Telesni čovek progoni duhovnog
Borba potomaka Isava i Jakova kroz istoriju, preko Mesije, do kraja sveta
Iskreno religiozni ljudi su obično krotki i pitomi ljudi, pa nas zato iznenađuje da su kroz istoriju vrlo često bili surovo proganjani.
Od pada u greh do današnjih dana, a i u budućnosti do drugog Hristovog dolaska, lažno religiozni ljudi progone iskreno religiozne ljude.
U događajima Starog Zaveta objašnjen nam je koren ovih sukoba, koji su kao šablon ili predslika progonstava Božjeg naroda koje se događalo kroz istoriju, i koje će se dogoditi u budućnosti.
Značajnu ulogu u opisu telesnih ljudi koji progone duhovne, imaju braća Jakov i Isav, koji iako su Avramovi potomci, iako su odgajani od istih pobožnih roditelja, biraju dve različite strane u sukobu dobra i zla. Tako Isavovi i Jakovljevi potomci nastavljaju svoj sukob kroz istoriju, sve do apokaliptičkih proročanstava.
Isavovi potomci su na primer preko Doika Idumejca, Amalika Hamana i Irodove dinastije careva, pokušali da u ključnim istorijskim vremenima istrebe Božji narod, ili bar da prekinu porodično stablo preko kojeg je Bog prorekao da će se roditi Mesija.
Tako sukob Isava i Jakova počinje u prvoj knjizi Biblije, a završava se u Otkrivenju prilikom Božjeg izvršenja presude.
U početku je to bio sukob dva brata Jakova i Isava, ali je postao sukob dva naroda: Izraelaca i Edomaca.
Zatim pratimo sukob dva cara Saula i Agaga, pa sukob dve osobe najbliže caru Asviru – a to su Jestira i Haman; pa sukob Mesije kao cara nebeskog carstva i Iroda kao cara zemaljskog carstva.
Kulminacija dolazi u sukobu dva naroda pred drugi Hristov dolazak – Božjeg naroda prikazanog kao 144.000 Jakovljevih potomaka i onih koji su odbacili Boga i poklonili se zveri i njenoj ikoni.
Progonstvo od početka i obećani Mesija
Odgovor na pitanje zašto se kroz istoriju različite grupe religioznih ljudi stalno sukobljavaju, umesto da se međusobno slažu, nalazi se već na početku Biblije.
Bog je već Adamu i Evi rekao da će poslati Mesiju koji će stati zmiji (to jest Sotoni) na glavu, ali da će postojati stalno neprijateljstvo između ljudi koji su na Božjoj strani i na strani Sotone.
U isto vreme, Bog je rekao da će postojati stalno neprijateljstvo između ljudi koji slede Božje principe, i ljudi koji žive po buntovnim principima zmije, to jest Lucifera.
Ljudi koji imaju samo obličje pobožnosti proganjaju iskreno religiozne ljude. To se događalo od pada čoveka u greh, i prorečeno je da će tako biti do dana Božjeg suda.
Taj sukob vidimo već u prvoj generaciji, kada je telesni Kain ubio svog iskreno pobožnog brata Avelja. ---(Zatim Kain odlazi da živi daleko od najmlađeg brata Sita, koji je po duhovnosti nasledio Avelja.)
Ljudi pre potopa, kao i pre unistenja Sodoma i Gomora, ne samo da nisu tolerisali religiozne ljude, nego su im otvoreno pretili nasiljem.
Bog je obnovio obećanje o Mesiji dato Adamu i Evi, kada je Avramu dao obećanje da će se u njegovom potomstvu roditi Onaj preko kojeg će biti blagosloveni svi narodi – Mesija, Spasitelj sveta.
„…U tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.“ 1.Mojsijeva 12:3 Tako su od Adama, pa preko Avrama, ljudi čekali kada će se roditi prvenac koji će ispuniti Božje proročanstvo o spasenju.
Umesto da čekaju da Bog ispuni svoje obećanje i da im sina u dubokoj starosti, Avram i Sara zbog svoje malovernosti, preko sluškinje Agare dobijaju sina Ismaela.
Bog je zatim ispunio obećanje Avramu i dao im obećanog sina Isaka.
Međutim, Ismael rođen zbog malovernosti Avrama i Sare, stalno je progonio duhovnog Isaka, pa se taj sukob preneo i na njihove potomke.
Apostol Pavle uzima sukob Ismaelaca sa Božjim narodom kao predsliku svih sukoba izopačeno religioznih i iskreno religioznih ljudi:
„(A mi smo, braćo, po Isaku deca obećanja.) No kao onda onaj što se rodi po telu gonjaše duhovnoga, tako i sad.“ Galatima 4:28,29 Obratite pažnju da apostol Pavle kaže da se takvo progonstvo i sada događa, da telesni ljudi i dalje progone duhovne ljude.
Posle Ismaela i Isaka, usledio je sukob materijalistički orijentisanog Isava i iskreno pobožnog Jakova, koji se pojačavao kroz istoriju kada su se pomešali Isavovi i Ismaelovi potomci, a Bog je za obojicu prorekao da će njihov gnevni i agresivni karakter da ih nagoni da progone Božji narod.
I Jakovi Isav bili su Adamovi i Avramovi potomci, Semiti i Jevreji.
Međutim, Isav nije mario za svoje prvenaštvo pa ga je prodao (1.Mojsijeva 25:34), a ženidbom sa neznaboškinjama zapostavio je i odbacio Boga. Oženio je Hananke (1.Mojsijeva 28:6; 36:2), Hetitkinje (1.Mojsijeva 26:34; 27:46;36:2), ćerku Ismaela (1.Mojsijeva 28:9; 36:3), i ćerku Jeveja (1.Mojsijeva 36:2).
Ovi versko mešani brakovi bili su bolni za pobožne roditelje Isaka i Rebeku, (1.Mojsijeva 26:35) jer je Isavova porodica sve više odbacivala pravog Boga i progonila iskreno pobožne Jakovljeve potomke.
I Ismael i Isav dobili su proročanstvo da će im potomci živeti od mača, i ovde se ova dva impulsivna naroda ujedinjuju, a njihovi potomci postaju zakleti progonitelji i neprijatelji iskreno pobožnih ljudi.
Zapazite da progonitelji nisu stranci, druga nacija ili rasa, nego progonstvo dolazi od braće i polubraće.
Isav je dete istih roditelja, ali malo po malo odbacuje Boga, donoseći odluke suprotne Božjim principima.
Isavovi potomci iz ovih brakova postali su "Edomci" (1.Mojsijeva 36:1, 9).
Pratićemo kroz Bibliju kako su dvolično religiozni ljudi stalno kroz istoriju progonili ljude koji su na ispravan način služili Bogu.
Najveća progonstva Božjeg naroda nisu dolazila od ateista, nego od religioznih ljudi čija je vera u Boga bila fasada za lične interese i želju za vlašću.
Jedna porodična linija je ukazivala na Mesiju i očekivala ga, dok je druga prorodična linija progonila prvu i dovodila u opasnost ispunjenje Božjeg plana za spasenje ljudi.
Ispunjenje proročkih blagoslova
„Verom blagoslovi Isak Jakova i Isava u stvarima koje će doći.“ Jevrejima 11.20
Zapazite da apostol kaže da su Božji blagoslovi izrečeni preko oca Jakova i Isava zapravo bili proročanstva za njihovo potomstvo, za stvari koje će doći u budućnosti.
Ti blagoslovi su se ispunjavali tokom istorije, pa možemo da očekujemo da će u budućnosti nastaviti da se ispunjavaju, sve do Hristovog drugog dolaska.
Jakov je kao duhovniji brat dobio kao blagoslov „pšenicu i vino (תִּירוֹשׁ tı̂roš – tek proceđen grožđani sok)“, koji kasnije postaju simboli tela i krvi Mesije. ---- „Bog ti dao rose nebeske, i dobre zemlje i pšenice i vina izobila! … pšenicom i vinom ukrepih ga.“ (1.Mojsijeva 27.28,37)
Jakov je postao gospodar braći u smislu da je postao patrijarh, duhovni vođa, a ne car niti civilni vođa.
Tako je Jakov svojim poverenjem u Boga ukazivao na Mesiju koji je ispunjenje ovog blagoslova: „Narodi ti služili i plemena ti se klanjala! Bio gospodar braći svojoj i klanjali ti se sinovi matere tvoje! Proklet bio koji tebe usproklinje a blagosloven koji tebe uzblagosilja!“ 1.Mojsijeva 27.29
Prorečeno je da će se svi pokloniti Mesiji, koji će biti gospodar ljudima koji su mu postali braća kada se utelovio.
Od čovekovog odnosa prema Mesiji zavisi da li će taj čovek biti blagosloven ili proklet: ----„… Proklet bio koji tebe usproklinje a blagosloven koji tebe uzblagosilja!“ 1.Mojsijeva 27.27-29
S druge strane, Isav je od oca dobio drugačiji blagoslov koji je takođe bio proročanstvo ispinjeno u postupcima njegovih potomaka.
„A Isak odgovori, i reče Isavu: eto sam ga postavio tebi za gospodara; i svu braću njegovu dadoh mu da mu budu sluge; pšenicom i vinom ukrepih ga; pa šta bih sada tebi učinio, sine?“ 1.Mojsijeva 27.37
Isavu je najteže palo što će Jakov biti gospodar, da će mu njegovi potomci služiti, iako je Bog govorio pre svega od duhovnoj superiornosti, a ne o svetovnoj vlasti.
Najbitnija osobina Isava i njegovih potomaka jeste da neće voleti bližnje kao samog sebe, kako nas je Bog pozvao da činimo, nego će nasiljem dobijati sredstva za život. „Ali ćeš živeti od mača svojega…“ 1.Mojsijeva 27.40
Glavna razlika između Jakova i Isava jeste što je Jakov koristio duhovni mač – Božju Reč da pridobije ljude za Boga, a Isav je koristio doslovni mač da se bori protiv Jakovljevih potomaka koji su vodili prema Hristu.
Edomci i Amalici
Iako je takođe bio Avramov potomak, Jakovljev brat Isav izabrao je sasvim drugačiju sudbinu od Avrama i Jakova.
Narod koji je nastao od Isava dobio je ime Edomci, po reči Edom koja znači crven.
Isav je dobio nadimak Edom kad nije mario za svoje prvenaštvo, koje je trebalo da vodi do Mesije, nego ga je prodao Jakovu za crveno jelo.
Tako su Edomci bili narod koji je trebalo da bude duhovni Božji narod, ali nije nije mario za to, nego su postali stalni neprijatelji Božjeg naroda.
Oblast u kojoj su živeli Edomci nazvana je Idumeja, pa se reč Idumejac takođe koristi za Edomce, Isavove potomke.
Bog je rekao Izraelcima da lepo postupaju sa svojom neduhovnom braćom. Idumejci su braća Judejcima, a baš zato Bog je upozorio Božji narod da ne mrze niti odbacuju Edomce:
„Nemoj se gaditi na Idumejca, jer ti je brat; nemoj se gaditi na Misirca, jer si bio došljak u zemlji njegovoj“. 5.Mojsijeva 23:7
Interesantno je da su Edomci stavljeni u isti rang sa Egipćanima po zlu koje su činili, po su se pobožni ljudi zgražavali nad njima.
Kad je Bog oslobodio Izraelce iz Egipta, miroljubivo su tražili od Edomaca da prođu preko Edomske zemlje.
