UDARNA SNAGA ISTINE - BESMRTNOST DUŠE

Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica

CRKVA I SEKTE - Zoran Jovanović

(6) BESMRTNOST DUŠE

Kažimo odmah da skoro svi sektaši, zajedno sa materijalistima poriču zagrobni život čovekove duše; a najotvorenije, i najenergičnije to čine adventisti i Jehovini svedoci.

Po njima, duša posle smrti tela " spava " do sveopšteg vaskresenja, kada će se ponovo sjediniti sa vaskrslim telom. Zaista je smešno slušati ih kad tu svoju tezu pokušavaju da dokažu uz pomoć biblijskih citata - izdvojenih iz konteksta i pogrešno protumačenih.

Evo i jednog takvog primera: po sektaškom tumačenju Biblije duša ne postoji kao neko posebno duhovno biće suštinski različito od tela. Duša, to je sam živ čovek - vele sektaši pozivajući se na (1Moj. 2.7). A šta u stvari govori ovaj citat: " A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog (prvi akt stvaranja čoveka) i dunu mu u nos duh životni (drugi akt stvaranja čoveka) i posta čovek duša živa ".

Kao što se vidi iz teksta na koji se sektaši pozivaju, postoje dva akta pri stvaranju čoveka. Prema tome, jasno je i nesumljivo da Biblija prikazuje čoveka ne kao neko biće jedinstveno po svome sastavu, nego dvojno po sastavu svoje prirode. Jedan deo čovekovog bića je materijalan. Drugi deo je duhovne prirode, i on je nosilac čovekovog života, njegove svesti i ličnosti. To je čovekovo " Ja "!

Da je duša (duh životni) suštinski različita od tela svedoče i sledeći citati: " Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti. Nego se više bojte onoga (Boga) koji može i dušu i telo da pogubi u paklu " (Mt. 10.28); ... " A kad se rastavljaše s dušom te umiraše ... " (1Moj. 35.18); ..." Gospode Bože moj, neka se povrti u dete duša njegova " (1Car. 17.21); ..." Samo telo njegovo dok je živ boluje, a duša njegova u njemu tuži " (Jov. 14. 22); ..." Ljudi u gradu uzdišu i duše pobijenih viču " (Jov. 24.12); "... A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša, i telo besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista " (1Sol. 5.23) - ovde duša označava netelesni deo ljudskog bića, a " duh " intelektualne i moralne kvalitete čoveka.

Kao što se vidi, Biblija, za razliku od sektaša, pravi razliku između duše i tela - što njima izgleda i nije važno. Sektaši i dalje ne odustaju, pa zato nastavljaju sa pitanjima i doskočicama poput ove - Ako je duša zaista besmrtna, zašto bar jedan jedini put u Bibliji to nije izričito rečeno?! Nigde, baš nigde, nije upotrebljena reč " besmrtna "!

Zaista nije! Ali nije ni potrebno! To je isto kao kad bi neko kazao: " mlad mladić ", ili " nova novost ", ili " stara starica ", itd.. Sektaši dalje nastavljaju - Biblija nam govori da je čovek u početku stvoren smrtan, a ne besmrtan. Zato je svako učenje o tzv. " besmrtnosti duše " direktno đavolsko učenje, i đavolska prevara. To je odjek one satanine prevare rečene u raju Evi: neće te vi umreti. Bog govori Adamu da će umreti u onaj čas kad okusi plod sa zabranjenog drveta. Dakle Božija je tvrdnja da je čovek smrtan, a đavo priča Evi o besmrtnosti: " neće te vi umreti " (1Moj. 2.17 ; 3.1-4). To je " satanina prva laž " - kaže nam adventistička " proročica " Helena Vajt.

Ovakva tvrdnja je dvostruko pogrešna. Prvo, Biblija kaže da je čovek postao smrtan, a ne da je stvoren smrtan. Postao je smrtan usled greha (1Moj. 2.17); smrt je ušla, kao uljez, u svet i u sve ljude grehom Adamovim (Rim. 5.12); kao " plata za greh " (Rim. 6.23).

