Podsećam, još 1987. sam završio prvih dvadeset pacijenata a do 1994. imao potpisane ugovore sa Nacionalnim institutom za kancer SAD. Uzalud sam do tada više od tri godine čekao da svoja otkrića saopštim domaćoj stručnoj javnosti. Obraćao sam se Akademiji nauka, Medicinskom fakultetu, Srpskom lekarskom društvu... Svuda sam bio „sumnjiv“:
Jedino je Vladimir Ajdačić od tog čekanja imao koristi. Brižljivo je beležio sve što radim i govorim. Ne sumnjam da bi mi njegove pribeleške dobro došle sad kad pokušavam da se setim vlastitog života. Bio je pedantan. Zato neću ovom prilikom da insistiram na TV emisiji u kojoj je izjavio da je čuveni Pavle Savić bio za njega „sve i svja“ a ovaj uzvratio pred jednim novinarom da „Ajdačić zna fiziku koliko i moja pokojna baba“. Još manje su važni njegovi poslovni poduhvati u Torontu gde se predstavio kao super-stručnjak jedne od najboljih laboratorija u zemlji koju su svrstavali u sam svetski vrh po nuklearnom potencijalu. Ukratko, najurili su ga isto kao i oni, nešto kasnije, iz Graca. S tim što su mu u Austriji zapretili i policijom.
Nisam se previše uzbuđivao ni kad je gore pomenuta grupa saopštila 1994. godine da je do svojih otkrića došla „još 1987“ ali, eto, ćutala o tome, iako sam upravo te godine objavio vlastita saznanja o virusu side i to potkrepio sa prijavom dvadeset izlečenih pacijenata. Moj lični „notar“ je, rekoh, sve pažljivo beležio. I prenosio. To nisam rekao. Po njima, Amerikanci su tri godine (posle njih) otkrili isto. E, Todor je pre svih njih znao sve. „Intervju“, 1987.
Nije mi zasmetalo ni što su išli na „potpis ugovora“ tamo gde sam ja još 1991. godine ugovore potpisao. Zašto? Pa, zato što su ih tamo ismejali i isterali. To nije smešno. Isto kao što je direktor Karolinskog instituta, prof Sven Briton, izbacio Miroslava Radmana koji je hteo da potpiše ugovore za moja otkrića sa institutom sa kojim sam ih imao već potpisane.
Karolinski institut je taj koji daje zadnju reč kad treba da se dodeli Nobelova nagrada za medicinu, molkeularnu biologiju, itd. Direktor Karolinskog instituta Sven Briton jednog posle podneva priča sa mnom i ja kažem da mi ne treba novac. On insistira da tražim koliko mi treba. Sida je nerešiv problem.
Rekao sam mu da i on zna mnogo o sidi, budući da radi kokultivaciju i zato sam došao do njega. To je metoda koja može da razotkrije sve sastojke virusa side. Tražio sam da svaki put druga doktorka ide sa mnom na ručak. On je javio i Pasterovom i Kohovom institutu i prof. Zoričiju sa rimske infektivne klinike, kome sam već pisao i tražio prijem. Rekao je prof. Zoričiju da me je već sutradan zvao kod sebe kući na rođendan moje unuke, što se ne događa. Prof. Jondal me je vozio kod prof. Britona. To je ljudskost i toplina.
Te 1991. godine su i u Betezdi imali napismeno moje viđenje mehanizma delovanja ali i grafikone nakon ispitivanja delovanja Todoxin-a na koje sam više nego ponosan.
Nisu znali ili nisu hteli da znaju da su krenuli stazama kojim sam odavno prošao.
Nije me pogodilo, mada mi iskreno nije bilo pravo, zato što se nakon velikog publiciteta u vezi bolesti Medžika Džonsona danas, posle više od dvadeset godina, on i njegova bolest ne pominju. Šta se desilo? Zar ga nisu živog oplakivali? Ko mu je pomogao, izlečio ga? Ni reč. Ono o čemu novine ne pišu a televizija ne pravi emisije, nije se ni dogodilo. Zar ne? A šta je sa Pajdom Valeri, najboljom zabavljačicom u NBA ligi? Ko je ona? Razumem, u redu je.
