VAVEDENJE BOGORODICE SE NIKADA NIJE DESILO, A
DOKAZ JE JEDNOSTAVAN
Freska Vavedenja koja prikazuje trogodišnju Mariju
U pravoslavnoj teologiji, Marija, mati Isusova, ima veoma značajno mesto. No, kako u Svetom pismu o njoj ne piše ni izbilza dovoljno kako bi se pravoslavna učenja o njoj opravdala, Pravoslavna crkva poseže za vanbiblijskom literaturom koju pokušava da poturi kao autoritativnu. Jedan od najvećih pravoslavnih praznika vezanih za Mariju je „Vavedenje presvete Bogorodice“ (21. novembra po starom, tj. 4. decembra po novom kalendaru) koji obleležava događaj opisan u nebiblijskom dokumentu zvanom Protoevanđelje Jakovljevo. Ovaj praznik slavi navodno uvođenje Marije, kao male devojčice, u Svetinju nad svetinjama jevrejskog Hrama. Po priči, Mariju su kao trogodišnje dete mati i otac doveli u Hram kako bi ispunili zavet da će svoje dete posvetiti Bogu. Nju pred hramom dočekuje Zaharija, otac Jovana Krstitelja, i uvodi je u najsvetiji deo hrama da ceremoniju posvećenja okonča. Ova priča, koju sam ovde dao u najosnovnijim crtama, ima jako puno problema, no ovde ćemo se fokusirati na dva koji su vrlo usko povezani i koji jasno pokazuju da se ovaj događaj nikako nije mogao dogoditi.
Za one koji su slabo upoznati sa starozavetnim učenjem, treba objasniti da je Svetinja nad svetinjama bila posebno označen prostor u jevrejskom Hramu, koji je od ostatka Hrama odvajala ogromna zavesa. U tu prostoriju je po Zakonu smeo ući isključivo jevrejski prvosveštenik i to samo jednom godišnje na praznik Jom Kipur, tj. Dan očišćenja. Razlog iz kojeg je ulaz u Svetinju nad svetinjama bio dozvoljen isključivo prvosvešteniku bio je taj što je sam Bog u svojoj svetosti bio prisutan u ovoj prostoriji. Prvosveštenik je na Jom Kipur posredovao za čitav izraelski narod i prinosio žrtvu za iskupljenje. On je na Dan očišćenja pre glavne službe morao da izvrši veliki broj rituala i žrtvovanja kako bi sam bio provizorno očišćen, te mogao da bude u Božjem prisustvu i prinese žrtvu za ceo narod (vidi 3. Mojsijeva 16). Tradicija kaže da su se Jevreji ipak bojali da prvosveštenik zbog svoje grešnosti možda neće izaći iz Svetinje nad svetinjama živ, pa su za njegove noge vezivali zvončiće kako bi čuli da se unutra kreće, kao i konopac, da ako slučajno više ne čuju zvončiće mogu da povuku konopac i izvuku telo mrtvog prvosveštenika. Ukoliko je istinita, ova tradicija pokazuje koliko su se Božja svetost i prisustvo uzimali ozbiljno.
Kada se ovo uzme u obzir, kao i to da ženama ulazak u određene unutrašnje delove Hrama nije bio dozvoljen, a pogotovu ne u Svetinju nad svetinjama, priča o trogodišnjoj devojčici koja ulazi u najsvetije mesto u Hramu deluje kao prava bajka. No, da bi ovoj priči dao trunčicu kredibiliteta, pisac (ili pisci) Protoevanđelja Jakovljevog u priču dodaje to da je Zaharija bio prvosveštenik. Pošto je, eto, Zaharija kao prvosveštenik imao pristup Svetinji nad svetinjama, onda priča da je on nju pod vanrednim okolnostima[1] ipak tamo uveo ne zvuči baš toliko neverovatno, nego se smatra posebnim Božijim delovanjem.
Pravoslavnim se teolozima mora odati počast na kreativnosti i pokušajima da ovu priču teološki spasu. Međutim, jako je lako oboriti jednu od glavnih „činjenica“ na koju se ova priča oslanja, a s njome se i ostatak ruši kao kula od karata. Zaharija nije bio prvosveštenik. Dokazi za ovo su neporecivi, i nalazimo ih u Bibliji, a i izvan nje.
