| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 5 Guests: 5 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
Mutacije
Postavlja se pitanje: "Sta su mutacije?" Mutacije se definisu na razne
nacine, ali, uglavnom, pod mutacijama cemo podrazumevati promene u
genetickom materijalu jedne jedinke, koje se prenose na potomstvo.
Nekada se mutacije definisu i kao sve one promene koje nisu nasledjene
od roditelja, a prenose se na potomstvo.
Mutacije se dele na razlicite nacine. Prema prirodi njihovog postanka
mogu biti spontane i indukovane. Spontane mutacije su vrlo retke,
i one rezultuju samo zbog nesavrsenosti kopiranja genetickog koda.
Znaci, geneticki kod se kopira na gotovo savrsen nacin. Uzima se da
je kod visih organizama stopa mutacije 10-6, a kod bakterija
10-9. Znaci, kod bakterija na milijardu gena dodje jedna greska.
To su spontane mutacije.
Ceo proces umnozavanja genetickog koda i celokupna masinerija koja
je zaduzena za umnozavanje genetickog koda je nastimovana tako da
daje identicne kopije.
Indukovane mutacije su mutacije koje su izazvane razlicitim agensima.
Ti agensi mogu biti: UV zracenje, gama zracenje, hemijski agensi,
bioloski agensi, i dr. Mutacije mogu da budu genske,
hromozomske (zavisi gde se desavaju i u kom obimu); zatim, mogu biti:
inverzije, delecije, duplikacije, translokacije; prema pravcu
kako se desavaju mogu biti povratne, direktne.
Povratna mutacija je kad imamo jedan gen kod koga je neko A mutiralo
u T. A posle imate da T mutira u A. To je takozvana "reverzija" -
izgubite funkciju gena, pa se posle povrati. Znaci, to je sad povratna
mutacija.
Prirodna selekcija moze samo da favorizuje ili defavorizuje
odredjene varijante, ali je kljucno pitanje: "Kako te varijante nastaju?"
"Otkuda varijante?" Jer, ako nema varijanti, nema "hrane" za selekciju,
nema sta selekcija da favorizuje ili defavorizuje.
Evolucionisti tvrde da osnovni izvor polimorfizma u nekim populacijama
jesu mutacije. Varijabilnost je istovremeno postojanje vise varijanti
u jednoj populaciji. Vi imate neku populaciju neke vrste "X", i tu su
jedinke, i postoje varijante a, b, c, d (razlicite varijante).
Kada se te varijante protezu kroz generacije, onda to nazivamo polimorfnost.
Dakle, osnovni izvor polimorfizma u nekim populacijama, po evolucionistima,
jesu mutacije. Zato se kaze da su mutacije "motor evolucije" ili "generator
evolucije" (driving force) - neki motor, nesto sto pokrece, sto gura.
I sami evolucionisti kazu: "Da nema mutacija, sve bi bilo zaledjeno
u vremenu." Znaci, bilo bi nepromenljivo. Zamislite, imamo jedan genski
pul nekih gena, i oni se sad samo prepisuju, prepisuju. I sta se desava? Ostaje
zaledjeno u vremenu. Nema promena. Vrste bi bas bile "fosilizovane".
Ne u onom smislu stvaranja fosila, nego fosilizovani u smislu njihove
nepromenljivosti kroz vreme.
Mutacije su, po evolucionistima, te koje stvaraju nove varijante.
One uvode novitete u gene koji postoje. Jer, ako nema varijanti, ako
imate jedan te isti organizam, tu nema selekcije. A otkuda sada varijante?
Evolucionisti kazu: "Mutacije su izvor varijanti."
Sta mozemo da kazemo? Da li su mutacije evolucioni faktor? Mozemo
da kazemo sledece:
1. Mutacije su vrlo retke. Zbog savrsenosti mehanizma za prepisivanje
geneticke informacije (nije apsolutno savrseno), mutacije su vrlo
redak dogadjaj, i u odnosu na selekciju, vrlo cesto, sa zanemarljivim
efektom.
Recimo, imate neki gen A. I mi sada posmatramo taj gen A koji je zaduzen
za determinaciju osobine koja treba da dovede do neke evolutivne novine.
