Isus Hrist ili "Jehova"?
- U kom imenu treba da smo spašeni?
Veče je uoči Božića. Ljudi žure ka svojim kućama natovareni
poslednjim poklonima koje su upravo kupili. Tu i tamo kroz prozore
svetlucaju sveće božićnih jelki. Sve hita ka toplini porodice i doma.
Ulice se polako prazne. Kako snažan utisak ostavlja na ljude u ovakvom
duševnom raspoloženju (namerno kažem duševnom a ne hrišćanskom), to što i
ove večeri, kao i svake subote i nedelje vide da na ulici stoji čovek
koji deli "Kulu stražaru"?! Iako to možda ne žele da priznaju, potajno
se dive njegovoj revnosti i ubeđenju. Da nije poruka ovih "svedoka" ipak
istinita? Zar nisu mnogi od njih za vreme "Trećeg Rajha" bili u
koncentracionim logorima? Nisu li mnogi od njih umrli zbog svog
uverenja?
Čovek je, i kao vernik, vrlo lako spreman da poveruje da je revnost
dokaz istinitosti. Ipak, trezveni pogled u istoriju nam jasno govori da
su svi pokreti, bilo da su jevrejskog, hrišćanskog, političkog ili
drugog ideološkog karaktera, imali svoje revne sledbenike, pa čak i
mučenike. Da li su zbog toga svi oni i po Božijem merilu - po Bibliji -
istiniti? Naravno da nisu. Ako neko provodi svoj godišnji odmor u
Lurdima starajući se za bolesne, u veri da na taj način proslavlja
Mariju, to ipak ne može opstati kao dokaz opravdanosti marijanskog
kulta.
Upravo tako i činjenica da propagatori "Kule stražare" reklamiraju svoje
spise čak i na Badnje veče, nije dokaz toga da je ova organizacija u
pravu. To što su se katolički monasi u svojoj revnosti za Boga zazidali,
ili su trideset godina živeli na stubovima, ne može da bude dokaz
istinitosti katoličkog učenja, jer slična dela čine i budistički monasi.
Protivnici Boga su umirali za svoje uverenje jednako hrabro kao što nam
je to poznato za sledbenike Hristove, bilo da su mučki ubijani,
streljani ili proganjani. Da li to dokazuje da su protivnici Boga u
pravu? Ne, nikako!
Božiji Sin kaže: "Ako ustrajete u mojoj nauci... upoznaćete istinu..." (Jn. 8,31-32).
Na ovom svetu postoji samo jedan izvor koji nam donosi istinu od Boga:
Božija reč, onako kako nam je objavio Božiji Sin. Kroz Isusa Hrista nam
je Bog rekao sve što je želeo da nam saopšti. "U davnim vremenima Bog je
govorio preko proroka očevima, danas govori kroz svog Sina." (Jev. 1,1-2).
Zato Njegova večna reč sama odlučuje o tome da li su "Svedoci kule
stražare" svedoci istine ili svedoci Bruklinskog društva traktata u
Americi.
Naše ljudsko divljenje nas zbog toga ne bi trebalo lišiti trezvenosti,
kako bi mogli ispitati "udruženje Novog sveta" koja se trudi da utiče na
javnost pomoću najmodernije propagandne tehnologije na javnim
skupovima, u rezolucijama i intenzivnim uključivanjem nebrojenih
propagatora - ispitati je po Božijem merilu: Koje je to ime u kome
bivamo spašeni? Isus Hrist ili Jehova? Ako "Verni sluga" kako sebe
"Društvo Kule stražare" (centrala) sebe naziva, u ovome greši, onda je
razotkriven i u svojim ostalim tvrdnjama kao "neveran" - lažan.
ŠTA JE IME?
Ime je ono što karakteriše pojedino biće radi njegovog razlikovanja
od drugih (npr. 1. Moj. 2,20: "I čovek dade ime svakoj
životinji i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj...").
Ime kao karakteristika bića
Pažljivi čitalac Biblije zna da imena u Pismu pre svega karakterišu
bića. Adam je, na primer, nazvao svoju ženu Eva (heb. Havva, od reči HAJ
- život; Živka, Živana), zato što je ona majka svih živih (1. Moj. 3,20).
Otac verujućih Avram, dobio je od Boga novo ime - Abraham (otac
mnoštva). Slično je Bog učinio i Jakovu kad mu je dao ime Izrael (Božiji
borac).
I kod nas se dešava da ljudi imaju ime, kasnije prezime po onome što je
bilo karakteristično za njih. Najlakše je to pokazati na prezimenu
Kovačević gde je nekad bio neki kovač, pa su po njegovom zanatu svi
ukućani bili kovači, pa Kovačevići. Ili Mlinarčić, po nekom mlinaru.
Danas u toj porodici nema ni jednog kovača, ili mlinara, slično kao što
se i mnogi nazivaju hrišćanima ali, nažalost, nisu svi i hrišćani.
Božije ime - izraz i objava njegovog bića
Razna Božija imena, onako kako ih nalazimo u Bibliji, nisu imena kao
Kovačević i Mlinarčić, nego su izraz i objava Njegovog božanskog bića.
Izraz "Ime Božije" zato često znači isto što i Bog lično (vidi 1. Car. 8,43;
5. Moj.
12,11). Da bi objasnili da su ova razna Božija imena u Starom i
Novom zavetu trebala da služe za objašnjenje i objavu Njegovog bića,
moramo ih navesti po mogućnosti kompleksno. S tim u vezi, koristićemo
listu Božijih imena u predgovoru drugom izdanju "Elberfeldske Biblije"
(1891), koju "Društvo Kule stražare" (u nemačkom govornom području)
često citira. Na objašnjenje prevodioca iz 1891. godine (kad se radi o
reči "Jehova"), nažalost, "Jehovini svedoci" nimalo ne obraćaju pažnju -
ovo ime su sebi nadenuli tek 1931. U protivnom, uz korišćenje ove
Biblije, ne bi mogli da dođu do pogrešnih zaključaka i tumačenja.
Božija imena u Starom zavetu
1. El - Bog silni (naročito kod Jova i u Psalmima).
2. Eloah - Moćan, neograničen, takođe onaj od koga dolazi strah
(naročito kod Jova).
3. Elohim - Množina od Eloah - Bog, Stvoritelj i
održavalac sveta (najčešće korišteno ime. Samo u Prvoj Mojsijevoj je
korišteno 200 puta.).
4. Adon ili Adonaj - Gospodar ili Moj Gospodar /Gospod (Ps. 2,4;
Sud.
6,15 itd.).
5. Cur - Stena - (5. Moj. 32,4; 5. Moj. 32,15; 5. Moj.
32,18.).
6. Kadoš - Sveti (Isaija je ovo ime upotrebio 32 puta).
7. Šaddaj - Svemogući (često upotrebljavano od strane patriarha i
Jova, 2.
