Subota i nedelja u ranom Hrišćanstvu

Najraniji Hrišćani bili su Jevreji u Jerusalimu koji su držali jevrejski zakon - Toru, koji su svetkovali jevrejske praznike i držali obrede u Hramu (Dela 2:1, 3:1, 15:5, 21:20). Naravno, oni su svetkovali i sedmičnu subotu. Međutim, u drugom, trećem i četvrtom veku mi vidimo da su gotovo svi Hrišćani svetkovali nedelju – nekada kao dan bogosluženja i odmora poput subote, nekada kao radni bogoslužbeni dan, nekada kao dodatak suboti, a nekada umesto subote.

Kako je došlo do promene dana bogosluženja? Ovo istorijsko pitanje je od interesa za sve Hrišćane, ali je posebno važno za one koji svetkuju subotu ili koji svetkuju nedelju umesto subote.

Ovaj dokument istražuje pisane dokaze koje imamo iz prvog i drugog veka. On brani ovu tezu: iako Novi Zavet ne zapoveda neki poseban dan za hrišćansko bogosluženje, najraniji zapisi koje imamo pokazuju da je ogromna većina hrišćanske Crkve odbacila subotu i okupljala se nedeljom. Ispitaćemo koji su razlozi ovakvog razvoja događaja.

Deo 1: Uvod
    Prvi vek

Deo 2: Rani drugi vek i Justin Mučenik
    Rani drugi vek
    Justin Mučenik

Deo 3: Irinej i „dan Gospodnji"
    Irinej
    Dan Gospodnji

Deo 4: Adventističke teorije
    Bakiokijeva teorija
    Druge adventističke teorije
    Maxwellov zaključak

Naša rekonstrukcija događaja

Deo 1: Uvod

Prvi vek

Da započnemo naše istraživanje sa bogosložbenim danima Hrišćana u prvom veku, prvo ćemo proučiti Novi Zavet. Jevanđelja pišu da je Isus nekoliko puta došao u sukob sa jevrejskim vođama po pitanju subote. Isus je odbacio tradicionalna ograničenja starešina. On je dozvolio svojim učenicima da trgaju klasje, lečio je, podučavao, i rekao je čoveku da ponese svoj odar (Matej 12:1-12; Luka 14:1-6; Jovan 5:1-18). Isus je pomenuo da sveštenici rade subotom, da životinje mogu biti spašene ili izvedene na vodu i da se obrezanje može obaviti subotom (Matej 12:5-6, 11; Luka 13:15; Jovan 7:22). Isus je tvrdio da ima vlast nad subotom, da oslobodi ljude od subote i da mogu raditi subotom (Matej 12:12; Luka 13:16; Jovan 5:17).1

Ali Isus nije prekršio subotu, pošto je rođen pod zakonom i živeo pod starozavetnim uredbama (Galatima 4:4; Jevrejima 4:15). Njegova dela su kršila farisejska pravila, ali ne zakon Božiji. Rani hrišćanski pisci nisu tvrdili da je Isus prekršio subotu. 2

Prvi Isusovi sledbenici bili su pobožni Jevreji u jevrejskoj kulturi. Oni su očigledno svetkovali subotu po tadašnjim jevrejskim običajima. Luka nam prenosi da su neke žene odmarale subotom poštujući zapovest (Luka 23:56), kao i da su apostoli podučavali u hramu (Dela 3:1; 5:12,25). Pavle je imao običaj da propoveda u sinagogama subotom (Dela 13:14; 16:13; 17:2; 18:1-11).

Takođe nam je rečeno da su se učenici okupljali svakodnevno (Dela 2:46) i da je Pavle propovedao svakog dana (Dela 19:9). Nema zapisa da je Pavle učio svoje obraćenike da drže subotu. Zapravo, on je učio da su posebni dani nešto za šta Hrišćani ne treba da budu osuđeni (Kološanima 2:16) i zatražio je od rimskih Hrišćana da tolerišu razlike u bogoslužbenoj praksi u vezi ishrane i dana (Rimljanima 14:3,5,6). 3

Novi Zavet daje nam primere da su se Hrišćani okupljali prvog dana u sedmici. Vaskrsli Isus pojavio se pred učenicima dva puta nedeljom (Jovan 20:19, 26), ali ne pominje se da je dao zapovest za sedmično proslavljanje Vaskrsenja. Pavlova putujuća družina je jednom ostala sedam dana u Troadi i sastala se u prvi dan sedmice (Dela 20:7), ali to je bio posebni oproštajni sastanak, što ne znači da je bila uobičajena praksa. Pavle je rekao Korinćanima da odvajaju priloge prvog dana u sedmici (1.Kor 16:2), ali to je mogao biti poseban slučaj, a ne uobičajena praksa. Jovan je imao viziju u „dan Gospodnji" (Otk 1:10), ali neki osporavaju da je u pitanju nedelja. Čak šta više, taj stih ne kaže da je to bio dan u koji bi Hrišćani trebalo da se okupljaju.

Ukratko, nijedan od upravo navedenih tekstova ne daje bilo kakvu zapovest Hrišćanima da se sastaju, niti da izbegavaju sastanke nekog određenog dana. Nijedan od ovih tekstova ne može se upotrebiti kao dokaz da su se Hrišćani okupljali nekog određenog dana u sedmici.