„…Ovako kaže brat tvoj Izrailj: ti znaš sve nevolje koje nas snađoše… i evo smo u Kadisu, gradu na tvojoj međi. Pusti nas da prođemo kroz tvoju zemlju; nećemo ići preko polja ni preko vinograda, niti ćemo piti vode iz kojega studenca; ići ćemo carskim putem, nećemo svrtati ni nadesno ni nalevo dok ne pređemo među tvoju.“ 4.Mojsijeva 20.14-17
Međutim, iako su nudili da plate, obećali da neće uzeti ništa od njih, kada im bilo najteže, Isavov potomak, Edomski car ih je odbio, i čak izašao sa vojskom na njih.
„A Edom mu odgovori: ne idi preko moje zemlje, da ne izidem s mačem preda te… A on im odgovori: nećete proći. I izide Edom pred njih s mnogo naroda i s velikom silom.“ 4.Mojsijeva 20.18-21
Zapazite da Edomci prete da će sa mačem izaći na Jakovljeve potomke, kako je i prorečeno da će biti.
U vreme cara Saula, Edomci su spomenuti među neprijateljima koji su ratovali sa Izraelacima, i da su poistovećeni sa paganskim narodima: Filistejima, Amoncima i Moavcima. --- „I Saul carujući nad Izrailjem ratovaše na sve neprijatelje svoje, na Moavce i na sinove Amonove i na Edomce …i kuda se god obraćaše, nadvlađivaše.“ 1.Samuilova 14.47
Nedugo zatim, u vreme cara Davida Edomci su postali njegove sluge, kako je i prorečeno Isavu i Jakovu: „I namesti vojsku po Idumeji… i svi Edomci postaše sluge Davidove.“ 2.Samuilova 8.14
Edomci su kasnije bili neprijatelji i cara Solomuna ---„I beše protivnik Izrailjev svega veka Solomunova, i to osim zla koje činjaše Adad; i mržaše na Izrailja carujući u Siriji“. 1.Carevima 11.25
Religija Edomaca bila je mešavina Avramove vere i idolopoklonstva, kao posledica Isavovih brakova sa 4 neznaboškinje. ------ dve Hetejke, Jevejka i Ismaelka. „Isav se oženi između kćeri Hananejskih Adom kćerju Eloma Hetejina, i Olivemom kćerju Ane sina Sevegona Evejina, i Vasematom kćerju Ismailovom, sestrom Navaotovom.“ 1M 36:2,3),
Tako su mu deca odgajana u duhu mnogoboštva, pa je većina Edomskog naroda odbacila Boga, Stvoritelja sveta, a obožavali su lažne „bogove“ to jest demone.
Koliko su Edomci postali pagani vidi se kada je Izraelski car Amasija vojno pobedio Idumejce, pa umesto da zahvali Bogu za pobedu, on je uzeo Edomske lažne bogove, klanjao im se i kadio im.
To iracionalno ponašanje civilnog vođe naroda izazvalo je i opravdani Božji gnev. ---„A kad se vrati Amasija razbivši Idumeje, donese bogove sinova Sirovijeh (Isavovih) i postavi ih sebi za bogove, i klanjaše im se i kađaše im. Tada se razgnjevi Gospod na Amasiju…“ 2.Dnevnika 25.14,15
Edomci su sve više tonuli u paganstvo, pa kad su Vavilonci napali Jerusalim, Edomci su im se pridružili i napali svoju braću.
Preko proroka Avdije, Bog oštro zamera Edomcima što su bili deo Vavilonske vojske, što su se radovali propasti Izraelaca, rugali im se, otimali im imovinu, ubijali begunce i izdavali one koji su tu ostali.
„…kad inostranci odvođahu u ropstvo vojsku njegovu, i tuđinci ulažahu na vrata njegova i bacahu žreb za Jerusalim, beše i ti kao koji od njih. Ali ti ne trebaše …radovati sinovima Judinijem u dan kad propadahu, niti razvaljivati usta u dan nevolje njihove.“
„…ne trebaše da i ti gledaš zlo njihovo u dan pogibli njihove ni da se mašaš dobra njihova u dan pogibli njihove. Niti trebaše da staneš na rasputicu da ubijaš bežan njihovu, niti da izdaješ one koji ostaše u dan nevolje.“ Avdija 1.11-14 Edom je duhovno propadao malo po malo, a na kraju su se udružili sa najvećim neprijateljima Božjeg naroda.
Edomci su stali na stranu Vavilona koji je u Otkrivenju simbolički opisan kao glavna sila koju Sotona koristi protiv Boga i Božjeg naroda.
Vrhunac istorijske uloge Edomaca bila je u vreme kada je trebalo da se pojavi Mesija, kada ih Sotona ponovo koristi u pokušaju da ugrozi Božji plan za spasenje ljudi od greha.
Ovo će biti detaljno objašnjeno kasnije u videu o Irodovoj dinastiji vladara, jer su i oni bili Isavovi potomci.
Amalici
Jedan ogranak Isavove porodice veoma je važan, a to su Amalici. Oni su se posebno istakli po zlu i nasilju usmerenom prema duhovnijoj braći – Jakovljevim potomcima.
„Rekoše: hodite da ih istrebimo između naroda da se više ne spominje ime Izrailjevo. Složno pristaše i suprot tebi veru uhvatiše: Naselja Edomova i Ismailovci… i Amalik…“ Psalam 83:4-7
Amalik je bio Isavov unuk, od sina Elifaza. „Sinovi Isavovi: Elifas, Raguilo i Jeus i Jeglom i Korej.“ 1.Dnevnika 1:35 „Sinovi Elifasovi: Teman i Omar, Sofar i Gotom, Kenez i Tamna i Amalik.“ 1.Dnevnika 1:36
Amalik je postao starešina plemena koje je dobilo ime po njemu, a najviše od svih je odražavao Isavove osobine, koje je pokazao progonstvom Božjeg naroda.
Čim su Izraelci izašli iz Egipta i dobili slobodu, napali su ih Isavovi potomci Amalici u Rafidinu.
„Ali dođe Amalik da se bije s Izrailjem u Rafidinu… I dokle Mojsije držaše u vis ruke svoje, nadbijahu Izrailjci… I razbi Isus Amalika i narod njegov oštrim mačem.“ 2.Mojsijeva 17.8–13
Bog je Mojsiju rekao da Amalici ovim postupkom nisu napali samo Božji narod, nego su napali sam Božji presto, i Bog je rekao da će ih zbog toga potpuno istrebiti.
Napad na svoj narod Bog je okarakterisao kao napad na Njega kao Stvoritelja sveta. „…Zapiši to za spomen u knjigu, i kaži Isusu neka pamti da ću sasvim istrebiti spomen Amalikov ispod neba… što se ruka beše podigla na presto Gospodnji, Gospod će ratovati na Amalika od kolena do kolena.“ 2.Mojsijeva 17.14–16
Pošto je pobeda nad Amalicima ostvarena radi toga što je Mojsije podigao i raširio svoje ruke, neki smatraju da je to bila predslika Isusa Hrista na krstu, čijom smrću i vaskrsenjem je Božji narod dobio pobedu nad grehom. Jedino što je Mojsiju kao čoveku bila potrebna pomoć Arona i Ura da drži ruke podignute do pobede, dok je Isus sam pobedio greh.
Interesantno je da prorok Valam kaže: „Amalik je početak narodima, ali će najposle propasti.“ 4.Mojsijeva 24.20
Neki smatraju da je izraz „početak narodima“ označava da je Amalik tada bio najistaknutiji među narodima po protivljenju Bogu i Božjem narodu, pa će zbog toga biti osuđen na propast.
Pokazatelj karaktera Amalika vidi se kada su Izraelci izašli iz Egipta, a oni su ubijali slabe koji su umorni zaostajali za karavanom.
„Opominji se šta ti je učinio Amalik na putu kad iđaste iz Misira, kako te dočeka na putu i pobi na kraju sve umorne koji iđahu za tobom, kad si bio sustao i iznemogao, i ne boja se Boga. Zato …u zemlji koju ti daje Gospod Bog tvoj da je naslediš, tada zatri spomen Amaliku pod nebom; ne zaboravi.“ 5.Mojsijeva 25:17-19
Radi ogrezlosti Amalika u zlu, Bog je ovo isto ponovio proroku Samuilu kad su bili u Obećanoj zemlji, i tražio da ih ne žale nego da ih sve pobiju. „Idi, i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima; ne žali ga, nego pobij“ 1.Samuilova 15.2,3,18
„…I od Amalika …koji vas mučiše, nisam li vas izbavljao kad vapiste k meni?“ Sudije 10:12
Bog je rekao da treba potpuno istrebiti Amalike, jer Bog vidi budućnost i zna kako će tek Amalici učiniti veliko zlo Božjem narodu ako ih Bog ne spreči.
Amalici su pokušali da pobiju sve Izraelce, konkretno Haman u vreme Jestire.
Bog je želeo da spreči genocid pobožnih ljudi, i zato naređuje preventivno genocid bezbožnih naroda za koje nije video nikakvu nadu da će prestati da čine zlo.
Ateisti vrlo često prigovaraju na ovo Božje naređenje i smatraju da je okrutno, ali nemaju znanje budućnosti koje Bog ima, i ne vide da niko od Amalika ne traži Boga, nego još vrebaju da pobiju sav Božji narod.
Nacionalizam i verska isključivost
Kad se u Bibliji govori o trendu da su Jakovljevi potomci pobožni, a Isavovi Edomci bezbožni, to ne znači da su svi pripadnici tih naroda takvi.
Biblija ukazuje na trend u jednom narodu, na oblik religioznosti koji se u jednom društvu populariše, a može da bude od Boga ili suprotan Božjim načelima.
Tako je Biblijska istorija puna primera u kojima se vidi da su neki Jakovljevi potomci odstupili od Božjih principa.
Na primer, Bog je dozvolio da Vavilonjani osvoje Judeju, jer su Judejci dvoličnošću i svojim tradicijama potpuno izokrenuli Božje zapovesti.
Iako je za apostole Isus Hristos izabrao Izraelce, Isus je jasno rekao verskim vođama Izraela da svi pripadnici jednog naroda nisu iskreno pobožni.
„Isus im reče: kad biste vi bili deca Avramova, činili biste dela Avraamova. A sad gledate mene da ubijete, čoveka koji vam istinu kazah koju čuh od Boga: tako Avraam nije činio.“ Jovan 8.39,40
Takođe postoje primeri da su pojedinci iz nekih nacija koje su većinski bile bezbožne - iskreno poštovali Boga.
Tako Edomci dolaze u velikom broju da čuju i vide Mesiju: „I iz Jerusalima i iz Idumeje …mnoštvo veliko čuvši šta on čini dođe k njemu.“ Marko 3.8
Primer da Bog prihvata iskreno pobožne ljude iz većinski bezbožnih nacija je i Urija Hetejin. Amalikova majka Ada bila je Hetejka, kao i Urija.
Međutim, za Urijinu pobožnost napisano je sve najbolje, i iz Biblije je jasno da će on biti u Božjem carstvu.
Dakle, Bog je u prošlosti odbacivao bezbožne Izraelce, a spasavao pobožne ljude iz naroda u kojima su velika većina bezbožni ljudi.
Bog ne sudi po nacionalnosti, nego po ličnom izboru svakog pojedinca.
Ljudi postaju nacionalisti iz sličnih razloga kao i Isav – kao izgovor za mržnju prema iskreno pobožnim ljudima koje smatraju svojim konkurentima.
Ljudi koji napuste Boga traže prevaru u koju bi mogli da poveruju. Nacionalizam im pruža izgovor da opravdaju svoje zlo pred javnošću, a da pritom sakriju svoje prave motive.