Moj. 6,3).
8. Jahve - "On jeste" (značenje imena Jahve nam je poznato iz
Druge Mojsijeve 3,14 gde se Bog predstavlja Mojsiju u gorućem grmu
rečima: "Ja sam onaj koji jesam" i dalje: "Kaži dakle deci Izraela: "Ja
jesam" me je poslao vama, tj. "onaj koji je aktivan, koji se objavljuje
kao živ i koji pomaže, On me je poslao vama" - vidi Real-naučni rečnik
8. tom, str. 534). "Jahve", ova reč je u trećem licu jednine, dakle: "On je" (ja
sam, ti si, on je). Kako su ovu reč koristili Jevreji, Isus i njegovi
apostoli, navešćemo kasnije.).
9. Jahve Sevaot - (Tačnije: J'HVE C'BAOT, ne zna se kako se
izgovara, /ovo je samo prepis ali nedostaju znaci za pravilno čitanje -
prim. prev./) Ime Savaot (Gospod nad vojskama) veoma često koriste
proroci, dva puta je upotrebljeno u Novom zavetu (Jak. 5,4 i Rim. 9,29)
i tamo se to nalazi doslovce prepisano sa hebrejskog na grčki (Sabaot),
dok prva reč ovog složenog imena, "Jahve" nije ni prepisana ni
prevedena, nego je nadomeštena rečju KIRIOS (Gospodar /sa hebrejskog
Adonaj, kako su se jedino Jevreji usuđivali da izgovore ime koje je bilo
zapisano slovima JHVH - prim. prev./).
Božija imena u Novom zavetu
Mnoštvo imena Božijih kako ih nalazimo u Starom zavetu je u Novom zavetu
znatno redukovano. Novi zavet se ograničava posebno na dva imena:
1. Theos - Bog: Ova reč je upotrebljena više od hiljadu puta i
odgovara starozavetnom El, Elohim...
2. Kirios - Gospodar (Gospod): Ova reč je upotrebljena u vezi s
Bogom više od 600 puta i odgovara reči Jahve ili Adonaj u Starom zavetu.
Osim ova dva imena nalazimo još i imena koja Božije biće bliže opisuju,
kao na primer: "Svevišnji" ili "Bog na visini" (Lk. 1,32; Lk. 1,35;
Lk. 1,76;
Lk. 2,14
itd.). "Svemogući (ili Svedržitelj)" (2. Kor. 6,18; Otk. 1,8), "Otac" (Mt. 6,9;
Mt.
11,25; Jn. 17,25; 2. Kor. 6,17 itd.), "Kralj" i
"Kralj kraljeva" (1. Tim. 1,17; 1. Tim. 6,15 itd).
KOME TREBA VIŠE VEROVATI, APOSTOLU PETRU ILI "KULI STRAŽARI"?
Možda će se poneki čitalac zapitati: Da li je ovo poduže nabrajanje
Božijih imena bilo neophodno da bi odgovorili na pitanje: "U kom imenu
treba da se spasimo?"
Za vernika koji u Novom zavetu prepoznaje objavu konačne Božije volje
čovečanstvu posredstvom Božijeg Sina, nije teško naći odgovor na ovo
pitanje. Svako, ko je iz Božije reči shvatio da je pojavom Isusa Hrista,
njegovom zastupničkom smrću, vaskrsenjem, vaznesenjem na nebo i konačno
silaskom Duha Svetoga, nastalo novo razdoblje u istoriji spasenja,
dobiće jasan odgovor od Petra, apostola i svedoka Isusa Hrista: "I nema
spasenja ni u kom drugom, jer ljudima nije dato ni jedno drugo ime pod
nebom kojim treba da se spasemo." (Dela 4,12). Kako glasi ovo ime? Ovo jedino
ime pod nebom koje je dano ljudima? Po Društvu Kule stražare bi ovo ime
moralo da bude "Jehova". ("Neko, ko zaziva ime Jehova, biće spašen" - Dela 2,21
po prevodu Novog sveta u "Erwachet" od 22. Marta 1957.).
Petar, Isusov svedok, vođen Duhom Svetim, nasuprot tome kaže: Isus Hrist
iz Nazareta! (Dela 4,10). Kome ćemo verovati? Ko nam
pokazuje pravi put spasenja? Zalupiti vrata "Svedocima kule stražare"
nije nikakav odgovor. Uprkos svoj njihovoj nametljivosti, to nije u duhu
hrišćanskog ponašanja. Prema Petrovim rečima, sledbenici Hrista treba
da budu uvek spremni da odgovore svakom ko od njih zatraži obrazloženje
nade koja je u njima (1. Pet. 3,15). Iskustvo nas stalno uči, da
stvarno poznavanje Pisma, na propagatore Kule stražare ima zastrašujući
uticaj, jer mač Duha jako brzo razotkriva zablude i ljudsku nauku!
POTPREDSEDNIK F.W. FRANZ OPTUŽUJE
1958. godine potpredsednik Jehovinih svedoka je na kongresu u New York-u izjavio sledeću optužbu protiv propovednika drugih veroispovesti:
"Odbijaju da se zovu po svetom Božijem imenu Jehova. Ne priznaju da su svedoci Jehove. Da ne bi morali da priznaju da Jehova, i u ovom najkritičnijem razdoblju, ima svedoke na Zemlji, kao što je imao još od vremena Avelja, prvog mučenika, svesno se trude da odbace lično Božije ime Jehova iz modernih prevoda Biblije. Svojim primerom i ponašanjem odbacuju to, da pravi hrišćanin mora biti ono što je bio i sam Isus Hrist: svedok Boga Jehove. Mole se Očenaš, ali u isto vreme se ponašaju protivno rečima ove molitve koje glase: 'Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje.' (Mt. 6,9). Iz ovih bitnih razloga, Bog, čije ime je tako omalovaženo i lažno predstavljano, proglašava da je protiv ovih proročkih propovednika. Zato saopštava ljudima da ne treba da ih slušaju, jer nisu od pomoći ni čovečanstvu, ni hrišćanstvu." (Kula stražara, 1. Decembar 1958.).
Ovaj govor je prethodio sastavljanju rezolucije na svetskom kongresu u New York-u.
ODLUČUJUĆE PITANJE
Za hrišćanina je bitno: Šta kaže Božiji Sin, kojem je, nakon što se
uspeo na nebo, dana svaka vlast na nebu i na Zemlji, koji je glava svoje
zajednice i čiju Reč imamo i danas u Novom zavetu?
Poslanica Jevrejima jasno govori da je Bog "nekad" govorio precima preko
proroka, ali danas nam govori kroz Sina (Jev. 1,1-2). Hristos je zadnja reč
koju je Bog uputio čovečanstvu, završetak objave njegovog bića (Gal. 3,15).
