SRCE DEKALOGA
Moral i Zakon i Subota
Pre nego sto uđem u podrobnu analizu problematike morala i zakona i stim u vezi teologije o Suboti navešću ovde par referenci kako te pojmove definiše svetovna nauka.
Морал
Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и просуђују шта је добро, а шта зло. Дефинише се као облик друштвене свести, систем обичаја, навика, норми. Морал је релативан, јер није исти у свим друштвеним групама и историјским периодима. Централне вредности морала су: добро, исправно и праведно.
Порекло и појам морала
Морал је настао у људском друштву, још у првобитној заједници. Током своје еволуције човек је, најпре, живео у малим групама где је било потребно ускладити своје потребе са потребама других. На основу изналажења решења за то, формирана су правила људског понашања и настала је филозофска дисциплина - етика.[1]
Морал је објективна друштвена појава која је одређена скупом правила или норми која регулишу понашање чланова једне друштвене заједнице, али и навикама понашања. Процењивање морала или морални суд се доноси на основу поступака, расуђивања, понашања или уопште карактера неког човека. У складу са тим и са сложеном комуникацијом која се одвија у друштву, људи формирају своје личности, усмеравају своју мотивацију и деловање, вреднују и суде и себи и другима.[1]
Основна карактеристика моралних норми је њихова обавезност, која је двострука, што значи да је морал обавезујући и друштвено (споља) и индивидуално (унутра), за разлику од правне и обичајне обавезности која је искључиво друштвена. Такође, као битне карактеристике морала, наводе се и тренутачност, безусловност, наметнутост и сл.[1]
По Сигмунду Фројду је потпуно усвајање моралних норми које једно друштво прописује практично недостижно. Због нагонске, импулсивне стране људске природе, човек тек делимично усваја те норме, посебно оне којима се одређена понашања забрањују.[1]
Према тумачењима Христових учења, „моралност је доброта према слабијима". Ниче је дефинисао моралност као „смелост јачих", a Платон као „стваралачку хармонију целине".
Различита друштва имала су у различитим периодима различите моралне вредности, мада се између њих често може повући заједнички именитељ. Према гледању на различитост вредности и историјски развој морала постоје морални релативизам, морални апсолутизам и морални универзализам.
Морал и обичај
Обичај је најстарија форма регулисања друштвених односа и понашања. У почетним фазама развоја људског друштва, бројна правила понашања су настајала стихијски, а у вези са анимизмом, култом и магијом. Та понашања, односно обичаји, временом су изгубили на својој сврсисходности или се, једноставно, заборавило зашто су успостављени, а прерасли су у моралне норме.[1] Пример за то је руковање; некада се то радило како би се показало другој страни да у руци нема оружја. Данас за тим не постоји потреба, али је обичај задржан.[2]
Морал и право
Због потребе да се регулисање понашања људи не препушта стихији, држава одређује друштвене правно-политичке норме, чије непоштовање санкционише. Ове норме се садржински разликују од моралних. Исто тако, морална дужност и правна обавеза нису увек у складу и због тога што правна радња може да буде исправна, али не мора да буде морална. Дешава се и да је правна норма на вишем етичком нивоу у односу на одређени морални систем. Оно што је слично је да се санкција за прекршај моралних норми углавном изражава као реакција друштва. Ипак, санкције за прекршај правних и моралних норми се разликују.[1] Морална санкција може бити индивидуална (унутрашња, рецимо грижа савести), о којој је говорио и Имануел Кант[2] и друштвена (спољашња; презир, па чак и искључење из друштва). Међутим, правим моралним чином се сматра онај који је почињен из моралних побуда, а не из страха од санкција или због стицања већег угледа или чак славе.[2]
Извори
- ^ а б в г д ђ e-learning: „Појам морала и етике", аутор: Јелена Живковић
- ^ а б в Митровић, М. & Петровић, С. (1994.) Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд
--------------------------------------------------------------------------
=========================================
Hrišćani i praznik subote
Da li su hrišćani dužni svetkovati dan odmora?