Da ne nabrajam dalje. I ovo je previše. Ali, što kaže ona stara: što me nije ubilo, ojačalo me je. Nisam uživao slušajući da je neko naš izbačen odnekle, naročito ako je taj (naš) pokušao da uradi nešto nečasno. Recimo, da poturi moj ili rad nekog drugog kao svoj. Bilo mi je žao kad su se srozavali pred sobom i celim svetom pravdajući se nepovoljnom političkom klimom ili da su zbog politike izbacivani iz poznatih naučnih ustanova „jer da smo bili članica međunarodnih asocijacija... truć, truć, trućkanje... sve bi bilo u redu“. Kao, sankcije su ih sprečile. Nije nego. Oba moja rada su prihvaćena upravo u to vreme. Valjda su me zato proglašavali šarlatanom?! Ili „pozajmljivali“ moje ideje? Ili se ispod mojih radova potpisivali?
Ipak, Vladimiru Ajdačiću nije bilo teško da prilikom slučajnog susreta insistira na nastavku saradnje. Posle svega! Zbog takvih osoba i takvih životnih stavova su me ne jednom pitali u inostranstvu – kakav ste vi to narod kad toliko loše govorite jedni o drugima? Zaista, kakvi smo? Zar je moguće da profesor poput dr Paulija bude oduševljen mojim znanjem, istim onim znanjem zbog koga su neki pokušavali da mi pripišu šarlatanstvo? Srećom na njihovu nesreću, samo pokušavali.
Poentu pomenute tragikomedije ne tako davno sam pročitao u jednom beogradskom dnevnom listu: pomenuta dva naučnika i njihov glasnogovornik više ne pominju sudbinu osobe koju su vodili "na prikazivanje" u Rim, ali zato najavljuju nameru da istom terapijom tretiraju grip, ebolu i još neke druge bolesti?! Uzgred, primena zdrave krvi u lečenju HIV/AIDS-a, što je bila i suština pomenutog eksperimenta dva domaća naučnika, odbačena je još 1988. godine u Stokholmu na Kongresu o AIDS-u. Narečeni eksperti očigledno nisu čitali stručnu literaturu, čak ni sa zakašnjenjem od šest godina!
U mojim stavovima, s druge strane, naročito kad je reč o struci, do danas se ništa nije promenilo. Što sam govorio juče, to govorim i danas. I, evo, pišem. S tim što sam ponešto i naučio. O ljudima. O naučnicima i „naučnicima“. Ali ako ćemo pravo, znam i ja za „velikog brata“. Kod nas se to kaže – odakle vetar duva. Jedno je ipak neosporno: sve što se sa ovih prostora pozitivno dogodilo u vezi borbe protiv „kuge 20. veka", poteklo je iz Todoxin-ove laboratorije!
Ali, kažu, sve što se dogodi, moralo je tako da bude. Ko zna zašto je to dobro… Ja znam. Pomenuti "niz sličica iz života" pomogao mi je da shvatim svu snagu izraza – intelektualni lopov. Dr Vladimir Ajdačić je tipičan primer.
Bogu hvala, nešto je i ostalo. Duh, ideje i rad. Pametnome, sasvim dovoljno...
11) Igra je dovršena.
12) Amicus Plato, sed magis amica veritas!
Mnogi ljudi misle da znaju šta je tajna života, misle da nešto znaju, ali često ne znaju da «saberu dva i dva» i često morate da im kažete: baci pogled ovde, tamo, tu i na kraju ako neko ne može da vidi ništa i pored usmeravanja, ne možete mu ništa objasniti.
Nobelovac Leon Lederman u svojoj knjizi „Čestice Boga“ opisuje traganje za elementarnom česticom. To je „karika koja nedostaje“ i pomoću koje bi se došlo do formule života koja bi mogla da stane na jednu česticu.
Između ostalog, navodi da je Njutnov zakon gravitacije fundamentalan i da je on sveo svem preko pada jabuke do orbita planeta i stvaranja galaksija na formulu da je sila jednaka masi puta ubraznje.