Zato što nam je objavio Boga u najsavršenijem obliku - i jedino Sin,
koji poznaje svog Oca, jedino je On mogao da nam preda i Božije ime.
Tako on kaže u svojoj prvosvešteničkoj molitvi: "Ljudima, koje si mi dao
iz sveta, otkrio sam tvoje ime." "Dok sam bio s njima, ja sam ih čuvao u
tvome imenu, koje si mi dao." "Obznanio sam im tvoje ime i još ću ga
obznaniti..." (Jn. 17,6; Jn. 17,12: Jn. 17,26).
Prema Društvu Kule stražare, ovo ime koje Isus otkriva je "Jehova" (vidi
"Erwachet" str. 25 od 22. marta 1957.). Pre nego budemo proveravali, da
li su Hrist i njegovi apostoli izgovarali ovo ime i propovedali ga,
dobro je da bliže pogledamo ime "Jehova" po kome je "Društvo novog
sveta" dobilo ime.
Reč "Jehova"
"Svedoci" sa ovim imenom dovode u vezu spasenje i stalno ga izgovaraju.
One koji ovo ime ne koriste označavaju za neposlušne i za one koji
uklanjaju Božije ime. Ipak, sami moraju priznati da tačan izgovor ovog
imena nije poznat (Erwachet, str 25, 23. Avgust 1957.). Razmislite kakvu
besmislicu "svedoci" pripisuju Bogu: Bog nam zapoveda da propovedamo
ovo ime, ali će nas držati u nesigurnosti po pitanju tačnog izgovaranja
tog imena.
Bog se Mojsiju predstavio u gorućem grmu imenom Jahve - što na hebrejskom
znači "On Jeste". Posle povratka iz Vavilonskog ropstva, uzevši u obzir
što je dato u Drugoj Mojsijevoj 20,7 (kako bi se
zabranila zloupotreba Božijeg imena "Jahve") postalo je uobičajeno da se
ovo ime nikako ne izgovara i tako je svugde, gde se ovo ime nalazi u
Starom zavetu, počelo da se koristi novo ime koje je nastalo spajanjem
suglasnika reči "Jahve" sa samoglasnicima reči "Adonaj" (Gospod).
Objasnićemo to na primeru:
J a H V e (On jeste)
| | |
| | \
J A H O V A
| | |
| | |
A d O n A j (Gospod)
Iz ovoga se jasno vidi da ime Jehova, uobičajeno naročito u pesmama,
nije nikakva reč u uobičajenom smislu, nego mešavina suglasnika reči
"Jahve" i samoglasnika reči "Adonaj".
Ovaj pogrešan izgovor je po prvi put zastupao ispovednik pape Lava X
1518. godine
"Jehovini svedoci" koji tako radikalno osuđuju rimsku crkvu, za svoje
ime mogu da zahvale upravo njoj (kakav paradoks!) - i to upravo
ispovedniku pape Lava X, Petru Galatinu. On je taj koji je godine 1518.
prvi branio pogrešan izgovor "Jehova". Poznato je da je ova "kovanica"
prodrla skoro svugde u crkveni rečnik, iako pre 1518. nijedan hrišćanin,
a takođe i nijedan Jevrej, nije čitao Jehova.
"Svedoci", kao i obično u ovakvim slučajevima, počnu da pričaju o
falsifikovanju istorije, pa ćemo mi odmah to onemogućiti i navesti da
ova informacija potiče iz "Realne enciklopedije za protestanstsku
teologiju i crkvu", koja je izdata još 1900. godine, dakle 31 godinu pre
nego što je Društvo kule stražare uopšte i pomislilo da svoje
sledbenike nazove "Jehovini svedoci". Poznato je da je ovaj pokret imao i
razna druga imena, kao na primer, "Narodna propovedaonica iz Bruklina",
"Ljudi početka hiljadugodišnjeg carstva" ili "Međunarodni savez
ozbiljnih proučavaoca Biblije".
Očigledno je: Ni istorijski, ni lingvistički ne može da opstane da je
izgovor "Jehova" jedno od Božijih imena, jer kako je već često pomenuto,
"Jehova" je samo pogrešna "kovanica" od originalnog imena "Jahve".
Upravo "Ebelferdska Biblija" koju "svedoci" preferiraju zbog toga što se
u njoj koristi ime "Jehova" naglašava već 1891. godine, u predgovoru
drugom izdanju da je ovo ime zadržano, "jer je čitalac tokom godina na
njega navikao". Dalje objašnjava: "Skoro svi savremeni učenjaci
pretpostavljaju da umesto Jehova ili Jehovi, treba da se čita "Jahve" (=
večno postojeći, nepromenljivi)". Preporučujemo da se "svedocima" ovaj
predgovor u "njihovoj" sopstvenoj Bibliji pokaže ("Ebelferdska Biblija",
str. IV.).
HRIST OSUĐUJE LJUDSKU NAUKU
U ovom trenutku bi "svedoci" prigovorili, da onda treba Boga da oslovljavamo imenom "Jahve" i da ne sledimo jevrejske novotarije proistekle iz lažnog straha da se Božije ime ne zloupotrebi, pa tako i ne izgovori uopšte, te se umesto toga kaže "Gospod" ili "Bog". Na ovom mestu zameraju da čovek, na osnovu ljudske nauke, odbacuje lično Božije ime. Istina je, da se tokom vekova (sve do Hrista), u judaizam uvuklo mnogo ljudske nauke, što je Gospod takođe i žestoko kritikovao. Prigovarao je vođama judaizma da su ukinuli Zakon radi svojih ljudskih dodataka i običaja. Ljudske zapovesti su učinile da je njihovo služenje Bogu postalo uzaludno (Mt. 5,3; Mt. 5,6; Mt. 5,9).
DA LI JE ISUS IZGOVARAO OVO IME?
Smisao Isusove misije je bilo da otkrije i propoveda ljudima Božije
ime (Jn.
17,6; Jn.
17,12; Jn. 17,26). Zato moramo pretpostaviti da
bi se Isus suprotstavio svakoj novotariji koja bi bila protivna volji
njegovog Oca i časti Njegovog imena. Isto kao što je u svom svetom gnevu
isterao trgovce iz hrama svog Oca, suprotstavio bi se i odbacivanju ili
obeščašćivanju Božijeg imena. Iznova i iznova nas fascinira kako Hrist
uspeva da upotrebi Stari zavet kao mač u svakoj situaciji protiv svih
iskušitelja, neprijatelja i za pouku svojim učenicima. Poznavao je Pismo
kao niko drugi na Zemlji.
