UDARNA SNAGA ISTINE - Da li žurimo ka drugome Bogu?

Da li žurimo ka drugome Bogu?

Napisao Anthony Buzzard

,,U najranijem hrišćanstvu, ortodoksnost i jeres nisu imali odnos primarnog i sekundarnog, međutim, u mnogim oblastima, jeres predstavlja prvobitnu manifestaciju hrišćanstva." Džordž Streker

Ukoliko je Isus bio Bog, onda to znači da je oduvek postojao, i dalja diskusija u vezi sa njegovim poreklom bi bila irelevantna. U Nikeji, argument u vezi sa poreklom Isusa je zvanično iznesen. Pod vođstvom Konstantina i grčkih teologa četvrtog veka, verovanje u jednosuštinsko Božanstvo Isusa postalo je glavni stub u sistemu doktrine Crkve, i tako je ostalo. Ali trijadološka teorija u nastanku predstavila je značajan problem teolozima. Kako su mogli da objasne Božanstvo sačinjeno od dve (a kasnije i tri) osobe i da se u isto vreme drže toga da postoji samo jedan Bog? Jedinstvo koje je Konstantinov sabor pokušao da usvoji ostalo je zaglibljeno u beskonačnim debatama oko prirode Hrista. Ukoliko je Hrist bio Bog, i ako je njegov Otac bio Bog, zar to ne čini dva Boga?

Poenta je predstavljala stalni izvor iritacija. Doketisti su unapredili jedno rešenje. Bog je bio jedan, pojavio se u vidu Isusa kao drugog oblika postojanja. Isus, samim tim, zapravo i nije osoba različita od Boga već Bog u drugom obliku. ,,Hristovo ljudsko telo je bila fantazma, a njegova patnja i smrt su bili samo puko pričinjavanje: Ukoliko je patio, on nije bio Bog. Ukoliko je bio Bog, on nije patio."[1]

Drugi su to shvatali na sledeći način: Ukoliko je Otac začeo sina, onda mora da je postojalo vreme kada Sin nije postojao. Odluka donesena na Nikejskom saboru 325. godine ove ere, i nešto kasnije, 451 godine nove ere na Četvrtom vaseljenskom saboru, proglasila je Isusa kao nekog ko je u isto vreme i ,,sam Bog od samoga Boga" i nekog ko je u potpunosti čovek. Tehnički termin ove kombinacije priroda je ,,hipostatska unija", doktrina unije božanske i ljudske prirode u Hristu, dve prirode koje čine jednu osobu. Ideja da je Hrist bio i u potpunosti Bog i u potpunosti čovek, međutim, mnogima se činila kontradiktornom. Bunili su se jer je Bog po svojoj samoj prirodi jedno beskonačno biće, dok je čovek konačno biće. Jedna osoba ne može u isto vreme da bude beskonačna i konačna. Štaviše, Isus koji je predstavljen u Jevanđeljima, posebno u spisima Mateje, Marka i Luke, očigledno predstavlja u potpunosti ljudsku osobu drugačiju od Boga, Oca. Ni jedna reč nije rečena od strane ovih autora u vezi sa njim kao Bogom, niti u vezi sa tim da je postojao pre rođenja.

Dvosmisleni detalji u vezi sa raspravom oko Hristovog identiteta u bilo kom standardnom udžbeniku crkvene istorije mogu biti ispitani. Bitka se vodila oko prirode Mesije. Na koji način bi njegovo čovečanstvo moglo da se pomiri sa sada duboko usađenim shvatanjem da je on takođe bio Bog? I na koji način bi optužba za politeizam mogla da bude izbegnuta, pošto je jasno to da je Isus iz Jevanđelja bio drugačija osoba od Oca? Debata, iako je dogmatski razrešena od strane crkvenih sabora, nikada nije ostavljena na miru. Očigledno kontradiktorni termini ovih sabornih odluka nastavili su da muče kako laike tako i stručnjake širom hrišćanskog sveta, a da ne pominjemo zbrku u vezi sa zbunjujućim rečima koje su uključene u diskusiju. Na koji način mogu dva zasebna pojedinca (što očigledno jesu tokom Novog zaveta), Otac i Sin, obojica biti u potpunosti božanska bića, da u realnosti sačinjavaju samo jedno Božanstvo. Naravno da je bilo bezbednije prihvatiti da je jednostavno to takav slučaj.