Informacije o Zahariji nalazimo u Evanđeju po Luki. Luka objašnjava da je Zaharija u vreme kada je rođenje njegovog sina Jovana Krstitelja bilo objavljeno, a Marija bila već tinejdžerka, bio jedan od sveštenika, ali ne i prvosveštenik. Piše: „U vrijeme Iroda, cara judejskoga, bijaše neki sveštenik od reda Avijina, po imenu Zaharija […] (Luka 1,5 prevod SPC).“ Podvučena reč jasno pokazuje da je u pitanju bio običan sveštenik. Znamo da je Luka svakako znao da istakne funkciju prvosveštenika kada je to potrebno, jer je to uradio u 22. poglavlju svog evanđelja, te se ne može reći da je ovaj izraz „Lukin stil izražavanja“ ili da Luka nije znao kako da pravilno oslovi prvosveštenika. Ono što Luka o Zahariji kaže sledeće jasno pokazuje koja je njegova funkcija bila: „I dogodi se, kad on služaše po svome redu pred Bogom, da po običaju sveštenstva pade mu u deo da uđe u hram Gospodnji i kadi (Luka 1,8-9 prevod SPC).“ Zaharija je dakle bio jedan od običnih sveštenika koji je služio kada bi na njega došao red koji se oderđivao nasumično. Po ovome jasno vidimo da evanđelje po Luki nedvosmisleno pokazuje da Zaharija nije bio prvosveštenik.
Na to dodajmo da se i svetovni istorijski izvori sa ovim slažu, i da moderna istoriografija ne daje mesta Zahariji na listi jevrejskih prvosveštenika toga doba[2].
Time što smo oborili tvrdnju da je Zaharija bio prvosveštenik, jasno smo pokazali da se cela priča koju opisuje Protoevanđelje Jakovljevo nikako nije mogla dogoditi, te da jedan od najvećih praznika Pravoslavlja, Vavedenje presvete Bogorodice, obeležava nepostojeći događaj. Naravno, onima koji s pažnjom čitaju Sveto pismo ne može promaći da o Mariji Biblja i nače govori vrlo malo, i ne naziva je ni „presvetom“, niti „večno devom“, niti se spominje monumentalan događaj poput ulaska u Svetinju nad svetinjama. Ako su ove stvari istinite i od tako velikog značaja, zašto apostoli o njima „gromoglasno“ ćute? Pravoslavna (i rimokatolička) verovanja o Mariji koja ne nalazimo u Bibliji posledica su paganskih tendencija da se u hrišćanstvo uvuče neki ekvivalent vrhovnog ženskog božanstva, i u celosti se baziraju na legendama kasnijih stoleća, a ne na Božijoj Reči.
Za one koji su slabo upoznati sa starozavetnim učenjem, treba objasniti da je Svetinja nad svetinjama bila posebno označen prostor u jevrejskom Hramu, koji je od ostatka Hrama odvajala ogromna zavesa. U tu prostoriju je po Zakonu smeo ući isključivo jevrejski prvosveštenik i to samo jednom godišnje na praznik Jom Kipur, tj. Dan očišćenja. Razlog iz kojeg je ulaz u Svetinju nad svetinjama bio dozvoljen isključivo prvosvešteniku bio je taj što je sam Bog u svojoj svetosti bio prisutan u ovoj prostoriji. Prvosveštenik je na Jom Kipur posredovao za čitav izraelski narod i prinosio žrtvu za iskupljenje. On je na Dan očišćenja pre glavne službe morao da izvrši veliki broj rituala i žrtvovanja kako bi sam bio provizorno očišćen, te mogao da bude u Božjem prisustvu i prinese žrtvu za ceo narod (vidi 3. Mojsijeva 16). Tradicija kaže da su se Jevreji ipak bojali da prvosveštenik zbog svoje grešnosti možda neće izaći iz Svetinje nad svetinjama živ, pa su za njegove noge vezivali zvončiće kako bi čuli da se unutra kreće, kao i konopac, da ako slučajno više ne čuju zvončiće mogu da povuku konopac i izvuku telo mrtvog prvosveštenika. Ukoliko je istinita, ova tradicija pokazuje koliko su se Božja svetost i prisustvo uzimali ozbiljno.