Pogledajmo dakle, u evanđeljima, koja nam posredstvom Duhom inspirisanih
očevidaca, oslikavaju život Božijeg Sina, kako je on nazivao Boga, kako
se obraćao svome Ocu. Otrežnjujuća činjenica koja bi trebala da prodrma
svakog istinoljubivog "svedoka": U svim evanđeljima - to znači u
izvornom grčkom tekstu nedostaje reč Jahve, ne pojavljuje se ni jednom.
Isus, tokom iskušenja u pustinji (Mt. 4,4-10), suprotstavlja se satani
citirajući tri mesta iz Starog zaveta u kojima je, u originalnom
hebrejskom tekstu napisana reč Jahve. Novi zavet ipak govori da je
Božiji Sin upotrebio reč Bog (gr. Theos) ili Gospod (gr. Kirios),
upravo tako kako je to bio običaj među Jevrejima. Time bi trebalo da je
ovo pitanje jednom za svagda rešeno, za svakog onog kome je Isus Gospod
i primer!
Kad je Isus čitao u sinagogi svog rodnog grada spis proroka Isaije, po Luki 4,18
je čitao: "Duh Gospoda" a ne, kako je stajalo u originalnom hebrejskom
tekstu "Duh Jahve"... dalje je čitao "godinu milosti Gospodnje" a ne
"godinu milosti Jahvine". Ako bi ovde upotrebili logiku i nauku Društva
kule stražare, morali bi da optužimo Isusa da je "izbacio" lično Božije
ime iz originalnog teksta proroka Isaije. Da, morali bi da zaključimo da
je Isus svojim primerom i ponašanjem porekao ono što je bio: svedok
boga "Jehove".
ŠTA ZNAČI "SVETI SE IME TVOJE!"?
Upravo Sin Božiji je bio taj koji je svojim životom dao savršeno
svedočanstvo za svog Oca, tako da je svojim učenicima mogao da kaže: "Ko
vidi mene, vidi Oca." (Jn. 14,9). On je jedini ko je na savršen
način živeo deo molitve Očenaš: "Sveti se ime tvoje!" Kako je to učinio?
Da li tako što je po trgovima, ulicama i dvorištima izgovarao ime
"Jehova", ili ispravno "Jahve"? Ne! Prema pouzdanim rečima Novog zaveta
znamo da ovo ime nije upotrebio ni u prostorijama za bogosluženja u
sinagogi, ni u jerusalimskom hramu. Svetio je ime svog Oca tako što se
ponizio, odrekao se svega i bio je poslušan do smrti. I to do smrti na
krstu! Osnovni stav njegovog života prema Ocu je bio: "Ali neka bude, ne
moja, nego tvoja volja!" Iako je Božiji Sin, kroz ono što je propatio,
naučio je lekciju poslušnosti. I samo zbog toga što je "svetio ime" svog
Boga na taj način: "postao je svima, koji mu se pokoravaju uzrok
večnoga spasenja." (Jev. 5,8-9).
Za ovu bezuslovnu poslušnost "ga je Bog i uzdigao na najviše mesto i dao
mu ime iznad svakog imena, da se u Isusovo ime savije svako koleno na
nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i da svaki jezik prizna da je Isus
Hristos Gospod (gr. Kirios - heb. Adonaj), na slavu Boga
Oca." (Fil.
2,9-11). Kako onda obeščašćujemo Božije ime? Tako što nismo
poslušni Božijoj objavi koja je otkrivena kroz Isusa. Mojsije je
obesčatio Boga tako što ga nije poštovao, nego je svojevoljno, u
neposlušnosti prema Bogu, udario u stenu umesto da joj se obrati, onako
kako mu je bilo zapoveđeno (vidi 4. Moj. 20,8-12; 5. Moj. 28,58). Zbog
ove nevere nije smeo da uvede Izraelce u obećanu zemlju.
Božije ime dakle, "svetimo" kada verujemo i kada smo poslušni rečima
njegovog Sina koji nam kaže: "Moj otac će biti proslavljen time, što
ćete donositi mnogo roda i biti moji učenici."
BITI HRIŠĆANIN ZNAČI PRIZNATI HRISTA KAO SVOG GOSPODA
Biti Isusov učenik znači takođe i svedočiti za njega i ispovedati ga
pred ljudima. "Ako, dakle, svojim ustima priznaješ da je Isus Gospod i
srcem veruješ da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen." (Rim. 10,9).
Pavle dalje dokazuje da ovaj Gospod ne zna za razliku između Jevreja i
Grka, nego "isti je Gospod nad svima, velikodušan prema svima koji ga
prizivaju." (Rim. 10,12). U Gospodu Isusu se ispunilo
Joilovo proroštvo: "ko god prizove ime Gospodnje, biće spasen" (Rim. 10,13).
Iz narednih stihova jasno saznajemo da se "prizivanje" ne odnosi samo
na izgovaranje određenog imena, nego, radije, na veru u Gospoda Isusa
Hrista.
Upravo zato što su Jevreji - a ovde Pavle govori baš o njima - veoma
revnosno prizivali ime svog Boga zaveta i služili mu prema Zakonu;
obožavali su, doduše, Boga koji se objavio Mojsiju kao Jahve, ali bili
su "nerazumni". U svojem nerazumevanju i zaslepljenosti oni su odbacili
Božijeg Sina i prikovali ga na krst, a kada se kasnije evanđelje tog
Isusa raširilo u svet, opet su to bili ti isti Jevreji koji su mu se
suprotstavljali i gnevno progonili njegove propovednike. Veći deo ovog
naroda je bio "neposlušan evanđelju" (Rim. 10,10), tj. nisu verovali da
je Isus onaj Gospod, po kome mogu biti spašeni. Nisu želeli da veruju
ono što im je Isus jednom rekao: "Ja sam put, istina i život, niko neće
doći Ocu, sem kroz mene." (Jn. 14,6).
Dakle, Petar u svojoj propovedi na dan Pedesetnice dovodi mesto iz Joila
3,5 u direktnu vezu sa Gospodom Isusom Hristom. Zadnja rečenica njegove
propovedi ne ostavlja ni najmanji prostor za sumnju ko je Gospod i kako
glasi njegovo ime po kome možemo biti spašeni: "Neka stoga ceo Izrael
pouzdano zna da je ovog Isusa, koga ste vi razapeli, Bog učinio i
Gospodom i Hristom (Dela 2,36 vidi i Dela 2,21-22). Kako
nam dokazuje Prva Korinćanima 1,1-2, potrebno je ovog
Gospoda Isusa u veri ispovediti i prizvati: "Pavle... i Sosten...
posvećenima u Hristu Isusu, pozvanima da budu sveti, sa svima koji na
svakom mestu prizivaju ime našeg Gospoda Isusa Hrista, koji je i njihov i
naš". Dakle, uprkos prostom objašnjenju ovog starozavetnog mesta po
Duhu Svetom, jer On je govorio kroz apostole - "Društvo kule stražare"
citira novozavetnu referencu kao dokaz svoje lažne nauke (iz prevoda
"Novog sveta"): "ko priziva ime Jehova, biće spašen" (Dela 2,21).