Razilaženje sa ortodoksnošću je bilo dočekano neobjašnjivom grubošću. Ustanovljena religija očigledno nije videla ništa nehrišćansko u vezi sa ispoljavanjem svog gneva na onima koji su se ovome protivili. Jedan od mnogih kasnijih protivnika trijadologije bio je ,,unitarijanski hirurg, Dr. Džordž van Paris ... koji je odbio da odustane od svoje vere. Na njegovom suđenju pred arhibiskupom Kenterberija, Tomasom Krenmerom, rečeno je: ,,da on veruje da Bog, Otac jedinog Boga, i Hrist nisu jedan Bog." On je bio spaljen na lomači od strane vođa Engleske crkve u Smitfildu, u Engleskoj, 25. aprila 1551.[2]

Dve stotine i pedeset godina kasnije jedan britanski nekonformistički nastrojen sveštenik, Džozef Pristli, video je kako ceo život naučničkog rada odlazi u plamen u rukama rulje u Birmingemu, u Engleskoj. Pristli je bio žrtva vatre koja je bila upaljena odlukom sa Nikejskog sabora da se uguše svi pobunjenici. On je verovao da je Bog samo jedna osoba i da je Isus smrtnik, što je suprotno ortodoksnoj odluci Konstantinovog sabora. Brilijantni naučnik i ministar religije, učitelj grčkog i hebrejskog, došao je do zaključka da veliki deo onoga što hrišćanstvo podučava ne može biti podržano od strane Biblije. Njegovo gledište ga je dovelo u sukob. Njegova kuća, biblioteka, laboratorija, papiri i kapela bili su uništeni od strane rulje koja se pobunila. Iako je čvrsto branio Bibliju od napada kritičara, njegovo udaljavanje od verovanja prihvaćenih od strane njegovih kolega sveštenika, primio je anatemu.

Šta su ovi ljudi i mnogi drugi koji su platili svojim životima, pronašli u Bibliji što ih je nateralo da stignu do drugačijeg zaključka u vezi sa prirodom Boga? Zašto je ovo ubeđivanje bilo toliko moćno da su bili spremni da sve daju za njega? Zašto se religijska uprava osetila toliko ugroženom da su kaznili svoje suparnike time što su ih ubili? Zašto čak i danas bilo kakvo pitanje u vezi sa Trojstvom prouzrokuje takvu neverovatnu galamu u mnogim krugovima?

Ukoliko je postojala bar jedna nedvosmislena biblijska izjava koja bi podržala ovu neverovatnu ideju da je prethodno postojeći Sin Božiji, koji je sam zapravo Bog, postao čovek i bio stvaralac svega što postoji, zar ne bi ti koji veruju u jednu takvu ideju osetili tiho samopouzdanje praćeno osećanjem sažaljenja i milosrdnosti prema neznalicama i nevernicima? Zašto istorija beleži toliko nasilja i intenzivnog besa u jednom trijadološkom verniku kada treba da odbrani ono što čak i on priznaje da je jedna zbunjujuća misterija?

Teško je poverovati da pristanak na toliko nemoguće težak predlog zapravo predstavlja jedan veliki kriterijum za spasenje. Ortodoksni biskup Engleske crkve iz sedamnaestog veka izgleda da je uhvaćen u zamku sopstvenog boljeg rasuđivanja:

Razmotrićemo redosled ovih osoba u Trojstvu koje su opisane rečima koje nam je dao Mateja u stihu 28:19. Prvo Otac, a zatim Sin i na kraju Sveti duh; od kojih je svako istinski Bog. Ovo je misterija u koju svi moramo da verujemo, ali moramo da veoma vodimo računa o načinu na koji pričamo o njoj, jer koliko je lako toliko je i opasno pogrešiti pri izražavanju toliko velike istine kolika je ona zapravo. Ukoliko razmislimo o tome, koliko je teško zamisliti jednu numerički božansku prirodu kao više od jedne i kao istu božansku osobu. Ili da tri božanske osobe ne čine više od jedne i iste božanske prirode. Ukoliko pokušamo da pričamo o tome, jako je teško pronaći reči koje bi to objasnile. Ukoliko kažem, Otac, Sin i Sveti duh su trojica, a svi oni su Bog, to što govorim je istina. Ali ukoliko kažem, oni su trojica a svaki od njih je zaseban Bog, to što govorim je pogrešno. Mogao bih da kažem, Bog Otac je jedan Bog, i Sin je jedan Bog, i Sveti duh je jedan Bog, ali ja ne mogu da kažem da je Otac jedan Bog, da je Sin još jedan Bog a da je Sveti duh treći Bog. Mogu da kažem da je Otac začeo još jednog ko jeste Bog, a ne mogu da kažem da je On začeo još jednog Boga. Ja mogu da kažem da od Oca i Sina nastaje još jedan koji jeste Bog, ali ne mogu da kažem da od Oca i Sina nastaje još neko ko je još jedan Bog, Iako je njihova priroda ista, oni su različite osobe; i iako su različite osobe, njihova priroda je ista. Samim tim, iako je Otac prva osoba u Božanstvu, Sin druga a Sveti duh treća, ipak Otac nije prvi, Sin nije drugi a Sveti duh nije treći Bog. Zaista je teško rečima formulisati toliko veliku misteriju; ili istinu izreći uz pomoć njoj prikladnih i odgovarajućih izraza, a da se pri tom ne udaljimo od nje.[3]