Prema Ledermanovoj teoriji, Higsova čestiča, tzv. Higsov bozon stvara Higsovo polje koje iskrivljuje sva dosadašnja merenja ostalih primarnih čestica. On kaže i da bi otkriće ove čestice pomoglo da se spase svet i da se nađu odgovori kako da „zapušimo“ ozonsku rupu ili obrnemo proces globalnog otopljavanja.
Ova Ledermanova teorija ima brojne nedostatke. Prvo, formula da je sila jednaka masi puta ubrzanje je neodrživa. Nije u redu ni obrnuto. Koja sila?! Dovoljan dokaz je to što sam uspeo da izazovem gravitaciju u antigravitaciji.
Zatim, šta je masa? Ako može da se izaziva, „klik-klak“, čas je ima, čas je nema. A šta je ubrzanje, ako se isključi gravitacija?
Higsova čestica „Božija“ i fotonske, energetske strukture su skoro iste. Kvalitet mase sunca u svemiru se razlkuje. Osim toga razliku čini i njihova starost. Sva sunca u svemiru predstavljaju jednog jedinog Boga.
Postoje samo Bogovi, božanstva. Ne postoje anđeli. Tu se misli na sunca. Svaki univerzum ima sunce i svako sunce je Bog za svoju teritoriju.
Naš Bog nam daje energije koje ne umemo da iskoristimo, koje nismo iskoristili do sada. Imali smo vrlo kvalitetne energije, ali su one počele da zastarevaju. I umesto da deluju, da oporavljuju ljude, umesto da nas Sunce greje, ono stvara bolesti – melanome i sl. Organizmi su loše sastavljeni. Organizmi ne napreduju. Pre svega, digestivni i urogenitalni trakt je neadekvatan za stanje naše Planete.
Trebalo je već da se izdvojimo daleko od svega, a ne da se vučemo i dopingujemo raznim mikroorganizmima. Najvažnije je da se, upotrebom polio vakcina, vraćamo desetine hiljada godina unazad. To niko ne sme ni da izgovori. A jedna grupica koja misli da je nešto uradila, zapravo nije uradila ništa.
Moramo da shvatimo da je naše Sunce takvo kakvo jeste i dokle je stiglo, dobro je. Onda i dragi Bog se sažalio ili je hteo da nam pokaže da treba da idemo napred, a ne samo da osvajamo. Da ide jedan Rimljanin „štapom i kanapom“ na britansko ostrvo. To je ludost! Mesto da razvijamo nauku, tehniku, pre svega medicinu. A ne da lekare svakodnevno hapse, zato što otimaju. To je grupica od 15 do 20%.
Ekspanzija čovečanstva koja je u toku je kvantitet, ali ne i kvalitet. Sve zaostaje. Čak i Sunce koje imamo je, po veličini, snazi, efikasnosti, lekovitosti, u velikom zaostatku za svemirom. Ljudski rod treba da napreduje, a ne da se vraća unazad prema šimpanzama.
Da se vratimo Suncu. Sunce je efikasno, delotvorno i zdravo, ako ima svoju snagu, jačinu. Ako taj kvalitet prati čovečanstvo, čitav biološki i nebiološki svet, možemo da se nadamo nečemu. Ali, čovečanstvo je zaostalo za kvalitetom Sunca. Sunce se muči, zaklanja, maltretira. Zato je trebalo da se pojavi Bogo-čovek, da čjudima ukaže na pravi put, da se žrtvuje. To nije vredelo. Postalo je još gore.
U biologiji, do sada nisam naišao ni na jednu teoriju koja govori o značaju fotona za ćeliju. Govori se nešto malo o tome u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale ćelije, anaerobne i aerobne, izuzete od ovakvih objašnjenja.
Fotosinteza se odvija uz pomoć Sunca, sunčevog zračenja. Sunčeva energija je neka vrsta božanske energije. Za Zemlju je sunčeva energija božanska energija. Svako zrnce u svemiru je od božanske energije. Sva sunca iz svemira su jednaka po kvalitetu, snazi... Količina, veličina mase je jedino po čemu se razlikuje bezbroj sunca u univerzumu.
