Odgovarajuća otkupnina koja se zahtevala bio je neki drugi savršeni ljudski život. Kako je Bog omogućio takvu otkupninu? Jedino polazeći od biblijiskih naznaka da u Božanstvu postoji pluralitet, množina u jedinstvu, moguće je razumeti navedeni otkup.(v. 1 Moj. 1, 26; 3, 22; 11, 7) Oni koji negiraju postojanje Trojstva i smatraju to učenje jeretičkim, jer Biblija izričito ne uči da Ono postoji grdno se varaju i u velikom su problemu kada nastoje da to svoje učenje obrazlože. Naime, jednostavno je nemoguće dati tumačenje koje ima unutrašnju logičku koherentnost ukoliko se ne priznaje postojanje Božanskog Trojstva. Hrišćani koji priznaju postojanje Boga Oca, Boga Sina, i Boga Svetog Duha, imaju ključ za razumevanje vaskrsenja. Dakle, imamo Tri neophodna božanska Entiteta i jedan ljudski entitet, to je blažena devica Marija, jer ako bi u Božanstvu postojao singularitet, vaskrsenje se ili ne bi moglo dogoditi ili bi bilo neprihvatljivo, po mom skromnom mišljenju. (v. Rim. 8, 11; Efe. 1, 20) Jedan od članova Božanskog Trojstva dobrovoljno pristaje da se utelovi. On je za izvesno vreme napustio Božije obličje da bi postao kao i drugi ljudi ''i na oči nađe se kao čovek''. (Fil. 2, 6, 7) Svemogući Bog je izveo jednio čudo kada je preneo život svog Sina u ženinu matericu. Delovanjem Svetoga Duha Isus se rodio kao sveto Dete. (v. Luka 1, 35) I u tome je suštinska razlika između Njegove ljudske prirode i naše. Mi se svi rađamo kao nesveta deca. Zato je veličina Hristove žrtve dovoljna za spas i Adama i žene njegove Eve, i čitavog čovečanstva. Osećam neophodnost da pojasnim, kroz razmišljanje o bogočovečanskoj prirodi Isusa Hrista, vrednost Njegove otkupne Zrtve. Radi toga, valja držati na umu da čovek može postupati na dva različita načina, recimo može da voli ili mrzi, dakle sačinjavaju ga dva područja ljudskoga. Apostol Pavle to naziva unutrašnjim i spoljašnjim čovekom. (v. 2 Kor. 4, 16; Efe. 3, 16) Na drugom mestu u Novom zavetu se razlikovanjem duha i mesa, te njihovim suprotstavljanjem, predočava ista realija ljudskog bitka. (v. Mar. 14, 38) Kada je reč o nama i jedna i druga dimenzija našeg bitka je ''pogođena'' grehom. A sada je trenutak da pažljivo osmotrimo situaciju kod Božijeg utelovljenog sina. Tu imamo okolnost da unutrašnji čovek Njegove ljudske prirode potpuno dominira nad Njegovim spoljašnjim čovekom, a znamo da je On zaogrnuo svoje Božanstvo obličjem tela grehovnog. (v. Rim. 8, 3) Dalje, Njegovo je telo bilo daleko slabije od Adamovog, tj. njegovog telesnog stanja i pre i posle pada. (v. Isa. 53, 2-5) Tu možemo uočiti jednu nepodudarnost između stanja tela Adamove prirode i spoljasnjeg stanja tela ljudske prirode Božijeg sina, koju treba razjasniti, jer po nekom rezonu očekivalo bi se da budu podudarna. Da bi se postiglo razjašnenje ove problematike, potrebno je dobro razmotriti Hristovu ljudsku prirodu kroz stihove koji nam o njoj i o opsegu Njegove misije nešto govore. Hristov unutrašnji čovek je bio bezgrešan tj. savršen, što potpuno odgovara Adamovoj prirodi pre pada u greh, međutim, Isusova otkupnina nije imala za cilj samo da omogući spasenje Adamu i Evi, i čitavom čovečanstvu, tj. njihovom potomstvu, nego i šire od toga, ona ima značaja i za onu grupaciju kosmičkih bića koja su ostala lojalna Bogu, ali su još u nedoumici po pitanju Stvoriteljeve dobrote i pravičnosti. Kada se stvari tako sagledaju onda sve dolazi na svoje mesto i one nepodudarnosti više nema. Vrednost Hristove žrtve nije ni nedovoljna ni neodgovarajuća, ona je tačno onolika, koliko je bila potrebna da bi se ceo svemir uverio da je Bog ljubav i da je pravedan. Zato je Božiji sin, prilikom utelovljenja, zaogrnuo svoje Božanstvo ljudskom prirodom, koja je bila oslabljena nakon 4000g. rada na njoj, a ne onakvom ljudskom spoljašnjošću kakvu je Adam u početku, pre svoga pada, imao. Sam zakonodavac je platio cenu otkupa, jer je prekršen Božiji zakon, a ne anđeolski, da bi čovek uopšte mogao biti oslobođen. Rečenica ispred je ujedno i odgovor onima koji smatraju da Isus nije bio Bog, nego jedan od anđela koji se utelovio da bi se žrtvovao za čovečanstvo.