Ukoliko se pridržavamo jednostavnih iskaza koji stoje u hrišćanskim dokumentima, koji je to čvrst biblijski dokaz u vezi sa poreklom Isusa? Nije očigledno da Isus nije mislio da je stvaralac, kada je spomenuo Boga koji ,,ih je načinio i muškarcima i ženama" (Marko 10:16). U stihu 4:4 Poslanice Jevrejima saznajemo da se Bog odmarao dok je stvarao. Pisac Poslanice Jevrejima misli na Oca onda kada spominje Boga (termin ,,Bog" je u drugom smislu upotrebljen i odnosi se na Isusa u stihu 1:8 Poslanice Jevrejima). Isus je citiran kako tvrdi da on nije Bog (Marko 10:18). Čak i površno čitanje Jevanđelja po Mateji i Luki nas navodi da zaključimo da je rođenjem od strane device marije Isus došao u postojanje. Ovo bi se takođe moglo odnositi na ono što je Stari zavet očekivao u vezi sa Mesijom, osim ukoliko u hebrejske spise ne uvrstimo ideju (koja se tek kasnije javila) o preegzistenicji i greškom je pripišemo autorima Biblije.

Pavlov kratak zaključak istorije o Isusu nije trijadološka izjava: ,,I, kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu (ljudsko biće) ... uznese se u slavi." (1. Timotiju 3:16). Pavle se drži toga da se Isus javio u telu - jednostavna izjava u vezi sa načinom na koji je Spasitelj prvi put pojavio pred ljudima. Bila je to ljudska osoba. U ovoj koncentrisanoj slici Mesije nema ni jednog nagoveštaja o njegovoj preegzistenciji, bilo u vidu anđela ili u vidu Boga, U nekim rukopisima reči ,,onaj ko" su zamenjene rečju ,,Bog". Moderni prevodioci smatraju da je ova promena neopravdana. Reč ,,Bog" je najverovatnije stajala u starijim rukopisima. Takva interpolacija, kao što je poznati neistiniti trijadološki dodatak u stihu 5:7 Jovanovog jevanđelja, koji je izbegnut u modernim prevodima, predlaže ideju da je neko na silu pokušao da ubaci novu ideju u prvobitni tekst. Potpuno isto nasilje načinjeno Svetom pismu javlja se i u Vulgati (latinskom prevodu Biblije) kada je predviđanje od strane Mesije promenjeno sa ,,On je tvoj gospodar" na ,,On je Gospod tvoj Bog" (Psalmi 45:11). Promena simbolizuje fatalni gubitak Isusovog identiteta Mesije.

Izjave teologa i istoričara koje su prepoznale tragediju koja je zadesila hrišćanstvo u četvrtom i petom veku mogle bi da popune čitav jedan tom. Bivši profesor istorije filozofije na univerzitetu u Beču je napisao:

Hrišćanstvo je danas poput drveta, ili šume, na vrhu planine: iščupane iz korena olujom, odjednom se može videti koliko malo zemlje to drveće drži uspravnim ... Razlog za ovo je uznemirujuća činjenica da hrišćanstvo nije ukorenjeno u zemlji iz koje potiče - u jevrejskoj pobožnosti, jevrejskom strahu od Boga, ljubavi prema čovečanstvu, ljubavi prema zemaljskim zadovoljstvima, radosti u sadašnjosti i nadi za budućnost. Hrišćanstvo je samo sebe dovelo u opasan položaj identifikovanjem sa religijsko-političkom Konstantinovom državom. Još od Pape Jovana XXIII, javile su se neke prave prilike za oslobađanje od Konstantinovog uticaja.[4]