NOVI ZAVET - SAMO "DODATAK"?
Kako "Društvo kule stražare" objašnjava činjenicu, da u Novom zavetu,
ono ime Jahve, koje navodi kao uslov spasenja, jednostavno nedostaje? U
jednom članku koji je nazvan "Ime Božije opet na svom mestu" (Erwachet
22. 3. 1957, str. 25-26.) pokušavaju da to objasne. Ovaj pokušaj je
karakterističan time što ležerno navodi razne tvrdnje koje nisu
dokazane, jer nije moguće za njih pronaći dokaze u Novom zavetu.
Prvo je dopušteno kao "čudnovato" to, što se "božansko ime" ne
pojavljuje ni u jednom od poznatih rukopisa grčkog teksta Novog zaveta -
kao da Theos i Kirios nisu imena za Boga. Zatim se
naglašava da "nije poznato kako se tačno izgovara to ime". Još čudnije
utiče na hrišćana kad se o originalnom grčkom tekstu Novog zaveta govori
da je to samo "inspirisani dodatak ili dopuna svetih hebrejskih spisa".
Ovde izlazi u prvi plan osnovni stav "Društva kule stražare" koji
takođe objašnjava skoro sve zablude koje Jehovini svedoci šire. Po njima
Novi zavet nije izraz poslednje Božije volje - testamenta, volje koja
ne sme, po Pavlovim rečima, biti ukinuta, niti sme išta da joj se dodaje
(vidi Gal.
3,15 i dalje), u kojoj se Bog na najsavršeniji način otkrio
čovečanstvu i koja je obavezna sve do Hristovog povratka (Jev. 1,1-2). Ne
shvataju da novozavetna zajednica spasenja ne stoji pod Mojsijem, pod
slugama, nego pod Hristom - SINOM (Jev. 3,1-6), da je kroz Mojsija
došao "zakon" ali "milost i istina došli su kroz Isusa Hrista" - kroz
Sina (Jn.
1,17).
Više je nego jasno da svedoci žele - slično kao i zbunjeni Petar pre
silaska Duha Svetog - da za svoju teologiju naprave tri šatora na Gori
preobraženja: jedan za Mojsija (predstavnika zakona), jedan za Iliju
(predstavnika proroka) i jedan za Isusa Hrista, kako bi sledili svu
trojicu. Čini se, da do dana današnjeg nisu čuli nebeski glas: "Ovo je
moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji! Njega slušajte!" (Mt. 17,5).
Ne gledaju na Bibliju kroz samog Isusa, tj. ne tumače Stari zavet na
osnovu Isusove objave, nego uzmu od svega po malo, što im odgovara za
gradnju učenja i što im se uklapa u planove, bez da su pitali kome je to
Bog uputio. Patrijarsima, Jevrejima ili Božijoj deci Novog zaveta? Ne
obraćaju pažnju na Pavlove reči: "Marljivo nastoj da se pokažeš pred
Bogom kao prokušan, kao radnik koji nema čega da se stidi, koji valjano
propoveda istinu!" (2. Tim. 2,15). Ovakvo propovedanje
podrazumeva razlikovanje istine od njene senke, razlikovanje praslike od
njenog ostvarenja. Ako neko govori o Novom zavetu kao o dodatku ili
dopuni Starog zaveta - kao što se dodaje deo na kuhinjski aparat - i ne
priznaje ga kao OSTVARENJE Starog zaveta, - taj je, doduše, sposoban da
potkrepi svoj stav citatima iz Biblije, ali Hristom otkrivena istina za
njega ostaje zauvek zapečaćena. Ta Gospod Isus sam govori da se ne uzima
zakrpa sa novog ruha (Novog zaveta), da bi se zakrpilo staro ruho
(Stari zavet), jer se time uništava novo a starome se neće pomoći (Lk. 5,36-39).
SAMOVOLJNO TUMAČENJE PISMA
"Društvo kule stražare" potpuno očigledno i u odnosu na ime "Jahve"
ignoriše ovaj princip prilikom tumačenja biblijskih tekstova. Izabere
jedno od mnogih Božijih imena u Starom zavetu (naveli smo ih na početku)
i hladnokrvno tvrdi da je to jedino pravo Božije ime i za hrišćane
Novog zaveta. Čak tvrde da hrišćani treba da se nazivaju "Jehovinim
svedocima" zato što jedino tako može biti ispunjen deo molitve Očenaš
"... sveti se ime tvoje..."
Umesto toga bi trebalo prvo postaviti pitanje: Kome je ovo ime bilo
otkriveno, u kakvim okolnostima i za koju svrhu? Na ova pitanja nam daje
odgovor Druga knjiga Mojsijeva.
Kome je bilo otkriveno ovo ime?
Bog je otkrio ovo ime kad je pozvao Mojsija, posrednika Starog zaveta (2. Moj.
3,14-15). Kako se jasno vidi u Drugoj Mojsijevoj 6,3, Bog se pod ovim
imenom nije nikad pre toga objavio, nego se objavio Avramu, Isaku i
Jakovu kao Bog (El) Svemogući. "Ali svoje ime Jahve im nisam objavio".
To dokazuje, da ni Avram, Isak, Jakov ili Avelj, ne bi mogli da se zovu
"Jehovini svedoci" (kako to oni rado tvrde), jer njima ovo ime nije bilo
otkriveno.
No, ako ovo ime ipak dolazi u vezu sa ovim božijim ljudima, to je samo
zato što je njihove živote, radi nas, opisao Mojsije kojem je ovo ime
bilo poznato. Isto kao što je Adam dao svojoj ženi, još pre rođenja
prvog deteta, ime Eva, tj. majka svih živih (1. Moj. 3,20) i
Avram je u Novom zavetu nazivan Abraham (u grčkom tekstu) i u onim
slučajevima koji pominju vreme dok još nije dobio novo ime Abraham (Jev. 11,8:
"Abraham, kad je bio pozvan..."). U vreme kad je bio pozvan zvao se
Avram (u originalu Abram), tek kasnije mu je bilo dano ime Abraham "otac
mnoštva". Upravo tako je Mojsije u ranije događaje stavljao ime Jahve
koje je tek njemu bilo otkriveno.
U kakvim okolnostima je bilo dano ovo ime?