Verovatnoca da mutacija pogodi taj gen je, recimo, 10-7. (Da
ne uzmemo ni jedan ni drugi ekstrem.)
Znaci, treba nam 10 miliona jedinki da bismo bili sigurni (to je verovatnoca,
moze nijedna da ne bude) i da bismo sa pouzdanoscu rekli da cemo imati
mutaciju. Zamislite da su to slonovi kojima posmatramo duzinu surle.
Sad nam treba 10 miliona slonova da biste imali mutaciju.
I za sada imamo mali efekat. Pretpostavljamo, hipoteticki, da je selekcija
delovala i favorizovala ove mutirane slonove. Mutacije da bi dovele
do nove evolutivne promene moraju biti povezane, srodne.
Da bi sada mutacija pogodila isti gen, verovatnoca je 10-14
(verovatnoce se mnoze u ovom slucaju). Recimo, bacamo dinar. Kolika
je verovatnoca da padne glava? 1/2. A u dva pokusaja da dobijete glavu
verovatnoca je 1/2 x 1/2 = 1/4. Verovatnoca dva dogadjaja koja treba
da budu povezana, dobija se tako sto se mnoze verovatnoce pojedinacnih
dogadjaja.
U nasem slucaju to iznosi 10-14. Znaci, koliko nam sada treba
slonova da bi dve mutacije pogodile jedan te isti gen? Treba nam 10
hiljada milijardi slonova. To ne bi moglo da stane ovde na planetu
Zemlju. Morala bi evolucija da se odvija negde u Suncevom sistemu
kako bi dovela do promene.
A to su samo dve mutacije. A za jednu osobinu treba, recimo, deset.
Koliko bi trebalo slonova za 10 mutacija? Ni cela galaksija ne bi
bila dovoljna da nastane samo jedna evolutivna novina. A posto se
evolucija ipak odvija u "zemaljskim" okvirima, onda se njeni procesi
razvuku na duge vremenske periode. Dakle, brojnost koja ne moze da
se obezbedi u jednom periodu, obezbedjuje se kroz duge vremenske periode.
Dakle, mutacije su redak dogadjaj, i sansa njene eliminacije je velika.
Zamislimo da se pojavi mutacija kod jednog na 10 miliona organizama.
Kolika je sansa da ona bude slucajno odstranjena, izgubljena? Mnogo
veca nego da bude favorizovana. Selektivni pritisak mora biti ogroman.
Medjutim, ako je adaptivna vrednost tog gena velika, to onda znaci
da je mala sansa da se mutacijom novonastalo stanje moze uklopiti
u skladne strukture i funkcionalne veze jednog organizma. Zato se
racuna sa malim fenotipskim efektom mutacije, malim selektivnim pritiskom
i ogromnim brojem generacija.
2. Mutacije su stetne, imaju stetan, negativan efekat. Ne moze mutacijom,
recimo, gen za hemoglobin da mutira u gen za pigmentaciju koze. To
ne moze.
Znate, imate gen, to je kompleksan informativni sistem, ili ceo genom,
i zamislite sada (mutacije su uvek nasumicne, vi nikada ne znate koji
ce gen pogoditi, kod koje jedinke, u kojoj generaciji; to je apsolutno
nasumican proces, slucajan, i on pogadja jednu uredjenu masineriju)
vi ocekujete da ce se informacija poboljsati.
Znaci, mutacije izazivaju smanjenje ili potpuno eliminisanje funkcije
genskog produkta kod gena koji je pogodjen mutacijom.
Neka mutacija moze da dovede do sinteze abortivnog proteina. Za funkciju
treba da imate celi protein, ali pojedina mutacija kreira "stop kodon"
i dobijete takozvani "abortivni protein". Abortivni protein ne moze
biti funkcionalniji od prvobitnog. Ogroman je broj genetickih opterecenja
koje mi nosimo, koje jasno pokazuju da mutacije imaju negativan efekat.
One samo razaraju nesto sto postoji i dovode do degeneracije, degradacije
zivog sistema, sto je donekle usporeno mehanizmom reprodukcije, tako
da mi imamo dva seta hromozoma.
