| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 3 Guests: 3 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
Od Aramejskog Protoevanđelja do Grčkog Tetraevanđelja
Kao što je Bog jedan, kao što je Hrist Božiji jedan, kao što je
Hristovo Evanđelje jedno, tako se nameće zaključak da od Boga
inspirisana i data hagiografija o Hristu Božijem može biti samo jedna.
Međutim, danas imamo više desetina evanđeolskih tekstova o Isusovom
životu, Njegovim izrekama i besedama. Neposredno ili posredno ishodište
svih tih kanonskih i apokrifnih sastava je svakako ‘Evanđelje po svetoj
Dvanaestorici’, jedan kapitalan i podroban izveštaj o Isusovoj nauci i
životu, nastao verovatno još pre 40 g. n. e. U stručnim
bibličko-eksegetskim krugovima ovaj (za njih hipotetični) pratekst, ovo
Protoevanđelje, označeno je slovom »Q« (od nemačke reči Quelle =
'izvor'). Q-evanđelje je od Primusa, Sekundusa, Tercijara i Kvartusa
obilato kopistički i eklektičarski korišćeno, uz mnogobrojne redaktorske
dodatke i bitna izostavljanja. Još se filosof Benedikt (Baruh)
Spinoza u svom 'Teološko-političkom traktatu' (objavljenom 1670. g.)
pronicljivo pita, ko može istinski poverovati da je Bog hteo četiri puta
da priča o Hristovom životu, i to da ljudima objavi pismeno (pogl.
12)?
Do redakcija i konjektura 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' dolazili
su i vodeći crkveni mislioci. Tako Origen u svom
tumačenju prvog verza 'Evanđelja po Luki' ukazuje na postojanje
'Evanđelja po Egipćanima' i 'Evanđelja po Dvanaestorici'. I Ambrosije, u svom osvrtu na drugi verz prvog
poglavlja kod Tercijara slično iznosi za 'krivovernike': »Imaju i druge
/sastave/ nazvane evanđeljima, jer kažu njih su napisala Dvanaestorica.«
Iako su se, i pored progona, pojedini Hristovi učenici (iz redova
Sedamdesetdvojice) dugo održali u zemaljskom životu, to redaktorima i
falsifikatorima nije predstavljalo pretnju i prepreku da izmisle razne evanđeolske tekstove. U jedinom sačuvanom pasusu
Kodratove 'Apologije' (125. g.), ukazuje se na živu prisutnost nekih
Hristovih učenika: »Ne samo dok je Spasitelj bio prisutan, nego i kada
je otišao /sa zemlje/ bili su duže vremena, tako da neki od njih
dostigoše i do naših vremena.« (Citirano kod Eusebija: 'Historija
Crkve', IV, 3, 1-2) Jedan od ključnih faktora koji je stvorio plodno
tlo za falsifikatorsko-intervenističke uplive u 'Protoevanđelje' svakako
je bio sedmogodišnji jevrejski rat sa Rimom, koji su, pokrenuti
satanskim duhom započeli i razgoreli okoreli jevrejski nacionalisti,
zeloti i bodežari, koje i sam Flavije, delimično učesnik tih dešavanja
osuđuje u svom 'Judejskom ratu'. Ratni požari su oduvek bili pogubni za
literalnu baštinu. U 'Prvoj knjizi o Makabejcima' izveštava se na primer
za Epifanovo pustošiteljstvo: »... U koga nađoše knjige 'Zakona',
razderaše ih i baciše u vatru.« (1:56) Satanska sila je tako i u Prvom
jevrejskom ustanku htela da preko ratnog požara i meteže zatre svaku
istinsku Hristovu reč i istinsku reč o Hristu Spasitelju. Stoga su i u
jevrejsko-rimskom ratu mnogi prepisi 'Protoevanđelja' uništeni. Jasno je
da hrišćani nisu hteli uzeti učešća u jevrejskom ustanku protiv Rima,
pored ostalog zato što su i od Sinagoge bili uveliko proganjani (cp.:
Tertulijan: Scorpiace, 10), i samo deo njih je dočekao opsadu, dok se
većina njih 66. godine odselila i sklonila iz Judeje preko Jordana, u
grad Pella, i Pereju; neki su, svakako, bili i proterani zbog svog
antirevolucionarnog stava. Posle razaranja Jerusalima, tek manje skupine
hrišćana su se vratile. Tako su na tom podneblju razni falsifikatori
mogli 'komotno' da haraju i proturaju svoje sumnjive literalne produkte.