Tako će u vreme pred drugi Hristov dolazak dvolično religiozni ljudi pripisati Božjem narodu neistinite stvari kako bi pred svetom opravdali progonstvo svoje braće.
Da Bog ne sudi grupi ljudi nego pojedincima, vidi se i u slučaju Lota. Stanovnici Sodoma i Gomora su osuđeni zbog svojih strašnih greha, ali Bog nije smatrao Lotovu porodicu odgovornim za grehe njihovih sugrađana, pa ih je izveo iz grada pre nego što je vatra s neba spalila grad.
Dakle, odgovornost nije grupna nego uvek pojedinačna, kao što Bog i spasava radi odluke pojedinca a ne grupe.
Saul i Amalici
Otkad su Amalici s leđa napali Izraelce kad su izašli iz ropstva u Egiptu, Izraelci su često morali da ratuju sa Amalicima.
Znajući kakvo zlo Jakovljevim potomcima preti u budućnosti od Amalika, Bog je preko proroka Samuila rekao caru Saulu da ratuje sa Amalicima: „…idi, pobij grešne Amalike, i vojuj na njih dokle ih ne istrebite.“ 1.Samuilova 15:18
Dok je car Saul bio poslušan Bogu, pobeđivao je u ratu protiv Edomaca: „I Saul carujući nad Izrailjem ratovaše na sve neprijatelje svoje… i na sinove Amonove i na Edomce …kuda se god obraćaše, nadvlađivaše. Skupi takođe vojsku i pobi Amalika; i izbavi Izrailja iz ruku onih koji ga plenjahu.“ 1.Samuilova 14:47,48
Znajući kakvo zlo će Amalici učiniti u budućnosti, Bog je smatrao da ovo nije dovoljno, pa je Saulu dao drastičnu zapovest da pobije sve Amalike:
„Ovako veli Gospod nad vojskama: opomenuh se šta je učinio Amalik Izrailju, kako mu se opro na putu kad je išao iz Misira. Zato idi, i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima …“ 1.Samuilova 15:2,3
Saul nije poslušao Boga, pa je poštedeo cara i stoku, misleći kao i većina ljudi da ovaj Božji zahtev nije toliko bitan. ----„I Saul i narod njegov poštede Agaga i najbolje ovce i najbolje volove i…“ 1.Samuilova 15:9
Neke ljude iznenađuje da je ovo trenutak kad Bog odbacuje cara Saula jer nije postupio sa Amalicima kako mu je naređeno.
Saul nije video opasnost koja u budućnosti vreba od Amalika, pa je postupio po svom mišljenju, a ne po Božjem sveznanju.
Zato Bog kaže preko proroka Samuila: „Kajem se što sam Saula postavio carem, jer je otstupio od mene, i nije izvršio mojih reči.“ 1.Samuilova 15:11
Saul je trebalo da spreči Amalike da ne učini veliko zlo Božjem narodu.
Međutim, car Saul je svojevoljno hteo da poštedi Amalika cara Agaga, a nije znao da će u budućnosti baš Agagov potomak Haman tražiti da se u celom tadašnjem svetskom carstvu pobiju svi Jakovljevi potomci.
Saulova neposlušnost mogla je da dovede do genocida nad Božjim narodom, iz kojeg je trebalo da se rodi Mesija stotinama godina kasnije, čime bi bio osujećen prorečeni Božji plan za spasenje ljudi.
U vreme carice Jestire, preživeli Agagit Haman, carskim proglasom tražio je da pobiju sve Jakovljeve potomke, čime je pokazao koliko je bilo opasno ne poslušati Boga da se istrebe Amalici.
Saul se ni tada nije pokajao, nego nastavlja da sve više odbacuje Božje vođstvo.
Saul je shvatio da Bog želi da presto Izraela preda pobožnom Davidu. Umesto da se Saul pokori Bogu, on poprima Isavov duh i odlučuje da progoni Davida kako bi ga ubio.
David se sklonio u grad Nov kod sveštenika Ahimeleha i to je Saulu javio - niko drugi nego Idumejac Doik, Isavov potomak. „Tada odgovori Doik Idumejac, koji stajaše sa slugama Saulovijem, i reče: vidio sam sina Jesejeva gdje dođe u Nov k Ahimelehu sinu Ahitovovu…“ 1.Samuilova 22:9,10
Od svih ljudi koje je car Saul mogao da postavi za starešinu nad svojim pastirima, on je izabrao baš Edomca Doika („Doik Idumejac, starešina nad pastirima Saulovim.“ 1.Samuilova 21:7),
Saul dolazi u Nov kad je David već otišao odatle, ali Saul ipak optužuje sveštenike za zaveru protiv njega, iako sveštenici nisu ni znali da Saul progoni Davida.
Sada već bezbožni Saul, zbog svoje slepe mržnje naređuje vojnicima da pobiju sve Božje sveštenike koji su ugostili i nahranili Davida. ---„Tada car reče slugama koje stajahu pred njim: okrenite se i pogubite sveštenike Gospodnje…“ 1.Samuilova 22:17
Niko od vojnika, Jakovljevih potomaka, iz poštovanja prema Bogu nije želeo da uradi nešto tako bezbožno, čak ni kada im car naređuje. „Ali sluge careve ne hteše podignuti ruke svoje da ulože na sveštenike Gospodnje.“ 1.Samuilova 22:17
Jedini ko je pristao na to bezbožno ubistvo 85 pobožnih ljudi, bio je – pogađate, Edomac Doik, Isavov potomak, koji je iskoristio priliku da nastavi progonstvo najduhovnijih Jakovljevih potomaka, i koji je ispunio proročanstvo da će živeti od mača, jer je ubijanjem pobožnih ljudi stekao položaj i platu kod cara Saula.
„…I okrenuvši se Doik Idumejac uloži na sveštenike, i pobi ih onaj dan 85, koji nošahu oplećak laneni.” 1.Samuilova 22.18
Edomac je pobio sveštenike koji su Božji narod učili Božjim principima. Edomci su kroz istoriju ubijali najduhovnije i najistaknutije vođe Božjeg naroda, jer im je bio cilj da Božji narod odvoje od Boga.
Telesni je nastavio da progoni duhovnog.
Izgleda da je David bio svestan ovih proročanstava, jer je pretpostavljao da će Isavov progoniteljski duh da se probudi u Doiku, i da će učini zlo Božjem narodu, pa je David rekao: „Znao sam onoga dana kad je bio onde Doik Idumejac da će zacelo kazati Saulu…“ 1.Samuilova 22:22
Saul je upotrebio Edomca da ubija duhovne ljude, ali je na kraju Edomac ubio i samog Saula.
Pre nego što će Saul stradati u bitci, tražio je od spiritističkog medijuma da mu prizove navodni duh tada već umrlog proroka Samuila, nasuprot Božje zabrane prizivanja mrtvih u Izraelu kao teokratskoj državi, pod pretnjom smrtne kazne, jer je u pitanju bilo prizivanje demona.
Čak je i demon preko vračare ponovio Saulu da će poginuti u bitci jer nije poslušao Boga i nije istrebio Amalike:
„…jer je Gospod istrgao carstvo iz tvoje ruke… jer nisi poslušao glasa Gospodnjega, niti si izvršio žestokoga gneva njegova na Amaliku; zato ti je danas Gospod to učinio.“ 1.Samuilova 28:17,18
Dakle, zbog Amalika je Venijaminov potomak Saul izgubio carsku krunu i život.
Međutim, ni ovde nije kraj Saulovih iskustava sa Isavovim potomcima. Od svih narodnosti, ubica prvog Izraelskog cara Saula bio je baš jedan Amalik.
Ovaj Amalik je to otišao da javi Davidu, misleći da će se ubistvom Saula dodvoriti novom caru:
„…Slučajno dođoh na goru Gelvuju, a Saul …mi reče: Ko si? A ja mu rekoh: Amalik sam.
A on mi reče: pristupi k meni ubij me; jer me obuzeše muke, a još je sasvim duša u meni.
I pristupih k njemu i ubih ga…“ 2.Samuilova 1.3-10
Kada je Saul saznao da je ovaj čovek Amalik, odmah je znao da će pristati da ga ubije.
Bog je tražio od Saula da istrebi Amalike kao neprijatelje Božjeg naroda. Saul nije uradio kako mu je Bog rekao, i sada je baš Amalik ubio njega.
David i Amalici
I sledeći car David, takođe je ratovao sa Amalicima.
Bezbožni car Saul izgubio je bitku sa Amalicima, ali je pobožni David odmah zatim pobedio Amalike: „A po smrti Saulovoj, kad se David vrati pobivši Amalike…“ 2.Samuilova 1:1
Nedugo zatim, potvrđeno je Božje proročanstvo da će stariji služiti mlađem, pa su Edomci postali sluge Izraelca Davida: David „namesti vojsku po Idumeji …i svi Edomci postaše sluge Davidove.“ 2.Samuilova 8,14.
Međutim, u trenutku kad je grad Siklag u kojem je bila carska porodica bio nebranjen, Amalici su iskoristili priliku, spalili su grad i odveli u ropstvo žene iz grada, uključujući i Davidove žene, Ahonoamu i Avigeju.
„…Amalici behu …razvalili Siklag i ognjem ga spalili. Behu zarobili ženskinje… 1.Samuilova 30:1-6
Ovaj trenutak je bitan, jer su Amalici uzdrmali Davidovo carstvo, a narod je hteo da ubije cara Davida. Da je David stradao, to bi ugrozilo rođenje Mesije.
„I David beše na muci velikoj, jer narod govoraše da ga zaspu kamenjem; jer žalostan beše sav narod, svaki za sinovima svojim i za kćerima svojim; ali se David ohrabri u Gospodu Bogu svojem.“ 1.Samuilova 30:1-6
Tako je telesni čovek nastavio da progoni duhovnog.
Međutim, David je poveo svoju vojsku, stigao Amalike i povratio sve što su oteli i ponovo učvrstio svoje carstvo, kao što će i Mesija izbaviti sav svoj narod koji je otet od Njega.
„I tako izbavi David sve što behu uzeli Amalici, i obe žene svoje izbavi David. I ništa ne izgubiše… sve povrati David.“ 1.Samuilova 30:18-19
Solomun i Edomke
Naslednik cara Davida, Solomun, vladao je prilično mirno, dok nije počeo da krši Božje principe.
Solomun je sklapao mnoge političke brakove sa neznaboškinjama, između ostalih i sa Edomkama i Hetejkama, kojima se i Isav oženio, čime je ponovio Isavove greške.
„Ali car Solomun ljubljaše mnoge žene tuđinke… Edomke… i Hetejke, od onih naroda za koje beše rekao Gospod sinovima Izrailjevim: ne idite k njima i oni da ne dolaze k vama, jer će zaneti srce vaše za svojim bogovima. Za njih prionu Solomun ljubeći ih.“ 1.Carevima 11:1,2
Bog je rekao da Božji narod ne stupa u brakove sa neznaboškinjama, jer će „zaneti srce vaše za svojim bogovima“. Upravo to se dogodilo Solomunu, pa im je čak i napravio idolopokloničke hramove.
Zbog idolopoklonstva na koje su ga navele između ostalih i Edomke, Bog je dopustio da Solomunu protivnik bude – niko drugi, nego baš Edomac Adad.
„I podiže protivnika Solomunu Adada Idumejca (Edomca) koji beše od carskog roda u Idumeji… I beše protivnik (Sotona) Izrailjev svega veka Solomunova, i to osim zla koje činjaše Adad; i mržaše na Izrailja carujući u Siriji.“ 1.Carevima 11.14,25
Zapazite koji izbor reči je upotrebio biblijski pisac da opiše kakav neprijatelj je u pitanju. Za reč neprijatelj upotrebljena je reč „satan“, ista reč koja se koristi za Sotonu, jer reč Sotona na jevrejskom jeziku znači neprijatelj.