Ipak, postoji dobar razlog da verujemo da su neki jevrejski Hrišćani, naročito u Palestini, nastavili da svetkuju subotu. Ovo je poznato iz tri izvora:

Pavle je bio optužen da uči Jevreje u dijaspori da odstupe od Mojsija (Dela 21:21), odakle sledi da palestinski jevrejski Hrišćani nisu odstupili od Mojsija. Ako su Hrišćani učili da Jevreji ne treba više da svetkuju subotu, jevrejske vođe bi ih kritikovale da odvlače Jevreje od Mojsija.
„Drugi indirektan nagoveštaj da je držanje subote preživelo među palestinskim jevrejskim Hrišćanima je kletva protiv Hrišćana (Birkath-ha-Minin), koju su rabinske vlasti uvele (A.D. 80-90) u svakodnevnu molitvu" 4 Ova kletva je namerno sastavljena da otkrije Hrišćane u sinagogama. Svako ko bi odbio da izgovori kletvu je bio osumnjičen da je Hrišćanin. Suština je u tome da su jevrejski Hrišćani još uvek posećivali sinagoge i moguće je da su nastavili da se drže jevrejskih običaja poput subote.
Evioniti i Nazareni, grupe koje su tvrdile da su naslednici jerusalimske crkve, držali su subotu u četvrtom veku, 5 a njihovo držanje jevrejskog zakona ide unazad bar do drugog veka 6, a verovatno i do apostolskih vremena.

Ovi dokazi pokazuju da je vrlo malo verovatno da je kompletna promena zapovesti o suboti prebačena na nedelju apostolskom vlašću. Rani svetkovatelji nedelje nisu tvrdili nešto tako. 7 Najraniji jevrejski Hrišćani su držali subotu.

Međutim, taj zaključak je ograničen sa dve strane. Prvo, ne odnosi se na neznabošce. Dela 21:21 pokazuje da je Pavle učio neznabošce da ignorišu Mojsijeve zakone, jevrejski vernici verovatno ne bi za to marili. Dela 21:25 pokazuje da je jerusalimska poslanica (Dela 15:29) već bila dovoljna. Da li je subota smatrana delom Mojsijevog zakona koji nije obavezan za Hrišćane? Rabini, barem, nisu smatrali da neznabošci treba da svetkuju subotu. 8 Iako većina rabinskih dokaza dolazi iz četvrtog veka, oni najverovatnije takođe odražavaju stavove iz prvog veka.

Drugo, to ne govori ništa o mogućnosti da je postojao još jedan dan osim subote. Nakon što su Hrišćani saslušali Zakon i Proroke u sinagogama, oni su možda želeli da se sastanu nezavisno da bi razgovarali o hrišćanskom tumačenju pisma koje su čuli. Oni bi takođe želeli da zajedno lome hleb, da se međusobno ohrabre i da svetkuju Isusa Hrista. Ovi hrišćanski sastanci mogli su biti održani u subotu veče ili nedelju. 9 Nema direktnih dokaza za bilo koje vreme sastanka, niti je bilo koje verovatnije, jer nijedna praksa ne bi izazvala sukob. Bilo je sasvim moguće držati oboje i subotu i nedelju (kao što su neke crkve u četvrtom veku činile).

Bakioki kaže: „Ako je Pavle zastupao svetkovanje nedelje, on bi pomenuo i odgovorio na prigovore jevrejskih suparnika" 10 ali taj je zaključak preširok. Pavle je mogao (da li je ili ne, to je drugo pitanje) da propoveda držanje nedelje kao dodatak, a ne kao zamenu za subotu. I mogao je da propoveda držanje nedelje među neznabošcima, a da potpuno izostavi subotu, bez prigovora od tradicionalnih judaista. Čak šta više, Kološanima 2:16 i Galatima 4:10 su možda bili Pavlovi odgovori jevrejskim učenjima o suboti.

Deo 2: Rani drugi vek i Justin Mučenik

Rani drugi vek

Naši najraniji podaci iz drugog veka dolaze iz Plinijevog pisma Trajanu koje opisuje hrišćanske običaje: „Oni imaju običaj da se okupljaju jednog određenog dana pre svitanja" 11 Zanimljivo je da su se Hrišćani okupljali pre svitanja (možda da bi izbegli progone i da bi omogućili rad tokom dnevnih sati), ali nažalost Plinije nam ne kaže u koji su se dan Hrišćani okupljali, a ni da li je to bilo sedmično.

Obilnije podatke dao je Ignjatije, episkop Antiohije, u pismima koja je napisao do 115. On je upozorio Hrišćane da odbace one koji „propovedaju jevrejski zakon". 12 Isto tako „ako još uvek živimo po jevrejskom zakonu, priznajemo da nismo primili milost... Besmisleno je ispovedati Hrista Isusa i judaizirati." 13

Određenije o suboti, Ignjatija je pohvalio neko koji „više ne svetkuju subotu" 14 Očigledno, Ignjatije nije svetkovao subotu. Raspravlja se o tome, ipak, koga on pohvaljuje. U prethodnom odeljku, on govori o starozavetnim prorocima, ali ne izgleda da njih optužuje za napuštanje subote, iako neki svetootački pisci citiraju proročke kritike držanja subote (na primer Isaija 1:13). Verovatnije, on pohvaljuje jevrejske Hrišćane koji su napustili svetkovanje subote – „oni koji su živeli u starim stvarima" 15 Ovo ne znači da su svi jevrejski Hrišćani bili napustili subotu, ali neki jesu, a Ignjatije ih pohvaljuje kod Hrišćana u Magneziji. Nedostatak šire argumentacije pokazuje da Magnežani, kao ni Ignjatije, nisu svetkovali subotu, ali da su postojali judejstvujući koji su se zauzimali za svetkovanje subote.

Osim toga, Ignjatije hvali neke ljude koji „žive po danu Gospodnjem" 16 O značenju ovoga se raspravlja, pošto reč „dan" ne postoji u grčkom tekstu, a postoje tekstualne varijante. Prostor ne dozvoljava detaljnu diskusiju, 17 ali Ignjatijev stav prema suboti pokazuje da je najverovatnije on svetkovao drugi dan, na drugi način.