Inače, predstojatelji Crkve u Jerusalimu koje su živele posle razaranja
Jerusalima nosile su i dalje ime episkopa tog grada, bez obzira što su
živeli u Peli, jer im je pastva bila ponajpre iz Jerusalima.
'Apostolske ustanove' ukazuju da su veliki falsifikatori svetih reči u
tom kovitlavom vremenu bili samarijski ombanjivač Simon Gatar i njegovi
sledbenici; oni su uveliko uspeli da podstaknu bujanje pseudognostičkih spekulacija: »... Nama je poznato da
su Simon i Kleobije, i njihovi sledbenici, sačinivši otrovne knjige pod
imenom Hrista i Njegovih učenika, posvuda su ih nosili da obmanu vas
koji volite Hrista i nas, njegove služitelje. « (VI, 16).
Evanđelja koja stoje pod imenom Mateja, Marka i Luke verovatno su
nastala pre rušenja Jerusalima, a tek u toku i posle Rata su doživela
svoje redakcije; izveštaj koji stoji pod imenom Luke izgleda da je još u
toku samog jevrejsko-rimskog rata doživeo prve ozbiljne redaktorske
zahvate, jer pravi jasne aluzije na vojni sukob sa Rimom (19:43-44,
21:24). Na osnovu čega se to da zaključiti? – U svima njima mešaju se
znaci Slavnog Hristovog Dolaska i proročki ukazi o rušenju Hrama i
Grada. Tzv. sinoptičari su
bili ubeđenja da rušenje Svetoga Grada i Svetoga Hrama neminovno mora da
znači i kraj sveta, odnosno da ga prati Hristov Slavni Dolazak. I zato
su oni narativno spojili to. Da su Evanđelja pisana posle Rata, posle
70. godine, oni bi svakako znali da razdvoje ta dva događaja, ... No,
oni su živeli u ubeđenju da Hristov Dolazak predstoji neposredno, da će
ga njihova generacija doživeti.
U Crkvi su tada, posle rušenja Hrama i
Jerusalima, uz autentični evanđeoski tekst kapitalno 'Evanđelje' po
svetoj Dvanaestorici', kružile i brojne prerade ovog svetog teksta i
brojni izvodi iz njega. To priznaje i na to ukazuje i Luka, koji
je i sam napravio jedan takav izvod za nekog uglednika Teofila: »Pošto su mnogi preuzeli da opišu
događaje koji su se ispunili među nama, onako kako nam predadoše oni
/= Apostoli/ koji su od početka bili očevici i služitelji reči, naumih
i ja pošto sam sve tačno ispitao od početka da ti napišem po redu,
ugledni Teofile, da uvidiš istinitost onoga u čemu si poučen.« ('Luka',
1:1-4)
Prvi koji pominje novozavetna Evanđelja, kasnije kanonizirana, je
apostolski učenik, Papije, episkop u Hierapolu u Frigiji (Mala Azija).
Tako historik Eusebije u svojoj 'Crkvenoj historiji' prenosi Papijeve
reči koje je ovaj čuo od Presbitera Jovana, reči izložene u njegovom
izgubljenom spisu 'Objašnjenja reči Gospodnjih': »'I ovo je Presbiter
govorio: Marko je bio zapisivač Petrov; koliko je
zapamtio tačno je zapisao, no ne po redu, ono što je Hrist ili rekao ili
učinio. Jer nije /lično/ čuo Gospoda, niti je išao za Njim, a kasnije
je, kao što rekoh, /išao/ za Petrom, koji je prema okolnostima govorio
učenja, a ne kao da je izlagao sistem Gospodnjih reči, tako da Marko
ništa nije pogrešio što je tako delimično zapisao kako je zapamtio. Jer
samo je o jednome promišljao: da ništa od onoga što je čuo ne izostavi
ili da nešto slaže u tome. Ovo dakle kazuje Papije o Marku. A o Mateju
ovo kaže: »Matej pak jevrejskim jezikom napisao je reči /Gospodnje/, a
izložio ih je kako je mogao svaki /od Apostola/.' A upotrebljava on
/Papije/ svedočanstvo od prethodne /= Prve/ Poslanice Jovanove i od
Petrove takođe. Izložio je pak i drugo kazivanje o ženi optuženoj
Gospodu za mnoge grehe, koje sadrži 'Evanđelje po Jevrejima’.« (III, 39) Vidimo da navodno Papije tvrdi da je Matej samo zapisao ono što su
izlagala Dvanaestorica, odnosno ono što im je Duh davao da govore.