Treba primetiti i da su i Solomun i Edomac carevi. Dakle ovo je bio sukob dva cara, od kojih je edomski car nazvan „satan“ i mrzeo je Izrael, ondosno Jakovljeve potomke, isto kao i njegov predak Isav.
Telesni je nastavio da progoni duhovnog.
Dakle, vidimo da se neprijateljstvo Jakova i Isava i dalje produbljuje i intenzivira u toku istorije.
Ako je i najmudriji Solomun potpao pod ovaj loš uticaj, to pokazuje koliko jaka sila prevare i nasilja koja je stajala iza Edomaca.
Jestira – Haman
Setite se da je car Saul hteo da poštedi Agaga, cara Amalika.
Saul nije bio svestan da će Agagov potomak Haman, pokušati da izvrši genocid nad Izraelcima.
Baš u vreme kada je Judejka Jestira postala carica Persije, car je postavio kao svog najvišeg službenika baš potomka tog Agaga - Amalik Haman. „Posle toga podiže car Asvir Amana sina Amedatina, Agageja, i uzvisi ga, i namesti mu presto više svih knezova“ Jestira 3.1
190 Haman je zloupotrebio svoj visoki položaj da traži od cara da izda dekret, da u celom tadašnjem svetskom carstvu, u 127 pokrajina, u jednom danu pobiju sve Judejce, sve Jakovljeve potomke.
Isavovo potomstvo je malo po malo odbacivalo Boga, da bi na kraju tražili da potpuno iskorene čitav narod koji je nastao od njegovog duhovnijeg brata.
Telesni je nastavio da progoni duhovnog.
Pošto postoji mnoštvo paralela između Jestire i Hamana sa Jakovom i Isavom, ova tema biće obrađena detaljno u narednom videu.
Pokušajte sami da uporedite Jakova sa Mardohejem i Jestirom, kao i Hamana sa Isavom, pa napišite u komentaru ispod videa šta ste pronašli.
Irodova dinastija protiv Mesije
Veoma je mala verovatnoća da u teokratskom Izraelu na vlast dođe strani državljanin, nejevrejin.
Međutim, pred rođenje Isusa Hrista i u toku Hristovog života, čak i za vreme suđenja i vaskrsenja, sve do razorenja Jerusalima, na vlasti u Izraelu bila je dinastija Edomaca.
Irod Veliki je bio Idumejac, a nasledili su ga Irod Antipa i Arhelaj, a zatim Irod Agripa I i Agripa II.
Malo po malo Isavovi potomci su odstupali od Boga, da bi na kraju postali sinonim za neprijatelje Božjeg naroda, koje će Sotona upotrebiti da bi naveo ceo svet da se klanja crvenoj zveri umesto Bogu kao Stvoritelju sveta.
Ovaj sukob Irodove dinastije kao Isavovih potomaka i Jakovljevih potomaka koji čekaju Mesiju, Spasitelja sveta, biće detaljno opisan u videu sa temom „Irodova dinastija protiv Mesije“.
Božja presuda Edomcima
Ljude iznenađuje oštrina proročanstava koja opisuju Božju presudu nad Edomom.
Međutim, Bog opisuje da je stanja zla u kojem se Edom nalazi, stanje iz kog nema povratka.
Bog kaže: "… sići će na sud na Edomce i na narod koji sam prokleo da se zatre." lsaija 34.5
„Za Edoma, ovako veli Gospod… jer ću pustiti na Isava pogibao njegovu u vreme kad ću ga pohoditi… I zemlja će Edomska biti pustinja… Kao kad se zatr Sodom i Gomor i susedstvo njihovo, veli Gospod, neće se naseliti onde niko niti će se baviti onde sin čovečiji.“ Jeremija 49,7,8,17,18
Postavlja se pitanje da li Bog preoštro osuđuje Edomce i Amalike na potpuno istrebljenje, ili treba verovati Bogu da On zna da će Edomci i Amalici izabrati da u budućnosti pokušaju da Božjem narodu učine veliko zlo. Dakle, da li je istrebljenje Isavovih potomaka preoštro ili zasluženo?
Evo i razloga Božje presude Edomcima. Zapazite da Bog odbacuje Isavove potomke, Amalike i Edomce, radi njihovog stalnog neprijateljstva i nasilja prema Božjem narodu.
„Za nasilje učinjeno bratu tvojemu Jakovu pokriće te stid i istrebićeš se zasvagda.“ Avdija 1.10
Bog je prorekao da će zlo toliko da se umnoži među Isavovim potomcima da će morati potpuno da nestanu, kako više ne bi činili zlo Božjem narodu.
Bog je tražio istrebljenje Amalika i Edomaca, koji su postali sinonim za progonstvo iskreno religioznih ljudi, da ne bi oni kasnije napravili genocid nad Božjim narodom.
„Ovako veli Gospod: Za tri zla i za četiri što učini Edom, neću mu oprostiti, jer goni brata svojega mačem potrvši u sebi sve žaljenje, i gnev njegov razdire jednako, i srdnju svoju drži uvek.“ Amos 1:11
Zlo koje čine Amalici nije bilo privremeno stanje iz kojeg će se pokajati i promeniti, nego trajno, neprekidno stanje, koje neće prestati ma kakav poziv na promenu da im bude upućen.
„Što se Edom osveti domu Judinu i teško skrivi… dignuću ruku svoju na zemlju Edomsku i istrebiću iz nje i ljude i stoku i obratiću je u pustoš… pašće od mača! I osvetiću se Edomcima rukom naroda svojega Izrailja, i učiniće s Edomcima po gnevu mojemu i po jarosti mojoj, i poznaće moju osvetu, govori Gospod Gospod“ Ezekiel 25,12-14.
Dakle, Bog sudi Edomcima za zlo koje su učinili Božjem narodu, za koje se ne kaju i nemaju nameru da prestanu da ga čine.
Bog čeka sa izvršenjem presude jer zna da mi ne vidimo budućnost kao On, i mislimo da zlo nije toliko zlo, i da je kazna preoštra.
Zato Bog dopušta da se zlo zaista dogodi, kako bi svi ljudi videli kuda vodi neposlušnost Bogu.
Zlo kao što je ponos i oholost u početku izgledaju bezopasni, ali na kraju ljudi naprave atomske bombe kojim mogu da višestruko unište celo čovečanstvo.
U Otkrivenju 12, opisana je žena koja se porađa i predstavlja crkvu u kojoj se utelovio Mesija, ali su i Mesija i crkva bili progonjeni od Isavovih potomaka iz Irodove dinastije.
Ista slika bolova žene koja se porađa, upotrebljena za Božje pravedno izvršenje presude i očaj ljudi koji su odbacili Boga, nad kojima se izvršava presuda.
„Zato čujte nameru Gospodnju što je naumio za Edomce…: zaista najmanji iz stada razvlačiće ih, zaista će opusteti stan s njima. Od praske padanja njihova zemlja će se tresti …i biće srce u junaka Edomskih kao srce u žene koja se porađa.“ Jeremija 49:20-22
Edomci su bili gnevni kao njihov praotac Isav. Interesantno je da narodi dobijaju karakteristike osnivača tih naroda. Ako se prepustimo inerciji, radićemo iste zle stvari kao i naši preci.
Bog odbacuje ljude kad vidi nepromenljiv karakter, kada ne vidi nadu da će se promeniti u budućnosti.
Isus je rekao „Svi koji se maše za nož (mač) od noža (mača) će izginuti“ Matej 26:52; Otkrivenje 13.10
Setite se da je Bog rekao i za Isava i za Ismaela da će „živeti od mača“, u smisli da će biti nasilnici i progonitelji Božjeg naroda.
Da je Isav bio iskreno pobožan, shvatio bi da mač u Bibliji simboliše Božju Reč, i da ga Bog poziva da živi od Božje Reči. Međutim, duhovni čovek vidi duhovno, a telesni čovek vidi telesno.
Telesni Isav odlučije da živi od doslovnog mača, pa postaje nasilnik.
Tako je i apostol Petar mislio da u Gesimaniji treba da brani Hrista doslovnim mačem, iako je Isus govorio o duhovnom maču, o Božjoj Reči.
Zato je Isus Petru rekao da mu je jedan mač dovoljan – Božja Reč, i iscelio je ranjenog vojnika.
Isus poziva Petra i sve ljude da žive od duhovnog mača, od Božje Reči, a ne od telesnog mača kao Isav.
Kad na kraju svi ljudi po karakteru postanu ili kao Isav ili kao Jakov, nasilnici sa telesnim mačem ili duhovni ljudi sa Božjom Rečju, kada nema više nikakve nade da će ijedan čovek promeniti svoj stav, apostol Jovan opisuje Hrista ovako:
„I iz usta njegovih iziđe mač oštar, da njime pobije neznabošce.“ Otkrivenje 19.15
Potrebna nam je Božja netprirodna moć da nas oslobodi ropstva ovim slabostima. Pobedu nad slabostima Jakov je dobio molitvom, poverenjem u Boga i krotkošću, pa je Bog mogao da ga posveti.
Telesni i duhovni čovek
Telesni ljudi oduvek su progonili duhovne ljude, jer ih ukorava njihov pobožni karakter: „Blago vama kad na vas ljudi omrznu i kad vas rastave i osramote, i razglase ime vaše kao zlo sina radi čovečijega. Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, vaša je velika plata na nebu. Jer su tako činili prorocima očevi njihovi.“ Luka 6.22,23.
Jakov i Isav su se rodili zajedno kao blizanci, od istih roditelja, u isto vreme, pa su imali skoro iste predispozicije.
Međutim, postoji ogromna razlika u izboru, a kasnije i u karakteru između njih dvojice i njihovih potomaka.
Biblija opisuje scenario događaja koji će se odigrati u svetu, ali i opisuje recept za lek protiv zla i progonstva Božjeg naroda.
„A telesni čovek ne razume što je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda. Duhovni pak sve razgleda, a njega sama niko ne razgleda. Jer ko pozna um Gospodnji da ga pouči? A mi um Hristov imamo.“ 1.Korinćanima 2:14-16
Jakov je pobednik, pre svega nad svojim gresima koje je predao Bogu da ga očisti od njih.
Tako su Jakov, Mojsije, David, Mardohej i ostali Božji narod svoje progonitelje pobedili molitvom Bogu, iako je car objavio smrtni dekret nad celim Božjim narodom.
Tako Isus Hristos pobeđuje u najvažnijoj duhovnoj bitci za spasenje pravih Izraelaca, ljudi u kojima nema mane ni mrštine, koje će Bog posvetiti da budu sveti i bez mane („Da je metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrštine, ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane.“ Efescima 5,27)
Kad vidimo ovakve dubine u Bibliji, mi vidimo istu onu Reč koja je stvorila život ni iz čega na početku, i koja može da vaskrsne ljude koji veruju Bogu.
Kad čitamo Bibliju treba da postavljamo pitanja, i da se molimo da nam Bog otkrije da razumemo Njegove odgovore.
Odgovor obično ne stigne odmah, nego kada se molimo, nekada dosta kasnije kroz neko drugo proučavanje Biblije.
Biblijske knjige su veoma isprepletene, pa se slični detalji poklapaju u različitim događajima, čime objašnjavaju jedni druge, i pomažu nam da bolje razumemo te događaje u odgovarajućem kontekstu.