Naš sledeći dokaz dolazi iz Varnavine poslanice, koja je verovatno napisana u Aleksandriji, moguće čak rano oko 70. godine. 18 ili najkasnije do 132. 19 On piše protiv jevrejskih žrtvi, postova, obrezanja i ostalih zakona. Ti zakoni su bili predslike Hrista. On daje simboličko značenje zakonima o nečistoj hrani, a onda i simboličko značenje subote: „Pazite, deco moja, na značenje reči „završi za šest dana". To znači da će Gospod završiti sve stvari u sest hiljada godina, jer je za njega dan hiljadu godina." 20 (Kompletan tekst Varnavine Poslanice)

Varnava citira Isaiju 1:13-14 kao kritiku subote, zaključujući: „vaše sadašnje subote nisu mi prijatne, nego ona koju sam načinio, kada ču, dajući počinak svim stvarima, načiniti početak osmog dana, a to je početak novog sveta." 21 On takođe pominje našu sadašnju nemogućnost da držimo bilo koji dan svetim tako što ćemo biti „čisti u srcu", zaključujući da ćeme biti u nemogućnosti da držimo subotu svetom sve do eshatološkog novog sveta, nakon što budemo načinjeni potpuno sveti.

U ovom odeljku, Varnava čini ove četiri stvari, koje će biti ponavljane od strane kasnijih autora: 1) On tumači subotu u smislu moralne svetosti, ne odmora, 2) On povezuje subotu sa eshatološkim dobom, 3) On povezuje novo doba sa osmim danom – koji onda povezuje sa osmim danom sedmice: „Zato, takođe, držimo osmi dan sa radošću, dan u koji je Isus ponovo ustao iz mrtvih." 22 4) On povezuje hrišćanski bogoslužbeni dan sa Hristovim Vaskrsenjem.

Varnava, suproteći se jevrejskim zakonima, prebacuje zapovest o suboti potpuno u budućnost i, pošto se buduće doba ne naziva samo sedmim, već i osmim, mogao je da posmatra svetkovanje nedelje kao isto takvu predsliku budućnosti. Ovo svetkovanje prvog dana samo je indirektno povezano sa svetkovanjem subote.

Justin Mučenik

Justin Mučenik nam daje dokaze sa još jedne lokacije: Rim godina 150. Njegovi komentari verovatno odražavaju takođe i običaje iz drugih gradova, kao što je Efes, gde je neko vreme živeo. 23

"Na dan koji se naziva nedelja, svi koji žive u gradovima ili na selu se sakupljaju na jedno mesto i čitaju se spisi apostola i proroka... A nedelja je dan u koji se svi okupljamo, jer je to prvi dan u koji je Bog, načinivsi promenu u tami i materiji stvorio svet; a Isus Hristos nas Spasitelj je u taj isti dan ustao iz mrtvih.'' 24

Justin je jasan: bila je široko rasprostranjena praksa Hrišćana da svetkuju nedelju. 25 „Možda je bilo nekih neznabožačkih Hrišćana koji su svetkovali subotu ... ali ako jeste, njihovi spisi nisu sačuvani." 26 Maksvel zaključuje:

Mnogi Hrišćani su već poštovali nedelju početkom drugog veka... Dokazi su veoma jaki... da su mnogi, ako ne svi, Hrišćani odbacili subotu već do 130. godine... Kao što je svetkovanje nedelje postalo praksa već početkom drugog veka, tako je među neznabožačkim Hrišćanima svetkovanje subote nestalo veoma rano u drugom veku. 27

Ali to nije bila zamena za subotu:

Nedelja je držana samo kao bogoslužbeni dan, ne kao subota u koju je trebalo počinuti od rada... Nedelja u početku nije svetkovana kao „šabat".... Nije svetkovana kao poštovanje četvrte zapovesti... Hrišćani su poštovali nedelju generalno ne kao dan odmora ili sveti dan, već kao dan radosti. 28

Justin daje detaljno objašnjenje njegovog shvatanja subote u svojem razgovoru sa jevrejskim učiteljem Trifunom, koji objašnjava jevrejski način da se prihvati Bog:

Najpre primi obrezanje, a potom, kao što je uzakonjeno, poštuj subotu i praznike i mladine Božije i, uopšte, ispuni sve što piše u zakonu i možda ti se tada smiluje Bog... Da držiš subotu, da se obrežeš, da držiš mladine, da se umiješ ako dodirneš nešto zabranjeno Mojsijem ili posle polnog opštenja. 29

Trifun je kritikovao Hrišćane:

Vi stalno ističete svoju pobožnost i tvrdite da ste bolji od drugih ljudi, međutim, ničim se od njih ne razlikujete, niti ste životom uzvišeniji od pagana - vi, naime, ne čuvate ni praznike, ni subote, ne obrezujete se, a svu svoju nadu polažete na raspetog čoveka nadajući se da ćete od Boga primiti blagoslov, mada ne ispunjavate njegove zapovesti. Zar nisi nikada pročitao: "Duša koja se ne obreže u osmi dan biće istrebljena iz roda svoga"? 30

A Justin je odgovario da su Hrišćani zaista bili poslušni Bogu, čak i kada je ta poslušnost bila veoma bolna:

Mi bismo takođe zadržali vaša telesna obrezanja i subote i, uopšte, sve praznike, samo da ne znamo razlog njihovog ustanovljavanja - upravo, zbog grehova vaših i ogrubelosti srca vaših. Ako mi strpljivo podnosimo sve napade zlih ljudi i demona na nas, i ako se čak i tokom najgorih muka i najtežih oblika smrti molimo da Bog pomiluje i mučitelje naše i ako po zapovesti novog Zakonodavca nikome ne želimo ni trunku zla, zbog čega ti, Trifone, želiš da mi održimo ono što nam nikako ne škodi tj. plotsko obrezanje, subote i praznike? 31

Justin objašnjava razloge zašto su Hrišćani ignorisali jevrejske zakone:

zbog toga što mi ne živimo po vašem zakonu, što ne obrezujemo telo kao vaši preci, što ne poštujemo subotu kao vi... Nama je darovan večni i savršeni zakon, zavet verni; to je – Hristos... da je On, ustvari, taj novi zakon i novi zavet... Novi zakon vam zapoveda da poštujete svagdašnju subotu, a vi se zadržavate na jednom danu i smatrate da ste zbog toga pobožni, ne shvatajući zbog čega vam je data ta zapovest. ... Ako je neko od vas kriv za prestupanje zakletve ili je kradljivac, neka ne greši više; ako je neko bludnik, neka se pokaje i tek tada će on, ustvari, savršiti poštovanje istinite i prijatne subote Božije. 32

Po Justinovom mišljenju, zapovest o suboti bila je jedno podsećanje na moralnost, a Hrišćani, ponašajući se moralno svakoga dana, su u stalnoj poslušnosti svrsi subote.