'Evanđelje po Mateju' u svom izvornom, neprekrojenom obliku, napisano na
aramejskom jeziku, je zapravo 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici', koje
se u blažoj modifikaciji pojavljuje i pod nazivom 'Evanđelje po
Jevrejima', takođe dosta korišćeno u poapostolskoj Crkvi. 'Evanđelje
po Marku', koje je verovatno u Rimu, pre rušenja Jerusalima nastalo,
pominje se i u 'Antimarkionskom prilogu' (oko 160.-180. godine), te kod
heresiologa Irineja Lionskog (kraj II stoleća) i Origena. I –'Klement
Aleksandrijski' u svom 'Pismu Teodoru', čija autentičnost je
problematična, govori o nastanku 'Evanđelja po Marku': »... On /– Marko/
je za vreme Petrovog boravka u Rimu napisao /prikaz/ Gospodnjih dela,
međutim, nije pomenuo sva dela, niti je nagovestio /ona/ tajna, već je
izabrao samo ona koje je smatrao najkorisnijim za povećanje vere onih
koji su bili poučavani. Ali kad je Petar umro kao mučenik, Marko je
došao u Aleksandriju, noseći sa sobom i svoje i Petrove zabeleške, iz
kojih je u svoju pomenutu knjigu prebacio ono što je odgovaralo
napredovanju prema znanju. /Stoga/ je on sastavio duhovnije Evanđelje za
potrebe onih koji su se usavršavali ...« Ako je neko ‘trebao’ da
napiše Evanđelje o Hristu, to je trebao biti najpre sam Petar, a ne
Jovan Marko koji nije bio u redovima dvanaestorice Apostola. Takozvano
Markovo evanđelje uistinu sadrži dosta latinskih izraza (speculator –
6:27, praetorium – 15:16, centurio, 15:39, ...), što sve svedoči da se
radi o autoru koji je delovao na tlu Rima, a ne o Jovanu Marku, koji je
bio prvi i dugogodišnji episkop egipatske Aleksandrije. No istina je da
je Jovan Marko (Marcus) delovao i kao Pavlov i Barnabin saputnik i
pomagač (‘Dela’, 13:5, 12:25, 15:37-39) Ova hagiografija donosi neke,
ostalim redaktorima nepoznate podatke, crpeći iz predajnih tokova, na
primer kada za Simona Kirenejca, koji je poneo krst iznurenom Isusu,
izveštava da je bio otac Aleksandra i Rufa (15:21), vernika koji su
stajali pod Hristovo Ime.Odmah nakon Mateja, Marku, koji
beše pratilac svetog Petra u Rimu, povereno je da istakne Evanđelje, i
nakon njegovog zapisivanja, on je upućen od svetog Petra u oblast
Egipta. Desilo se da je on /= Marko/ bio jedan od onih Sedamdeset i
dvojice, koji su bili rasejani vani posle reči koju je Gospod izustio:
‘Ako neko ne jede Moje telo i ne pije Moju krv, taj Me nije dostojan
/cp.: ‘Jovan’, 6:53; ‘Matej’, 10:37/, o čemu jasno imaju predstavu oni
koji su čitali Evanđelja; ipak, pošto je povraćen Petrom, on ispunjen
Duhom Svetim, udostojio se da bude evangelistom. On započinje da
propoveda /o Hristu/ od kada je Svetim Duhom podstaknut, polažući
početak u petnaestu godinu Tiberija Kesara, nakon 30 godina od marljivog
Matejevog poduhvata.« (Haer. 51, 6, 10-12) – Apsurno je pretpostaviti da je
Marko mogao da sastavlja nekakvo evanđelje trideset godina posle
'Mateja', s obzirom da je on brzo posle Isusove smrti otišao u Egipat, i
tamo naravno odneo 'Protoevanđelje'. I drugo, bolje je Marka videti kao
Petrovog i apostolskog pratioca, nego kao pripadnika učeničkog kruga
Sedamdeset i dvojice sledbenika.