Pitanje držanja dana odmora, sedmične subote, jeste vrlo značajno pitanje ako je praznovanje tog dana nužno za spasenje, odnosno ako se ono smatra delom moralnog zakona. S obzirom da se zapovest o držanju subote nalazi u okviru moralnog zakona poznatog kao deset Božjih zapovesti, neki hrišćani su zbunjeni, i želeći da ispoštuju Boga, pored ostalih moralnih zapovesti, svetkuju i dan odmora, subotu.
Ovaj tekst neće imati protestantski pristup Božjem zakonu, po kome se naglašava samo milost (Sola Gratia), odnosno po kome se osporava neophodnost držanja moralnih zapovesti radi spasenja. Moralna dela su nužna u spasenju, jer njima pokazujemo ljubav prema Bogu i bližnjima. Ima autora koji radije dovodi u pitanje moralni karakter zapovesti o suboti, uprkos tome što se ona nalazi u okviru deset Božjih zapovesti, zakona koji sadrži moralne zapovesti.
U ovoj temi nećemo se pozivati na vanbiblijske autoritete, poput predaje i proročanskih otkrivenja, koji su najčešći izvor pogrešnih verovanja. Smatramo da bitna uverenja koje rukovode našim spasenjem ne bi trebali da temeljimo na crkvenim predajama ili otkrivenjima savremenih proroka. Zato, u ovom tekstu razmatraćemo direktno apostolska učenja kroz evanđelja i poslanice apostola. Drugim rečima, istražićemo šta nam Novi zavet, kao jedini merodavni autoritet, govori o prazniku subote u hrišćanstvu.
Istražujući šta Novi zavet govori o suboti, uočićemo da apostoli ne daju nijednu zapovest niti uputu o držanju dana odmora. To je vrlo čudno ako držimo da je ona važna u životu jednog hrišćanina, da je deo moralnog zakona i nužna za spasenje. Apostoli mnogo pažnje posvećuju drugim zapovestima moralnog zakona, odnosu prema Bogu i bližnjima, crkvenoj i ličnoj disciplini itd., ali svetkovanju subote ne pridaju ni najmanji značaj, ni najmanju napomenu.
U apostolskim poslanicama mi nailazimo na mnoga ponavljanja drugih zapovesti moralnog zakona: da obožavamo samo Boga, da se čuvamo idolopoklonstva, da ne hulimo i ne vičemo na Boga, da poštujemo vlast, starešine i roditelje, da ne mrzimo i ne ubijamo, da ne činimo blud i preljubu, da ne varamo i ne krademo, da ne lažemo, da ne poželimo bilo šta što je našeg bližnjeg (tj. da ne zavidimo). Ove zapovesti se ponavljaju u poslanicama u različitim kontekstima i oblicima, ali na zapovest o svetkovanju subote ne nailazimo.
Ovakvo odsustvo zapovesti i napomena oko sedmog dana, subote, možemo objasniti jedino na dva načina: 1. Hrišćani nisu bili dužni držati je i prema tome ona nije postojala. Zašto davati zapovest oko nečega što uopšte nije hrišćanska dužnost i obaveza? 2. Zapovest se podrazumevala, te nije bilo potrebe da se iznova zapoveda i napominje. Ona je hrišćanima bila poznata u toj meri da nije bilo ni najmanje potrebe da apostoli pismeno obaveštavaju hrišćane prvog veka oko njene nužnosti.
Drugo objašnjenje ima poteškoća da reši mnoge probleme koji se nameću. Da se zapovest podrazumevala i da je bila poznata, delimično je moguće jedino ako se to tiče Jevreja. Delimično, jer su i sami Jevreji, usled uticaja književnika, imali duboko iskrivljeno shvatanje svetkovanja subote. Setimo se samo Isusovih sporova sa književnicima oko pravilnog svetkovanja. Ovo ukazuje da se ne može tako lako tvrditi da se zapovest podrazumevala (kod Jevreja) a da se najpre ne raspravi pitanje kako su jevrejski hrišćani shvatali svetkovanje i u kojoj meri je ono bilo monolitno. Za standarde i jedinstvenost oko (potrebe) svetkovanja, nema sumnje da bi se apostoli, a ponajpre jerusalimski, ap. Petar i ap. Jakov, dovoljno pobrinuli u svojim poslanicama.