Cim je mutacija vezana za polne hromozome, to se odmah ispolji kod
muske dece. Da nama iscupaju jednu garnituru hromozoma, mi bi odmah
pali mrtvi. Vidite koliko je dobro sto imamo dva seta istih hromozoma,
jedan od oca i drugi od majke. Pored toga, dobro je i sto je geneticka
informacija zapisana u dva lanca. Geneticka informacija je interkonvertibilna,
znaci, uvek naspram A imamo T, naspram C imamo G. Ako dodje do ostecenja
nekim hemijskim agensom, kako ce sada reparativni mehanizam da zna
to da popravi? Zna zato sto postoji komplement. Jer da nema komplementa
ne bi znao u sta da ga vrati, kad ima 4 mogucnosti. Da li da ga vrati
u G, ili C, ili A, ili T?
Sve je organizmu nastimovano tako da se ocuva struktura. I evolucionisti
se slazu da su mutacije stetne, ali pokusavaju da iznadju neke mutacije
koje bi imale neke koristi za nosioca.
Procitajte sve evolucionisticke udzbenike, navodi se samo jedan jedini
primer korisne mutacije, a to je mutacija u genu za hemoglobin, takozvana
"anemija srpastih celija", zato sto eritrociti ili crvene krvne celije
(sto neki kazu zrnca) imaju srpast izgled.
Ova mutacija je vezana za autozomalni gen (nije, znaci, na polnim
hromozomima). Sa "H" cemo oznaciti, da tako kazemo, "normalni" genski
oblik, a sa "h" cemo oznaciti mutantni genski oblik. Normalne jedinke
su oblika H/H, one nisu anemicne. A samo jedna promena aminokiseline
dovodi do ove nezeljene promene.
h/h su anemicni, ne dostizu polnu zrelost i bivaju eliminisani. Znaci,
njihovi eritrociti ne dovode dovoljnu kolicinu kiseonika celijama,
i oni jednostavno umiru. Tako se vrsi eliminacija "h" alela iz populacije.
Prema Mendelovim zakonima 1/4 ili 25% jedinki biva eliminisano iz
populacije usled pojave ove mutacije. Heterozigoti H/h (sto je isto
kao i h/H) su anemicni, ali dozivljavaju polnu zrelost i ostavljaju
potomke.
Kakva je to korisna mutacija koja dovodi do ovolikog umiranja? Pa
stvar je u tome, sto u Africi, u podrucjima gde vlada malarija, ovi
heterozigoti (H/h) su otporniji na uzrocnika malarije (to je jedna
protozoa koja zivi u krvnim celijama i izaziva malariju, a prenosi
je malaricni komarac). Uzrocnik malarije ne moze da egzistira na hemoglobinu
srpastih celija.
I zamislite sad, ti heterozigoti uspesnije prezivljavaju, iako su
anemicni, od neanemicnih homozigota (H/H). I tako se, ustvari, mutirani
gen i odrzava u populaciji. Da nema malarije za tili cas bi bio eliminisan,
jer je on stetan.
Dakle, oni (H/h) jesu anemicni, ali su uspesniji u odnosu na drugi
agens - na malariju, i oni prezivljavaju. To se zove "balansni polimorfizam",
jer koliko se eliminise kroz anemicne homozigote (h/h), odrzi se ta
genska forma kroz ove anemicne heterozigote (H/h), i tako nepovoljna,
mutirana genska varijanta opstaje u populaciji.
To je jedan jedini primer koji evolucionisti navode kao primer pozitivne
mutacije.
E sad, kako to da razumemo? Pre svega, ocigledno je da pozitivan efekat
ove mutacije dolazi samo u specificnoj sredini, tamo gde vlada malarija.
Nema sumnje da bi H/h heterozigoti u nemalaricnoj sredini bili potisnuti.
Ova mutacija ne dovodi do unapredjenja funkcije eritrocita, nego samo
omogucava da se organizam uspesnije izbori sa malarijom. I taj efekat
mutirani genski oblik ispoljava samo zdruzen sa nemutiranim (H). Da
je to istinski pozitivna mutacija, onda bi ona takav efekat ispoljila
u homozigotnom stanju (h/h), a vidimo da zbog ove mutacije 25% jedinki
biva eliminisano. Nema ni govora da je to neka, po sebi, pozitivna
mutacija.