Nažalost, ovaj Konstantinov uticaj, koji nije suprostavljen osim od strane nekoliko izdvojenih glasova, pokazao se kao groblje hrišćanskog jedinstva. Možemo li da telo sačinjeno od sinteze biblijske istine i nepoznate grčke filozofije, objedinjeno paganskim političkim sistemima, običajima i verovanjima nazvati istinski hrišćanskim? Još od vremena kada je Konstantin finansirao crkvene sabore četvrtog veka, istorija svedoči o dugačkim agonijama podeljenog hrišćanstva, koga su kidali sektaški sukobi, gde su zemlje bile osramoćene najkrvavijim borbama ikada zabeleženim u analima čoveka. Postoji duboka ironija u činjenici da je takav rat bio vođen u ime Hrista. Beba umotana u lanenu odeću, koja leži u kolevci, bila je predstavljena svetu uz objavu nebeske vojske koja hvali Boga, i koja glasi: ,,Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima (njegovim izabranim ljudima) dobra volja." (Luka 2:14). Pa ipak, hrišćanska zajednica, koja bi svetu trebalo da predstavlja primer mira među ljudima, doživela je ogroman neuspeh, čak i na sopstvenom tlu, kada je trebalo da demonstrira taj mir.

Sam Isus je objavio da ,, Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. (Matej 10:34). On je u potpunosti bio svestan da njegovo Jevanđelje o dolazećem Kraljevstvu, koje je osmišljeno tako da u vernike usadi ljubav i mir, istinu i poštovanje prema stvaraocu Bogu, i da oslobodi naše zarobljene umove od straha i sujeverja, neće biti integrisano mirnim putem u sistem u kome vlada suzbijanje i kontrola ljudskih bića od strane drugih ljudksih bića. Pod parolom princa mira, vođeni su neki od najsurovijih ratova. Spektakl zasnovan na hrišćanima koji ubijaju druge hrišćane i crkva koja podržava mučenje i nasilje protiv onih koji su obeleženi kao jeretici daje poentu ovom Hristovom predviđanju koje kaže da će ,, doći vreme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini." (Jovan 16:2). Veliki deo odgovornosti mora da leži na onima koji su koristili Hristovo ime kako bi ovekovečili sisteme nasilja. Isusova apsolutna etika ljubavi je trebalo da spreči vernike da uđu u ratnu mašinu, koja je često uključivala pokolj između onih koji su tvrdili da su braća po Hristu. Ipak, ne postoji ništa kompleksnije u vezi sa isusovom porukom u vezi sa poštovanjem Jednog Boga i ljubavi prema svima, pa čak i neprijatelju:

Jevanđelje je posvećeno jednostavnim i iskrenim umovima, jer jedino oni mogu da razumeju važne i praktične lekcije koje se u ovom jevanđelju nalaze. Veliki principi prirodne religije su toliko jednostavni da je naš Spasitelj mislio da bi ljudi mogli da ih sakupe od ptica u vazduhu, cveća u polju i oblaka u raju; i on je zahtevao od onih koji su stajali uz njega da sami prosude šta je u redu a šta ne. Jevanđelje je bilo upućeno siromašnima i neobrazovanima i bilo je posvećeno nepismenim ljudima kako bi oni dalje podučavali druge o istom, Bilo bi jako čudno ukoliko bi samo učeni ljudi mogli da ga razumeju ili objasne. Zaista, veličanstveni i praktični principi Jevanđelja i njegov karakter su najjednostavniji, a kao što to otkrivaju oni koji ga proučavaju u učenjima i primerima koje daje Isus nema konfuzije usled jezika, preteranih kritika, pretpostavki niti svojevoljnih procena beskompromisnih, revoltiranih polemika ispunjenih predrasudama, niti je sve to obavijeno misterijom i metafizičkom tajanstvenošću teološke kontroverznosti ... [5]