U 'Antimarkionskom prilogu' koji brani autentičnost novozavetnih spisâ
protiv napada odstupnika Markiona, koji predstavlja predgovor
evanđelskim tekstovima i nekim Poslanicama, iznosi se za 'Evanđelje po
Luki' da je napisano posle Matejevog i Markovog za obraćenike s
paganstva, kako ih judejsko-heretičke priče i nagađanja ne bi smućivala i
od odvraćala od reči Spasenja: »Luka, Sirijac iz Antiohije, po
zanimanju lekar, postao je učenik Apostolâ. Kasnije je bio Pavlov učenik
te je ostao uz ovog apostola do njegove smrti. Pošto je, neoženjen,
služio Gospodu besprekorno, umro je pun Duha Svetoga u Boeciji, u dobi
od 84 godine. Kada su 'Evanđelja' već bila napisana, jedno od strane
Mateja u Judeji, drugo od strane Marka u Italiji, Luka je na poticaj
Duha Svetoga napisao svoje 'Evanđelje' na području Ahaje.« Iz samog
Lukinog prologa u evanđelski tekst jasno je da je on dati izveštaj
sastavio koristeći ranije spise i bez pretenzije da to bude štivo za
širi krug ljudi.
Papijeve reči o evanđelistima, koje Eusebije citira, svakako su kasnija
interpolacija i promulgacija, koja sa Papijem nema nikakve veze. Koliko
ima preterivanja u nekim fragmentima pripisanim Papiju, najbolje se vidi
iz citata kod Teofilakta Ohridskog (XI stoleće) ili kod carigradskog
kaluđera Eftimija Zigabena (XI-XII stoleće), koji osvrćući se na
Apolinarijevo viđenje Judinog stradanja, iznose sledeće: »A izuzetan
primer bezboštva u ovom svetu pokazivaše Juda, naduvši se telom toliko
da tamogde kola lako prolaze on ne mogaše da prođe, niti sama veličina
glave njegove.«
Učenik Justina Mučenika u Rimu Tatian (Tatianos, druga polovina II
stoleća n .e.) iz Sirije, koji je kasnije prišao jednoj gnostičkoj sekti,
napisao je Diatessáron (bukvalno: 'Kroz četiri') kojim je hteo da
prikaže harmoniju evanđelskih tekstova u hronološkom okviru 'Evanđelja
po Jovanu'. Dijatesaron kao 'jedinstveno' i 'usklađeno' komponovano
Evanđelje Crkva u Siriji je upotrebljavala u drugom, trećem i četvrtom
stoleću.
U svome delu 'Protiv herese' (nastalom oko 180. godine) Irinej Lionski
(oko 125.-202. g.) kao kanonski verodostojna prihvata samo četiri
evanđelska teksta, po analogiji s četiri stuba, četiri strane sveta i
četiri vetra (III, 11, 8). On govori o autorstvu četiri Evanđelja, pa i o
onom pripisanom apostolu Jovanu: autorstvo četvrtog kanonskog Evanđelja
pripisuje Jovanu, koji je navodno živeo u Aziji do vladavine cara
Trajana (98.-117. g.) Matej je dao Evanđelje
Jevrejima; napisao ga je na njihovom jeziku u vreme kada su Petar i
Pavle propovedali u Rimu i osnovali /tamošnju/ Crkvu. Posle njihove
smrti Marko, učenik i prevodilac Petrov, predao nam je zapisanu propoved
apostola Petra. Luka, saputnik apostola Pavla, zapisao je Evanđelje
onako kako je Pavle propovedao. Nakog toga /– pošto su se pojavila
ostala Evanđelja/ Jovan, Gospodnji učenik, koji je takođe počivao na
njegovim grudima, izdao je Evanđelje u Efesu u Aziji.«
(III, 1, 1) Ako je apostol Jovan učestvovao u pisanju nekog Evanđelja,
to je onda bilo 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici. Tačno je da je tzv.
'Evanđelje po Jovanu', koje je posle Rata doživelo svoju redakciju,
sastavljeno u Efesu kao izvadak iz Q-teksta, ali ne od strane Jovana,
kome se što-šta pripisuje i podmeće, već najverovatnije od strane učenog
Aleksandrinca Apolosa ('Dela', 18:24), koji je napisao i 'Poslanicu
Jevrejima', koju su mnogi bogoslovi pripisivali pogrešno apostolu Pavlu.
Crkva u Rimu je inače imala izvestan otpor u prihvatanju tzv.
'Evanđelja po Jovanu', koje su dosta koristili maloazijski hrišćani,
izveštaj koji su i heretici i gnostički obilato upotrebljavali zajedno
sa drugim svojim 'tajnim' evanđeljima. Takav ignorantski i skeptički
tretman na Zapadu u prvih nekoliko stoleća imala je i 'Poslanica
Jevrejima'.