Justin nekoliko puta ponavlja da patrijarsi kao što su Avelj, Enoh Lot, Noje i Melhisedek „ugodiše Bogu bez poštovanja subote... Ako do Avraama nije bilo potrebe za obrezanjem, a do Mojseja u suboti, u praznicima i prinosima, onda i sada ... takođe nema nužde u njima." 33 Justin napominje da, pošto su subote i žrtve počele sa Mojsijem, one su se završile u Hristu, koji je Novi Zavet. 34

Ne samo da neznabošci ne treba da drže subotu, Justin zaključuje da „pravednici koji se rodiše od Jakova" takođe ne trebaju. 35 Trifun je zapitao, da li Hrišćanin može svetkovati subotu ako to želi? Justin je znao za neke jevrejske Hrišćane koji su svetkovali subotu i odgovorio – da, sve dok ne pokušavaju da primoraju ostale Hrićane da drže Mojsijev zakon. 36

Justin je objasnio određenu tipologiju između starozavetnih obreda i Hrišćanskog značenja. Među njima je povezanost obrezanja i nedelje:

Zapovest o obrezanju, koja ih obavezuje da uvek obrezuju decu u osmi dan, bila je senka istinskog obrezanja, kojim se mi obrezujemo od obmane i grešnosti kroz Njega koji je ustao iz mrtvih u prvi dan nakon subote, našeg Gospoda Isusa Hrista. Jer prvi dan nakon subote, ostajući prvi od svih dana, naziva se još i osmi. 37

Deo 3: Irinej i „dan Gospodnji"

Irinej

Irinej, lionski episkop u drugoj polovini drugog veka, takođe daje opširne napomene o suboti, a njegovi stavovi verovatno odražavaju one u Maloj Aziji, pošto je bio odatle poreklom. Takođe je boravio i u Rimu gde je mogao doći pod uticaj Justina Mučenika.

Irinej, komentarišući događaj sa trganjem klasja (Matej 12), napominje da Isus nije prekršio subotu, ali Irinej daje objašnjenje koje se takođe odnosi na Hrišćane:

Gospod... nije učinio nevažećim, nego ispunio zakon, ispunjavajući dužnosti prvosveštenika... opravdavši svoje učenike rečima zakona i ukazujući da je sveštenicima po zakonu slobodno da rade (Mt 12:5). Jer je Bog postavio Davida za sveštenika, iako ga je Saul još uvek progonio. Jer svi pravednici imaju svešteni čin. I svi apostoli Gospodnji su sveštenici. 38

Posledica ovoga je, pošto su svi vernici sveštenici, a sveštenici su slobodni da rade subotom služeći Bogu, onda su i Hrišćani slobodni da rade subotom. Bez obzira da li se slažemo sa ovim razmišljanjem, on očigledno nije verovao da su Hrišćani obavezni da svetkuju subotu. Kao što je obrezanje bilo simbolično, on kaže, takođe je bila i zapovest o suboti, kao moralna i eshatološka predslika.

Subote su nas učile da treba da nastavimo svakodnevnu službu Bogu... služeći neprekidno svojoj veri, i čuvajući je, i izbegavajući svaku pohlepu, i ne sakupljati i čuvati zemaljska blaga. Osim toga, subota Božija, to je, Carstvo, bilo je nagovešteno stvorenim stvarima; u kojem (Carstvu) će čovek koji istraje u služenju Bogu, u stanju počinka, učestvovati u Božijoj trpezi. 39

Irinej, kao i Justin, kaže da patrijarsi pre Mojsija nisu svetkovali subotu. 40 Međutim, takođe kaže da su oni držali Dekalog i da Hrišćani takođe treba da ga drže! 41 Ova protivrečnost može se objasniti na dva načina. Bauckham sugeriše da je Irinej upotrebio pojam „Dekalog" u opštem smislu, kao sinonim za prirodni zakon, kao što sugeriše u 4.16.3. 42 Druga mogućnost, koju preferiram, je da Irinej smatra da moralna osoba de facto drži zapovest o suboti, kao što sugeriše u 4.16.1 i u drugom radu: „Niti će biti zapoveđeno da ostane na miru u dan odmora, onome koji drži svakodnevnu subotu, a to je, služi Bogu u hramu Božijem, koji je telo čovekovo, i u svako vreme čini dela pravde." 43

Kao još jedan dokaz iz drugog veka, razmotrimo jevanđelje po Tomi:

„Ako ne postite u odnosu na svet, nećete pronaći carstvo. Ako ne držite subotu kao pravu subotu, nećete videti Oca." 44 O značenju ovoga se raspravlja, pošto su Gnostici često davali rečima neobična značenja. Sve je zahtevalo „tumačenje" 45 Ovo se može videti kod Toma 27. Post „u odnosu na svet" ne znači uobičajeni post, već izbegavanje telesnih grehova. Na isti način, nije dovoljno reći „svetkujte subotu." Reči „kao pravu subotu" mogu sugerisati preneseno značenje, kao što je počivanje od greha. 46

Tertulian je pisao na kraju drugog i početkom trećeg veka. Prostor nam ne dozvoljava detaljnu ocenu njegovih radova, niti je to neophodno, pošto se potpuno slaže sa Ignjatijem, Varnavom, Justinom i Irinejem. On odbacuje doslovnu subotu, 47 tvrdi da je patrijarsi nisu držali, 48 tumači je u smislu moralnosti 49 i svetkovao je nedelju. 50 On daje još više dokaza da Hrišćani drugog veka nisu svetkovali subotu, već su svetkovali nedelju kao dan hrišćanskog bogosluženja.