Fotonska energija nije božanska, ali je važna za fotosintezu, stvaranje života, za „skeniranje“ i opravku ćelijske strukture. Oni, znači, otkrivaju greške unutar ćelije i spolja, omotač, i regenerišu ćeliju.
Dupla funkcija fotona, kao nosioca energije i nosioca informacija, tajna je, verovatno, i za filozofska razmišljanja.
Fotoni su velika priča. Svaki korak koji se ode dalje u otkrivanju fotona jeste korak bliže Bogu i bliže objašnjenju, ne baš stvaranja sveta, ali onom duhovnom i duševnom – živim i neživim bićima.
Poznato je da ima 50 hiljada univerzuma. Samim tim i foton mora da ima raspon 1 – 50 hiljada jedinica. Zašto je božanska čestica neuhvatljiva? Zbog svoje veličine 1 – 50 hiljada i nazad. Tih 50 hiljada delića mogu da s ezgusnu u jedan foton i taj foton predstavlja Božiju česticu.
Mora da postoji neko među telo, između energije i fizičke materije. Mora da postoji neko među telo, da bi materija i energija prelazile jedna u drugu bez problema. Na koji drugi način bi se to uopšte odvijalo? Mi ne možemo da gledamo, ne znam kojim božanskim putem, nego objektivno i realno, fizički i fiziološki. Na koji način bi materija oživljavala, na koji način bi oživeo plod koji će postati čovek, zec ili buba švaba i na koji način bi on umro?
Znači, postoje te ćelije koje se sele levo, desno i koje mogu da se transformišu iz energije u materiju i iz materije u energiju. Ali, one su toliko suptilne, one su ne samo toliko sićušne, nego su i toliko eterične, da su skoro nestvarne. Deluju kao da ih može uništiti i najmanji pritisak, a one su zapravo toliko neuništive i stalno se transformišu. Kao i duša koja je polueterična.
Stari narodi su im se molili sa puno prava i razloga. Maje i Inke su, uvek kad su se nalazili pred velikim izazovima, koji ne zavise od čoveka, već od moćnih sila kojima ne možemo da se suprotstavimo, molili za pomoć i da prime žrtve. Čovek kad prinese žrtvu, u izvornom i pravom obliku, kad prinese nešto što mu je izuzetno drago, nešto najvažnije i najsvetije da bi umilostivio silu neće to psotići. Duše znaju same da će žrtve biti uzaludne. Ali, će žrtvovati i svoje rođeno dete.
A ta polueterična bića koja žive svuda oko nas su u toj meri promenljiva, da mogu da se pretvore u bilo šta. To nije isto što i pretvaranje materije u energiju. To nije živa materija. Neće živa materija da se pretvori u energiju. To je samo jedan izuzetno suptilan deo. To je ono što čini auru, ono što prožima auru. Aura prožima ljudsko telo i može da se oslobodi simbioze sa njim, podigne se i izađe.
Ali, praklice, sorabi će ostati jer imaju svoju ulogu u toj napuštenoja materiji, koja će sa razlogom opet davati neu energiju, koja će hraniti nešto, koja će održavati, raditi, a DNK poruka o njenom postojanju će ostati u vidu hologramskog fotonskog zapisa.
Duša će živeti i dalje jedan ljudski vantelesni život. Nikako ne bi trebalo da zaboravimo da život posle smrti nije nikakav božanski, već veoma ljudski život. Čovek je tamo među anđelima, koliko je i ovde bio. Tamo su ljudi na gomili, u s kupovima. Žive u slici svoga ambijenta dok su bili živi. Imaju slične odnose, samo su odlobođeni materijalnih potreba – hrane i borbe za egzistenciju. Ali, ono što zovemo, međuljudski odnose ostaje i dalje. Ostaje i jena veoma važna stvar, a to je ljubav.
Ovde se ne misli na ljubav među polovima i oni se vole, ako se vole. Reč je prosto o onoj velikoj ljubavi koja se emituje iz energije i prosipa okolo na druge ljude, životinje, biljke, čak i ni na šta – na ideje i vizije. Svega toga ima. To je velika iluzija da će se čovek sresti sa Bogom. Neće, ostaće ili usamljen ili će se srsti sa drugim ljudima koji su mu poznati ili nepoznati, sa nekima koji se čak nisu ni rodili . Što je najčudnije za ljudske ideje na Zemlji, tamo nema ljudskog veka - rođenje, starenje, smrt. Tamo je sve jednako.