I Origen se u svom 'Tumačenju Mateja' (knjiga I) uglavnom drži
tradicionalne interpretacije nastanka četiri Evanđelja, trdeći da su ona
jedinstvena za Crkvu Božiju. Prvo /od evanđelja/ napisao je
Matej, koji je bio carinik, a zatim apostol Hristov. Ono je
prednaznačeno za hrišćane koji su iz judejstva, jer je sastavljeno na
njihovom jeziku. Drugo /evanđelje/ napisao je Marko, prema Petrovim
napomenama. Petar u svojoj Poslanici naziva Marka svojim sinom. Treće
evanđelje napisao je Luka. Njega /= njegovo evanđelje/ je odobrio Pavle,
a sastavljeno je za hrišćane koji dolaze iz neznaboštva. Četvrto
evanđelje napisao je Jovan.«
Jeronim prihvata postojeći novozavetni redosled nastanka evanđelskih
tekstova, te četiri evanđelista upoređuje sa četiri Živa Bića (Čovek,
Lav, Bik i Orao) iz 'Knjige proroka Ezekiela': »Prvo lice, lice ljudsko,
označava evanđelistu Mateja, koji je počeo pisati /o Gospodu/ kao o
čoveku: 'Rodoslovlje Isusa Hrista, Sina Davidova, Sina Avrahamova'.
Drugo /lice označava/ Marka, u Evanđelju u kojem čujemo kako je dolazio
glas u pustinji ričućeg lava: 'Glas onoga što viče u pustinji:
pripremite put Gospodnji, poravnajte staze Njegove'. Treće /lice/, bika,
odslikava evanđelistu Luku, koji počinje pripovedanje sa sveštenikom
Zaharijom. Četvrto /lice se odnosi/ na evanđelistu Jovana, koji, uzevši
krila orla i ustremivši se u visinu, razmatra o Reči Božijoj.«
('Tumačenje na Mateja, uvod)
Avrelije Avgustin 'Evanđelje po Mateju' vidi kao najstariji tekst, ali
ukazuje da redosled nastanka evanđelja ne odgovara redosledu
preobraćenja njihovih autora: »Isti igitur quattuor evangelistae
universo terrarum orbe notissimi, et ob hoc fortasse quattuor, quoniam
quattuor sunt partes orbis terrae, per cuius universitatem Christi
Ecclesiam dilatari, ipso sui numeri sacramento quodammodo declararunt,
hoc ordine scripsisse perhibentur: primus Matthaeus, deinde Marcus,
tertio Lucas, ultimo Ioannes. Unde alius eis fuit ordo cognoscendi atque
praedicandi, alius autem scribendi.« (De consensu evangelistarum, I, 2,
pr. 3)
Ako pratimo stavke i izveštaje četvrtog evanđelskog teksta novozavetnog
kanona, nigde explicite, po imenu ne možemo naći ko je njegov autor:
sastavljač date hagiografije ostaje anoniman. Stavovi nekih bogoslova
poapostolske epohe navode na zaključak da je sastavljač četvrtog
Evanđelja Isusov ljubljeni učenik, apostol Jovan (hebr.: Johanan ben
Zvid), siromašni i neškolovani galilejski ribar (up.: 'Dela', 4:13),
koga je Isus zajedno sa njegovim bratom Jakovom pozvao da Ga slede u
najavljivanju dolaska Kraljevstva Mira i Pravednosti. Dodatnu zabunu i
nedoumicu po ovome pitanju donelo je i izlaganje hilijaste Papija iz
Hierapolisa, hrišćanskog hilijastičkog pisca s početka 2. stoleća koji
nije bio očevidac sveštenih Apostola (a učio je od njihovih poznanika),
koji u svom delu u pet knjiga 'Objašnjenja reči Gospodnjih' (sastavljeno
oko 130. g.) veli da su u (Maloj) Aziji delovala dvojica istaknutih
Isusovih učenika imenovani kao apostol Jovan i Prezbiter Jovan: »Neću se
lenjiti da ti ono, što nekada od Presbiterâ dobro naučih i dobro
zapamtih, zapišem u tumačenja, potvrđujući istinu o tome. Jer se nisam
bavio onima koji mnogo govore, kao /što to čine/ mnogi, nego onima koji
su Istinu naučavali; niti onima koji spominju tuđe zapovesti, nego onima
koji su /naučavali/ zapovesti koje su verom date od Gospoda i dolaze od
same Istine. A ako dođe neko ko je i /lično/ slušao Presbitere/Starije,
ispitivao sam /te/ reči Presbiterâ: šta je rekao Andreja, ili šta