Potrebno je da uzmemo detalje iz svih delova Biblije da bi složili celu priču, da bi videli celu sliku. Biblija je živa Božja Reč koja menja ljude koji veruju Bogu koji je stvorio svet.
(Podvučeno je moje)
Od pada u greh do današnjih dana, a i u budućnosti do drugog Hristovog dolaska, lažno religiozni ljudi progone iskreno religiozne ljude.
U događajima Starog Zaveta objašnjen nam je koren ovih sukoba, koji su kao šablon ili predslika progonstava Božjeg naroda koje se događalo kroz istoriju, i koje će se dogoditi u budućnosti.
Značajnu ulogu u opisu telesnih ljudi koji progone duhovne, imaju braća Jakov i Isav, koji iako su Avramovi potomci, iako su odgajani od istih pobožnih roditelja, biraju dve različite strane u sukobu dobra i zla. Tako Isavovi i Jakovljevi potomci nastavljaju svoj sukob kroz istoriju, sve do apokaliptičkih proročanstava.
Isavovi potomci su na primer preko Doika Idumejca, Amalika Hamana i Irodove dinastije careva, pokušali da u ključnim istorijskim vremenima istrebe Božji narod, ili bar da prekinu porodično stablo preko kojeg je Bog prorekao da će se roditi Mesija.
Tako sukob Isava i Jakova počinje u prvoj knjizi Biblije, a završava se u Otkrivenju prilikom Božjeg izvršenja presude.
U početku je to bio sukob dva brata Jakova i Isava, ali je postao sukob dva naroda: Izraelaca i Edomaca.
Zatim pratimo sukob dva cara Saula i Agaga, pa sukob dve osobe najbliže caru Asviru – a to su Jestira i Haman; pa sukob Mesije kao cara nebeskog carstva i Iroda kao cara zemaljskog carstva.
Kulminacija dolazi u sukobu dva naroda pred drugi Hristov dolazak – Božjeg naroda prikazanog kao 144.000 Jakovljevih potomaka i onih koji su odbacili Boga i poklonili se zveri i njenoj ikoni.
Progonstvo od početka i obećani Mesija
Odgovor na pitanje zašto se kroz istoriju različite grupe religioznih ljudi stalno sukobljavaju, umesto da se međusobno slažu, nalazi se već na početku Biblije.
Bog je već Adamu i Evi rekao da će poslati Mesiju koji će stati zmiji (to jest Sotoni) na glavu, ali da će postojati stalno neprijateljstvo između ljudi koji su na Božjoj strani i na strani Sotone.
U isto vreme, Bog je rekao da će postojati stalno neprijateljstvo između ljudi koji slede Božje principe, i ljudi koji žive po buntovnim principima zmije, to jest Lucifera.
Ljudi koji imaju samo obličje pobožnosti proganjaju iskreno religiozne ljude. To se događalo od pada čoveka u greh, i prorečeno je da će tako biti do dana Božjeg suda.
Taj sukob vidimo već u prvoj generaciji, kada je telesni Kain ubio svog iskreno pobožnog brata Avelja. ---(Zatim Kain odlazi da živi daleko od najmlađeg brata Sita, koji je po duhovnosti nasledio Avelja.)
Ljudi pre potopa, kao i pre unistenja Sodoma i Gomora, ne samo da nisu tolerisali religiozne ljude, nego su im otvoreno pretili nasiljem.
Bog je obnovio obećanje o Mesiji dato Adamu i Evi, kada je Avramu dao obećanje da će se u njegovom potomstvu roditi Onaj preko kojeg će biti blagosloveni svi narodi – Mesija, Spasitelj sveta.
„…U tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.“ 1.Mojsijeva 12:3 Tako su od Adama, pa preko Avrama, ljudi čekali kada će se roditi prvenac koji će ispuniti Božje proročanstvo o spasenju.
Umesto da čekaju da Bog ispuni svoje obećanje i da im sina u dubokoj starosti, Avram i Sara zbog svoje malovernosti, preko sluškinje Agare dobijaju sina Ismaela.
Bog je zatim ispunio obećanje Avramu i dao im obećanog sina Isaka.
Međutim, Ismael rođen zbog malovernosti Avrama i Sare, stalno je progonio duhovnog Isaka, pa se taj sukob preneo i na njihove potomke.
Apostol Pavle uzima sukob Ismaelaca sa Božjim narodom kao predsliku svih sukoba izopačeno religioznih i iskreno religioznih ljudi:
„(A mi smo, braćo, po Isaku deca obećanja.) No kao onda onaj što se rodi po telu gonjaše duhovnoga, tako i sad.“ Galatima 4:28,29 Obratite pažnju da apostol Pavle kaže da se takvo progonstvo i sada događa, da telesni ljudi i dalje progone duhovne ljude.
Posle Ismaela i Isaka, usledio je sukob materijalistički orijentisanog Isava i iskreno pobožnog Jakova, koji se pojačavao kroz istoriju kada su se pomešali Isavovi i Ismaelovi potomci, a Bog je za obojicu prorekao da će njihov gnevni i agresivni karakter da ih nagoni da progone Božji narod.
I Jakovi Isav bili su Adamovi i Avramovi potomci, Semiti i Jevreji.
Međutim, Isav nije mario za svoje prvenaštvo pa ga je prodao (1.Mojsijeva 25:34), a ženidbom sa neznaboškinjama zapostavio je i odbacio Boga. Oženio je Hananke (1.Mojsijeva 28:6; 36:2), Hetitkinje (1.Mojsijeva 26:34; 27:46;36:2), ćerku Ismaela (1.Mojsijeva 28:9; 36:3), i ćerku Jeveja (1.Mojsijeva 36:2).
Ovi versko mešani brakovi bili su bolni za pobožne roditelje Isaka i Rebeku, (1.Mojsijeva 26:35) jer je Isavova porodica sve više odbacivala pravog Boga i progonila iskreno pobožne Jakovljeve potomke.
I Ismael i Isav dobili su proročanstvo da će im potomci živeti od mača, i ovde se ova dva impulsivna naroda ujedinjuju, a njihovi potomci postaju zakleti progonitelji i neprijatelji iskreno pobožnih ljudi.
Zapazite da progonitelji nisu stranci, druga nacija ili rasa, nego progonstvo dolazi od braće i polubraće.
Isav je dete istih roditelja, ali malo po malo odbacuje Boga, donoseći odluke suprotne Božjim principima.
Isavovi potomci iz ovih brakova postali su "Edomci" (1.Mojsijeva 36:1, 9).
Pratićemo kroz Bibliju kako su dvolično religiozni ljudi stalno kroz istoriju progonili ljude koji su na ispravan način služili Bogu.
Najveća progonstva Božjeg naroda nisu dolazila od ateista, nego od religioznih ljudi čija je vera u Boga bila fasada za lične interese i želju za vlašću.
Jedna porodična linija je ukazivala na Mesiju i očekivala ga, dok je druga prorodična linija progonila prvu i dovodila u opasnost ispunjenje Božjeg plana za spasenje ljudi.
Ispunjenje proročkih blagoslova
„Verom blagoslovi Isak Jakova i Isava u stvarima koje će doći.“ Jevrejima 11.20
Zapazite da apostol kaže da su Božji blagoslovi izrečeni preko oca Jakova i Isava zapravo bili proročanstva za njihovo potomstvo, za stvari koje će doći u budućnosti.
Ti blagoslovi su se ispunjavali tokom istorije, pa možemo da očekujemo da će u budućnosti nastaviti da se ispunjavaju, sve do Hristovog drugog dolaska.
Jakov je kao duhovniji brat dobio kao blagoslov „pšenicu i vino (תִּירוֹשׁ tı̂roš – tek proceđen grožđani sok)“, koji kasnije postaju simboli tela i krvi Mesije. ---- „Bog ti dao rose nebeske, i dobre zemlje i pšenice i vina izobila! … pšenicom i vinom ukrepih ga.“ (1.Mojsijeva 27.28,37)
Jakov je postao gospodar braći u smislu da je postao patrijarh, duhovni vođa, a ne car niti civilni vođa.
Tako je Jakov svojim poverenjem u Boga ukazivao na Mesiju koji je ispunjenje ovog blagoslova: „Narodi ti služili i plemena ti se klanjala! Bio gospodar braći svojoj i klanjali ti se sinovi matere tvoje! Proklet bio koji tebe usproklinje a blagosloven koji tebe uzblagosilja!“ 1.Mojsijeva 27.29
Prorečeno je da će se svi pokloniti Mesiji, koji će biti gospodar ljudima koji su mu postali braća kada se utelovio.
Od čovekovog odnosa prema Mesiji zavisi da li će taj čovek biti blagosloven ili proklet: ----„… Proklet bio koji tebe usproklinje a blagosloven koji tebe uzblagosilja!“ 1.Mojsijeva 27.27-29
S druge strane, Isav je od oca dobio drugačiji blagoslov koji je takođe bio proročanstvo ispinjeno u postupcima njegovih potomaka.
„A Isak odgovori, i reče Isavu: eto sam ga postavio tebi za gospodara; i svu braću njegovu dadoh mu da mu budu sluge; pšenicom i vinom ukrepih ga; pa šta bih sada tebi učinio, sine?“ 1.Mojsijeva 27.37
Isavu je najteže palo što će Jakov biti gospodar, da će mu njegovi potomci služiti, iako je Bog govorio pre svega od duhovnoj superiornosti, a ne o svetovnoj vlasti.
Najbitnija osobina Isava i njegovih potomaka jeste da neće voleti bližnje kao samog sebe, kako nas je Bog pozvao da činimo, nego će nasiljem dobijati sredstva za život. „Ali ćeš živeti od mača svojega…“ 1.Mojsijeva 27.40
Glavna razlika između Jakova i Isava jeste što je Jakov koristio duhovni mač – Božju Reč da pridobije ljude za Boga, a Isav je koristio doslovni mač da se bori protiv Jakovljevih potomaka koji su vodili prema Hristu.
Edomci i Amalici
Iako je takođe bio Avramov potomak, Jakovljev brat Isav izabrao je sasvim drugačiju sudbinu od Avrama i Jakova.
Narod koji je nastao od Isava dobio je ime Edomci, po reči Edom koja znači crven.
Isav je dobio nadimak Edom kad nije mario za svoje prvenaštvo, koje je trebalo da vodi do Mesije, nego ga je prodao Jakovu za crveno jelo.
Tako su Edomci bili narod koji je trebalo da bude duhovni Božji narod, ali nije nije mario za to, nego su postali stalni neprijatelji Božjeg naroda.
Oblast u kojoj su živeli Edomci nazvana je Idumeja, pa se reč Idumejac takođe koristi za Edomce, Isavove potomke.
Bog je rekao Izraelcima da lepo postupaju sa svojom neduhovnom braćom. Idumejci su braća Judejcima, a baš zato Bog je upozorio Božji narod da ne mrze niti odbacuju Edomce:
„Nemoj se gaditi na Idumejca, jer ti je brat; nemoj se gaditi na Misirca, jer si bio došljak u zemlji njegovoj“. 5.Mojsijeva 23:7
Interesantno je da su Edomci stavljeni u isti rang sa Egipćanima po zlu koje su činili, po su se pobožni ljudi zgražavali nad njima.
Kad je Bog oslobodio Izraelce iz Egipta, miroljubivo su tražili od Edomaca da prođu preko Edomske zemlje.