Dan Gospodnji

Gotovo svi Hrišćani drugog veka držali su nedelju kao bogoslužbeni dan (ne kao dan obaveznog odmora), a ne subotu. 51 Bez obzira koji su bili izvorni razlozi za okupljanje u prvi dan sedmice, Hrišćani su lako mogli uvideti biblijski značaj tog dana: to je bio dan u koji se vaskrsli Gospod pojavio pred učenicima. 52 Od svih dana u sedmici, samo su prvi i sedmi ikada bili razmatrani, a nedelja je veoma brzo prihvaćena kao dan hrišćanskog bogosluženja.

Iako je nekolicina Hrišćana svetkovala subotu, nedelja je bila više karakteristična za Hrišćane. Ona je postala dan u koji su vernici svetkovali Gospoda, a taj dan je postao poznat u drugom veku kao „dan Gospodnji (kuriake hemera)." 53 Pojam je bio tako dobro poznat da je reč „dan" postala suvišna – ako su Hrišćani pisali o „kuriake", čitaoci bi razumeli da se misli na nedelju. Ovaj pojam zato dodatno dokazuje da je nedelja bila hrišćansi bogoslužbeni dan u drugom veku. 54 Da razmotrimo dokaze o ovom pojmu.

U kasnom prvom veku, Jovan je upotrebio „kuriake hemera" u Otkrivenju 1:10, ali o znacenju postoje različita mišljenja. U ranom drugom veku, Ignjatije je upotrebio samo „kuriake", ali različite verzije teksta uslovile su različita mišljenja o značenju. 55 Jevanđelje po Petru 35 i 50 (sredina drugog veka) koristi „kuriake" da označi dan Hristovog vaskrsenja. 56 Jevsevije svedoči da je Dionisije Korintski (g. 170) pisao: „danas smo svetkovali sveti dan Gospodnji (kuriake hagia hemera), u koji smo pročitali vaše pismo." 57 Dela Petrova (druga polovina drugog veka) „jasno označavaju dies dominica (dan Gospodnji) sa „danom nakon subote", a Dela Pavlova (takođe druga polovina drugog veka) predstavljaju apostole kako se mole „u subotu dok se bližio dan Gospodnji (samo kuriake)" 58 – oba jasno ukazuju na nedelju. Didahi 14, koji možda datira iz druge polovine drugog veka, govori o „Gospodnjem (danu) od Gospoda (kuriake de kuriou)" 59

Kliment Aleksandrijski (g. 190) takođe daje jasne dokaze da je kuriake značilo osmi dan, nedelju, 60 i govori o „svetkovanju" dana Gospodnjeg. 61 On citira Gnostike Valentinijane koji su izjednačavali kuriake sa „ogdoad", osmim nebom. 62 „Isto značenje kuriake, osmi dan, sa ogdoadom, osmim nebom, nalazimo u antignostičkoj Epistula Apostolorum (takođe drugi vek)." 63

Da zaključimo, dokazi o upotrebi pojma „dan Gospodnji" su jasni za drugu polovinu drugog veka, ali su manje jasni za prvu polovinu. Kako bilo, terminologija je sporedno pitanje. Dan koji su Hrišćani svetkovali je jasan: tokom drugog veka, svi pisani izvori pokazuju da su Hrišćani odbacivali doslovnu subotu i svetkovali nedelju kao dan za hrišćansko bogosluženje. 64 Čak i u ranom drugom veku, svetkovanje nedelje je bilo oubičajeno širom hrišćanskog sveta (izuzev jevrejskih sekti) – bez tragova sukoba niti bilo kakvog dokaza da je ovaj običaj bio novina. Crkva koja je započela kao grupa koja je držala subotu postala je grupa koja svetkuje nedelju i odbacuje doslovno svetkovanje subote. Hajde da sada ispitamo kako je do te promene moglo doći

Deo 4: Adventističke teorije

Bakiokijeva teorija

Savremeni Hrišćani koji svetkuju nedelju često zaključuju da su apostoli lično naložili ili čak zapovedili neznabošcima da se sastaju nedeljom umesto subotom. 65 Naravno, taj zaključak mora biti odbačen od strane svakoga ko misli da Hrišćani treba da svetkuju subotu. 66 Zato, Adventisti Sedmog Dana predložili su načine na koje je većina Hrišćana mogla doći u zabludu po pitanju subote. Jedna autoritativna adventistička knjiga tvrdi da je promena sa subote na nedelju „nastala u Rimu oko sredine drugog veka." 67

Kao obrazloženje ovog stava, Samuelle Bacchiocchi tvrdi da je svetkovanje nedelje bilo rimokatolička inovacija koja je postigla univerzalnost zbog autoriteta rimske crkve. 68 Antijevrejska osećanja bila su jaka u Rimu, a neznabošci su preovladali tamošnjom crkvom. 68 Pošto se Adrijan borio protiv Jevreja, njegova vladavina bi mogla biti dobar kandidat za početak svetkovanja nedelje.

Zbog nastale potrebe da se odvoje Hrišćani od Jevreja i njihove subote, neznabožački Hrišćani su prihvatili časni dan Sunca, pošto je predstavljao adekvatno vreme i simboliku da se obeleže značajni božanstveni događaji koji su se odigrali na taj dan. 69

Ipak, Bacchiocchijeva teorija ima brojne nedostatke, kao što je primetio Strand, koji je takođe Adventista. 70 Bacchiocchi tvrdi da je samo veoma moćna crkva (tj. Rim) mogla efektivno izmeniti bogoslužbeni dan širom carstva.