Istoričari će teško moći da pronađu ijedan primer konfuzije i ogorčene crkvene borbe koji je upečatljiviji od bitaka koje su vođene oko toga šta je i ko je zapravo bio Isus, pitanja koja vekovima formalno postoje još od vremena kada je napisan Novi zavet koja su dovela do tragičnih odluka koje su donesene u vreme Nikejskog sabora. Danas se ustručavamo od ubijanja disidenata. Zakon ih štiti. Međutim, oni mogu da budu kažnjeni i na druge načine. Oni koji se ne slože sa prihvaćenom dogmom su često izopšteni i označeni kao jeretici od strane onih koji tvrde da su čuvari ortodoksnosti. Ni uši a ni umovi nisu otvoreni za ono što disidenti imaju da kažu, kao da je nekako Satanska zavera pokrenuta onog trenutka kada se suprotno mišljenje oglasi. Retko koji hrišćani mogu da uvide mogućnost da su možda prigrlili grešku koja već dugo postoji. Svi smo školovani od strane naših učitelja tako da svoju zamišljenu istinu ogrnemo zaštitnim oklopom, čak i ako je to nepopravljiva greška. Podložni smo tome da akcenat stavimo na praznu crkvenu tradiciju i da ne postavljamo pitanja u vezi iste. Često nam autoriteti i titule zaslepljuju oči. Retko kad stanemo da razmotrimo to da je religijsko rukovodstvo u rukama onih koji su se suprostavili preovlađujućoj šemi ili prihvatljivom razmišljanju bilo nagrađeno za svoju ortodoksnost. Ali da li svi današnji verski sistemi, među kojima postoje ozbiljni konflikti i neslaganja, mogu da predstavljaju Boga i istinu na verodostojan način. Britanski biblijski analitičar i autor novinskih članaka na temu hristologije, priznao je u korespodenciji sledeće: ,,Po mom iskustvu, hristologija je predmet u kome neki nisu iskreni koliko bi trebalo da budu, posebno ukoliko su kao crkvenjaci formalno posvećeni tradicionalnim verama."

Insistiranje teologije na tome da moramo da verujemo u nedokazanu teoriju da je tri zapravo jedan a jedan tri - teoriju za koju sama teologija priznaje da ne može da je objasni niti razume - nametnula je nepodnošljivi teret na hrišćanstvo i izbila zdrav razum svakome ko pokuša da obožava Boga svom jačinom koju mozak može da savlada, kao što je naučen da to radi. Nametanje svetinje na nedokaziv i nebiblijski koncept upravo zbog toga što su teolozi četvrtog veka udruženi sa ,,hrišćanskim" vladarom izdiktirali uslove vere, podigli slepo prihvatanje dogme iznad iskrene potrage za biblijskom istinom.

Hrišćanstvo je sa pravom prekorilo svetovni svet zbog toga što je pokušao da čovečanstvu nametne nedokazanu teoriju evolucije. Hrišćani su izuzetnom oštrinom izložili i upozorili svoje vernike orijentalnog porekla o savremenom pokretu Novog doba. Međutim, hrišćanstvo ne priznaje to da u sopstvenom sistemu doktrine ono štiti teoriju u vezi sa Bogom koja ga udaljava od svojih korena koji potiču iz hebrejske teologije i od Isusa, čije je razumevanje toga ko je zapravo Bog formirano od strane izraelskih proroka a ne putem filozofije ili crkvenih sabora.

Hrišćanima je rečeno da se Konstantin, koji je vezan za sabor koji je ustanovio trijadološko verovanje, preobratio u hrišćanstvo. Ono što se desilo je zapravo bilo sasvim obrnuto. Ovaj vispreni politički gigant uzeo je hrišćanstvo pod svoje okrilje kako bi ostvario svoje političke ciljeve. Veliki broj hrišćana je na kraju pristalo da bude zaštićeno od strane Konstantinovog sistema i od tada su imali funkcionalan odnos sa političkom vlasti. Hrišćanstvo se pretvorilo u Konstantinovu religijsko-političku koaliciju čiji je sponzor nastavio da kuje novac u čast svog boga - Sol Invictus, sunca boga, a ne Boga ranog hrišćanstva. Ovo su proverene istorijske činjenice, koje se odupiru pokušajima apologeta da ponovo protumače činjenice na način kojim bi se pojačala slika Konstantina kao hrišćanina. Retko ko izgleda da je svestan prilagođavanja Crkve paganizmu i kompromisu u vezi sa istinskim poštovanjem Boga od strane Avrama, Isaka i Jakova. Vaskrsli Sin Božiji je morao da se takmiči sa nepobedivim suncem bogom, Sol Invictus-om, Konstantinovim bogom.

Hrišćanstvo je zatvorilo svoje oči pred biblijskom realnošću i jednostavnošću kada se opredelilo za to da dve ili tri osobe sačinjavaju jednog Boga. Promocija ovog višestrukog Božanstva predstavlja jednu od najvećih ideoloških uspeha ikada postignutih. Ona je postignuta uz pomoć prinude, mača, mučenja i masivnom težinom pritiska kog je vršila koalicija sveštenika i države koji su udruženi u nesveti savez, i koji uzimaju korist od ovog misterioznog koncepta. Međutim, sam naziv Svetog rimskog carstva jedva da je oslikavao pravu prirodu istog.