„…Ovako kaže brat tvoj Izrailj: ti znaš sve nevolje koje nas snađoše… i evo smo u Kadisu, gradu na tvojoj međi. Pusti nas da prođemo kroz tvoju zemlju; nećemo ići preko polja ni preko vinograda, niti ćemo piti vode iz kojega studenca; ići ćemo carskim putem, nećemo svrtati ni nadesno ni nalevo dok ne pređemo među tvoju.“ 4.Mojsijeva 20.14-17
Međutim, iako su nudili da plate, obećali da neće uzeti ništa od njih, kada im bilo najteže, Isavov potomak, Edomski car ih je odbio, i čak izašao sa vojskom na njih.
„A Edom mu odgovori: ne idi preko moje zemlje, da ne izidem s mačem preda te… A on im odgovori: nećete proći. I izide Edom pred njih s mnogo naroda i s velikom silom.“ 4.Mojsijeva 20.18-21
Zapazite da Edomci prete da će sa mačem izaći na Jakovljeve potomke, kako je i prorečeno da će biti.
U vreme cara Saula, Edomci su spomenuti među neprijateljima koji su ratovali sa Izraelacima, i da su poistovećeni sa paganskim narodima: Filistejima, Amoncima i Moavcima. --- „I Saul carujući nad Izrailjem ratovaše na sve neprijatelje svoje, na Moavce i na sinove Amonove i na Edomce …i kuda se god obraćaše, nadvlađivaše.“ 1.Samuilova 14.47
Nedugo zatim, u vreme cara Davida Edomci su postali njegove sluge, kako je i prorečeno Isavu i Jakovu: „I namesti vojsku po Idumeji… i svi Edomci postaše sluge Davidove.“ 2.Samuilova 8.14
Edomci su kasnije bili neprijatelji i cara Solomuna ---„I beše protivnik Izrailjev svega veka Solomunova, i to osim zla koje činjaše Adad; i mržaše na Izrailja carujući u Siriji“. 1.Carevima 11.25
Religija Edomaca bila je mešavina Avramove vere i idolopoklonstva, kao posledica Isavovih brakova sa 4 neznaboškinje. ------ dve Hetejke, Jevejka i Ismaelka. „Isav se oženi između kćeri Hananejskih Adom kćerju Eloma Hetejina, i Olivemom kćerju Ane sina Sevegona Evejina, i Vasematom kćerju Ismailovom, sestrom Navaotovom.“ 1M 36:2,3),
Tako su mu deca odgajana u duhu mnogoboštva, pa je većina Edomskog naroda odbacila Boga, Stvoritelja sveta, a obožavali su lažne „bogove“ to jest demone.
Koliko su Edomci postali pagani vidi se kada je Izraelski car Amasija vojno pobedio Idumejce, pa umesto da zahvali Bogu za pobedu, on je uzeo Edomske lažne bogove, klanjao im se i kadio im.
To iracionalno ponašanje civilnog vođe naroda izazvalo je i opravdani Božji gnev. ---„A kad se vrati Amasija razbivši Idumeje, donese bogove sinova Sirovijeh (Isavovih) i postavi ih sebi za bogove, i klanjaše im se i kađaše im. Tada se razgnjevi Gospod na Amasiju…“ 2.Dnevnika 25.14,15
Edomci su sve više tonuli u paganstvo, pa kad su Vavilonci napali Jerusalim, Edomci su im se pridružili i napali svoju braću.
Preko proroka Avdije, Bog oštro zamera Edomcima što su bili deo Vavilonske vojske, što su se radovali propasti Izraelaca, rugali im se, otimali im imovinu, ubijali begunce i izdavali one koji su tu ostali.
„…kad inostranci odvođahu u ropstvo vojsku njegovu, i tuđinci ulažahu na vrata njegova i bacahu žreb za Jerusalim, beše i ti kao koji od njih. Ali ti ne trebaše …radovati sinovima Judinijem u dan kad propadahu, niti razvaljivati usta u dan nevolje njihove.“
„…ne trebaše da i ti gledaš zlo njihovo u dan pogibli njihove ni da se mašaš dobra njihova u dan pogibli njihove. Niti trebaše da staneš na rasputicu da ubijaš bežan njihovu, niti da izdaješ one koji ostaše u dan nevolje.“ Avdija 1.11-14 Edom je duhovno propadao malo po malo, a na kraju su se udružili sa najvećim neprijateljima Božjeg naroda.
Edomci su stali na stranu Vavilona koji je u Otkrivenju simbolički opisan kao glavna sila koju Sotona koristi protiv Boga i Božjeg naroda.
Vrhunac istorijske uloge Edomaca bila je u vreme kada je trebalo da se pojavi Mesija, kada ih Sotona ponovo koristi u pokušaju da ugrozi Božji plan za spasenje ljudi od greha.
Ovo će biti detaljno objašnjeno kasnije u videu o Irodovoj dinastiji vladara, jer su i oni bili Isavovi potomci.
Amalici
Jedan ogranak Isavove porodice veoma je važan, a to su Amalici. Oni su se posebno istakli po zlu i nasilju usmerenom prema duhovnijoj braći – Jakovljevim potomcima.
„Rekoše: hodite da ih istrebimo između naroda da se više ne spominje ime Izrailjevo. Složno pristaše i suprot tebi veru uhvatiše: Naselja Edomova i Ismailovci… i Amalik…“ Psalam 83:4-7
Amalik je bio Isavov unuk, od sina Elifaza. „Sinovi Isavovi: Elifas, Raguilo i Jeus i Jeglom i Korej.“ 1.Dnevnika 1:35 „Sinovi Elifasovi: Teman i Omar, Sofar i Gotom, Kenez i Tamna i Amalik.“ 1.Dnevnika 1:36
Amalik je postao starešina plemena koje je dobilo ime po njemu, a najviše od svih je odražavao Isavove osobine, koje je pokazao progonstvom Božjeg naroda.
Čim su Izraelci izašli iz Egipta i dobili slobodu, napali su ih Isavovi potomci Amalici u Rafidinu.
„Ali dođe Amalik da se bije s Izrailjem u Rafidinu… I dokle Mojsije držaše u vis ruke svoje, nadbijahu Izrailjci… I razbi Isus Amalika i narod njegov oštrim mačem.“ 2.Mojsijeva 17.8–13
Bog je Mojsiju rekao da Amalici ovim postupkom nisu napali samo Božji narod, nego su napali sam Božji presto, i Bog je rekao da će ih zbog toga potpuno istrebiti.
Napad na svoj narod Bog je okarakterisao kao napad na Njega kao Stvoritelja sveta. „…Zapiši to za spomen u knjigu, i kaži Isusu neka pamti da ću sasvim istrebiti spomen Amalikov ispod neba… što se ruka beše podigla na presto Gospodnji, Gospod će ratovati na Amalika od kolena do kolena.“ 2.Mojsijeva 17.14–16
Pošto je pobeda nad Amalicima ostvarena radi toga što je Mojsije podigao i raširio svoje ruke, neki smatraju da je to bila predslika Isusa Hrista na krstu, čijom smrću i vaskrsenjem je Božji narod dobio pobedu nad grehom. Jedino što je Mojsiju kao čoveku bila potrebna pomoć Arona i Ura da drži ruke podignute do pobede, dok je Isus sam pobedio greh.
Interesantno je da prorok Valam kaže: „Amalik je početak narodima, ali će najposle propasti.“ 4.Mojsijeva 24.20
Neki smatraju da je izraz „početak narodima“ označava da je Amalik tada bio najistaknutiji među narodima po protivljenju Bogu i Božjem narodu, pa će zbog toga biti osuđen na propast.
Pokazatelj karaktera Amalika vidi se kada su Izraelci izašli iz Egipta, a oni su ubijali slabe koji su umorni zaostajali za karavanom.
„Opominji se šta ti je učinio Amalik na putu kad iđaste iz Misira, kako te dočeka na putu i pobi na kraju sve umorne koji iđahu za tobom, kad si bio sustao i iznemogao, i ne boja se Boga. Zato …u zemlji koju ti daje Gospod Bog tvoj da je naslediš, tada zatri spomen Amaliku pod nebom; ne zaboravi.“ 5.Mojsijeva 25:17-19
Radi ogrezlosti Amalika u zlu, Bog je ovo isto ponovio proroku Samuilu kad su bili u Obećanoj zemlji, i tražio da ih ne žale nego da ih sve pobiju. „Idi, i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima; ne žali ga, nego pobij“ 1.Samuilova 15.2,3,18
„…I od Amalika …koji vas mučiše, nisam li vas izbavljao kad vapiste k meni?“ Sudije 10:12
Bog je rekao da treba potpuno istrebiti Amalike, jer Bog vidi budućnost i zna kako će tek Amalici učiniti veliko zlo Božjem narodu ako ih Bog ne spreči.
Amalici su pokušali da pobiju sve Izraelce, konkretno Haman u vreme Jestire.
Bog je želeo da spreči genocid pobožnih ljudi, i zato naređuje preventivno genocid bezbožnih naroda za koje nije video nikakvu nadu da će prestati da čine zlo.
Ateisti vrlo često prigovaraju na ovo Božje naređenje i smatraju da je okrutno, ali nemaju znanje budućnosti koje Bog ima, i ne vide da niko od Amalika ne traži Boga, nego još vrebaju da pobiju sav Božji narod.
Nacionalizam i verska isključivost
Kad se u Bibliji govori o trendu da su Jakovljevi potomci pobožni, a Isavovi Edomci bezbožni, to ne znači da su svi pripadnici tih naroda takvi.
Biblija ukazuje na trend u jednom narodu, na oblik religioznosti koji se u jednom društvu populariše, a može da bude od Boga ili suprotan Božjim načelima.
Tako je Biblijska istorija puna primera u kojima se vidi da su neki Jakovljevi potomci odstupili od Božjih principa.
Na primer, Bog je dozvolio da Vavilonjani osvoje Judeju, jer su Judejci dvoličnošću i svojim tradicijama potpuno izokrenuli Božje zapovesti.
Iako je za apostole Isus Hristos izabrao Izraelce, Isus je jasno rekao verskim vođama Izraela da svi pripadnici jednog naroda nisu iskreno pobožni.
„Isus im reče: kad biste vi bili deca Avramova, činili biste dela Avraamova. A sad gledate mene da ubijete, čoveka koji vam istinu kazah koju čuh od Boga: tako Avraam nije činio.“ Jovan 8.39,40
Takođe postoje primeri da su pojedinci iz nekih nacija koje su većinski bile bezbožne - iskreno poštovali Boga.
Tako Edomci dolaze u velikom broju da čuju i vide Mesiju: „I iz Jerusalima i iz Idumeje …mnoštvo veliko čuvši šta on čini dođe k njemu.“ Marko 3.8
Primer da Bog prihvata iskreno pobožne ljude iz većinski bezbožnih nacija je i Urija Hetejin. Amalikova majka Ada bila je Hetejka, kao i Urija.
Međutim, za Urijinu pobožnost napisano je sve najbolje, i iz Biblije je jasno da će on biti u Božjem carstvu.
Dakle, Bog je u prošlosti odbacivao bezbožne Izraelce, a spasavao pobožne ljude iz naroda u kojima su velika većina bezbožni ljudi.
Bog ne sudi po nacionalnosti, nego po ličnom izboru svakog pojedinca.
Ljudi postaju nacionalisti iz sličnih razloga kao i Isav – kao izgovor za mržnju prema iskreno pobožnim ljudima koje smatraju svojim konkurentima.
Ljudi koji napuste Boga traže prevaru u koju bi mogli da poveruju. Nacionalizam im pruža izgovor da opravdaju svoje zlo pred javnošću, a da pritom sakriju svoje prave motive.
Tako će u vreme pred drugi Hristov dolazak dvolično religiozni ljudi pripisati Božjem narodu neistinite stvari kako bi pred svetom opravdali progonstvo svoje braće.