Drugo, kao što znamo, Adam nije umro onog trenutka kad je okusio plod sa drveta od znanja dobra i zla. Poživeo je on posle toga poprilično dugo i umro tek u svojoj 930- toj godini života! (1Moj. 5.5).

Istina je sledeća: kad je Adam prekršio Božiju zapovest, onda ga Bog kažnjava govoreći: " Sa znojem lica svog ješćeš hleb dok se ne vratiš u zemlju od koje si uzet ; jer si prah i u prah ćeš se vratiti " (1Moj. 3.19). Dakle očigledno je da je Svojom presudom grešnom Adamu Bog govorio samo o ljudskom telu, o njegovom materijalnom životu. Ono je prah, i ono odlazi u prah. Isto tako je očigleno da telo nije nosilac života, nego primalac života, jer po Bibliji, telo prvog čoveka bilo je mrtvo dok Gospod u njega ne udahnu " duh životni ". Tek tada je čovek postao duša živa! A ako pitamo Bibliju šta biva sa tim " duhom životnim " po odlasku tela u zemlju, ona će nam kazati: " duh se vrati Bogu koji ga i dade " (Prop. 12.7 ; Psl. 104.29-30) - a " Bog nije Bog mrtvih nego živih, jer su njemu svi živi " (Lk. 20.38).

Svesno odbacujući postojanje zagrobnog života sektaši se još jednom pokazuju kao potpuni nepoznavaoci pisane Reči Božije. Jer, Sv. Pismo izričito tvrdi da ljudska duša nadživljuje telo i odlazi Bogu, tj. u duhovni svet, gde provodi svesni deo života do drugog Hristovog dolaska i opšteg vaskresenja. Naime, duša nastavlja svesno da živi u uslovima koji zavise od načina njenog ovozemaljskog života - ili u privremenom blaženstvu, ili u privremenom mučenju - sve do Strašnoga suda.

Dodajmo svemu ovome i direktno obećanje Gospoda: " Ko veruje u Mene ako i umre, živeće. I svako ko živi i veruje u Mene neće umreti vavijek " (Jn. 11.25-26); I poruku ap. Jovana: " ko održi reč Njegovu neće videti smrti vavijek " (Jn. 8.51). Za nas Pravoslavne hrišćane sve ovo dosad navedeno bilo bi dovoljno, ali radi sektaša navešćemo još nekoliko primera:

" Bogataš i Lazar " (Lk. 16.19-31) - Ovaj tekst iz Sv. Pisma toliko smeta sektaškom poricanju besmrtnosti duše i postojanju zagrobnog života da se toliko silno muče da pruže kakvo - takvo objašnjenje kojim bi sve to porekli. Najomiljenija poslastica im je (a i najlakša) da prosto kažu: " Pa to je samo priča. To ne može biti nikakva stvarnost. "- A gde piše u Bibliji da je to priča? Baš nigde! I slovom: nigde! Iz Sv. Pisma se jasno vidi da kad god je Hristos nešto govorio u pričama to bi bilo naglašeno kao priča rečima: " I kaza im priču ". To se očigledno vidi iz: - priče o bezumnom bogatašu (Lk. 12.16-20); - priče o sijaču i semenu (Mt. 13.3); - priče o pšenici i kukolju (Mt. 13.24-30); i ostale priče iz 13- te glave Matejinog Jevanđelja, kao i iz ostalih Jevanđelja.

Kad god bi znači u pitanju bila neka priča ona bi se pričom i nazvala. A to, kao što vidimo nije slučaj sa " Bogatašom i Lazarom ". Naziv " priča " ne postoji ni u naslovu glave, ni u samom tekstu. U naslovu 16- te glave jednostavno stoji " o bogatašu i ubogom Lazaru " - i to je sve! Ali postoji još nešto, što najviše govori protiv tvrdnje da je ovaj tekst obična priča kao i sve druge - to je činjenica da Hristos samo ovde spominje jedno lično ime - Lazar. Ako je to samo obična izmišljena priča, ne bi bilo nikakve potrebe da se spominje prosjakovo ime, jer " priča " i bez toga ima istu poučnu vrednost!