Kada se ovo uzme u obzir, kao i to da ženama ulazak u određene unutrašnje delove Hrama nije bio dozvoljen, a pogotovu ne u Svetinju nad svetinjama, priča o trogodišnjoj devojčici koja ulazi u najsvetije mesto u Hramu deluje kao prava bajka. No, da bi ovoj priči dao trunčicu kredibiliteta, pisac (ili pisci) Protoevanđelja Jakovljevog u priču dodaje to da je Zaharija bio prvosveštenik. Pošto je, eto, Zaharija kao prvosveštenik imao pristup Svetinji nad svetinjama, onda priča da je on nju pod vanrednim okolnostima[1] ipak tamo uveo ne zvuči baš toliko neverovatno, nego se smatra posebnim Božijim delovanjem.
Pravoslavnim se teolozima mora odati počast na kreativnosti i pokušajima da ovu priču teološki spasu. Međutim, jako je lako oboriti jednu od glavnih „činjenica“ na koju se ova priča oslanja, a s njome se i ostatak ruši kao kula od karata. Zaharija nije bio prvosveštenik. Dokazi za ovo su neporecivi, i nalazimo ih u Bibliji, a i izvan nje.
Informacije o Zahariji nalazimo u Evanđeju po Luki. Luka objašnjava da je Zaharija u vreme kada je rođenje njegovog sina Jovana Krstitelja bilo objavljeno, a Marija bila već tinejdžerka, bio jedan od sveštenika, ali ne i prvosveštenik. Piše: „U vrijeme Iroda, cara judejskoga, bijaše neki sveštenik od reda Avijina, po imenu Zaharija […] (Luka 1,5 prevod SPC).“ Podvučena reč jasno pokazuje da je u pitanju bio običan sveštenik. Znamo da je Luka svakako znao da istakne funkciju prvosveštenika kada je to potrebno, jer je to uradio u 22. poglavlju svog evanđelja, te se ne može reći da je ovaj izraz „Lukin stil izražavanja“ ili da Luka nije znao kako da pravilno oslovi prvosveštenika. Ono što Luka o Zahariji kaže sledeće jasno pokazuje koja je njegova funkcija bila: „I dogodi se, kad on služaše po svome redu pred Bogom, da po običaju sveštenstva pade mu u deo da uđe u hram Gospodnji i kadi (Luka 1,8-9 prevod SPC).“ Zaharija je dakle bio jedan od običnih sveštenika koji je služio kada bi na njega došao red koji se oderđivao nasumično. Po ovome jasno vidimo da evanđelje po Luki nedvosmisleno pokazuje da Zaharija nije bio prvosveštenik.
Na to dodajmo da se i svetovni istorijski izvori sa ovim slažu, i da moderna istoriografija ne daje mesta Zahariji na listi jevrejskih prvosveštenika toga doba[2].
Time što smo oborili tvrdnju da je Zaharija bio prvosveštenik, jasno smo pokazali da se cela priča koju opisuje Protoevanđelje Jakovljevo nikako nije mogla dogoditi, te da jedan od najvećih praznika Pravoslavlja, Vavedenje presvete Bogorodice, obeležava nepostojeći događaj. Naravno, onima koji s pažnjom čitaju Sveto pismo ne može promaći da o Mariji Biblja i nače govori vrlo malo, i ne naziva je ni „presvetom“, niti „večno devom“, niti se spominje monumentalan događaj poput ulaska u Svetinju nad svetinjama. Ako su ove stvari istinite i od tako velikog značaja, zašto apostoli o njima „gromoglasno“ ćute? Pravoslavna (i rimokatolička) verovanja o Mariji koja ne nalazimo u Bibliji posledica su paganskih tendencija da se u hrišćanstvo uvuče neki ekvivalent vrhovnog ženskog božanstva, i u celosti se baziraju na legendama kasnijih stoleća, a ne na Božijoj Reči.
[1] Sv. Teofilakt kaže da je „van sebe bio i Bogom obuzet“ (Ohridski prolog, 21. novembar).
[2] Vidi https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_High_Priests_of_Israel
[2] Vidi https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_High_Priests_of_Israel
 |