Ашкенази
Из Википедије, слободне енциклопедије
Ашкенази у Америци почетком 20. века
Ашкенази (јевр. אַשְכְּנַזִים, дословно: „Немци") су Јевреји чији преци потичу из северне, средње или источне Европе, за разлику од Сефарда из Шпаније и северне Африке. У Библији, реч „Ашкеназ" (Асханас) односи се на Јерменију (Постање, 10:3), али је у средњовековној рабинској књижевности почела да се примењује на Немачку. Научници се разилазе кад је у питању порекло Ашкеназа. Према преовлађујућој теорији, Карло Велики је позвао медитеранске Јевреје да населе немачке територије (око 800), па је дошло до сталног насељавања. Ови Јевреји су се постепено померали на исток прелазећи у Пољску, поготово након Лутерових настојања да протера Јевреје из немачких држава. До 1600. Пољска је постала место најмасовнијег јеврејског насељавања. Сједињене Америчке Државе су у 19. и 20. веку, захваљујући досељавању у њих, постале ашкенаски центар, без обзира на већ постојеће заједнице шпанских Јевреја.
Особеност Ашкеназа пре је културна него географска. Средњовековни Ашкенази били су у мањој мери секуларни од Сефарда, сматрајући изучавање Талмуда вреднијим од филозофске спекулације. Њихови најзначајнији интелектуалци били су талмудисти оскудног световног образовања; њихов мистицизам није поседовао апстрактност сефардског кабализма, већ је наглашавао магијска бајања и формуле. Ашкенаске заједнице поносиле су се својом спремношћу на мучеништво, поготово за време крсташких ратова и козачких устанака током 17. века, критикујући оне који су више волели да буду покрштени него да умру за веру. У литургијском погледу, ашкенаски ритуал се разликује од сефардског по тексту и редоследу, мада је основни закон остао исти. Што се тиче језика, Ашкенази су прихватили јидиш. Из ових се разлика у култури, језику и обичајима често рађало ривалство, које је понекад онемогућавало сарадњу у другим областима. Данас се та нетрпељивост може видети у Израелу, где Ашкенази представљају политичко и економско руководство, док је већина становништва сефардског порекла.
Европски Јевреји обично су били изоловани у физичким и друштвеним гетима, али су те ограде почеле да нестају у 17. и 18. веку, када је повећана економска размена довела до веће друштвене и културне покретљивости. Европске владе су овај процес унапредиле дајући Јеврејима грађанска и политичка права у 19. веку. Друштвена и верска акултурација постала је симбол еманципације, док је реформа религије, па чак и прелазак у другу веру, постала уобичајена појава. Но, и поред тога, остала је она оптужба по којој ашкенаски Јевреји представљају страни елемент у европској политици.
Изражен антисемитизам у Европи у 19. веку подстакао је исељавање у Сједињене Америчке Државе и рађање ционизма. Холокауст је практично уништио јеврејске заједнице у Европи; преживели данас живе углавном у Северној Америци, Израелу и у земљама бившег СССР-а. Мањих заједница има у Јужној Америци, Британији, Скандинавији, Аустралији и Јужној Африци.
-------------------------------------------------------------------------------------
Хазари
Из Википедије, слободне енциклопедије
Хазари су били турска номадска племена који су живели уз обале реке Волге.
Садржај |
Историја
Овај стари турски народ се у 2. веку раширио по северним деловима Кавказа а касније заузео подручја доње Волге. Поновно се као јака сила појављују у 7. веку да би се већ од 8. до 10. века њихово царство простирало све од обала Црног мора и Каспијског језера до Урала а и даље на запад до Кијева. Главни град Итил, постаје велико комерцијално средиште. Освојили су земље поволшких Бугара и Урал и насилно ударили данак Источним Словенима.
Недуго после су заратили са Арапима, Персијанцима и Арменима. Хазари се нису уплитали у религију покорених племена и народа, религиозна слобода на освојеним територијама је била потпуна. Неки извори наводе да су у 8. веку поједина хазарска племена преузела јудаизам (највише племенско племство) а наводе се и примери да је међу њима у 9. веку било и хришћана.
Кабарска побуна и спајање са мађарским племенима
Ископине Хазарског утврђења Саркел из 1930.
У 9. веку, по извештају Константина VII Порфирогенита, група од три хазарска племена, Кабари, се побунила против хазарске централне власти. Разлог побуне је по неким изворима[1], била верска несугласица. После ратног сукоба и пораза Кабари су се придружили Мађарима и њиховој федерацији од седам мађарских племена.
Крајем 9. века Хазари су напали Печењезе који су их угрожавали. Печењези су били приморани да се повуку западније где су дошли у сукоб са тамошњим мађарским племенима. Печењези су успели да истисну Мађаре из Донско-Дњепарског базена. Под вођством Леведа а касније Арпада, Мађари крећу према Панонској низији и остављају празан простор у Хазарском царству.
Хазари су у 10. веку ушли у савез са Византијом где су се истакли у борбама против Арапа. Године 965. војвода од Кијева, Свјатослав, је потукао Хазаре и њихово царство је пропало.
Поједина хазарска племена су наставила живети ван бившег хазарског царства и утопила се у народе нових држава.
Опис народа
Хазарски ратник
Хазари су били степски ратници: на коњима, наоружани копљем, луком и стрелом, сабљом уобичајеним за степу а имали су и неку врсту секире. Сами су себе у борбама штитили примитивним кожним оклопима. Њихова утврђења у којима су живели су била чврста и већином изграђена од камена. Тврђава у Саркелу, изграђена од цигала показује Византијаски утицај, уз чију помоћ су је и саградили.
----------------------------------------------------------------------------------------------
Сефарди
Из Википедије, слободне енциклопедије
Сефарди (јевр. ספרדים, дословно: „Шпанци") су Јевреји потомци прогнаних из Шпаније и Португала, углавном 1492. године, који се разликују од Јевреја из Источне или Централне Европе[тражи се извор од 11. 2010.], Ашкеназа. У Библији (Авд. 1:20), Сефарад се односи на Малу Азију, али је у средњем веку доведен у везу са Шпанијом. Тај израз је у популарној употреби почео да означава и Јевреје из исламског света. Сефард је првенствено једно културно и лингвистичко одређење, које се односи на посебну религијску праксу и обичаје, те језик. Постоји јединствен народни говорни језик - јеврејско-шпански (El Judeo-español), те писани духовни - ладино. Посебно су популарне сефардске романсе, лирско-епска поезија корена из времене које је претходило и у време Реконкисте. У сефардске јунаке спадају дивови јеврејске филозофије, на пример Раби Моше бен Мајмон (רמב"ם, Рамбам, Мајмонидес), Бен Јозеф Са'адија и Јехуда Ха'Леви. По изгону срећемо једног од утицајнијих филозофа светских размера и карактера, изопштеног рационалисту Баруха де Спинозу.
Садржај |