Petar, ili šta Filip, ili šta Toma ili Jakov, ili šta Jovan ili Matej,
ili neki drugi od učenika Gospodnjih, i ono što Aristion i presbiter J o
v a n, učenici Gospodnji, govore. Jer nisam smatrao da će mi toliko
koristiti naučeno iz knjiga, koliko ono što sam čuo od živoga glasa koji
ostaje.« – Historik Eusebije se osvrće na Papijeve tvrdnje i u svetlu
žive predaje: »Ovde je vredno zapaziti da je on /– Papije/ dva puta
brojao ime Jovanovo, od kojih jedno najpre pribraja Petru i Jakovu i
Mateju i ostalim Apostolimâ, jasno pokazujući Evanđelista /Jovana/, a
drugog Jovana, razlikujući rečju, pribraja drugima, mimo broja Apostolâ,
stavljajući ispred njega Aristiona /episkopa Smirne/, i jasno ga naziva
presbiterom, da bi i time dokazao istinsku povest onih koji su rekli da
su u Aziji dvojica imali isto ime, i da u Efesu postoje dva groba i da
se svaki /od njih/ i sada zove Jovanov /grob/. I ovde sada spominjani
Papije priznaje da je reči /svetih/ Apostola primio od onih koji su ih
pratili, a za Aristiona i presbitera Jovana kaže da ih je lično slušao.« ('Historija Crkve', III, 39) Interesantno je da autor Druge
i Treće Poslanice pripisane apostolu Jovanu sebe predstavlja
presbiterom – starešinom: »Starešina /ho presbyteros/ izabranoj gospođi i
njenoj deci koju u Istini volim, ...« (II, 1) – »Starešina dragom Gaju
koga u Istini volim.« (III, 1) – Irinej Lionski, učenik Polikarpov, pak
Papija hoće da prikaže da je navodno slušao samog apostola Jovana:
»Papija, koji je slušao Jovana, drug Polikarpov, jedan od drevnih
hrišćana, posvedočio je sve to i pismeno u četvrtoj od pet knjiga koje
je napisao ...« ('Protiv herese', V, 33, 4) – Na toj liniji stoji i
Jeronim: »Papije je bio slušaoc Jovana, i episkop Hieropola u Aziji;
napisao je samo pet knjiga koje je naslovio 'Tumačenje Reči Gospodnjih',
u kojima se govori u uvodu da on ne sleduje za raznim mišljenjima nego
je same Apostole imao za rukovoditelje. /.../ ... Predano je od većine:
da dve poslednje Poslanice Jovanove nisu Apostolove, nego Presbiterove.«
('O slavnim muževima', 18)
Bibličko-bogoslovski osvrti vreme nastanka četvrtog evanđelskog
izveštaja obično vezuju za sam kraj I stoleća. Tu se nameće pitanje: ako
je apostol Jovan autor datog izveštaja o Mesijinom životu, zašto bi on
toliko decenija čekao da bi sastavio datu hagiografiju, i to u svojoj
dubokoj starosti u kojoj svakoga čoveka izdaju njegovi memorijski
potencijali?! Odnosno: zašto je Bog toliko vremena čekao da bi
Ljubljenoga učenika (13:23, 19:26, 20:2, 21:7.20) inspirisao da napiše
još jedan evanđelski izveštaj?!
Redaktor četvrtog Evanđelja, nastalog negde na početku šeste decenije I
stoleća, imao je pred sobom kako Q-Evanđelje, autentični izveštaj
Dvanaestorice, tako i eklektičarske izvode takozvanih sinoptičara. I on
iz Prateksta vadi i prepisuje, uglavnom brižljivo, one delove svetog
izveštaja koje su prethodni kopisti i redaktori izostavili: Isusove
besede u poslednjoj sedmici Njegovog zemaljskog života.
Ako je apostol Jovan, kao što i jeste, uzeo udela u zapisivanju
'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici', besmisleno je tvrditi da je on
sastavio i neko svoje posebno evanđelje, koje ukazno odudara u mnogim
segmentima od ostala tri kanonizirina evanđelska izveštaja. Moguće je da
je istinski autor predloška četvrtog Evanđelja obrazovani Aleksandrinac
Apolos, satrudnik apostola Pavla, pismoznalac koji je, kao i apostol
Jovan, fokus svoga duhovno-edukativnog angažmana imao u maloazijskom
Efesu.
