| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 10 Guests: 10 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
CRKVA I SEKTE - Zoran Jovanović
(3) SVETO PISMO ILI SVETO PREDANjE
Na samom početku moramo razbiti zabludu da je Sv. Pismo tek tako, " s
neba " palo, i da je ono u ovakvom obliku bilo dostupno i ranim
hrišćanima. Istorija Crkve Hristove nam kazuje nešto sasvim drugo.
Današnja četiri Jevanđelja su napisana od 30- te, do 60- te godine posle
smrti i vaskresenja Hristovog. U međuvremenu, Crkva se oslanjala na usmeno predanje - svedočanstvo očevidaca, kao i na razasuta predjevanđeljska dokumenta - pisano predanje.
Većina crkvi je imala samo deo onoga što će postati Novi Zavet. Kad su
svedoci Hristovog života i učenja počeli da umiru apostoli su, vođeni
Duhom Svetim, pisali da bi sačuvali i učvrstili rasuto pisano i usmeno
predanje.
Zbog toga što su očekivali da će se Hristos uskoro vratiti, izgleda da
nisu imali na umu da će ovi Jevanđeljski izveštaji i apostolska pisma
svojevremeno biti sabrani u Novu Bibliju. Pored Jevanđelja iz
novozavetnog kanona, u prvom i drugom stoleću su kružila i mnoga druga,
kao i veliki broj spisa, pretendujući na autoritet " apostolskih spisa
". Nabrojaćemo samo neke od njih: Jevanđelje po Jevrejima, Jevanđelje po
Petru, Jevanđelje po Egipćanima, itd. .
Sam Novi Zavet govori o postojanju takvih spisa (Lk. 1.1-3) -
Kada je Luka pisao, Matejino i Markovo Jevanđelje su bila jedina dva
napisana kanonska Jevanđelja. Osim toga, apostolskog porekla smatrane
su: Poslanice Klimenta Rimskog, Poslanica Varnavina, Propoved Petrova,
Didahi, Protojevanđelje Jakovljevo, Dela Jovanova, Dela Pavlova, Jermin
Pastir, Otkrivenje Petrovo, itd.
U prvih nekoliko vekova mnoge Crkve su koristile različita Jevanđelja. Na
primer: većina maloazijskih hrišćana je radije koristila Jevanđelje po
Jovanu - od ostala tri; i oslanjajući se na opis Hristovog Stradanja -
koje se nalazi u njemu, oni su slavili Vaskrs na drugačiji način od onih
u Rimu.
Prva četiri veka hrišćanske istorije su ispisana dugotrajnom i teškom
borbom Crkve za konačno ustanovljenje Novozavetnih spisa. U toku
utvrđivanja, Crkva se nekoliko puta sastajala na sabore, i na njima
suočila sa mnogim pitanjima među kojima je bilo i pitanje kanona Pisma.
Tek je treći Kartaginski sabor (oko 397- me god.) dao celovit spisak
kanonskih knjiga Starog i Novog Zaveta, ustanovivši šta je očigledna
Istina i praksa Crkvi Božijih. Svi oni spisi koji nisu bili u
saglasnosti sa usmenim predanjem i praksom pomesnih
Crkvi odbačeni su kao neautentični. Tako je konačno oformljeno Sv.
Pismo Novoga Zaveta koje se sastoji od 27- am knjiga.
Ipak, i dalje je ostala nesuglasica oko dva " problematična " spisa.
Zapadna (Rimska) Crkva je iz svog kanona isključivala Poslanicu
Jevrejima, a Istočna Crkva Otkrivenje Jovanovo (koje se kod nje ni danas
Liturgijski ne koristi). Izgleda da je najzad, unutrašnjim dogovorom
Istoka i Zapada, taj problem rešen - Jednostavno, svaka od strana se
složila da prihvati spornu knjigu onog drugog.
Danas je za mnoge teško zamislivo da je Crkva oko četiri veka opstajala i
napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. Na osnovu ovoga mi možemo
zaključiti da je sveukupnost života Crkve nešto mnogo više
od same pisane Reči. Jer uostalom, Crkva je ta koja je konačno odredila
koje knjige sačinjavaju Pismo. Ona ga je proizvela, odbranila i
sačuvala do današnjih dana.
U drevnim vremenima nije bilo organskog razdvajanja Crkve i Biblije, što
je danas moderna pojava. Telo bez Reči je Telo bez poruke, ali Reč bez
Tela je neutemeljena. Kako ap. Pavle piše, Telo je " ... Crkva Boga
živoga, stub i tvrđava Istine " (1Tim. 3.15).
Crkva je Živo Telo Vaploćenog Gospoda. Apostol nije rekao da je Sv.
Pismo stub i tvrđava Istine. Crkva je stub i izvor Istine jer je Sv.
Pismo Novoga Zaveta nastalo na osnovu Njenog života u Bogu. Ukratko, Ona ga je napisala i sačuvala!
Sama Biblija je dovoljna za spasenje u smislu da sadrži temeljni
materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. Međutim, pogrešno je
Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumačivom, jer ona sama po sebi ne može dati odgovor ni na jedno pitanje.