Da Bog ne sudi grupi ljudi nego pojedincima, vidi se i u slučaju Lota. Stanovnici Sodoma i Gomora su osuđeni zbog svojih strašnih greha, ali Bog nije smatrao Lotovu porodicu odgovornim za grehe njihovih sugrađana, pa ih je izveo iz grada pre nego što je vatra s neba spalila grad.
Dakle, odgovornost nije grupna nego uvek pojedinačna, kao što Bog i spasava radi odluke pojedinca a ne grupe.
Saul i Amalici
Otkad su Amalici s leđa napali Izraelce kad su izašli iz ropstva u Egiptu, Izraelci su često morali da ratuju sa Amalicima.
Znajući kakvo zlo Jakovljevim potomcima preti u budućnosti od Amalika, Bog je preko proroka Samuila rekao caru Saulu da ratuje sa Amalicima: „…idi, pobij grešne Amalike, i vojuj na njih dokle ih ne istrebite.“ 1.Samuilova 15:18
Dok je car Saul bio poslušan Bogu, pobeđivao je u ratu protiv Edomaca: „I Saul carujući nad Izrailjem ratovaše na sve neprijatelje svoje… i na sinove Amonove i na Edomce …kuda se god obraćaše, nadvlađivaše. Skupi takođe vojsku i pobi Amalika; i izbavi Izrailja iz ruku onih koji ga plenjahu.“ 1.Samuilova 14:47,48
Znajući kakvo zlo će Amalici učiniti u budućnosti, Bog je smatrao da ovo nije dovoljno, pa je Saulu dao drastičnu zapovest da pobije sve Amalike:
„Ovako veli Gospod nad vojskama: opomenuh se šta je učinio Amalik Izrailju, kako mu se opro na putu kad je išao iz Misira. Zato idi, i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima …“ 1.Samuilova 15:2,3
Saul nije poslušao Boga, pa je poštedeo cara i stoku, misleći kao i većina ljudi da ovaj Božji zahtev nije toliko bitan. ----„I Saul i narod njegov poštede Agaga i najbolje ovce i najbolje volove i…“ 1.Samuilova 15:9
Neke ljude iznenađuje da je ovo trenutak kad Bog odbacuje cara Saula jer nije postupio sa Amalicima kako mu je naređeno.
Saul nije video opasnost koja u budućnosti vreba od Amalika, pa je postupio po svom mišljenju, a ne po Božjem sveznanju.
Zato Bog kaže preko proroka Samuila: „Kajem se što sam Saula postavio carem, jer je otstupio od mene, i nije izvršio mojih reči.“ 1.Samuilova 15:11
Saul je trebalo da spreči Amalike da ne učini veliko zlo Božjem narodu.
Međutim, car Saul je svojevoljno hteo da poštedi Amalika cara Agaga, a nije znao da će u budućnosti baš Agagov potomak Haman tražiti da se u celom tadašnjem svetskom carstvu pobiju svi Jakovljevi potomci.
Saulova neposlušnost mogla je da dovede do genocida nad Božjim narodom, iz kojeg je trebalo da se rodi Mesija stotinama godina kasnije, čime bi bio osujećen prorečeni Božji plan za spasenje ljudi.
U vreme carice Jestire, preživeli Agagit Haman, carskim proglasom tražio je da pobiju sve Jakovljeve potomke, čime je pokazao koliko je bilo opasno ne poslušati Boga da se istrebe Amalici.
Saul se ni tada nije pokajao, nego nastavlja da sve više odbacuje Božje vođstvo.
Saul je shvatio da Bog želi da presto Izraela preda pobožnom Davidu. Umesto da se Saul pokori Bogu, on poprima Isavov duh i odlučuje da progoni Davida kako bi ga ubio.
David se sklonio u grad Nov kod sveštenika Ahimeleha i to je Saulu javio - niko drugi nego Idumejac Doik, Isavov potomak. „Tada odgovori Doik Idumejac, koji stajaše sa slugama Saulovijem, i reče: vidio sam sina Jesejeva gdje dođe u Nov k Ahimelehu sinu Ahitovovu…“ 1.Samuilova 22:9,10
Od svih ljudi koje je car Saul mogao da postavi za starešinu nad svojim pastirima, on je izabrao baš Edomca Doika („Doik Idumejac, starešina nad pastirima Saulovim.“ 1.Samuilova 21:7),
Saul dolazi u Nov kad je David već otišao odatle, ali Saul ipak optužuje sveštenike za zaveru protiv njega, iako sveštenici nisu ni znali da Saul progoni Davida.
Sada već bezbožni Saul, zbog svoje slepe mržnje naređuje vojnicima da pobiju sve Božje sveštenike koji su ugostili i nahranili Davida. ---„Tada car reče slugama koje stajahu pred njim: okrenite se i pogubite sveštenike Gospodnje…“ 1.Samuilova 22:17
Niko od vojnika, Jakovljevih potomaka, iz poštovanja prema Bogu nije želeo da uradi nešto tako bezbožno, čak ni kada im car naređuje. „Ali sluge careve ne hteše podignuti ruke svoje da ulože na sveštenike Gospodnje.“ 1.Samuilova 22:17
Jedini ko je pristao na to bezbožno ubistvo 85 pobožnih ljudi, bio je – pogađate, Edomac Doik, Isavov potomak, koji je iskoristio priliku da nastavi progonstvo najduhovnijih Jakovljevih potomaka, i koji je ispunio proročanstvo da će živeti od mača, jer je ubijanjem pobožnih ljudi stekao položaj i platu kod cara Saula.
„…I okrenuvši se Doik Idumejac uloži na sveštenike, i pobi ih onaj dan 85, koji nošahu oplećak laneni.” 1.Samuilova 22.18
Edomac je pobio sveštenike koji su Božji narod učili Božjim principima. Edomci su kroz istoriju ubijali najduhovnije i najistaknutije vođe Božjeg naroda, jer im je bio cilj da Božji narod odvoje od Boga.
Telesni je nastavio da progoni duhovnog.
Izgleda da je David bio svestan ovih proročanstava, jer je pretpostavljao da će Isavov progoniteljski duh da se probudi u Doiku, i da će učini zlo Božjem narodu, pa je David rekao: „Znao sam onoga dana kad je bio onde Doik Idumejac da će zacelo kazati Saulu…“ 1.Samuilova 22:22
Saul je upotrebio Edomca da ubija duhovne ljude, ali je na kraju Edomac ubio i samog Saula.
Pre nego što će Saul stradati u bitci, tražio je od spiritističkog medijuma da mu prizove navodni duh tada već umrlog proroka Samuila, nasuprot Božje zabrane prizivanja mrtvih u Izraelu kao teokratskoj državi, pod pretnjom smrtne kazne, jer je u pitanju bilo prizivanje demona.
Čak je i demon preko vračare ponovio Saulu da će poginuti u bitci jer nije poslušao Boga i nije istrebio Amalike:
„…jer je Gospod istrgao carstvo iz tvoje ruke… jer nisi poslušao glasa Gospodnjega, niti si izvršio žestokoga gneva njegova na Amaliku; zato ti je danas Gospod to učinio.“ 1.Samuilova 28:17,18
Dakle, zbog Amalika je Venijaminov potomak Saul izgubio carsku krunu i život.
Međutim, ni ovde nije kraj Saulovih iskustava sa Isavovim potomcima. Od svih narodnosti, ubica prvog Izraelskog cara Saula bio je baš jedan Amalik.
Ovaj Amalik je to otišao da javi Davidu, misleći da će se ubistvom Saula dodvoriti novom caru:
„…Slučajno dođoh na goru Gelvuju, a Saul …mi reče: Ko si? A ja mu rekoh: Amalik sam.
A on mi reče: pristupi k meni ubij me; jer me obuzeše muke, a još je sasvim duša u meni.
I pristupih k njemu i ubih ga…“ 2.Samuilova 1.3-10
Kada je Saul saznao da je ovaj čovek Amalik, odmah je znao da će pristati da ga ubije.
Bog je tražio od Saula da istrebi Amalike kao neprijatelje Božjeg naroda. Saul nije uradio kako mu je Bog rekao, i sada je baš Amalik ubio njega.
David i Amalici
I sledeći car David, takođe je ratovao sa Amalicima.
Bezbožni car Saul izgubio je bitku sa Amalicima, ali je pobožni David odmah zatim pobedio Amalike: „A po smrti Saulovoj, kad se David vrati pobivši Amalike…“ 2.Samuilova 1:1
Nedugo zatim, potvrđeno je Božje proročanstvo da će stariji služiti mlađem, pa su Edomci postali sluge Izraelca Davida: David „namesti vojsku po Idumeji …i svi Edomci postaše sluge Davidove.“ 2.Samuilova 8,14.
Međutim, u trenutku kad je grad Siklag u kojem je bila carska porodica bio nebranjen, Amalici su iskoristili priliku, spalili su grad i odveli u ropstvo žene iz grada, uključujući i Davidove žene, Ahonoamu i Avigeju.
„…Amalici behu …razvalili Siklag i ognjem ga spalili. Behu zarobili ženskinje… 1.Samuilova 30:1-6
Ovaj trenutak je bitan, jer su Amalici uzdrmali Davidovo carstvo, a narod je hteo da ubije cara Davida. Da je David stradao, to bi ugrozilo rođenje Mesije.
„I David beše na muci velikoj, jer narod govoraše da ga zaspu kamenjem; jer žalostan beše sav narod, svaki za sinovima svojim i za kćerima svojim; ali se David ohrabri u Gospodu Bogu svojem.“ 1.Samuilova 30:1-6
Tako je telesni čovek nastavio da progoni duhovnog.
Međutim, David je poveo svoju vojsku, stigao Amalike i povratio sve što su oteli i ponovo učvrstio svoje carstvo, kao što će i Mesija izbaviti sav svoj narod koji je otet od Njega.
„I tako izbavi David sve što behu uzeli Amalici, i obe žene svoje izbavi David. I ništa ne izgubiše… sve povrati David.“ 1.Samuilova 30:18-19
Solomun i Edomke
Naslednik cara Davida, Solomun, vladao je prilično mirno, dok nije počeo da krši Božje principe.
Solomun je sklapao mnoge političke brakove sa neznaboškinjama, između ostalih i sa Edomkama i Hetejkama, kojima se i Isav oženio, čime je ponovio Isavove greške.
„Ali car Solomun ljubljaše mnoge žene tuđinke… Edomke… i Hetejke, od onih naroda za koje beše rekao Gospod sinovima Izrailjevim: ne idite k njima i oni da ne dolaze k vama, jer će zaneti srce vaše za svojim bogovima. Za njih prionu Solomun ljubeći ih.“ 1.Carevima 11:1,2
Bog je rekao da Božji narod ne stupa u brakove sa neznaboškinjama, jer će „zaneti srce vaše za svojim bogovima“. Upravo to se dogodilo Solomunu, pa im je čak i napravio idolopokloničke hramove.
Zbog idolopoklonstva na koje su ga navele između ostalih i Edomke, Bog je dopustio da Solomunu protivnik bude – niko drugi, nego baš Edomac Adad.
„I podiže protivnika Solomunu Adada Idumejca (Edomca) koji beše od carskog roda u Idumeji… I beše protivnik (Sotona) Izrailjev svega veka Solomunova, i to osim zla koje činjaše Adad; i mržaše na Izrailja carujući u Siriji.“ 1.Carevima 11.14,25
Zapazite koji izbor reči je upotrebio biblijski pisac da opiše kakav neprijatelj je u pitanju. Za reč neprijatelj upotrebljena je reč „satan“, ista reč koja se koristi za Sotonu, jer reč Sotona na jevrejskom jeziku znači neprijatelj.