Protiv njegove teze, naravno, je činjenica da Rim nije imao takvu vlast u drugom veku.71 Iako je Rim mogao uticati na neke oblasti u imperiji, nije bio u mogućnosti da izmeni ustaljene običaje, posebno na Istoku, bez ikakvih vidljivih dokaza ili sukoba, posebno ako su ti običaji bili zasnovani na apostolskoj praksi. 72

Još jedan veliki problem sa Bacchiocchijevom teorijom je da je svetkovanje nedelje zabeleženo pre vladavine Adrijana i izvan Rima: Ignjatije Antiohijski nije bio svetkovalac subote i najverovatnije je svetkovao nedelju, a Magnežani i Filadelfijci (i verovatno ostale crkve kojima je pisao) su se verovatno slagale sa njim u tome, a Varnava daje dokaze da se u Aleksandriji svetkovala nedelja još početkom drugog veka. U ni u kom slučaju nemamo dokaze da se izmena bogoslužbenog dana desila tako kasno. Za Justina, takođe, „ima značajnih dokaza da je Justin svetkovao nedelju puno pre godine 155. – i puno pre nego što je posetio Rim." 73 Ako je Rim drugog veka ikada proglasio da Hrišćani treba da svetkuju nedelju (nema istorijskih dokaza za takav proglas), to bi imalo efekta samo na mali broj crkava koje su i ovako već svetkovale nedelju.

Niti se napuštanje subote može objasniti jednostavno kao antijudaizam. Rana crkva je išla veoma daleko, protiv Markiona, da zadrži knjige Starog Zaveta u svojem kanonu. Oni nisu osećali tu slobodu da jednostavno odbace subotu. Umesto toga, oni su je interpretirali drugačije i tvrdili da drže njenu suštinu. Takođe, u određenim periodima istorije bila bi prednost Hrišćana da budu predstavljeni kao grana Judaizma, jer je Judaizam bio jedna od zvaničnih religija, a Hrišćanstvo nije. Kompleksnost hrišćanskog stava prema Judaizmu čini vrlo malo verovatnim da je Rim mogao ubediti sve Hrišćane u svim delovima carstva da izmene svoj bogoslužbeni dan. Mnogi Hrišćani bi imali puno razloga da pruže otpor takvoj promeni.

Još jedan element Bacchiocchieve teorije je da je svetkovanje Sunca, kao što je bio Mitraizam, uticalo na Rim da odabere „dan Sunca" za novi bogoslužbeni dan. 74 Ponovo, nema nikakvih dokaza za takav uticaj (Tertulijan ga upravo opovrgava 75), to je istorijski neverovatno, a izbor nedelje može biti objašnjen bez pozivanja na paganske prehodnike. 76 Čak šta više, rana Crkva je pružala otpor paganskim običajima, Hrišćani bi radije umrli nego da učine nešto tako jednostavno kao da na primer nazovu imperatora „Gospode".

Ukratko, teorija o rimskom uvođenju nedelje nije istorijski verodostojna.

Druge adventističke teorije

Strand sugeriše da je sedmično svetkovanje nedelje proizašlo iz godišnjeg svetkovanja Vaskrsa. On daje moguću rekonstrukciju uzroka kvatrodecimanskog sukoba, tako da su neki Hrišćani svetkovali nedelju, a drugi neki dan meseca, oba sa korenima u jevrejskom kalendaru. 77 Onda napominje da su neki rani Hrišćani „ne samo svetkovali Vaskrs i Pedesetnicu u nedelju, već takođe davali čitavom periodu od sedam sedmica između ova dva praznika poseban značaj." 78 On tvrdi da su Hrišćani počeli da se okupljaju svake nedelje u tom periodu, a onda konačno svake nedelje svake sedmice: „širom hrišćanskog sveta svetkovanje nedelje se jednostavno pojavilo zajedno sa svetkovanjem subote." 79

Ova teorija, kako bilo, osim toga što je potpuno spekulativna, ne objašnjava univerzalnost svetkovanja nedelje. Ili moramo pretpostaviti da je taj običaj započeo pre misije među neznabošcima, ili da je bilo toliko očigledno da su neznabošci svuda došli do istog zaključka (a ako je bilo tako očigledno, onda je moralo započeti pre misije među neznabošcima!). Osim toga, ova teorija ne odgovara na pitanje kvatrodecimana, a svi dokazi pokazuju da su i oni svetkovali nedelju. 80 Strand oseća da njegova teorija objašnjava zašto je nedelja „praznik vaskrsenja", ali objašnjenje za to u stvari i nije potrebno; to bi iskreno bila jedna jednostavna veza za bilo koga ko se okuplja nedeljom, kao što je objašnjeno u delu 3, napomena 52 i delu 4 naponema 76.

Sledeća adventistička knjiga predlaže paralelno svetkovanje koje traje vekovima:

Do sredine (drugog) veka neki Hrišćani su dobrovoljno svetkovali nedelju kao bogoslužbeni dan, a ne dan odmora.

Rimska crkva, većinom sastavljena od neznabožačkih vernika (Rimljanima 11:13), predvodila je trend ka nedeljnom bogosluženju. U Rimu, glavnom gradu carstva, pojavila su se jaka antijevrejska osećanja... Reagujući na ta osećanja, Hrišćani u tom gradu su pokušali da se odvoje od Jevreja. Oni su odbacili neke običaje koji su im bili zajednički sa Jevrejima i započeli trend odvajanja od poštovanja subote, napredujući ka isključivom svetkovanju nedelje.