Podrazumeva se da se Biblija mora čuvati i razumeti preko Božijeg
Prosvećenja Svetim Duhom u okviru života Crkve. Gospod nas nije ostavio
samo sa knjigom koja treba da nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom u
kojoj nas Duh Sveti poučava, i Njegovo učenje dopunjava Sv. Pismo. Jer
se sada, kaže ap. Pavle, samo kroz Crkvu obznanjuje poglavarstvima i
vlastima na nebu mnogorazličita premudrost Božija (Ef. 3.10) - a
ne preko Biblije. Van Crkve Biblija gubi značenje Svete knjige, jer je
obesvećuju oni koji se njom služe van Crkve svojim samovoljnim
tumačenjem (Mk. 4.11-12).
Iz svega dosad navedenog nedvosmisleno se može zaključiti da se Gospod
Isus Hristos potpuno poistovećuje sa Svojom Crkvom, a ne sa Biblijom.
Sama Biblija je knjiga Crkve, i bez Crkve se ne može razumeti. I ko
traži Hrista Spasitelja van Njegove Crkve, taj neće nikada videti Lice
njegovo, osim u onaj Dan Suda.
Ko hoće da bude učenik Hristov, i da ide za Njim, taj treba da se odrekne sebe, i da uzme Krst svoj a ne Bibliju (Mt. 16.24). Jer je Krst Hristov,
a ne Biblija, znak Sina Božijeg koji se pokazao javno (na Golgoti), i
koji će se opet pokazati na Nebu - kao Znak Sina Božijeg, kada bude
došao u svoj slavi svojoj sa svetim anđelima svojim (Mt. 24.30). A
mi smo, kao hrišćani pozvani i upućeni da slušamo samo Hrista
Spasitelja, i Njegove prave zakonite apostole, što znači Crkvu, a ne
Bibliju ili " tamo nekog " (Mt. 18.15-18).
Gospod Isus Hristos nije pisao Bibliju, niti je svoje Jevanđelje ostavio
kao knjigu. Zato se s pravom može reći da je Hristos Svoje Jevanđelje
napisao Duhom Svetim u srcima svojih apostola (2Kor.3.2-3); tako
da su apostoli - Crkva, kao Telo Hristovo - postali živo Jevanđelje,
Koja je kasnije iz Sebe takođe iznedrila i Jevanđelje kao knjigu, kojom
se ipak ne iscrpljuje sva tajna Crkve Božije - nego samo jednim manjim
delom (Jn. 20.20-31 ; 21.25). Jer blagodat krštenja i sve druge
sv. tajne u Crkvi, a osobito sv. Evharistija - jesu živi blagodatni
darovi, a ne samo " opisi " u slovima knjige, koja ima papirnato telo
podložno kvarenju i ne može se jesti (Lk. 22.30).
Usmeno Sveto Predanje, koje je Pravoslavna Crkva očuvala u čistoti sve
do danas, izražava život Duha Svetoga u Crkvi i na valjan način nas
osposobljava da u potpunosti, i kako treba, shvatimo Bibliju. Ono je
nesumnjivo starije od Sv. Pisma, jer da nije bilo njega, ne bi smo ni
dan danas imali Sv. Pismo. Bez Sv. Predanja do današnjih dana bi trajala
borba Crkve za ustanovljenje autentičnosti Novozavetnih knjiga.
Konkretno, Sveto Pismo Novoga Zaveta nikada ne bi ni zaživelo.
Ipak, Bogu hvala, to Sv. Predanje je, u okvirima Crkve, iznedrilo Sv.
Pismo koje mi danas tako rado čitamo. To je nepobitna činjenica koju
sektaši uzalud pokušavaju da negiraju dodajući Svetom Predanju epitet "
ljudske izmišljotine ".
Za nas pravoslavne Sv. Predanje je najveće duhovno blago koje su Crkvi
usmeno podarili sam Gospod i najveći duhovni oci hrišćanstva - počev od
sv. apostola, pa nadalje preko svetih otaca i učitelja Crkve.
Ono je neodvojivo od Sv. Pisma, i kao i Sv. Pismo, i ono je izvor vere i
merilo istinitosti verskog učenja. Koliko je ono po prirodi stvari
neodvojivo od života Crkve svedoči i činjenica da i same sekte imaju
neku vrstu svoga predanja. Njihov život, njihova verska praksa koja se
prenosi sa generacije na generaciju, odluke njihovih konferencija i
kongresa koje važe za celu njihovu zajednicu i koje se čuvaju zapisane
od savremenika ili istaknutih njihovih vođa i " proroka ", šta je drugo
nego njihovo predanje. Razlika između tog njihovog predanja i pravog Sv.
Predanja je u tome što je njihovo predanje novijeg datuma, i potiče od
ljudi koji su osnovali njihove verske zajednice, a Sv. Predanje potiče
od Hrista i apostola.
Zapazimo sada nešto - Sv. Pismo nigde, ali slovima nigde,
ne tvrdi da je ono jedini izvor vere. Ali zato govori nešto drugo; ap.