Koliko je Apolos bio ugledan i uticajan među hrišćanskom braćom i
helenistima Male Azije, govori i nagoveštaj da je imao i svoj krug
prisnijih saradnika i sledbenika. Taršanin se osvrće na podele i trvenja
nastala u Korintu, gde je, pored ostalog, i Apolos propovednički
nastupao (‘Dela’, 19:1): »Obavešten sam o vama, naime, braćo moja, od
Hlojinih domaćih, da su svađe među vama. Razmatram to što svaki od vas
govori: ja sam Pavlov, a ja Apolosov, ja pak Kefin, a ja Hristov.«
(‘Korinćanima’, I, 1:11-12)
Lukina ‘Apostolska dela’ izveštavaju kako je učeni Apolos stupio u
kontakt sa krugom saradnika revnosnog apostola Pavla na početku njegovog
trećeg misionarskog putovanja: (18:24-25) – Apolos je bio dobro upućen
kako u starozavetne spise (koje je poznavao prevashodno na osnovu grčkog
Prevoda ‘Sedamdesetorice’, načinjenog za potrebe brojnih
aleksandrijskih Jevreja koji su se otuđili od svojeg maternjeg
hebrejskog, odnosno aramejskog jezika), tako i u impozantno ‘Evanđelje
po svetoj Dvanaestorici’.
Q-Evanđelje je korišćeno u više judeohrišćanskih struja: među esenima,
terapeutima i nazarejima. Apolos dolazi upravo iz egipatske Aleksandrije
u čijoj blizini su delovali terapeuti, koji su poznavali Jovanovo
krštenje, što sve navodi na zaključak da je i on sam verovatno bio
terapeut.
Ukoliko Apolos nije pripadao užem učeničkom krugu hermeneutiste Filona,
koji je judejsku teologiju spojio sa helenskom filosofijom, onda je
zasigurno bio bar čitalački upoznat sa Filonovom doktrinom i eksegesom.
Filonovo razuđeno učenje o Logosu rasuto je po njegovim brojnim spisima.
Kod Filona Logos je posrednik između sveta i transcedetalnog Boga, On
je Prvorodni Sin Stvoritelja, Spasitelj, Slika Božija i Prvosveštenik
Božije Svetinje, Prvosveštenik čija je zemna kopija drevni
kralj-sveštenik Melhisedek. Pišući, odnosno eklektičarski priređujući 4.
Evanđelje, te Poslanicu Jevrejima (verovatno upućenu zavađenoj braći u
Korintu), pismoznalac Apolos, obilato je koristio Filonovu aleksandrijsko-filosofsku
terminologiju, postavljajući je u nešto drugačijoj idejno-ukaznoj
inklinaciji.
Predstavljajući Hrista kao manifestaciju i utelovljenje Večne
Stvaralačke Svetlosti, Apolos (ili njegov efeški redaktor) dobropoznatim
rečima počinje svoj kopističko-redaktorski spis: »U početku beše Logos,
i taj Logos beše u Boga, i Bog beše Logos.« (1:1) Dati uvod po svemu sudeći
predstavlja stilski slobodniju preradu početka ‘Evanđelja
Dvanaestorice’.
Svoje evanđelje prahrišćanin iz judeohelenističkog miljea, Apolos
Aleksandrinac, verovatno je kao izvadak iz Q-teksta, po običaju svoga vremena, priredio za neku nepopulističku, personalno-internu upotrebu,
da bi ono potom od kopista pretrpelo dodatne izmene. Evanđelje je
priredio u Efesu, gde je i najpre došao, gde je i apostol Pavle boravio
tri godine, gde je nekada živeo i eminentni i uticajni helenski filosof
Heraklit (oko 500 g. s. e.), tvorac termina 'logos'. U svome aforističkom
delu 'O prirodi', Heraklit iznosi i sledeće: »Za taj Logos, premda je
večan, ljudi nemaju razumevanje, i pre nego što za Njega čuju. Jer iako
se sve dešava po tom Logosu, oni liče na neiskusne kad se okušaju u
rečima i delima.« (Frg. 1, v.: frg. 2) – Priređujući svoj evanđelski
izveštaj, pismoznalac Apolos je svakako nastojao da se jednim delom
prilagodi i uhodanom pojmovno-kategorijskom miljeu Efesa, odnosno da
adresatu kroz dobro znane termine približi duh hrišćanske doktrine.