Najvredniji dar koji smo dobili je upravo otkupna žrtva Božijeg sina. Koncept spasenja najavljen u Starom Zavetu, počeo se ostvarivati pojavom Isusa Hrista na Zemlji. Skoro sve što sam izložio u veži ove ekonomske kategorije odnosi se na realizaciju koja je već ostvarena ili se ostvaruje u periodu Novoga zaveta, ali pošto se ješ nalazim u odeljku u kojem opisujem ekonomske poruke Starog Zaveta, hteo bih da progovorim nešto i o simbolici otkupljivanja u žrtvenom sistemu ceremonijalnog zakona. Naime, kakvo značenje ima otkupljivanje novcem, prvorođenaca u drevnom Izraelu? Ljudski prvorođenci nisu smeli da budu žrtvovani, jer to ne bi odgovaralo Božijem planu da se za njih plati Božanska cena otkupa. U obrednoj slici imamo zamenu za ljudski život, predstavljen novcem, a u Velikom ostvarenom simbolu, pravu Zamenu, Božijeg sina, i cenu koju je On platio, a to je Njegov život, Njegova prolivena krv.

Za razliku od prvorođenca sinova Izraelovih koji se morao otkupiti, prvorođenac od nečistih životinja se mogao ali nije morao otkupiti. Ako se nije otkupio onda se dotična životinja ubijala. (v. 1 Moj. 13, 2, 12-15) Šta je sve to predstavljalo? Bog je njima, tj. svom izabranom narodu, pružio dubinu tumačenja ovog običaja, koje je odgovaralo onom vremenu i mogućnostima razumevanja tadašnjeg Jevrejskog naroda. Naime, čiste životinje su simbolički predstavljale Božiji izabrani narod, tj. Jevreje, a prvenci najverovatnije establišment istog, dok su nešiste predstavljale ostale narode. Prvi su bili u preimućstvu, pre svega zato što su im poverene reči Božije, i upravo zato je spasenje drugih naroda umnogome zavisilo od vernosti Izraelaca. Po mom mišljenju, to je predočeno mogućnošću otkupljivanja ili ne otkupljivanja nečistih životinja. Nažalost ovu prednost Jevreji su tokom svoje istorije zloupotrebljavali, gradeći između sebe i drugih naroda ''zid'' razdvajanja, na taj način što su druge narode smatrali manje vrednim i poganim, a trebalo je suprotno tome izgrađivati mostove zbližavanja, praktikovanjem verskog načina života, zacrtanog u Božijoj reči, koji bi za druge bio privlačan i tada bi mnoge nacije sveta pristupile u neku vrstu unije sa Izraelom. Tada bi se ostvario san Jevreja da postanu najveća i najmoćnija nacija na svetu i meni je iskreno žao što se to nije dogodilo i to moje žaljenje je srazmerno simpatijama koje gajim prema tom narodu. Širenje istine je trebao da bude njihov zadatak i uloga u svetu, ali je njihov duhovni promašaj, jer su ''skliznuli'' u religijski formalizam i fanatizam, posledično doveo do tragedije i na njima samima, jer su ih, na primer, za vrema drugog svetskog rata nacisti kroz svoju propagandu oklevetali da su najgori i najpokvareniji narod na svetu, što je rezultiralo holokaustom. Drugi narodi su njih sada počeli da smatraju nižim i poganim kao što su oni nekada druge. Gospod je kroz uputstva u Bibliji dao program za njihovo delovanje koji oni nisu dosledno sproveli, a trebalo je, i tada bi požnjeli slatke blagoslove.

12) Cena (procena)

Radi sagledavanja ove kategorije svratiću u oblast zdravstvenog sistema. Preporuka SZO je da se ne ide na formiranje tržišta ljudske krvi , već da se primenjuje princip dobrovoljnosti u prikupljanju istih. Međutim, upitaće se neko, a kakve to veze ima sa predmetom koji pisac razmatra? Ima, i to značajne. Pre svega mi u Bibliji nalazimo izveštaj da se ljudska duša (osoba) može tržišno odnosno novčano proceniti. (v. 2 Moj. 30, 12; 3 Moj. 27, 2) Ako je po učenju Svetog Pisma to dopušteno, jer nije nemoralno, onda zašto se ne bi tržišno vredenovali ljudski biološki sastavni delovi i komponente. Preporuke koje stižu od centara svetske moći, a to su multinacionalne kompanije preko njihovih isturenih organa, često nisu na liniji biblijskog učenja i njenih principa. Stoga je preispitljivost danas, potrebnija nego ikada u istoriji ljudskog roda. Ako kompanijama primena nekog principa obezbeđuje veću zaradu, oni će ga i preporučiti, ukoliko ga ne mogu nametnuti silom. To je njihov rezon kojim se rukovode, koji nimalo ne vodi računa o posledicama primene izvesnih načela na život krajnih korisnika navedene materije i njenih derivata. U mom primeru to čini da krv i krvni preparati budu strahovito skupi što onda ima drastične implikacije na lečenje osoba koje se korisnici istih. Međutim, naš kriterijum treba da bude da li je određeno načelo u skladu sa Božijom Reči, ako nije, odbacimo savet, jer sigurno njegova primena neće dovesti do opšteg napretka i održivog razvoja.