Da li je Zemlja šuplja?
Legende o ljudima iz unutrašnje Zemlje nalaze se u puno mitova i legendi, od Kine i Tibeta do Egipta, Indije, Evrope, obe Amerike i Skandinavje. Eskimi imaju legende o rajskom ostrvu na severu, predivnoj zemlji neprestanog svetla gde nema tame ni viška sunčeve svetlosti. (Prema Marshalu Gardneru, „usred Zemlje neki vrag sja“). Toga ima i u irskim mitovima, a Platon je pisao o tajanstvenim prolazima u i oko atlantidskog kontinenta , o „tunelima – širokim i uskim – što vode u unutrašnjost Zemlje“, prema Alelu Maclelu Ianu u knjizi „The Lost World of Agharti“. Tako i skandinavski ep „Eda“ govori o rajskom svetu „Asar“, koji se nalazi ispod Zemlje. U „Knjizi mrtvih'“ Egipćani govore o zemlji „Amenti“. Jevreji pominju „Grad sedam kraljeva Edoma“. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu „Maja – pen“, a neki ga zovu „Šambalom“. To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela.
Da li je Zemlja šuplja? Zamislite da živite u vremenu kada su svi mislili da je Zemlja ravna ploča. Bilo je apsolutno neprihvatljivo mišljenje da je okrugla. Idiotski! Niko nije znao da postoji gravitacija, tako da je bilo totalno sumanuto da neko stoji na okrugloj Zemlji „naglavačke“, a ne padne. Da ste tada znali i bili sigurni da je Zemlja okrugla, nikoga ne bi mogli da ubedite u to. Zamislite sada na momenat da je Zemlja zaista šuplja. I vi to sa sigurnošću znate. Ko bi vam poverovao? Takva luda zamisao ne može da bude prihvaćena, jer svi znaju da nije šuplja. Zar to nije isti scenario kao i onaj iz priče o ravnoj ploči?
Postoje li čvrsti dokazi da Zemlja NIJE šuplja? Ljudi su bušili najdublje tek nekoliko kilometara u Zemlju. Ostalo je, dakle, nagađanje. Nitko tačno ne zna što se nalazi na većim dubinama.
Evo, zato, jednog razmišljanja koje bi išlo u prilog tome da je Zemlja šuplja:
Sama rotacija planete proizvodi centrifugalnu silu koja materiju izbacuje ka spolja, kao u mašini za veš kada radi centrifuga, gde u sredini ostaje šupljina. Kada je planeta bila u svom rastopljenom stanju, i hladila se vrteći, kako je moguće da je ostala čvrsta sve do svog jezgra? To se protivi zakonima centrifugalne sile, zar ne?
Tvrdnje o otvorima u polovima u tom slučaju takođe imaju smisla jer bi jaka centrifugalna sila u periodu formiranja planete, na tim područjima bila puno manja. Zagovornici teorije sugerišu da se na oko 70 do 75 stepeni severne i južne geografske širine Zemljina kora počinje svijati u polarne otvore. Procenjuje se da su ti otvori prečnika oko 2250 km, a da se oko njih nalazi magnetni prsten.
Priča o šupljoj Zemlji je jedna od retkih teorija koja se, da kažemo, lako može proveriti. Kad već ne znamo ni koliko je stara ljudska vrsta, kada smo nastali, kako, gde i zašto, hajde bar da saznamo nešto o ovoj našoj planeti.
Jedan od možda najvećih zagovornika teorije o šupljoj Zemlji je dr. Agnew Brooks. Da bi proverio teoriju, počeo je da priprema ekspediciju za odlazak na Arktik.
Reći ću reč dve o dr. Agnew Brooksu. Bio pripadnik američkog vazduhoplovstva od 1973. godine, a u kasnijoj civilnoj karijeri radio je na radarskom ispitivanju zemljine površine. Diplomirani je hemičar na Univerzitetu Tennessee. Magistrirao je statistiku, a doktorat ima iz fizike. Autor je mnoštva knjiga, tehničkih dokumenata i seminara koji se bave preciznim merenjima i istraživanjima Zemlje, a detaljno prati nova otkrića iz seizmologije i proučava promene vremenskih prilika. Dr. Agnew već par godina najavljuje veliku brodsku ekspediciju koju planira da provede na području Arktičkog kruga. U projekat se trenutno uključio hollywoodski producent, a okupili su se i razni sponzori. Planira se snimanje filma tokom putovanja, a sve bi se prenosilo uživo putem satelita.
Dr. Agnew je jedan od zastupnika teorije o šupljoj Zemlji. To je i razlog pokretanja ekspedicije. On smatra kako novi naučni podaci dodatno podižu kredibilitet teorije o prirodnim šupljinama na zemljinim polovima. Naglasio je kako planira otići duboko unutar Arktičkog kruga, a jedinstveni nuklearni ledolomac treba da mu osigura brodogradilište iz Murmanska u Rusiji odakle putovanje i počinje. Ekspedicija je bila planirana još 2008. godine, ali je bilo problema sa rezervacijom ledolomca jer je to jedini brod na planeti koji može da podnese takvo naporno putovanje. Ostali brodovi u takvoj kategoriji uglavnom nemaju dovoljno goriva da dođu do zamišljene pozicije i da tamo provedu nedelju dana tokom kojih će se vršiti razna merenja. Postoji opasnost da posada ostane zarobljena u ledu, a u tom slučaju trebalo bi čekati godinu dana na povratak.Onoga trenutka kada nuklearni ledolomac isplovi iz luke u Murmansku više nema povratka. Sve namirnice i oprema biće utovarene na ledolomac. Nema dodatnih brodova s namirnicama niti brodova za spašavanje. Putovanje neće biti lako jer će posada biti suočena s dubokim morem, niskim temperaturama i lednjacima.