Za Apolosa evanđelist Luka naglašava da je bio dobro upućen u svete
Spise, te da je nadmoćno pobijao Judejce dokazujući Pismima da je Isus
bio najavljeni Mesija (‘Dela’,18:28 ). Svoje poznavanje starozavetnih
spisa i historije izabranog naroda, Apolos najbolje pokazuje u
'Poslanici Jevrejima', koja je prožeta mnoštvom citata. Apolos je upućen
u domene žrtveno-hramskih obreda (treba znati da su nekada Jevreji i u
Egiptu, u Leontopolisu, severoistočno od Menfisa, na početku delte Nila,
imali svoj hram!), ali ne i optimalno u pogrebne judejske običaje. U
izveštaju pripisanom apostolu Mateju, kaže se da je mrtvo Isusovo telo
Josip iz Arimateje uvio u čisto laneno platno (28:59). I ‘Marko’ (15:46)
i ‘Luka’ (23:53) izveštavaju da je Isusovo telo nakon pomazanja
miomirisnim pomastima, bilo uvijeno u platno, dok Mu je glava uvijena
ubrusom. Međutim u Apolosovom (Pseudo-Jovanovom) izveštaju nalazimo
nešto sasvim drugo: po njemu, Isusovo telo položeno u kameni grob,
obavijeno je lanenim zavojima, trakama. Tako opisuje ulazak Jovana i
Petra u grobnicu sledećim rečima: »I nadnevši se /Jovan/ vide zavoje gde
leže, ali ne uđe. Zatim stiže i Simon Petar, koji je išao za njim, pa
uđe u grob, i vide platnene zavoje gde leže, ...« (20:5-6) – I kod opisa
oživljavanja obamrlog Lazara, Apolos govori da je ovaj sahranjen
obavijen lanenim zavojima po rukama i nogama (11:44). I to su ključni
tehničko-ukazni detalji koji nedvosmisleno pokazuju da je sastavljač
četvrtog Evanđelja čovek iz Egipta, podneblja gde su kult mrtvih i
svetkovine vaskrsenja imali jakog uporišta, podneblja na kojem su
pokojnici sahranjivani obavijeni lanenim trakama ('zavojima'), čime je
nastajalo ono što se zove mumija.
Otac historije, helenski putopisac Herodot (5. stoleće s.e.), u svojoj
‘Historiji’, iznosi i sledeći detalj za završno balsamovanje bogatih
Egipćana: »Kad prođe sedamdeset dana, operu leš i umotaju ga celog finim
lanenim trakama, zalepivši ih gumom, ...« (II, 86) – Neke postupke
vezane za ophođenja sa umrlima, kao što je balsamovanje mirisnim
pomastima, Jevreji su očigledno preuzeli od Egipćana, među kojima su i
nekoliko stoleća kao sužnji i doseljenici boravili. Tako su i patrijarha
Josipa, čije su ostatke izneli iz Kuće ropstva, balsamovali i položili u
kovčeg ('Postanak', 50: 26). Za sahranjivanje siromašnijih i
neuglednijih ljudi pozniji judejski pogrebni kult nije inače poznavao
upotrebu kovčega: mrtvaci uvijeni u platno su na ručnim nosilima
odnošeni do predviđenog grobnog mesta.
Za filonistu i terapeuta Apolosa, kaže se dalje, da je poznavao samo
'Jovanovo krštenje'. Simptomatično je to da u svome sastavu Apolos
markantno potencira baš pojavu Jovana Krstitelja, koji je trebao da
pripremi put Mesiji, Vladaru Novog Izraela, Kraljevstva Mira. Terapeuti i
eseni (kojima je pripadao Jovan Preteča i Isusov brat Jakov), kao
simbol posvećenja i pokore praktikovali su krštenje u vodi, potapanja i
škropljenja (cp.: ‘Jevrejima’, 10:22). Vredi zapaziti jednu etimološku
sličnost: u svome Evanđelju Apolos kaže da je Jovan krštavao kraj Salima
(3:23), a u 'Poslanici Jevrejima' Melhisedek se naziva salemski kralj
(7:1 i drugde).
| |
|
| Calendar |
| « December 2024 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | | 29 | 30 | 31 |
|
|
|