A kakav je donos čoveka u odnosu na sorabe, mitohondrije, fotone? Postoji li uticaj ili nešto drugo? Na njih može da utiče samo nešto što je veliko. Pitanje koliko bilo ko može da utiče na njih svesno i sa nekom idejom. Pre će biti da na te elemente života utiču neke kosmičke stvari i to one kosmičke stvari koje se realizuju po površini planeta, po površini nebeskih tela. Znači, koji idu kroz etar i tu se negde „zalete“, dođu na prepreku i na toj prepreci nekad rade nešto dobro, nekad nešto zlo. Ali, u svakom slučaju, mogu da deluju na te fluidne elemente bića i da izazovu neke bolesti ili da izleče neke bolesti.
Svaki čovek je sklon nekoj vrsti bolesti. Sve te bolesti su, ipak, psihogene. Čovek nosi potencijal bolesti, da bi ponekad rešio svoje životne probleme ili da bi pobegao iz tela ili zato što mu je telo postalo neupotrebljivo ili što ga okolina ne razume ili zato što pati, zato što je neuspešan i sl. I takonađe svoju bolest. Jedan od posrednih dokaza za ovo jeste što čovek, recimo, dobije kancer i neće oboleti od neke druge paralelne, smrtnonosne bolesti. Još niko nije umro od dve ili tri bolesti (iako su kod side otvorena sva vrata za mnoge bolesti). Kancer je „sebičan“. On „voli“ sam da okonča život.
Mi vredno i efikasno uništavamo svoj organizam od kad ga dobijemo „u svoje ruke“, od kad neko drugi prestane da se brine o njemu. Recimo, majka koja ume da se brine o malom detetu. Znači, mi od ranih dana života počinjemo da radimo protiv sebe.
Zašto se trudnice, recimo, snimaju ultrazvučno često i više od 10 puta tokom trudnoće? Najviše 2 ultrazvučna pregleda su neškodljiva za organizam majke i deteta, pošto zračenje oštećuje placentu, posteljicu, koja je glavna odbrana za plod. A da ne pominjemo tek fluorisanje vode i vakcinaciju.
Vakcinacija je jedno od najmoćnijih i najisplativijih oružja moderne medicine. Danas se mestimično javljaju glasovi među običnim svetom da roditelji ne žele da im se deca vakcinišu. Kad čovek kreće u afričke ili azijske zemlje, dobija gomilu vakcina, ali protiv bolesti koje može da dobije tamo. To je realno. U redu je da se vakcinišu civili i vojnici, gde postoji rizik. Ali, zašto vakcinisati učenike jedne osnovne ili srednje škole usred Beograda ili bilo kog sela u Srbiji, gde ni iz daleka ne može da se vidi neko ko je bolestan od tih bolesti.
Nije samo pitanje koliko su vakcine štetne, već su štetna i histerična objašnjenja da mora da se vakciniše svako dete. Ako majka to odbija, lekari joj kažu da nije nikakva majka i da joj treba oduzeti dete, a nju poslati u zatvor.
I tako jedna majka dođe pošto je njeno dete oko 30. Meseca primilo MMR (trostruku vakcinu). Pre toga je dete bilo napredno, a samo 2 – 3 nedelje posle vakcine, dete prosto „uvene“. Ova vakcina je protiv malih boginja, zauški i rubeole. Nije mali broj dece 2 – 2,500 kod kojih se razori biološki matriks. Što znači da prave klaster bombe treće generacije. Ta bolest se zove autizam.
Z. Radovanović i kolege govore da je pronađeno sredstvo „sv. Gral“ za lečenje, pre svega, kancera pluća i kubanska vakcina koju je od mene uzeo prof. Salk iz San Dijega.