Agnew smatra kako će ga samo dobri proračuni dovesti do pravog mesta gdje možda postoje pukotine u zemljinoj kori. Pukotinu možda neće biti lako detektovati zbog ulivanja okeana. Treba izbeći situaciju u kojoj bi nuklearni ledolomac od 23000 tona i sa 75000 konjskih snaga uplovio u pukotinu. Cilj je ploviti u blizini tog područja, a onda bi se mogli izvoditi dnevni izleti s manjim brodom i helikopterom. Tako bi se pokrio veliki deo teritorije u kratkom vremenu. Sva ispitivanja pratiće žiroskop na brodu.
Kako se ekspedicija bude približavala planiranom području, on će raditi na ažuriranju hipoteza o šupljoj Zemlji. Satelitske fotografije polova uglavnom su pokrivene gustim slojem oblaka. Jedini način da se polarna područja detaljno istraže je let na visini ispod 1200 metara. U današnje vrijeme ne može da se pronađe pilot za takav poduhvat pa je pristup morskim putem jedini način.
Agnew je proučavao glasine o antologijskim putovanjima admirala Richarda E. Byrda, koji je bio jedan od utemeljitelja modernih istraživanja polarnih regija. 1926. organizovao je privatnu ekspediciju iznad Arktika. Byrd je tvrdio da je uspešno preleteo iznad Severnog pola. Za isti poduhvat nagrađen je medaljom časti. Južni pol je nadleteo 1929. godine. Kasnijih godina pojavile su se određene sumnje u uspjeh Byrdovih putovanja. Među istraživačima šuplje Zemlje već desetinama godina kruže glasine kako je Byrd tokom svojih polarnih letova došao do dokaza o pukotinama. Navodni tajni dnevnik govori o njegovom putovanju kroz polarnu šupljinu gdje je naišao na skriveni grad, stanovnike i čudne životinje. Bez nekih špekulacija, postoje podaci o vojnoj ekspediciji admirala Byrda na Antarktik.
Ekpedicija s kojim je admiral Byrd pokrenuo mnoge priče o zaverama dogodila se 1946. kada je admiral poveo 4.700 američkih vojnika na južni kontinent u poduhvatu koji je dobio ime „Operation Highjump.“ Ona je javnosti predstavljena kao naučna misija ( sa toliko vojnika?) iako se kasnije, nakon što su u javnost procurile vesti o pripadnicima ove ekspedicije, prozvana misijom za vojne vežbe i testiranje.
Kontroverze oko ove vojne vežbe idu do apsurda jer je osim gotovo pet hiljada vojnika admiral Byrd uz sebe imao jedan nosač aviona, podmornice, desantne jedinice, teško naoružanje i mnoštvo konvencionalnog vojnog bojevog naoružanja, što je dosta netipično za neku vežbu. Ekspedicija je trebala da traje osam meseci ali je zbog nepoznatih razloga naglo zaustavljena posle samo dva meseca. U samoj ekspediciji bilo je gubitaka ljudstva koji su naknadno opisani kao nesreće pri mećavama, utovarima i istovarima tereta i slično što je još dodatno dalo osećaj misterije celoj stvari, naročito zbog toga što je Amerika upravo izašla iz rata kao pobednica i imala jako dobro treniranu vojsku od koje se ne bi očekivalo da ima gubitke u tako trivijalnim slučajevima.
Sam admiral Byrd je svojim izjavama napravio najviše polemike. 05.03.1947. u Čileanskim novinama El Mercurio izašla je sledeća izjava: „Admiral Richard E. Byrd je danas upozorio kako bi SAD trebale napraviti mere zaštite protiv mogućnosti invazije zemlje od strane neprijateljskih letilica koje dolaze iz polarnih regija. Admiral je objasnio da ne želi nikoga da uplaši, već je to okrutna realnost da u slučaju novog rata SAD može biti napadnuta od strane letilica koje lete s jednog ili oba pola. Ova izjava je deo njegovih vlastitih zaključaka koje je dobio u svojim polarnim ekspedicijama, koje je izjavio International News Service-u, kada je govorio o nedavno završenoj operaciji. Byrd je takođe naveo kako su najvažnije opservacije i otkrića koje imaju veze s potencijalnim efektima vezanim za sigurnost SAD-a. Fantastična brzina s kojim svet za nas postaje sve manji i manji – dodao je admiral – je jedna od najvažnijih lekcija koje smo saznali za vreme ekspedicije na Antarktiku: „Moram upozoriti moje sugrađane da je došao kraj vremenu kada smo mogli napraviti utočište u svojoj izolaciji jer smo smatrali da smo na sigurnoj udaljenosti od opasnosti zbog okeana koji nas okružuju i geografske udaljenosti, i da su polovi garancija naše sigurnosti.“
Zagovornici šuplje Zemlje su ubeđeni da spoljna kora ide do dubine od otprilike 1300 kilometara, a da je iza toga planeta šuplja. Ljudi unutar planete žive na istom tom komadu kore, ali su im glave okrenute prema unutra. Stanovnike unutrašnjosti uz kopno drži gravitacija. Ona privlači prema materiji, pa će obe strane kopnene kore Zemlje, i spoljna i unutarnja, privlačiti prema sebi. U tom slučaju središte gravitacije ne bi bilo unutar planete nego na oko 650 kilometara u unutrašnjosti, u središtu spoljne kopnene mase.
U svakom slučaju ostaje nam da sačekamo da dr Agnew Brooks isplovi, što će biti vrlo skoro, pa da najzad saznamo malo više o ovoj našoj Majci Zemlji.
A u nastavku predavanje Jana Lamprechta, autora knjige „Hollow Planets“.
(Podvučeno je moje)