Jedan savet: sektaši se često kod ove priče služe raznim trikovima i doskočicama kako bi zbunili svog sagovornika, i na taj način izvukli bar remi! Zato treba znati sledeće:

Bogataš nije osuđen samo zato što je bogat, već zato što je bio nemilostiv prema Lazaru,
" Naručje Avramovo " samo slikovito opisuje blaženstva koja Lazar oseća na nebu,
Kao što " vatra " može da peče telo, tako zla i nemirna savest peče grešnika (npr. " grize me savest "). Dakle, bogataš, kao grešnik, došao je posle smrti u takvo stanje, i takve okolnosti koje ga muče kao što bi vrela voda, ili vatra pekle telo.
Duše su posle smrti tela svesne stanja u kojem se nalaze. One na jedan duhovni, nama nepoznat, način mogu da opšte jedna sa drugom.
Odlazak duše na onaj svet nije jedan usamljeni prelazak. Dušu pravednika prate anđeli (Lk. 16.22), ali iz " priče o bogatašu kome je rodila njiva " (Lk. 12.16-20) vidimo da će i njegovu dušu neko tražiti, a to neće biti Bog, kao što se i vidi: " bezumniče, ove noći tražiće tvoju dušu od tebe " (Lk. 12.20). Dakle, tražiće a ne Tražiću! Ko li će je to tražiti? Najverovatnije će to biti zli dusi (demoni) - kojima takva grešna duša i pripada!

" Mojsije i Ilija razgovaraju s Hristom " (Mt. 17.3 ; Lk. 9.4) - Kao što znamo Mojsije je umro u zemlji Moavskoj (5Moj. 34.5-6), i mesto njegovog groba je do današnjeg dana ostalo nepoznato. 1400 godina posle njegove smrti postoje tri čoveka koja tvrde da su ga videla i čula gde govori! Pojava Ilije na gori i nije toliko čudna s obzirom da on i nije umro već je bio uznešen na nebo (2Car. 2.11-12). Ali, otkuda tu Mojsije ako, kako to tvrde sektaši, čovek nema dušu koja je suštinski različita od tela?! I u ovom slučaju na scenu stupaju sektaške doskočice. Tako npr. adventisti tvrde da je Hristos podigao Mojsija iz mrtvih. Gde su to pročitali stvarno ne znam! No dobro, ajde kad bi smo i prihvatili tako nešto; Ali, šta sa Ilijom?! On, kao što rekosmo nije umro, već je uznesen na nebo. Ovo pitanje nije upućeno pravoslavnim hrišćanima, jer je njima jasno gde odlaze duše sa ovoga sveta. A da li je to jasno i sektašima? - sumnjam!

" Hristovo predsmrtno obećanje " (Lk. 23.43) - Gospod je pokajanom razbojniku na krstu dao obećanje: " Zaista, kažem ti: danas ćeš sa mnom biti u raju ". Ovo Hristovo obećanje moglo je biti ispunjeno jedino ako postoji raj nebeski, i u njemu duše pokajanih pravednika. Dakle, Hristos je pokajanom razbojniku obećao pristup u raj istog onog dana kada bude izdahnuo, tj. " danas ". Znači da postoji i raj i duše u njemu. Ovde izgleda kao da je sve jasno, ali ... , na scenu opet stupaju oni sa svojim verzijama:

Prva verzija: Veoma je jednostavna. Prosto izmene interpunkciju, pa onda Hristovo obećanje izgleda ovako: " Zaista, kažem ti danas: bićeš sa mnom u raju ". Znači, Hristos nije obećao razbojniku da će s njim biti u raju tog dana kada umru, nego će doći u raj o opštem vaskresenju mrtvih.