On je prvi 1947. Godine pronašao mrtvu vakcinu protiv dečije paralize koja je bila vrlo efikasna i ni malo štetna. Ali ga je Sejbin na pokvaren način opanjkao i 1957. Godine uveo novu vakcinu, preko eugenetičara koji imaju udruženje za smanjenje stanovništva na Zemlji.
Među prvima je „braći“ Srbima dao litar virusa koji su zaraženi. Drugo, Torlak je uvozio zaražene majmune iz Afrike i to zaražene i iz rezervata i zaražene iz divljine. Ti majmuni su bivali zaklani, čim bi stigli, da bi se uradila pasaža, da se umanji patogenost.
Rađeno je tako, iako se zna da to može da se radi i preko diploidnih plućnih ćelija abortiranog ploda. Onda se još znalo da su majmunski bubrezi zaraženi fomi virusim koji izazivaju sunđerastu encefalopatiju, a tu je i SV 40 sa ubačenim sintetskim genima koji mogu da se pripreme da period inkubacije, latencije (mirovanja) bude više ili manje od 40 godina.
Nažalost, danas medicinari uče da je rak dojke nepoznatog porekla. Imala je baba, majka, pa ćerka. Nije tačno! Tačno je da je baka bila vakcinisana 1957. godine i da je imala, recimo 20 godina kad je rodila ćerku, pa je baka umrla od raka dojke. Zatim je ćerka rodila ćerku, pa je majka umrla, a sada će i ćerka... Namerno pišem ovako jer je to istina. I kad unuka pita baku ili majku, šta je uzrok, ona kaže da pita lekara. Genetike ima, ali su uzrok „majmunska posla“.
Todoksinova naučna grupa nikad nije rekla da nikad ne treba koristiti vakcine. To mi nije padalo na pamet! Mi nismo ni za ukidanje vakcinacije. Ali, štetno je vakcinisati čitave generacije, jednu za drugom, bez ikakve potrebe, protiv bolesti sa kojima čovek neće doći u kontakt u životu.
Našem organizmu koji nešto treba da postigne mogu da pomognu Todoksinovi preparati. Zašto? Oni se sastoje od sastojaka koje inače jedemo i koje možemo da jedemo u neograničenim količinama. Nikome neće naškoditi ako se dobro najede meda ili spanaća ili salate od kupusa ili limuna. Dakle, to su bezopasni preparati koji su efikasni onoliko koliko su bezopasni.
Njihova delotvornost se krije u aktiviranju i jačanju „čistača“ krvi. Leukociti su najprirodniji i najsposobniji čistači koji rade na tome da uništavaju patogeni materijal – bilo da su lutajuće ćelije kancera koje gledaju gde će da se „udome“ ili nešto drugo. Sastav Todoksinovih preparata prodire u svaki kutak organizma i u svaku ćeliju organizma da bi očistili krv koja treba da uništi uljeze. Na taj bačin, Preparati deluju na podmlađivanje, regeneraciju, osveženje i čišćenje organizma.
Oni osposobljavaju sve bele ćelije koje mogu da budu osposobljene da proizvedu veoma potentna antitela. Ona su neophodna da bi se organizam suprotstavio opasnim izazivačima najtežih bolesti. Ukoliko su bele krvne ćelije (leukociti) smežurane, „zamorene“, nedelotvorne, one trše najkvalitetnije telesne ćelije, a proizvode bedne „bebe“ antitela. Onda se te „bebe“ bore protib strašnih antigena koji dolaze spolja ili iznutra. Sve leukocite koji ne mogu da se suprotstave infekcijama todoksin veoma brzo lizira (razlaže) da ne bi zagušili krvotok.
U pitanju mogu biti i antitela koja zagušuju krvotok, stvarajući komplekse koji štite „zavojevače“ antigene. Ovi kompleksi putuju krvotokom i / ili se talože na zidovima krvnih sudova. Sve to stvara zastoj u „saobraćaju“ i onemogućava delovanje zdravih leukocita u borbi protiv raznih „okupatora“.
Česta je situacija da lekari kažu pacijentima koji imaju 6,5 – 8,5 hiljada leukocita da im je krvna slika sjajna. To je možda nekad davno bilo istina. Međutim, danas takav pacijent ima 20 – 50% nedelotvornih ćelija i treba što pre da ih se oslobodi, čak pre nego i same infekcije. Todoksin oslobađa organizam od takvih beskorisnih ćelija. Kod osobe koja uzima Todoksinove preparate, broj leukocita vremenom padne na 5 – 5,5 hiljada i uz to dobija očišćenu krv. Nema smežuranih leukocita , ni imunih kompleksa sa nedelotvornim antitelima, gde mogu da bujaju virusi, paraziti i kancerogene ćelije u arterijskim vena, limfnim čvorovima i žlezdama.
Biljne supstance koje sadrži Todoxin uspostavljaju svojim delovanjem imunoreaktivnost tkiva i to na jedan harmoničan način, koji postepeno ukida haos u organizmu. Biljni ekstrakti preparata predstavljaju supstance selektivnog dejstva, a deluju aktivno i pasivno. Aktivan uticaj se ogleda u stimulisanju imunokompetentnih ćelija, naročito NK i LAK (lymphokine-activated killers) – limfokinom aktiviranih ćelija ubica.
Reč je o glavnim nosiocima odbrambene funkcije organizma. NK su ćelije prirodne ubice svega onoga što predstavlja strano telo u organizmu, dok su LAK podvrsta NK ćelija. To su ćelije koje na svojim omotačima ne razvijaju receptore za ulazak virusa, pa time i ne predstavljaju dom za rast i razmnožavanje virusa. Prema istraživanjima novijeg datuma, NK i LAK ćelije su radiootporne, to jest otporne su na razne vrste zračenja usled kojih se njihova produkcija zaustavlja na prekursorskom stadijumu svog konačnog oblikovanja.
Upravo zato je i moguće da se, pomoću odredjenih biljnih sastojaka, ubrzava njihovo dozrevanje i aktivnost, kao i da im se poveća broj.
Pod odredjenim uslovima, LAK ćelije luče sve one materije – limfokine, citokine, interleukine, interferone i mnoge druge komunikacione materije – koje su neophodne za pravilno funkcionisanje imunokompetentnih ćelija i kompletnog imunskog sistema. LAK ćelije, na taj način, predstavljaju «komandante» odbrambene vojske. Ako bi pravi komandanti poznavali funkcionisanje, savršenstvo i sklad imunorelevantnih ćelija u odbrani organizma, nikada ne bi izgubili nijednu bitku, ni rat.
Jedna od osobina žive materije jeste njena sposobnost da stvara metaboličku energiju potrebnu za rast i održavanje raznovrsnih ćelijskih funkcija. Organizam stvara energiju na nekoliko načina, ali glavni su glikoliza i mitohondrijska oksidativna fosforilizacija. Ovaj proces obuhvata kompletno sazrevanje glukoze u ugljen-dioksid i vodu, i stvara oko sedamnaest puta efektivniju energiju, nego što to čini anaerobna proizvodnja mlečne kiseline putem glikolize.
Zahvaljujući visokom stepenu stvaranja energije, mitohondrijska oksidativna fosforilizacija je odgovorna za snabdevanje više od 95% ukupne potrebe živih ćelija adenozin-trifosfatom (ATP). Svi živi organizmi jesu regulativni sistemi, u kojima je nivo proizvodnje energije (sinteze ATP) jednak nivou korišćenja energije. Medjutim, u brzim tranzitnim uslovima ti nivoi se menjaju.
U pojedinim stanjima organizma, kao što je to slučaj kod AIDS-a i kancera, energija se može tako brzo trošiti u ogromnim količinama, da i ne može da dodje do njene akumulacije, nego se energija održava na nivou adenozin-monofosfata (AMP) i adenozin-difosfata (ADP). Kod normalnih fizioloških stanja organizma, obično se održava precizna ravnoteža izmedju reakcija koje proizvode ATP i onih koje ga troše, pri čemu koncentracija ATP u ćeliji ostaje na konstantnom nivou. U stanju mirovanja, organizmu nije potreban visok nivo energije i organizam stvara samo onoliko energije koliko mu je neophodno.