Pavle jasno poručuje: " Tako dakle braćo, stojte čvrsto i držite
predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo Poslanicom " (2Sol. 2.15 ; 2Kor. 10.11); Dakle, Biblija poručuje, i Sv. Pismo i Sv. Predanje - a sektaši kažu samo Sv. Pismo.
Shvatimo ovo - isti Bog koji govori preko Svoje pisane Reči (Biblije),
govorio je i preko apostola Hristovih kada su oni poučavali i
propovedali lično. U prvo vreme oni su samo usmeno i propovedali
Jevanđelje što se i vidi iz Dela apostolskih: (8.40 ; 11.26 ; 14.6-7 ; 18.11 ; 19.8-10 ; 20.20,31 ; 28.30-31). To njihovo usmeno propovedanje nije zapisano u Sv. Pismu, već je sačuvano kao Sv. Predanje. Gde je npr. Poslanica iz Laodikije? (Kol. 4.16). Po sektašima izgleda da ona nije ni bitna!
Sektaši se vrlo često kriju iza rečenice: " da su apostoli smatrali za
potrebno da predanje zapišu, oni bi ga zapisali "! Ovo je zaista
duhovito, ali nije biblijski! Biblija ne kaže da apostoli nisu hteli da zapišu sve što su čuli i videli o Hristu i od Hrista, nego su mnogo toga ostavili nezapisano prosto stoga što nije bilo moguće sve zapisati. To izričito svedoči ap. Jovan (Jn. 21.25 ; 20.30-31).
Znači, Sv. Pismo izričito tvrdi da sve što je učio i radio Gospod Isus
Hristos, i apostoli, nije ni približno sadržano u Bibliji! (2Jn. 12 ; 3Jn. 13-14 ; 1Kor. 15.1-2 ; 2Kor. 13.10).
Rečeno je, na primer, da se Hristos učenicima javljao više puta u toku
40 dana - od svoga vaskresenja do vaznesenja, i da im je govorio o
Carstvu Božijem (D. ap. 1.3). A nigde nije zapisano šta im je to
govorio. Možda bi po sektaškoj logici i to trebalo odbaciti, ili bar
okarakterisati kao " sumnjivo " ?
Dalje, sektaši se veoma često koriste jednim citatom iz Otkrivenja (Otk. 22.18-19),
koji, po njihovoj tvrdnji, poručuje da velika kazna čeka svakoga ko od
Sv. Pisma nešto oduzme ili doda. Znači, dodavati nekakvo Sv. Predanje
uz Sv. Pismo veliki je greh ! - kažu oni.
Međutim, ako neko pažljivije pročita ove citate, shvatiće da ovde ap.
Jovan uopšte ne govori o Sv. Predanju, niti o celom Sv. Pismu, nego samo
o toj knjizi (Otkrivenju). Kad bi se te njegove reči odnosile na celo
Sv. Pismo i Sv. Predanje, onda bi sam ap. Jovan bio prvi čovek koji se o
tu pretnju ogrešio. Jer, posle knjige Otkrivenja on je napisao četvrto
Jevanđelje koje je ušlo u zbirku knjiga Sv. Pisma (kanon) čak i pre
Otkrivenja.
U Novom Zavetu stoji zapovest (2Tim. 2.2 ; Flplj. 4.9 ; 1Tim. 6.20 ; 1Sol. 4.1-2), i pohvala (1Kor. 11.2) za držanje i čuvanje Sv. Predanja - ali stoji i opomena: " Da vas ko ne zarobi... ljudskim predanjem " (Kol. 2.8). A upravo se to dogodilo sektaškim vernicima jer su nasledili i drže predanje svojih osnivača.
Konstatujmo konačno - ako je sektašima zaista stalo do toga da veruju " samo Pismu
", onda ih to isto Sv. Pismo razrešava da veruju " samo Njemu ". Jer
Sv. Pismo tako nešto nigde ne kaže, nego ih naprotiv obavezuje da isto
tako usvoje i Predanje (ne bilo koje predanje, nego Sveto, Hristovo,
apostolsko Predanje), i čak da ga predaju ljudima koji će biti kadri da
ga čuvaju i predaju novim generacijama! (2Tim. 2.2)
Dakle, ko ne poštuje celokupno Gospodnje i apostolsko učenje (kako
usmeno, tako i Poslanicama), ne poštuje ni zapovesti Gospoda Isusa
Hrista (Mt. 28.19-20 ; Lk. 10.16). Takvi ne mogu biti Crkva Hristova i Apostolska već samo sekta.
Ne zavaravajmo se braćo - život i rad Crkve Božije nije se zaustavio
posle prvog stoleća i ponovo otpočeo u 16- tom veku (s protestantizmom),
ili još gore u 19 -tom i 20 -tom veku (s naglom pojavom sekti).
Na kraju poruka svima onima koji nedovoljno poznaju istoriju hrišćanstva
i vekovnu borbu Crkve Hristove sa sektašima (jereticima) svih vremena i
mesta - sebe radi istražite šta se desilo sa narodom Božijim posle 28-
og poglavlja knjige Dela apostola.
|
|
| Calendar |
| « January 2025 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | | | | 1 | 2 | 3 | 4 | | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
|
|
|