Odgovor: Hristos je u svojim besedama često koristio izraz: " Zaista vam kažem " ( Mt. 5.26 ; 6.2,5,16 ; 8.10 ; 10.15,23,42, itd.), ali nikada, ni na jednom mestu u Bibliji, nije tom izrazu dodao i reč " danas ". Nikada On nije kazao: " zaista kažem vam danas ", prosto stoga što se ono " danas " podrazumeva - pošto svako kome je Hristos govorio, vidi i zna da mu Hristos govori " danas ", tj. tog trenutka, a ne " sutra ", ili " prekosutra ". Zato nije bilo nikakve potrebe da on to " danas " naglašava ni kada je dao obećanje pokajanom razbojniku.

Druga verzija: samo dokazuje sektaško nepoznavanje Hristove Božanske prirode! Dakle, po sektašima, Hristos nije mogao obećati razbojniku da će u raju biti s njim već istoga dana, jer tog dana se ni Hristos još nije bio uzneo svome Ocu nebeskom, pozivajući se pri tome na citat: " ne dotiči me, jer još nisam otišao gore Ocu " (Jn. 20.17).

Odgovor: Zašto Hristos nije dozvolio Mariji Magdaleni da dotakne Njegovo telo, a ostalim apostolima jeste (Lk. 24.39 ; Jn. 20.27) - mi ne znamo, jer nam Sv. Pismo o tome ništa podrobnije ne kazuje. Ali, zato ima nečeg drugog! Zaboravljaju sektaši da je Hristos Bog, i da se po Svojoj Božanskoj prirodi nije ni odvajao od Boga Oca, i Boga Duha Svetoga. Pa zato, kada obećava razbojniku raj, On to obećava kao Bog, jer samo Bog ima pravo da nekome obeća i podari rajsko blaženstvo.

" Mrtvima se propoveda Jevanđelje " - Ovo je nešto na šta će vas sektaši samo unezvereno gledati sablažnjavajući se na samu takvu pomisao.

Kao što znamo Sv. Pismo kazuje da je Gospod Isus Hristos " duhom " sišao u ad i propovedao Jevanđelje dušama koje su se tamo nalazile, tamo gde: " Duše pobijenih viču " (Jov. 24.12) - o čemu i prorok Osije prorokuje: " Povratiće nam život do dva dana, treći dan podignuće nas, i živećemo pred Njim " (Os. 6.2). To je obećanje i samoga Gospoda: "... tako će i Sin Čovečiji biti u srcu zamlje tri dana i tri noći " (Mt. 12.40) - Hristos je raspet u petak, a vaskrao u nedelju - tačno tri dana. I dalje: " Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas, i već je došao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživeće, ... , Ne čudite se tome, jer dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega " (Jn. 5.25-28). Ove reči prvenstveno se odnose na grešnike - mrtvace koji će pošto poveruju u Hrista - oživeti. Ali u prenesenom smislu označava i propovedanje dušama u adu na šta nas navode i reči ap. Petra: " Zato je, naime, i mrtvima objavljeno Jevanđelje, da na ljudski način budu osuđeni u pogledu tela, a da duhom po Bogu žive " (1Pt. 4.6); " Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, telo su mu doduše, ubili, ali je duhom oživljen: njim je sišao i propovedao duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlušni, kad je Bižija strpljivost čekala u Nojevo vreme dok se gradio kovčeg " (1Pt. 3.18-20). Ti " duhovi " u tamnici (adu) niti su demoni, niti zli duhovi, već duhovi (duše) onih starozavetnih ljudi koji su bili neposlušni Bogu, i koji su se do Hristovog dolaska nalazili u adu (carstvu mrtvih). A da je Hristos sišao u ad govori i sledeći citat: " Jer nećeš ostaviti dušu moju u adu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truljenja, ... , govori za vaskrsenje Hristovo da ne bi ostavljena duša Njegova u adu, niti telo Njegovo vide truljenje " (D. ap. 2.27-31 ; Ef. 4.8-10 ; 1Kor. 15.4).