Od drugog do petog veka, dok je nedelja dobijala na uticaju, Hrišćani su nastavili da drže subotu skoro svuda u okviru Rimskog Carstva. Istoričar iz petog veka Sokrat piše: „gotovo sve crkve širom sveta svetkuju svete tajne subotom svake sedmice, ali Hrišćani u Aleksandriji i Rimu, na osnovu nekog drevnog predanja, su to prestali da čine." 81

Ova teorija ima brojne nedostatke i nepreciznosti, neke od njih smo već pomenuli. Prvo, početkom drugog veka već su neki Hrišćani svetkovali nedelju, a to je bilo u Antiohiji u Maloj Aziji, kao i u Rimu i Aleksandriji. Rim nije započeo taj trend, niti postoje dokazi da su ih antijevrejska osećanja motivisala da napuste običaje koje su imali zajedničke sa Jevrejima.

Osim toga, Hrišćani drugog veka nisu svetkovali dva dana, već samo jedan. Pisci drugog veka su jedinstveno protiv doslovnog svetkovanja subote. Nema dokaza da je bilo ko (osim Evionita) držao subotu u drugom veku, kao što Maxwell zaključuje (deo 3, napomena 64). Maxwell takođe napominje u vezi pravilnog prevoda Sokrata:

U stvari, Sokrat nije rekao da su crkve u Rimu i Aleksandriji prestale da održavaju Večeru Gospodnju („svete tajne") subotom, da bi napomenuo da su je one nekada ranije svetkovale. Umesto toga, on kaže da te crkve ne svetkuju Večeru subotom, ostavljajući čitaocu da zaključi, ako želi, da je te crkve nikada nisu svetkovale. 82

Sokrat je zapravo rekao: „Skoro sve crkva širom sveta svetkuju svete tajne subotom svake sedmice, ali Hrišćani iz Aleksandrije i Rima, na osnovu nekog drevnog predanja, to ne čine." On je komentarisao praksu u četvrtom veku, 83 bez nagoveštavanja o tome šta se dešavalo tokom ranijih vekova. Njegov komentar se ne može upotrebiti kao dokaz o drugom veku, posebno ako je suprotan svim drugim dokazima koje imamo u dokumentima iz drugog veka.

Adventistička knjiga ispravno napominje da rani pisci ne citiraju ni jednu biblijsku zapovest za nedeljno bogosluženje. 84 Dakle, zašto su Hrišćani odabrali nedelju? Knjiga sugeriše dva razloga: 1) vaskrsenje Hristovo i 2) „popularnost i uticaj koji je svetkovanje Sunca rimskih pagana dodelilo nedelji nesumnjivo je doprinelo njenom opštem prihvatanju za bogoslužbeni dan." 85 Iako je to možda igralo neku ulogu u kasnijim vekovima, naročito nakon što je Hrišćanstvo postalo zakonito, vrlo je malo verovatno da je igralo neku ulogu u drugom veku, iz prethodno navedenih razloga.

Maxwell objašnjava neke razloge koji su doprineli svetkovanju nedelje:

Veliki uticaj Vaskrsenja. (ovo je najčešći razlog koji daju sami Hrišćani)
Želja Hrišćana da proslave Hrista na poseban način.
Insistiranje pisaca jevanđelja (uključujući i Jovana krajem prvog veka) na sedmičnom danu kada se Vaskrsenje dogodilo.
Posledica toga što se nekoliko meseci, ili možda čak i godina sledilo Pavlovo uputstvo da se odvaja novac za siromašne u nedelju. 86

Maxwellov zaključak

Jednostavna činjenica da su rani Hrišćani napustili subotu preovladava ovim dokumentom. Međutim razlozi koje oni navode za napuštanje subote su takođe od interesa. Maxwell (adventista) daje odličan rezime učenja pisaca drugog i trećeg veka o suboti. Na strani 158, on izdvaja pet oblasti u kojima se crkveni oci slažu. Parafraziraćemo ih:

Eshatologija subote – subota je predslika doba bez greha i mira iza ovog trenutnog doba.
Moralna tipologija – svakodnevni moralni život ispunjava svrhu zapovesti o suboti. 87
Subota je jedna od deset zapovesti koja nije na snazi za Hrišćane.
Subota nije deo prirodnog zakona.
Patrijarsi pre Mojsija nisu svetkovali subotu.

Maxwell zaključuje da su pisci drugog i ranog trećeg veka imali u osnovi isti negativni stav prema suboti (vidi deo 3, napomena 27). On onda piše:

Ovi pisci su učili da je Novi Zavet postavio kraj starom zakonu – i da sada novi duhovni Izrael, sa svojim Novim Zavetom i svojim novim duhovnim Zakonom, nema potrebu za doslovnim obrezanjem, doslovnim žrtvama i doslovnom subotom. Varnava napominje da je Bog „obrezao srca." Justin se trijumfalno poziva na novo duhovno obrezanje u Hristu. Irinej je učio da su obrezanje, žrtve i subote date starima kao znak boljih stvari koje će doći; nova žrtva, na primer, je skrušeno srce. Tertulijan, takođe, govori o novim duhovnim žrtvama i duhovnom obrezanju. Svaki od ovih pisaca je takođe učio da je novi duhovni smisao subote zamenio stari doslovni...