Mojsije je davao jedan izgovor za drugim, zbog čega ne može da bude vođa
Izraelaca. Prigovarao je Bogu da će ga deca Izraelova pitati: "Koje je
ime Boga naših očeva?" U Egiptu je postojalo mnoštvo božanstava. Sva su
imala ime. Koje ime je trebao Mojsije da im kaže? "Kaži dakle deci
Izraela: Ja sam me je poslao k vama". Treća osoba reči "ja sam" (1. Ja
sam, 2. Ti si, 3. On je) na hebrejskom glasi "Jahve". Zato je Mojsije
trebao da kaže narodu: "'Jahve' (On je), Bog vaših očeva me je poslao k
vama". Ovim imenom Bog želi da pokaže svom narodu da je svugde: u
prirodi, u istoriji živ, moćan u svojim delima i svugde ostavlja tragove
svog života i vlasti koji se mogu osećati. To nas dovodi do odgovora na
treće pitanje:
Sa kojom svrhom je bilo dano ovo ime?
Patrijarsima je bilo dovoljno reći "Bog Avramov, Isakov i Jakovljev".
Ali sada, kad je od jedne porodice postao narod koji je Bog odredio sebi
za vlasništvo, Bog je smatrao za mudrije da narodu saveza da i novo ime
Boga tog saveza da bi ga razlikovali od idola ostalih naroda. Mojsije,
posrednik Starog zaveta je primio ovo ime i predao ga izraelskom narodu.
Međutim, taj isti Mojsije je Duhom Božijim prorokovao svom narodu:
"Gospod, vaš Bog, podići će vam između vaše braće proroka kao što sam
ja. Njega slušajte u svemu što vam kaže. A ko god ne posluša tog
proroka, neka se iskoreni iz naroda" (Dela 3,22-23). Petar nam kaže da je
ovaj prorok, niko drugi, do Isus. Mojsije nam dakle zapoveda (kao i
glas Božiji kod preobraženja), da treba u svemu da poslušamo Hrista.
Ključna pitanja glase:
- Da li nam je Božiji Sin u svom Novom zavetu stavljao na srce ime
"Jahve"? Da li ga je izgovorio?
- Da li nam je zapovedio da se nazivamo ovim imenom?
Izričiti odgovor originalnog grčkog teksta Novog zaveta je: NE! Sin
Božiji nam je otkrio ime svog Oca bez da i jedini put upotrebi ime Jahve
koje "Društvo kule stražare" označava kao jedino Božije ime. I zato,
što hrišćani treba u svemu da slušaju Isusa, sledimo njegov primer i
koristimo za našeg nebeskog Oca ona imena koja je koristio i Sin. Ili
možda "Jehovini svedoci" misle da su pametniji od Njega?
TVRDNJE BEZ DOKAZA
Za svoje beznadežne tvrdnje, "Društvo kule stražare" se oslanja na grčki prevod originalnog hebrejskog teksta Starog zaveta (tzv. LXX - Septuagintu). Neki rukopisi ovog prevoda umesto tetragrama (Jahve) koriste reči Kirios (Gospod) ili Theos (Bog), dok neki fragmenti navode tetragram hebrejskim slovima. Ova činjenica je bila poznata još pre 1900. godine i nije, kako se tvrdi, otkriće nedavnog vremena. "Kula stražara" iz toga izvodi zaključak da su Isus i njegovi apostoli imali na raspolaganju "takve kopije Septuaginte u kojima je Božije ime bilo napisano tetragramom". Čujmo dakle njihove navode i dokaze na osnovu ove pretpostavke:
"Nije li Isus u sinagogi u Nazaretu, kad je čitao tih par stihova (61,1-2) iz knjige proroka Isaije (u kojima se tetragram nalazi dva puta) izgovorio Božije ime onako kako je tamo stajalo? Ako je Isus takođe i u odnosu na izgovor ovog imena tako malo sledio nebiblijsku tradiciju koje su se držali jevrejski poznavaoci Pisma, onako kako je to činio u drugim stvarima, onda je ovo ime morao da izgovori."
Ovaj dokaz se sastoji od tvrdnje da je "Isus morao da izgovori". Morao je, jer se nešto drugo ne uklapa u koncept Društva, iako inspirisani pisci Novog zaveta izričito dokumentuju da Isus ovo ime nije izgovorio nego je čitao Gospod (Adonaj).
ZANIMLJIVA PARALELA: RIM - BRUKLIN
U rimokatoličkoj crkvi za to postoji zanimljiva paralela. Rimska crkva naime, na isti način argumentuje da je Isusova majka Marija uzeta na nebo:
"Ako je naš Spasitelj Marijin sin, onda je on, koji je tako savršeno poštovao zakon, morao da poštuje svoju dragu majku upravo onako kao i svog Oca. Zato što joj je mogao dati tu veliku čast, sačuvati je od smrtnog raspadanja, moramo verovati da je to zaista i učinio."
Toliko iz papske bule. Kako su slične sve "učiteljske službe" u svom dokazivanju, bilo da su u Rimu ili u Bruklinu, ako se usude da govore o nečemu o čemu reč Isusa Hrista ćuti!
SAVAOT JE BILO PRENESENO, ZAŠTO NE JAHVE?
Ponuđeni "dokaz" iz Septuaginte dokazuje upravo suprotno. Neki
rukopisi Septuaginte su preuzeli hebrejsku formu. Pisci originalnog
grčkog teksta Novog zaveta, koji su Duhom Svetim uvedeni u svaku istinu,
mogli bi lako da slede ovaj primer ali nisu to učinili. Zašto? Zato što
je tako hteo njihov Gospod i Učitelj, jer da je Gospod imao nameru da
za vernike Novog zaveta sačuva jedno od Božijih imena Starog zaveta, dao
bi da se to ime, - upravo onako kako je to uradio sa drugim pojmovima
Starog zaveta - prenese u grčki. To jasno pokazuje Rimljanima 9,29 i Jakov 5,4.
Pavle i Jakov prenose hebrejsku reč "cebaot" u grčki (sabaot), ali
"Jahve" koje se u Starom zavetu stalno pojavljuje, prevode u Kirios
(Gospod). (Upravo na mestu gde se pominje Cebaot, pominje se i
Jahve: "Jahve Cebaot". Po svoj logici bi trebalo da se prenese sve ali
nije - upravo to je suština ovog dokaza - prim. prev.).
Vredno je pažnje da čisto hebrejska reč "Savaot" (moštva ili vojske)
nije postalo žrtva uticaja antisemitizma, kao što je navodno - prema
tvrdnjama "Društva kule stražare" - bio slučaj sa imenom "Jahve" u
originalnom grčkom tekstu Novog zaveta (vidi primedbu o "Haleluja" -
str. 14.).