Kao što se vidi, Biblija i ovom prilikom nedvosmisleno svedoči da postoji duša kao duhovni deo čovekovog bića, i da ona, svesnim životom, postoji i posle smrti tela.

" Avramovo viđenje " - (Jn. 8.56). Evo šta kaže Sv. Pismo: " Avram, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide i obradova se ". Kako, ako po sektašima duša ne nadživljuje telo? Pravog odgovora sa njihove strane ovde sigurno neće te dobiti.

" Što dalje od gatara i vračara " - (5Moj. 18.10-11). " Neka se ne nađe u tebe ... ni bajač, ni koji se dogovara sa zlim dusima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve ". Ovaj citat je jasan da jasniji ne može biti. Sv. Pismo očigledno razlikuje zle duhove od onih koji su mrtvi telom, a živi duhom (dušom). Jer kako drugačije objasniti činjenicu da živ čovek može razgovarati sa mrtvim čovekom !?

" Želja ap. Pavla " - " Mučim se s dve strane: imam želju da umrem i da budem sa Hristom, što je kud i kamo bolje; ali ostati u telu - to je potrebno radi vas " (Flplj. 1. 23-24) ; i : " Uzdamo se i spremni da radije iziđemo iz tela i da se kod Gospoda nastanimo kao kod kuće " (2Kor. 5.8). Ovde se postavlja jedno pitanje - Zašto se ap. Pavlu baš toliko žuri da umre i ode Hristu, kad po sektašima on neće odmah otići i biti sa Njim, već " tek tamo " o opštem vaskresenju? Pa čemu onda tolika želja i žurba kada on svojom smrću neće ubrzati viđenje s Gospodom ni za jedan minut?! Zar onda ne bi bilo logičnije da ostane što duže na ovom svetu kako bi što većem broju ljudi propovedao o Hristu?! Ali, njemu se ipak žuri! Videti i (2Pt. 1.13-15).

" Jovanova vizija " - (Otk. 6.9-11 ; 7.9-17 ; 8.3-4 ; 11.1 ; 15.2-4). Svi ovi citati jasno dokazuju da duše pravednika, nakon smrti tela, odlaze Bogu, u Nebeski Jerusalim, gde i dalje provode svestan deo života, gde se mole i zalažu za naše spasenje, čekajući sveopšte vaskresenje i život večni.

Iz svega dosad izloženog, nesumnjivo sledi Biblijsko učenje da čovek ima smrtno i raspadljivo telo i besmrtnu dušu. To učenje nije nikakva " satanina laž " kao što kažu sektaši - već činjenica. Ako se pak sektaši ne slažu s tim, neka onda svoje pritužbe upute lično Gospodu, a nas neka više ne zamaraju svojom tvrdnjom da oni eto veruju " samo " Sv. Pismu.

Dakle, pošto su duše pokojnika svesne svog postojanja, onda naše molitve svetiteljima nisu besplodne i nekorisne, niti su pismo bez adrese. Svetitelji ih čuju na jedan duhovni način i sa nama se mole Bogu za nas (Otk. 8.3-4).

Recimo i to da je od najranijih hrišćanskih vremena postojala molitva ne samo za žive, nego i za mrtve. To se očigledno vidi iz tekstova prastarih liturgija od kojih jedna potiče od ap. Jakova - brata Gospodnjeg.

Spomenimo još i običaj ranih hrišćana da ostavljaju natpise na nadgrobnim spomenicima svojih preminulih rođaka i prijatelja s nadom da će se ovi za njih moliti i zalagati pred Gospodom Isusom Hristom. Tvrditi da prvi hrišćani nisu znali šta je, i kakva je prava vera, pa još i da su grešili u sprovođenju Hristovih zapovesti, veliki je greh.

<< prethodna [ sadržaj ] sledeća >>

Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica