Кабала и гностицизам
Епископ Александар Милеант
Кабала
Кабала, што значи усмено предање, је јеврејски теолошки систем, који има своје почетке у зори Хришћанске ере, али се постепено повећавало, идејама позајмљеним из питагорејанизма, гностицизма и неоплатонизма. Кабала je изгледа да нека врста реакције против бездушног материјализма и формализма у Јудаизму.
Непосредни циљ Кабализма јесте да открије скривено значење које наводно запечаћено у Тори (првих пет књига Светог Писма, написаних од стране Пророка Мојсеја) и да јој дода мистичне идеје, које су преношене усмено. У сврху разоткривања скривеног смисла у Тори, кабалисти су израдили сложени метод нумеролошких рачунања, комбинованих са премештањем слова у библијском тексту.
Кабалистичко учење је изложено у различитим књигама, од стране различтих аутора. Главна дела су Sefer Yezirah (књига Постања), вероватно написана у шестом или седмом веку, и Zohar (Сјај), написана од стране Мојсеја Леона, око 1300. године.
Sefer Yezirah се бави проучавањем природе Божанства, бесконачног ништа које себе открива уз помоћ еманација и у процесу ствара светове. Овај процес одговара десет бројева (sefirot) и двадестдва слова јеврејског алфабета, који заједно узети, укључују тридесетдва пута мудрости.
Сефироти се односе на жива створења или Анђеле описане од Пророка Језекиља. (Јез. Гл.10) Слова азбуке одговарају треима паралелним световима човека, планетарним сферама и годишњим добима. Детаљи овог окултног система, у којима се слова и бројеви, гледају као мистичне рефлексије натприродне стварности, поприлично су збуњујући и противуречни. Религиозне основе кабализма је заједничко, опште окултно учење са пантеистичком идејом Бога.
У практичној примени, кабалисти су створили методе беле магије, предсказивања будућности, призивања душа мртвих, егзорцизма демона, хиромантије (просветљење гледањем у длан), ношење амајлија и задобијања мистичког просветљења. Древни кабалисти су се сматрали мајсторима алхемије и астрологије. Кабала приписује велики значај, мистичким значењим бројева и слова, али и магијској моћи библијских имена Бога.
Шеснаести век је био раздобље посебног интересовања за Кабалу. Имала је велики утицај на бројне западне окултне системе, укључујући и Масонерију, Теозофију и Антропозофију. Међу мислиоцима који су проучавали кабалу, били су Пико дела Мирандола, Рејхлин и Парацелзус. Кабализам је служио као основа за месијанске покрете Шабатаја Цвија и Јакова Франка, а касније и Хасидизма.
Гностицизам
Гностичке секте, тако назване из грчке речи gnosis знање, настале су у зору Хришћанства. До трећег века, представљали су велику препреку за Цркву. Учење ових секти је био покушај да се Хришћанство подигне и да се дода ризници паганске културе источњачких окултних веровања и грчке философије.
Гностички учитељи се описују као источњачки, сиријански, западни или александријски. Прва група укључује Офита, Сатурнилуса, Василида, Церда и Марсиона; другу Карпократа и Валентина. Источни облик Гностицизма показује утицај персијског дуализма, који учи да постоји два принципа: добри Бог, Творац духовног света, и зли бог, који је створио физички свет.
Западни облик Гностицизма показује јасне трагове до Платонизма и Неоплатонизма, са њиховим бројним степенима еманација Божанства. Гностици сматрају да на врхунџу свих ствари постоји Врховно Биће, коме дају различита имена, означавајући његову апсолутност: Највиши, Свемогући, Неупоредиви, Бесконачни, Самодовољни. У исто време, гностик је пред собом видео свет који је поремећен и хаотичан, и морао је да објасни узрок тога.
Гностицима је изгледало немогуће да је овај свет, могао бити творевина Највишег Бога; иначе, би извор свог зла у свету, морао бити тражен у Њему. Уместо тога, гностици су сматрали да супстрат овог света мора бити материја, коју источни гностици виде као независни, живи и зли принцип, а западни као еманацију или сенку Апсолута, које поседује само фантомско постојање.
Сама инертна материја, међутим, није могла створити свет у коме се очигледно налази и део највишег божанства. На тај начин, све струје гностицизма су поставиле себи задатак у објашањавању света који се састоји из искри светлости, зароњених у мрак материје.
Да реши овај проблем, гностик сматра неопходним да изађе са сложеним системом еона, бића која потичу или истичу из Апсолута, слично низовима водопада. У неким гностичким системима, број посредника између Великог Непознатог и материјалног света достизао је тридесетдва, магијски број извучен из кабале. Што је даље еон био од Апсолута, имао је слабији утицај на њега, са сразмерним повећањем таме материје. Први еон који је проистекао из Апсолута, назвали су Демиург. Демиург је био тај који је створио свет, састављен из духовних елемената помешаних са материјом. Материја је најнижи еон и сматра се једнаком злу.
Људи који трагају за духовним животом су под ланцима таме, пошто су невољно учињени затвореницима нижег света. Њихова жеља је да досегну виши стање бића и да се уједине са животом Апсолута. Таква заједница се задобија знањем о тајни постојања гнозом.
Пошто су гностици материју сматрали злом, нису били способни да прихвате стварност Оваплоћења Месије, Христа. Било је немогуће духовном бићу, као што је Христос да дође у директни додир са злом материјом. Одатле се појавила јерес докетизам (из речи dokeo појавити или изгледа), која је учила да је Христос само наизглед био човек, док је у стварности био дух.
До краја трећег века секте гностика су отишле у постепено опадање, али су њихове идеје извршиле велики утицај на бројне, касније окултне покрете, као што је Масонерија, Теозофија, Антропозофија, а такође и на философске школе Јакова Бемеа, Шопенхауера, Сведенборга, Парацелзуса, Шелинга и других.
Гностицизам нам онда, представља посредна бића, еоне, између Бога, Апсолута и нижег света. У неким школама, Демиург је био само биће посредник, док је у другим био Логос (Реч), Софија (Мудрост), душа света, женски принцип, или нека друга ствар.
Сва ова учења су прилично збуњујућа и чак противуречна у неким стварима; оно што им је заједничко, јесте идеја о проистицању из Божанства другим речима, још једна варијанта истог, старог окултног пантеизма.
Треба да се примети, нажалост, да је искушење да се направи мост између свесавршеног Творца и Његове творевине овде ниже, такође утицала на руско богословље, захваљујући философским писањима Владимира Соловјова. Један део руских религиозних писаца, укључујући протојереја Флоренског, протојереја Сергеја Булгакова, професора Николаса Берђајева и неки од богослова Париске школе богословља, покупило је гностичке идеје Соловјова и писало целе главе о Софији, светској души и женском начелу Бога.
(Подвучено је моје)