Ova zamena starog zakona novim, doslovne subote duhovnom, je bio veoma hristocentrični koncept za ova četiri pisca. Božiji narod je nasledio zavet samo zbog toga što ga je Hristos kroz svoje stradanje nasledio za nas, kaže Varnava. Za Justina novi, finalni i večni zakon koji nam je dat je „upravo Hristos" lično. Samo zbog toga što je Hristos dao zakon, On može biti i „njegov kraj", kaže Irinej. A upravo je Hristos ukinuo „staro" i potvrdio „novo", po Tertulijanu. Zaista je Hristos to učinio tvrde Irinej i Tertulijan, ne toliko ukidanjem zakona, koliko predivno ispunivši ga tako da ga je proširio daleko iznad pisanog slova. Da zaključimo: rano odbacivanje doslovne subote izgleda da ima korene u zajedničkom tumačenju pisma Starog i Novog Zaveta. 88

Maxwell se ne slaže sa piscima koje razmatra, ali mi se slažemo. Takođe sugerišemo da su oni, iako su bili iz raznih krajeva imperije, imali „zajedničko tumačenje" jer je isto tumačenje koriščeno u propovedanju neznabošcima još od Dela 15: propoved koja nije zahtevala od neznabožaca da drže Mojsijev zakon, uključujući i subotu. Neverovatno je da bi crkve širom imperije, bez sukoba, razvile istu praksu osim ako ta praksa nije bila prisutna od početka. Takođe je neverovatno da bi ljudi širom imperije dali iste razloge za svoju praksu osim ako ti razlozi takođe nisu bili prisutni od početka. Njihova „zajednička tumačenja" su dodatni dokaz drevnosti, a drevnost znači da je u pitanju apostolski autoritet.

Naša rekonstrukcija događaja

Slažemo se sa razlozima koje navodi Maxwell, ali bi dodali i naglasili još jedan: jevrejski Hrišćani su imali praktičnu potrebu za sastanke koji se nisu podudarali sa svetkovinama u sinagogi, kao što je napomenuto ranije.

Pisci iz drugog veka pokazuju da se većina Hrišćana sastajala nedeljom i nije svetkovala subotu. Oni ne daju indicije koje bi sugerisale da je nedelja nedavna inovacija. To sugeriše da je svetkovanje nedelje započelo još u prvom veku. Široka rasprostranjenost svetkovanja nedelje takođe pokazuje njenu drevnost. Crkva drugog veka nije imala organizaciju ili komunikaciju koje bi im omogućile da proglase određeni dan za bogosluženje, a da ne prouzrokuju suprotstavljanje i sukobe. Zato je najverovatnije da je svetkovanje nedelje započelo pre ili tokom ranih faza misije među neznabošcima. 89

Moguće je da je svetkovanje nedelje započelo u Jerusalimu. Hiljade Jevreja koji su držali zakon došlo je u Crkvu. Oni su posećivali svetkovine u sinagogama i hramu, ali su takođe želeli da imaju privatne sastanke samo za vernike. Oni su želeli da razgovaraju o Pismu, dele obroke, mole se i pevaju hrišćanske himne. U početku, oni su se sastajali svakodnevno (Dela 2:46). Subotnje zabrane, ipak, mogle su im činiti poteškoće da pripreme obroke i okupe velike grupe u subotu veče. Nedelja im je dala šansu za veća hrišćanska okupljanja. Mogli su razgovarati o Pismima koja su se čitala prethodnog dana, posebno ako su imala mesijansko značenje. Ovi razgovori bi bili posebno zanimljivi. Propovedalo se, Hrišćani su slavili svoju veru u Isusa Mesiju. Kako se Hrišćanstvo širilo na jevrejske zajednice u Antiohiji, Aleksandriji i Rimu, ista situacija bi potaknula razvoj hrišćanskih sastanaka nakon subote.

Kada su Crkvi počeli da prilaze i neznabošci, to su bili pobožni neznabošci koji su posećivali poduke u sinagogama i kojima je takođe bilo potrebno vreme za hrišćansko bogosluženje nakon subote. Konačno i neznabošci iz paganstva su počeli da pristupaju Crkvi, na primer u Aleksandriji, Efesu i Rimu. Ovi obraćenici nisu imali naviku da posećuju sinagoge, ali su se u svakom slučaju okupljali sa ostalima nakon subote. Tako je bilo dve grupe Hrišćana: oni koji su držali subotu i sastajali se nakon subote, i oni koji su ignorisali subotu i sastajali se samo nakon subote. Ovaj dvostruki razvoj bio je opšti u celom carstvu, pošto su Jevreji živeli u mnogim gradovima, a jevanđelisti su propovedali prvo Jevrejima. Ali potreba za dvostrukim bogoslužbenim sastancima je prestala u mnogim gradovima kada su neznabošci postali velika većina. Antijevrejska osećanja su ubrzala ovaj razvoj.

Običaj okupljanja nakon subote raširili su putujući jevanđelisti, a običaj je održan i u oblastima gde nije bilo subotnjeg okupljanja. Čak i u oblastima sa sinagogama, sastanci subotom su postali manje važni, pošto su čitanja u sinagogama morala biti tumačena, a tumačenja su davana na okupljanjima nakon subote. Želja za posećivanjem sinagoge je još više smanjena kada su Hrišćani dobili svoje primerke Pisma.

Sabor u Delima 15 je već doneo zaključak da obraćenici iz neznaboštva nisu obavezni da drže Mojsijev zakon i, sudeći po rabinskim spisima, od neobrezanih neznaboćaca nije se očekivalo da svetkuju subotu. Pavle, pišući crkvi koja se sastojala od Jevreja i neznabožaca, obezvređuje značaj dana (Rimljanima 14:5). On objašnjava da je subota (kao i žrtve) imala značenje predslike i nije značajno pitanje za Hrišćane (Kol 2:16). On je kritikovao bilo kakvo svetkovanje dana koji su bili deo zakonskih obaveza (Gal 4:10). Pisac poslanice Jevrejima objašnjava da je subota bila predslika eshatološkog počinka, a da Hrišćani treba da se trude da uđu u taj drugi počinak (Jev 4:1-10). Ovi odeljci Novog zaveta ukazuju da pitanja u vezi bogoslužbenih dana nisu postavljana u prvom veku i da su rešena u ranim fazama istorije crkve.

Ova pretpostavljana rekonstrukcija objašnjava kako je jevrejska grupa koja je držala subotu mogla postati grupa koja svetkuje nedelju u okviru jedne generacije i objašnjava kako se to moglo desiti istovremeno širom carstva sa beznačajnim nesuglasicama: nedelja je bila deo Hrišćanstva od samog početka. 90

Autor: Michael Morrison