Međutim, prvu crkvu nisu činili samo Jevreji, već i vrlo velik broj ljudi iz mnogih drugih naroda. Kako je njima zapovest o suboti mogla biti poznata? Mogla je biti poznata jedino kroz misionarenje apostola Pavla i njegove poslanice. Apostol Pavle je bio apostol neznabožaca i autor najvećeg broja poslanica Novog zaveta. Ali, mi u njegovim poslanicama ne nalazimo zapovesti, napomene i upute oko subote i svih bitnijih pitanja koja se tiču tog praznika a koja su među tim hrišćanima mogla da se pojave. Apostol Pavle im zapoveda druge zapovesti moralnog zakona, ali ovu ne. Po čemu bi ostalih devet zapovesti neznabošcima bile manje poznate od zapovesti o svetkovanju subote, pa je bilo neophodno napomenuti im ih u poslanicama?
Nadalje, drugo objašnjenje čini se kao da zapovest o svetkovanju dana odmora stavlja iznad drugih. Jer, zašto bi ostale zapovesti bile manje važne, pa da se ne podrazumevaju. Zašto bi se jedna zapovest podrazumevala, a ostalih devet ne, ako svaka od njih ima podjednaku moralnu snagu? U čemu je njena posebnost? Zašto bi apostoli u svojim poslanicama upozoravali na poštovanje, odnosno na posledice kršenja devet zapovesti, a uporno izostavljali jednu? No ako zapovest o svetkovanju dana odmora nema moralnu snagu, onda možemo posmatrati suprotno: zapovest o suboti je manje važna u odnosu na ostalih devet, pa prema tome za nju nije bilo potrebe davati posebne instrukcije. Zato na zapovest o svetkovanju dana odmora i ne nailazimo u Novom zavetu.
Ali, ako se i dalje insistira da je zapovest bila poznata hrišćanima i da se podrazumevala, onda je to moguće jedino ako je ona bila predana na usmen način. Međutim, ovo znači da je hrišćanima prvog veka bila poznata zapovest za koju hrišćani današnjeg vremena nemaju nikakve instrukcije u Novom zavetu. Vrlo je problematično tvrditi da današnji hrišćani nemaju svo potrebno znanje za duhovni život koji vodi u spasenje koje su imali hrišćani prvog veka. Zašto bi nama danas, na osnovu Novog zaveta, bila nepoznanica ono što je onda, navodno, bilo neophodno u duhovnom životu, čim kažemo da se podrazumevalo, odnosno da je bilo opštepoznato? Smatramo da bi apostol Pavle zapisao zapovest o držanju subote, ako ni zbog čega drugog, a ono radi potonjih generacija hrišćana koji na osnovu njegovih spisa ne mogu da shvate da se subota mora svetkovati.
Na osnovu iznetih razmatranja, odnosno na osnovu odsustva jasnih apostolskih instrukcija u poslanicama, smatramo da hrišćani nisu dužni da poštuju zapovest o suboti. Da je nužna za spasenje, odnosno da ima moralni karakter, njoj bi se morala posvetiti dostojna pažnja, pažnja koja je posvećena drugim zapovestima moralnog zakona.
Ipak, mi verujemo da jedan hrišćanin može svetkovati dan odmora ako zbog svoje savesti smatra da treba. Izbor je u tom slučaju stvar savesti i slobode u kojima jedna osoba pokazuje svoje lično poštovanje prema Bogu. Svetkovanje subote nije greh, ako se poštuju dva pravila: ne sme se osuđivati brat koji je ne svetkuje i ne sme se smatrati da je ona nužna za spasenje, jer nijedna praksa obrednog zakona nije neophodna u spasenju (vidi: Kol 2:16-17 i Rim 14). Za spasenje je jedino potrebna vera u Božju milost koja se pokazuje u činu pokajanja od zlih, nemoralnih dela.
-----------------------------------------
=======================