Kad su crnci preneti iz Afrike u Ameriku, odmah je pocela eliminacija
"h" genskog oblika. Dakle, nije to nikakvo unapredjenje genske funkcije.
Geri Parker, kreacionista, kaze ovako: "Zamislite sad da vam
dodju evolucionisti i da vam kazu ovako: 'Znate ja sam izumeo automobil
koji uzbrdo ide bez benzina.' A onda kreacionista njemu kaze: 'A jel
hoces da demonstriras, da vidimo kako to izgleda kad ide bez benzina?'
(To je teoretski nemoguce. Dobro, po evoluciji je sve moguce. Evolucija
prkosi zakonima prirode.) A evolucionista kaze: 'Hocu da demonstriram.'
I sad on dodje, i na vrh uzbrdice stavi auto, pusti ga nizbrdo i pokaze
kocenje. I onda kaze: 'Unapredjenje. Prvi korak.'"
To vam je mutacija. To je ovaj primer. Niko ne moze da tvrdi time
sto je nasao kocnicu, da je pronasao nesto sto moze da gura uzbrdo.
Ako je mutacija motor, znaci, ona treba da gura uzbrdo.
A evolucionisti su se strasno zaprepastili kada je Cetverikov otkrio
geneticka opterecenja. Po darvinistickoj selekciji, selekcija treba
sve to da eliminise, da u populacijama skoro nemate mutacija, da sve
ono sto je nepozeljno treba selekcija da eliminise. I onda je Cetverikov
otisao u prirodu, i u prirodi prikupio drozofile, divlji tip. I on
je doneo neke zenke i neke muzjake, i ukrstio ih. I, dobio je njihovo
potomstvo u velikom broju.
Sta je onda radio? Onda je ove ukrstao u srodstvu, i uporedjivao je
stepen prezivljanja. To je jedan od prvih, vrlo ozbiljnih genetickih
eksperimenata. I konstatovao je da je ogromno vece prezivljavanje
kada se vrsi ukrstanje izmedju nesrodnika, cime je on nedvosmisleno
zakljucio da se jednostavno kod ukrstanja srodnika mutacije poklapaju
u homozigotno stanje, i to obara stepen, procenat prezivljavanja.
I tu je on nasao tacno koliki je procenat. To je izazvalo veliko zaprepascenje.
Znaci, toliko ima genetickog opterecenja u populaciji. To je bio sok.
Darvinizam je doziveo sok negde 20-ih godina naseg veka. Pa su se
oni onda iscupali u takozvanoj "sintetskoj teoriji" koju su predlozili
Fiser, Rajt, Holdejn, Dobzanski. To se zove "neodarvinizam".
Da procitamo neki citat. Evo, slusajte sta kaze Isak Asimov: "Vecina
mutacija je stetna." Nece da kaze "sve", jer ako kaze "sve mutacije
su stetne", onda je to strasno. I slusajte dalje sta kaze: "Sigurno
je da mutacije tokom duzeg vremena dovode do toga da tok evolucije
ide prema napred i prema navise."
Evo sta kaze Dobzanski, cuveno ime: "Jasno determinisani (odredjeni)
mutanti drozofile, s kojom je napravljeno mnogo klasicnih eksperimenata
u genetici, gotovo su, bez izuzetka, po vitalnosti, plodnosti i duzini
zivota slabiji od divljeg tipa."
Zamislite, greske da dovedu do izgradnje citavog zivog sveta. Sama
ta pomisao da su mutacije greske, da su one promene u necemu sto vec
egzistira, direktno aludira na stvaranje. Kad vi imate nesto, i postoji
proces koji to degenerise, to je direktna referenca za cin savrsenog
stvaranja.
U prirodi nema stvaralackih mehanizama. U prirodi postoje samo mehanizmi
odrzavanja i degeneracije.
|
|
| Calendar |
| « January 2025 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | | | | 1 | 2 | 3 | 4 | | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
|
|
|