Na Nikejskom saboru, ne samo da je Konstantin ekskomunicirao i proterao svakoga ko je odbio da se povinuje, on je takođe preduzeo mere i spalio sve žalbe i zabeleške o raspravama. Ovo je bilo tragično suzbijanje neželjenih činjenica, a istorija je puna paralelnih primera. Promovisanjem Isusa kao Boga - dodatnog, pored Oca - hrišćanstvo zaista ,,žuri ka drugome bogu" (Ps. 16:4, NASV). Na sopstvenu sramotu i žalost ono je menjalo istorijskog čoveka, Isusa Mesiju, čija je želja bila da kao jedinstveni izaslanik Boga usmerava ljude ka Jednom Bogu; umesto toga ono je uzdiglo Bogočoveka. Grčka mitologija je trijumfovala nad hebrejskom teologijom. Samim tim, hrišćanstvo je prodalo svoje pravo prvorodstva.

Ustanovljena religija nije uspela da prihvati Hrista niti njegovu poruku tokom njegovog kratkog boravka na zemlji. Niti je njegova poruka iz Jevanđelja u vezi sa Carstvom Božijim postala široko prihvaćena među sveštenstvom toga doba. Isus je preinačen u Bogočoveka, figuru koja je na nižem nivou od ljudske, koja zapravo predstavlja metafizički konstrukt grčkog spekulativnog genija, a ne čoveka Mesiju, Kralja Izraela, opisanog u hrišćanskim dokumentima. Izgubljena u teološkoj zbrci bila je i realnost ljudskog Mesije koji je umro i vaskrsao u besmrtnost kako bi čovečanstvu pružio primer, i koji je ugazio put drugima koji bi želeli da ga prate na njegovom putu ka besmrtnosti putem vaskrsenja u Carstvo Božije na zemlji, koje će da bude svečano otvoreno pri povratku Isusa.

Kada je hrišćanstvo usvojilo Boga sačinjenog od više od jedne osobe, ono je nesvesno koketiralo sa idolopoklonstvom. Uputilo se ka bezakonju time što je prigrlilo ,,još jednog Boga" pored onog jednog istinskog Boga, Oca. Hrišćanstvo je samim tim prekršilo prvu zapovest i nastavilo istim pogrešnim putem, nesvesno izvora ovih upornih problema. Može se raspravljati na temu toga da je sam broj onih koji su se složili oko trijadološkog koncepta dovoljan dokaz tačnosti ovog verovanja. Kako je moguće da svi ovi ljudi greše? Kao odgovor na to, može poslužiti pitanje: Kada je mentalitet većine mogao da sudi o tome šta je ispravno a šta ne? Da li je zemlja ravna ili je centar univerzuma? Protestanti podržavaju mišljenje da čitava Crkva nije bila u pravu hiljadu godina pre nego što se Luter pozvao na Sveto pismo. Postoji razlog da verujemo da Reformacija mora da se nastavi. To što je Luter prihvatio doktrinu sna mrtvih ukazuje na element procesa restauracije koju su njegovi sledbenici smatrali previše radikalnom za to vreme. Svakako, doktrina Trojstva zahteva detaljno ispitivanje kako bi se moglo dokazati da ne potiče od Očeva i sabora već iz same Biblije.

Čak i predlog da Isus nije Bog u istom smislu kao Otac neki smatraju neoprostivim napadom na Sveto pismo. Sam Isus jeste učinio jasnim to da postoji samo jedan istinski Bog i on je tog jednog Boga nazvao Ocem. On je sebe uvek razlikovao od Boga time što je tvrdio da je njegov glasnik. Protivio se tome da je Bog i izjasnio kao Sin Božiji (Jovan 10:34-36). Pisci Novoga zaveta su Isusa stalno oslovljavali kao čoveka, čak i nakon njegovog uskrsnuća. Ni jedan pisac za Isusa ne kaže da je ,,jedini pravi Bog" niti ga uključuje u frazu ,,jedini pravi Bog". Pravi se izrazita razlika između Isusa i Boga kad god se oni pominju zajedno. Oni su dve zasebne i različite osobe. Postoji oko 1350 unitarijanskih tekstova u Novom zavetu, pored hiljade onih u Starom. Ovi se javljaju svaki put kada se Otac oslovljava rečju Bog. Svakako, Isus je nazvan Bogom (ali u drugačijem smislu), i to samo dva puta (Jovan 20:28; Jevrejima 1:8). U stihu 1: 1 Jevanđelja po Jovanu stoji da je ,,reč" koja ne označava Boga u potpunosti – theos postala je čovek, čovek Isus. Stalna upotreba reči ,,Bog" za Oca teško da može da ukaže na to da se misli da su On i Isus ,,podjednako Bog". U Starom zavetu, reč Bog i odgovarajuće lične zamenice se pominju 11000 puta, što nas obaveštava o tome da je Bog jedan.