Obim aktivnosti koju mitohondrijalna oksidativna fosforilizacija mora da obavi in vivo najbolje se ilustruje zapažanjem da nivo sinteze ATF kod čoveka varira od 0,4 grama ATF/min/kg TT pod fizičkim naporom. Takav visok promet kroz lanac sinteze ATF, i njegov širok raspon dinamike, osigurava oksidativnoj fosforilizaciji prvorazrednu ulogu u ćelijskoj homeostazi.
Uloga Todoxinovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regulaciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavniji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respiratornog lanca. Smanjenje i povećanje koncentracije proteina zahteva korišćenje za sintetisanje proteina, što je uslovljeno imunološkim stanjem organizma. Efekti uzimanja Todoxina relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za razne jone i njihovo neutralisanje (što predstavlja pozitivan efekat kod mnogih patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišen energetski potencijal ćelije.
Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih biljaka koje imaju moćnu energiju. Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitocitohroma C. Citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani. Njegova koncentracija u membrani reguliše ćelijski energetski potencijal, a osnova mu je «hem». On se iz citohroma C rekonstruiše pomoću «hladne fuzije» ili jednostavne «dopune» mitohondrijske membrane novim citohromom C, koji praktično omogućava neophodne fundamentalne fiziološke ćelijske mehanizme.
Ustanovljeno je da Todoxin usporava proces starenja, pa je on, dakle, biomodulator, regenerator (tkiva i organa) i revitalizator imunskog sistema. To je, inače, dokazano i u Nacionalnom institutu za kancer u Vašingtonu.
Preparati su je prošlii sve tri faze ispitivanja koje se zahtevaju za lekove i / ilidijetetske suplemente, tj. Dodatke ishrane – higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje – i dobio je isključivo pozitivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena na sledećim ustanovama:
- Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda – Vašington, SAD
- Karolinska institut – Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet – Department of Immunology), Stokholm – prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal
- Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Misasaga – Ontario, Kanada
- Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt für Lebensmittelsuchung), Grac, Austrija
- Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu – Odsek za virusologiju (University College London Medical School – Department of Virology) – prof. R. S. Teder
Kraljevska slobodna bolnica – odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital – Department of Retrovirology), London – prof. K. Lavdej
Iza preduzeća „Toreksin“ i njegove glavne delatnosti, proizvodnje preparata sa zajednički nazivom Todoxin, stoji 50 godinea predanog i posvećenog rada u početku samo njihovog tvorca prim. dr sci. Todora Jovanovića, a kasnije i čitave ekipe eksperata iz različitih oblasti.
U početku je to bio mali tim entuzijasta koji je formiran pre 30 godina. Proizvodnja 2 Todoxinova preparata, koliko ih je tada bilo. Vršila se pomoću najprimitivnijih sredstava ( od ručnog branja bilja do njihove obrade običnim kuhinjskim aparatima).
Danas, preduzeće Toreksin ima pogone koji se mogu uporediti sa najrazvijenijim farmaceutskim ustanovama. U svom sastavu ima i liofilizatorski centar, sa 7 uređaja za sušenje putem zamrzavanja, sa sobama za hlađenje i zamrzavanje, koridorima i 25 kontejnera sa kapacitetom od preko 800 litara.
Osim proizvodnih pogona, u vlasništvu Toreksina su i dve laboratorije sa najmodernijom opremom i obučenim osobljem za sproođenje analize i kvaliteta Todoxinovih proizvoda, ali i za praćenje njihove delototvornosti in vivo i in vitro. Na osnovu eksperimenata sa Todoksinovim preparatima, nastalo je više desetina naučnih radova. Neki od njih su korišćeni za magistrature i doktorate. Svim dobronamernim saradnicima koji su istinski zaljubljenici u naučni rad Toreksin nesebično daje radove na korišćenje.
Osoblje objekata u kojima se prodaju Todoxinovi preparati je prošlo obuku u vezi sa Todoxinovim pristupom i specifičnim uputstvima za primenu Todoxinovih preparata.
Lekarska služba, na čelu sa prim. dr sci. Todorom Jovanovićem, vrši besplatne konsultacije i izdaje pismena i usmena uputstva.