Treba primetiti i da su i Solomun i Edomac carevi. Dakle ovo je bio sukob dva cara, od kojih je edomski car nazvan „satan“ i mrzeo je Izrael, ondosno Jakovljeve potomke, isto kao i njegov predak Isav.
Telesni je nastavio da progoni duhovnog.
Dakle, vidimo da se neprijateljstvo Jakova i Isava i dalje produbljuje i intenzivira u toku istorije.
Ako je i najmudriji Solomun potpao pod ovaj loš uticaj, to pokazuje koliko jaka sila prevare i nasilja koja je stajala iza Edomaca.
Jestira – Haman
Setite se da je car Saul hteo da poštedi Agaga, cara Amalika.
Saul nije bio svestan da će Agagov potomak Haman, pokušati da izvrši genocid nad Izraelcima.
Baš u vreme kada je Judejka Jestira postala carica Persije, car je postavio kao svog najvišeg službenika baš potomka tog Agaga - Amalik Haman. „Posle toga podiže car Asvir Amana sina Amedatina, Agageja, i uzvisi ga, i namesti mu presto više svih knezova“ Jestira 3.1
190 Haman je zloupotrebio svoj visoki položaj da traži od cara da izda dekret, da u celom tadašnjem svetskom carstvu, u 127 pokrajina, u jednom danu pobiju sve Judejce, sve Jakovljeve potomke.
Isavovo potomstvo je malo po malo odbacivalo Boga, da bi na kraju tražili da potpuno iskorene čitav narod koji je nastao od njegovog duhovnijeg brata.
Telesni je nastavio da progoni duhovnog.
Pošto postoji mnoštvo paralela između Jestire i Hamana sa Jakovom i Isavom, ova tema biće obrađena detaljno u narednom videu.
Pokušajte sami da uporedite Jakova sa Mardohejem i Jestirom, kao i Hamana sa Isavom, pa napišite u komentaru ispod videa šta ste pronašli.
Irodova dinastija protiv Mesije
Veoma je mala verovatnoća da u teokratskom Izraelu na vlast dođe strani državljanin, nejevrejin.
Međutim, pred rođenje Isusa Hrista i u toku Hristovog života, čak i za vreme suđenja i vaskrsenja, sve do razorenja Jerusalima, na vlasti u Izraelu bila je dinastija Edomaca.
Irod Veliki je bio Idumejac, a nasledili su ga Irod Antipa i Arhelaj, a zatim Irod Agripa I i Agripa II.
Malo po malo Isavovi potomci su odstupali od Boga, da bi na kraju postali sinonim za neprijatelje Božjeg naroda, koje će Sotona upotrebiti da bi naveo ceo svet da se klanja crvenoj zveri umesto Bogu kao Stvoritelju sveta.
Ovaj sukob Irodove dinastije kao Isavovih potomaka i Jakovljevih potomaka koji čekaju Mesiju, Spasitelja sveta, biće detaljno opisan u videu sa temom „Irodova dinastija protiv Mesije“.
Božja presuda Edomcima
Ljude iznenađuje oštrina proročanstava koja opisuju Božju presudu nad Edomom.
Međutim, Bog opisuje da je stanja zla u kojem se Edom nalazi, stanje iz kog nema povratka.
Bog kaže: "… sići će na sud na Edomce i na narod koji sam prokleo da se zatre." lsaija 34.5
„Za Edoma, ovako veli Gospod… jer ću pustiti na Isava pogibao njegovu u vreme kad ću ga pohoditi… I zemlja će Edomska biti pustinja… Kao kad se zatr Sodom i Gomor i susedstvo njihovo, veli Gospod, neće se naseliti onde niko niti će se baviti onde sin čovečiji.“ Jeremija 49,7,8,17,18
Postavlja se pitanje da li Bog preoštro osuđuje Edomce i Amalike na potpuno istrebljenje, ili treba verovati Bogu da On zna da će Edomci i Amalici izabrati da u budućnosti pokušaju da Božjem narodu učine veliko zlo. Dakle, da li je istrebljenje Isavovih potomaka preoštro ili zasluženo?
Evo i razloga Božje presude Edomcima. Zapazite da Bog odbacuje Isavove potomke, Amalike i Edomce, radi njihovog stalnog neprijateljstva i nasilja prema Božjem narodu.
„Za nasilje učinjeno bratu tvojemu Jakovu pokriće te stid i istrebićeš se zasvagda.“ Avdija 1.10
Bog je prorekao da će zlo toliko da se umnoži među Isavovim potomcima da će morati potpuno da nestanu, kako više ne bi činili zlo Božjem narodu.
Bog je tražio istrebljenje Amalika i Edomaca, koji su postali sinonim za progonstvo iskreno religioznih ljudi, da ne bi oni kasnije napravili genocid nad Božjim narodom.
„Ovako veli Gospod: Za tri zla i za četiri što učini Edom, neću mu oprostiti, jer goni brata svojega mačem potrvši u sebi sve žaljenje, i gnev njegov razdire jednako, i srdnju svoju drži uvek.“ Amos 1:11
Zlo koje čine Amalici nije bilo privremeno stanje iz kojeg će se pokajati i promeniti, nego trajno, neprekidno stanje, koje neće prestati ma kakav poziv na promenu da im bude upućen.
„Što se Edom osveti domu Judinu i teško skrivi… dignuću ruku svoju na zemlju Edomsku i istrebiću iz nje i ljude i stoku i obratiću je u pustoš… pašće od mača! I osvetiću se Edomcima rukom naroda svojega Izrailja, i učiniće s Edomcima po gnevu mojemu i po jarosti mojoj, i poznaće moju osvetu, govori Gospod Gospod“ Ezekiel 25,12-14.
Dakle, Bog sudi Edomcima za zlo koje su učinili Božjem narodu, za koje se ne kaju i nemaju nameru da prestanu da ga čine.
Bog čeka sa izvršenjem presude jer zna da mi ne vidimo budućnost kao On, i mislimo da zlo nije toliko zlo, i da je kazna preoštra.
Zato Bog dopušta da se zlo zaista dogodi, kako bi svi ljudi videli kuda vodi neposlušnost Bogu.
Zlo kao što je ponos i oholost u početku izgledaju bezopasni, ali na kraju ljudi naprave atomske bombe kojim mogu da višestruko unište celo čovečanstvo.
U Otkrivenju 12, opisana je žena koja se porađa i predstavlja crkvu u kojoj se utelovio Mesija, ali su i Mesija i crkva bili progonjeni od Isavovih potomaka iz Irodove dinastije.
Ista slika bolova žene koja se porađa, upotrebljena za Božje pravedno izvršenje presude i očaj ljudi koji su odbacili Boga, nad kojima se izvršava presuda.
„Zato čujte nameru Gospodnju što je naumio za Edomce…: zaista najmanji iz stada razvlačiće ih, zaista će opusteti stan s njima. Od praske padanja njihova zemlja će se tresti …i biće srce u junaka Edomskih kao srce u žene koja se porađa.“ Jeremija 49:20-22
Edomci su bili gnevni kao njihov praotac Isav. Interesantno je da narodi dobijaju karakteristike osnivača tih naroda. Ako se prepustimo inerciji, radićemo iste zle stvari kao i naši preci.
Bog odbacuje ljude kad vidi nepromenljiv karakter, kada ne vidi nadu da će se promeniti u budućnosti.
Isus je rekao „Svi koji se maše za nož (mač) od noža (mača) će izginuti“ Matej 26:52; Otkrivenje 13.10
Setite se da je Bog rekao i za Isava i za Ismaela da će „živeti od mača“, u smisli da će biti nasilnici i progonitelji Božjeg naroda.
Da je Isav bio iskreno pobožan, shvatio bi da mač u Bibliji simboliše Božju Reč, i da ga Bog poziva da živi od Božje Reči. Međutim, duhovni čovek vidi duhovno, a telesni čovek vidi telesno.
Telesni Isav odlučije da živi od doslovnog mača, pa postaje nasilnik.
Tako je i apostol Petar mislio da u Gesimaniji treba da brani Hrista doslovnim mačem, iako je Isus govorio o duhovnom maču, o Božjoj Reči.
Zato je Isus Petru rekao da mu je jedan mač dovoljan – Božja Reč, i iscelio je ranjenog vojnika.
Isus poziva Petra i sve ljude da žive od duhovnog mača, od Božje Reči, a ne od telesnog mača kao Isav.
Kad na kraju svi ljudi po karakteru postanu ili kao Isav ili kao Jakov, nasilnici sa telesnim mačem ili duhovni ljudi sa Božjom Rečju, kada nema više nikakve nade da će ijedan čovek promeniti svoj stav, apostol Jovan opisuje Hrista ovako:
„I iz usta njegovih iziđe mač oštar, da njime pobije neznabošce.“ Otkrivenje 19.15
Potrebna nam je Božja netprirodna moć da nas oslobodi ropstva ovim slabostima. Pobedu nad slabostima Jakov je dobio molitvom, poverenjem u Boga i krotkošću, pa je Bog mogao da ga posveti.
Telesni i duhovni čovek
Telesni ljudi oduvek su progonili duhovne ljude, jer ih ukorava njihov pobožni karakter: „Blago vama kad na vas ljudi omrznu i kad vas rastave i osramote, i razglase ime vaše kao zlo sina radi čovečijega. Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, vaša je velika plata na nebu. Jer su tako činili prorocima očevi njihovi.“ Luka 6.22,23.
Jakov i Isav su se rodili zajedno kao blizanci, od istih roditelja, u isto vreme, pa su imali skoro iste predispozicije.
Međutim, postoji ogromna razlika u izboru, a kasnije i u karakteru između njih dvojice i njihovih potomaka.
Biblija opisuje scenario događaja koji će se odigrati u svetu, ali i opisuje recept za lek protiv zla i progonstva Božjeg naroda.
„A telesni čovek ne razume što je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda. Duhovni pak sve razgleda, a njega sama niko ne razgleda. Jer ko pozna um Gospodnji da ga pouči? A mi um Hristov imamo.“ 1.Korinćanima 2:14-16
Jakov je pobednik, pre svega nad svojim gresima koje je predao Bogu da ga očisti od njih.
Tako su Jakov, Mojsije, David, Mardohej i ostali Božji narod svoje progonitelje pobedili molitvom Bogu, iako je car objavio smrtni dekret nad celim Božjim narodom.
Tako Isus Hristos pobeđuje u najvažnijoj duhovnoj bitci za spasenje pravih Izraelaca, ljudi u kojima nema mane ni mrštine, koje će Bog posvetiti da budu sveti i bez mane („Da je metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrštine, ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane.“ Efescima 5,27)
Kad vidimo ovakve dubine u Bibliji, mi vidimo istu onu Reč koja je stvorila život ni iz čega na početku, i koja može da vaskrsne ljude koji veruju Bogu.
Kad čitamo Bibliju treba da postavljamo pitanja, i da se molimo da nam Bog otkrije da razumemo Njegove odgovore.
Odgovor obično ne stigne odmah, nego kada se molimo, nekada dosta kasnije kroz neko drugo proučavanje Biblije.
Biblijske knjige su veoma isprepletene, pa se slični detalji poklapaju u različitim događajima, čime objašnjavaju jedni druge, i pomažu nam da bolje razumemo te događaje u odgovarajućem kontekstu.
Potrebno je da uzmemo detalje iz svih delova Biblije da bi složili celu priču, da bi videli celu sliku. Biblija je živa Božja Reč koja menja ljude koji veruju Bogu koji je stvorio svet.
(Podvučeno je moje)
|
|
|