Laka meta za napade jeste i halkedonska formula u kojoj stoji da je Isus ,,pravi Bog od pravoga Boga, začet a ne napravljen, jedna supstanca sa Ocem" i ,,savršen u Božanstvu, savršen u čovečnosti, istinski Bog i istinski čovek," pa jedan rimokatolički naučnik tvrdi da ,,zahtev za kompletnu ponovnu procenu crkvenog verovanja u Hrista sve do danas jeste urgentan."[6]

Baili je priznao ,,da je veliki broj promišljenih ljudi koje je tada intrigiralo Jevanđelje u potpunosti bilo začuđeno doktrinom inkarnacije - idejom da se Bog samo pojavio u Isusu u drugom obliku - u mnogo većoj meri nego što mi teolozi to zamišljamo."[7] Jedan od vodećih predstavnika fundamentalne hrišćanske evangelizacije izneo je komentar na nacionalnoj televiziji da ni jedan teolog nije uspeo da mu uspešno objasni doktrinu Trojstva. Ovo izgleda da posredno izržava mišljenje da svako jednostavno mora da ima poverenje u uredbe Crkvenih očeva četvrtog i petog veka i da je to jednostavno to. Ali mogli bismo da postavimo pitanje: Ko je tim grčkim teolozima dao pravo da odrede hrišćansku teologiju za sva vremena? Ko im je dao moć da nepogrešivo izjave da se Bog sastoji od tri večne osobe?

Čim je verovanje u Boga kao u jednu osobu poreknuto, nagađanja su se rasplamsala. U mislima vernika, jedini vrhovni hebrejski Bog više ne vlada bez rivala. Pavle beleži upornu tendenciju ljudskog uma da istinskog Boga zameni drugim božanstvima:

Jer od kako je svet stvoren... Njegova večna moć i božanska priroda su jasno sagledani, i shvaćeni putem onoga što je napravljeno ... Jer iako su oni poznavali Boga, nisu ga poštovali kao Boga ... već uzalud vodili rasprave ... Zamenili su istinu o Bogu za laž i obožavali i služili stvorenju koje nije Stvaralac (Rimljanima 1:20, 21, 25)

Mi sada pričamo o tome koliko je veličanstvena Majka Priroda. Uklonili smo Oca Boga, Stvaraoca, iz našeg razmišljanja. Ako bi neki isterali svoje, više ne bi bilo prihvatljivo pričati o Bog kao Ocu, osim ukoliko ne želimo da budemo shvaćeni kao seksistički nastrojeni. Gubitak jasne percepcije Jednog Boga otvorilo je branu takozvanom savremenom razmišljanju; svaki čovek sebe proglašava bogom koji čeka samootkriće. Ova filozofija zapravo i nije nova. U pitanju je stari orijentalni koncept koji je prvi put predstavljen Adamu i Evi rečima ,,Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo." (1. Mojsijeva 3:5). Potraga za znanjem je adekvatna, ali mora biti u pitanju pravo znanje koje se tiče pravog Boga. Sve ostalo je uzalud.

Pomak ka politeizmu je bio neizbežan, čim je Bog Jevreja odbačen. Hrišćanstvo je ispunilo predviđanje Davidovo kada je u Psalmu rekao ,,Koji žure ka drugome bogu, oni sebi umnožiše jade" (Psalmi 16:4). Kao što je apostol Pavle upozorio Crkvu prvoga veka ,,Jer ako onaj koji dolazi da propoveda drugog Isusa kog mi ne propovedasmo ... dobro biste potrpeli." (2. Korinćanima 11:4). Nemoguće je u Pavlovim rukopisima pronaći zapis o preegzistentnom Bogu/Sinu osim ukoliko ne zanemarimo njegovu primarnu versku izjavu koja se tiče Sina Božijeg ,,koji je po telu rođen od semena Davidovog"(Rimljanima 1:3; cp. Galatima 4:4) Glagol kog Pavle koristi ima značenje ,,postati", ,,doći u postojanje", od žene (Galatima 4:4) kao Davidov potomak (Rimljanima 1:3). Pavle se čvrsto drži neograničenog jevrejskog monoteizma, vere koja objavljuje najjednostavniji uslov koji glasi: ,,Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus." (1. Timotiju 2:5) i da ne postoji drugi Bog osim Oca (1. Korinćanima 8:4, 6).