NAJBEDNIJI IZGOVOR
Dolazimo do najbednijeg izgovora kakav čovek koji veruje u Bibliju
može izmisliti: Ako prepisi originalnog grčkog teksta nisu u skladu sa
sopstvenim mišljenjem i tumačenjem, onda to "dokazuje da su u
originalnim tekstovima hrišćanskih grčkih pisama bile izvršene suvišne
ispravke" (Erwachet str. 26.). Da, čak i motiv za falsifikovanje Pisma -
jer zbog toga je nastala svaka izmena teksta - mora biti
"antisemitizam". Ako se već pretpostavlja da Božije proviđenje nije
sačuvalo tekst Novog zaveta od izmena, kako možemo, s druge strane, s
tolikim ubeđenjem tvrditi da predanje hebrejskih rukopisa Starog zaveta a
to podrazumeva i reč "Jahve" nije falsifikovano, iako su više od
hiljadu godina stariji? Zar ne mogu da shvate da ovim argumentima o
"izmenama" i falsifikovanju podrivaju čitav temelj hrišćanske vere?
Ili nam je - zahvaljujući Božijoj milosti i njegovom proviđenju - bilo
sačuvano sveto Pismo čisto, ili nije. Ako nije, onda je prestalo da bude
Božije merilo. Onda je takođe besmisleno ako "Društvo kule stražare"
citira ovu "izmenjenu" reč u svojim spisima kao dokaz. Ko to kaže ovom
društvu? I ko kaže, da reč koju citira, nije iz nekog razloga bila
promenjena od strane prepisivača - bilo da je bio antisemit, ili zato
što je mu je smetalo nešto drugo, ili samo zato što nije razumeo značaj
tih reči? Zbog ovakvih motiva su naime, po njihovim tvrdnjama,
prepisivači od 3. veka trebali da uklone ime "Jahve" iz grčkog teksta.
Odakle da znamo da nisu uklonili mnogo više od toga?
Tekstualna kritika nam je u ranijim godinama stalno iznova potvrđivala
izuzetnu činjenicu da je nad Svetim spisima stalno bila ruka Božija kao
štit. Ne postoji ni jedna druga knjiga iz antičkog doba koja bi bila
sačuvana tako pouzdano kao upravo Novi zavet. U suštini, mora da je
veoma loše stanje u nauci "Društva novog sveta" ako diže prst prema
grčkom originalnom tekstu i tvrdi: "izmena!", "falsifikat!". Umesto da
se samo u pokornosti ponizi pred silnom Božijom rečju, Društvo u svojoj
oholosti i izopačenosti, izvrće ovu Svetu reč! Do koje mere? U svom
prevodu "Novog sveta" je Društvo ne manje od 237 puta izmenilo
originalni grčki tekst koji potiče od inspirisanih apostola i proroka
Novog zaveta i tamo, gde je izbacila originalno označavanje Boga imenima
Kirios (Gospod) ili Teos (Bog) - ubacila je kovanicu
"Jehova". Primerci "Kule stražare" iznova dokazuju kako tzv. "verni
sluga" u Bruklinu, svojeručno menja reči Gospoda Isusa koje je napisao
njegov voljeni apostol Jovan. Na stranicama ovog pisma, umesto kako
Jovan piše: "svi će biti poučeni od Boga." (Jn. 6,45), čitamo:
"Svi će biti poučeni od 'Jehove'". Ko to menja? Nisu to prepisivači od
3. veka naovamo, nego "Jehovini svedoci" od dvadesetog veka.
KO NE LJUBI ISTINU, VEROVAĆE LAŽI
Reči apostola Pavla su istinite. Ako neko ne prihvati "ljubav prema
istini", Bog će mu poslati "delotvornu zabludu" i on onda "poveruje
laži" (2.
Sol. 2,10-11). Moja je želja da još mnogi ljudi budu oslobađajućom
rečju Božijeg Sina izvedeni iz ropstva "Društva kule stražare" u istinu
po kojoj, sa svom Božijom decom mogu znati jedino ime u kome možemo da
se spasimo - ime ISUS HRIST iz Nazareta. Samo onaj ko mu priđe sa punim
poverenjem u njegovu Reč, okrenuće smisao života od sopstvenog "ja" i od
sopstvenih puteva, kako bi prihvatio volju Božijeg Sina.
Da, samo onaj ko Njega prizna pred ljudima kao Božijeg Sina i obuče se u
Njega u veri u njegova obećanja u vodenom grobu krštenja (prema Ef. 4,5
postoji samo jedno krštenje, a ne dva krštenja različita za dve
različite klase kako to uče "svedoci") kako bi primio milost oproštenja
grehova i Svetog Duha kao dar Božiji (Gal. 3,26-27; Dela 2,38), samo taj
je HRIŠĆANIN po svedočanstvu Novog zaveta. Jer samo u ovakvom
nanovorođenju od "Duha i vode" (Jn. 3,5) čovek prima božansku snagu da
donosi rod i time slavi nebeskog Oca. Za to nije potreban nikakav
pritisak Društva traktata, koje na ovaj način jevtino širi svoje spise
uz pomoć nebrojenih regruta, ali u Božijoj deci deluje sam Bog, i da
imaju i želju i da čine ono što je po njegovoj volji (vidi Fil. 2,13).
ZAKLJUČAK
Pažljiv čitalac će mi dozvoliti da na kraju ukratko predstavim moje
shvatanje Pisma na ovu temu. Sveto Pismo mene, kao sledbenika Hristovog
vodi ka ovim mojim ličnim spoznajama:
1. Odbijam da svojevoljno uzimam ime Svemogućeg Boga, koje nije koristio
ni Božiji Sin, ni njegovi inspirisani apostoli u svojim rečima.
2. U poslušnosti Novom zavetu daću prednost tome da nosim ime prvih
učenika - HRIŠĆANIN (Dela 11,26). Po savetu apostola Petra biću
spreman da trpim kao "HRIŠĆANIN" i da "slavim Boga ovim imenom" (vidi 1. Pet.
4,16). Istorijski podaci iz prvih vekova nam ne daju izveštaje o
progonstvu "Jehovinih svedoka" (to bi, prema stavu "Kule stražare"
trebalo da bude pravo ime vernika u ono vreme), nego stalno čitamo samo o
progonstvu HRIŠĆANA, jer je to bilo pravo ime pravih svedoka. Dalje, mi
taj isti Hristov svedok govori: "ljudima nije dato nijedno drugo ime
pod nebom kojim treba da se spasemo." (Dela 4,12). Zato ću Oca moliti samo
u ime Isusa (Jn. 16,23-24). Isus jasno pokazuje da je
to tako. Istina, u Starom zavetu nije bilo tako, ali u Novom zavetu to
tako treba da bude. Ne treba da se nazivam "svedokom" nego treba da
budem svedok za Isusa Hrista. I kao takav držaću se zajednice
koja nosi Njegovo ime, isto kao u Novom zavetu (Rim. 16,16). U
takvoj jednostavnoj Hristovoj zajednici čovek po primeru Novog zaveta
prepoznaje samo braću i sestre a ne predsednike, zamenike predsednika i
druge ljudske titule. Isus je jedina glava ove Hristove zajednice.
3. Nikad ne bih odbacio Božije ime iz Biblije, ali takođe nikad ne bih
prepravljao originalni tekst Novog zaveta onako kako je to uradilo
"Društvo kule stražare" 237 puta u svom prevodu "Novog sveta" kad je
Božije ime koje je koristio Isus i njegovi apostoli zamenilo imenom
"Jehova". Da, od srca ću postupiti po primeru Božijeg Sina i neću
uzimati u usta ime "Jahve" koje je ON sam, čak i u sinagogi i u hramu
smatrao za isuviše sveto, da bi ga izgovorio. Zato ću za proučavanje
Pisma svetog koristiti takve prevode Biblije koji Božije ime pišu tako
da ne bih bio navođen da ga izgovaram drugačije nego Isus i njegovi
apostoli, dakle Gospod i Bog.
4. Dalje, po mogućnosti ću tzv "Jehovine svedoke" nazivati prema
njihovoj pravoj delatnosti, dakle "svedoci Društva kule stražare". Zato
što svedoče samo za lažnu nauku, posmatrano s ljudske tačke gledišta, sa
neverovatnom revnošću.
5. Molim od srca svog nebeskog Oca, da mi da snagu da "svetim Njegovo
ime" onako kako nam je to svojim svetim životom lično pokazao njegov
sveti Sin, poslušnošću u veri. Moja poslušnost u veri i moja ljubav
pripada u celosti mom Gospodu Isusu Hristu koje je radi mene bio
poslušan do smrti, "i to do smrti na krstu", kako bih mogao kroz veru u
Njega da zovem svog Stvoritelja: "Abba, dragi Oče!" (Rim. 8,15). Deca
Novog zaveta nisu primila Mojsijevog "duha služenja" (Jev. 3,5), nego Duha
Svetog (Dela
5,32), "duha posinjenja" od Božijeg Sina (Jev. 3,6). Zato više
ne zovemo kao Mojsije: "Jahve", nego s Hristom "Abba, dragi Oče!"
Poslušnošću je Isus postao naše pomirenje:
6. "Zato ga je Bog i uzvisio na najviše mesto i dao mu ime iznad svakog
imena, da se na Isusovo ime savije svako koleno na nebu, i na zemlji, i
pod zemljom, i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod, na slavu
Boga Oca." (Fil. 2,9-11).
ISUS - JAHVE JE SPASENJE
U Starom zavetu se srećemo sa mnogim imenima i pojmovima u kojima je u
nekom obliku sadržano ime "Jahve". Na primer: Jonatan (Jahve dao),
Jojada (Jahve zna), Jojakim (Jahve usmerava), Jošija (Jahve isceljuje),
Jošua (Jahve pomaže), Jotam (Jahve je savršen), Isaija (Jahve je
spasenje). I Haleluja (slavite Jahvu), često korišteno u psalmima,
sadrži - iako se to na prvi pogled ne može primetiti - ime Jahve. Ova
imena i pojmovi iz Starog zaveta su pisci Novog zaveta delimično
preuzeli. U Otkrivenju 19,1; 19,3-4 i 19,6 srećemo ovu
hebrejsku formulaciju: "Halejuja" u 4. stihu u vezi sa takođe
hebrejskom rečju "Amen" (neka tako bude, sigurno je...). Činjenicu, da
nam ova preuzeta formulacija ni u kom slučaju ne daje pravo da
upotrebljavamo ime "Jahve" koje u Novom zavetu nikad nije upotrebljeno,
izričito naglašava 5. stih na tom istom mestu, gde glas sa prestola
zapoveda: "Hvalite našeg Boga!"
Ime "Jahve" nije upotrebljeno iako je prethodno upotrebljeno
"haleluja". Kod reči "haleluja" se ne radi o direktnom navođenju imena
"Jahve", koje "Društvo kule stražare" pokušava da nametne kao jedino
spasonosno i to u lažnoj formi "Jehova". Na ovom primeru je, naprotiv,
očigledno, da čovek može slaviti i hvaliti Boga a da ne izgovori to ime
direktno. To upravo činimo kad izgovaramo ime Isus. Šta znači Isus? Ime
"Isus" je grčka forma hebrejskog imena Ješua i znači, "Jahve je
spasenje". Zato stoji u Mateju 1,21: "Daćeš mu ime Isus, jer će on
spasiti svoj narod od greha."
Boga poštujemo samo ako poštujemo njegovog Sina kao i Oca (Jn. 5,23).
Držimo se onoga što i apostoli: "Blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda
Isusa Hrista..." (2. Kor. 1,3), jer nam je u Isusu poslao
spasenje! Ostaje jasno i očigledno: "JER LJUDIMA NIJE DATO NIJEDNO DRUGO
IME POD NEBOM KOJIM TREBA DA SE SPASEMO." (Dela 4,12).
----------------------------------------------------
Od svih Božjih imena koja se pojavljuju u Bibliji tetragramaton se pojavljuje najčešće, 6.828 puta (prema znanstvenim izdanjima hebrejskog teksta Biblije: Biblia Hebraica i Biblia Hebraica Stuttgartensia). U židovstvu tetragramaton je neizrecivo ime Božje koje se nikad ne smije izgovoriti naglas. Dok glasno čitaju biblijske tekstove ili dok mole, Židovi redovito zamjenjuju ovo ime izrazom Adonaj (Moj Gospodin) ili rjeđe riječju Elohim (Bog).
Neki smjerovi u židovstvu izbjegavaju, izvan same molitve, izgovarati i naziv Adonaj (אֲדֹנָי), želeći tako izbjeći kršenje zabrane uzaludnog izgovaranja Božjeg imena (usp. Izl 20,7). Stoga se umjesto imena Božjeg vrlo često koristi izraz HaŠem (הַשֵּׁם), gdje je Ha član u hebrejskom jeziku, a Šem znači „Ime."
U pisanim tekstovima, posebice u Targumima, ponekad se ovaj tetragram piše skraćeno kao ייי ili kao יה. U tekstovima iz Kumrana koji potječu iz razdoblja od 2.-1. st. pne., tetragram se piše paleohebrejskim pismom, dok je sav ostali tekst pisan aramejskim pismom. Slično se događa i u prvim prijevodima Biblije na grčki jezik. U rukopisima Septuaginte (grčki prijevod Starog zavjeta) jedino tetragramaton ostaje na hebrejskom, dok je sav ostali tekst na grčkom. To će s vremenom navesti prepisivače koji nisu više znali hebrejski da umjesto hebrejskih slova יהוה počnu pisati njima grafički slična grčka slova ΠΙΠΙ. Konačno, u kasnijim grčkim prijevodima, svakako već od 1. st., umjesto tetragrama nalazi se uvijek grčki izraz Κύριος (Kyrios), što znači „Gospodin."
Vikipedija
-----------------------------------------------
Dragi prijatelju,