Kada je hrišćanstvo objavilo ,,drugog Isusa" koji je bio ,,sam Bog", automatski su propovedali ,,drugog Boga" koji je postao deo božanskog trougla. Bog Starog zaveta koji je kroz Mesiju rekao: ,, razumite da sam ja; pre mene nije bilo Boga niti će posle mene biti ... i slavu svoju neću dati drugom" (Isaija 43: 10; 42:8) bio je jedno biće u mislima Jevreja koji su pripadali Crkvi prvoga veka.

Hrišćanstvo je počelo da kao Boga obožava onog ko je bio stvoren. Vera je samim tim spala na idolopoklonstvo. Čitaoci Biblije su zanemarili činjenicu da je Hrist prozvan Sinom Božijim zbog svog natprirodnog začeća (Luka 1:35). Isus je počeo da postoji u materici svoje majke i samim tim je bio deo stvaranja a ne sam Stvaralac. Zvanične vere su sankcionisale verovanje u ,,još jednog Isusa" i ,,još jednog Boga". Među najklimavijim dokazima stoji, na primer, Pavlovo verovanje da je Bog poslao svog sina, a ideja je propagirana do toga da je Isus postojao pre svog rođenja. Džejms Dan je ukazao na problem:

Moguće je da u dva pasusa gde on govori o Bogu koji je poslao svog Sina (Rimljanima 8:3 i Galatima 4:4) on namerava da nagovesti to da je Sin Božiji bio preegzistentan i da se ovaplotio u Isusa; ali veća je šansa da mišljenje Pavla zapravo nije išlo toliko daleko i ovde su on i njegovi čitaoci zapravo Isusa videli kao nekog koga je Bog poručio, ko je u potpunosti posedovao ljudsku slabost, robovao i grešio, i čija je smrt ispunila božiju oslobađajuću i transformišuću svrhu namenjenu ljudima. [8]

Jasno je da trijadolozi vrše popriličan pritisak na neke ,,dokazane tekstove" koji su ponuđeni kao dokazi za preegzistentnost Hrista. Elohim ne pruža dokaz za množinu u hebrejskom božanstvu. ,,Poslat od Boga" ne dokazuje da je neko uživao život u raju pre nego što je došao na zemlju. U Svetom pismu, proroci i Jovan Krstitelj su takođe bili ,,poslati". Jeremija je predviđen ali ne i preegzistentan.[9] Isus je prvo donesen na svet a zatim poslat (Dela apostolska 3:26). U pitanju je početak nakon rođenja a ne stizanje iz preljudskog postojanja.

Utvrđeno izvrtanje monoteizma

Sakriveni problem sa kojim se Crkva danas suočava jeste greška i njenom razumevanju Boga koja je prodrla u hrišćanstvo upravo iz paganske filozofije. Rana Crkva je vodila bitku za verovanje u Boga sastavljenog od jedne osobe i izgubila. Ali ukoliko odlučimo da postignemo objektivnost, i bacimo svež pogled na čvrste dokaze u Bibliji, možemo da dođemo do toga da je koncept trijadološkog Boga samo nešto malo više od teološkog mita za odrasle. Trijadolozi ne mogu da pronađu ni jedan pasus u Bibliji u kome se doktrina Trojstva jasno pominje. Ukoliko prihvatimo reči osnivača hrišćanstva onakvim kakve one jesu, verovanje u Trojstvo pruža izazov njegovom podučavanju najvažnijim zakonima i tačku fokusa celokupne istinske religije - verovanje u Boga koji je jedno, nepodeljeno biće. Pre svih ostalih razmatranja dolazi pitanje ,,prve od svih zapovesti", ,,čuti" i verovati u Boga Izraela koji je ,,jedan Gospod" (Marko 12:29, Nova jerusalemska Biblija). Pavle podržava Isusa kada kaže da nema ni jednog drugog Boga osim Oca (1. Korinćanima 8:4, 6)

Ovo nas dovodi do važnog pitanja: Da li je zaista važno u šta od toga verujemo? Jedan od najporažavajućih koncepata koji su prodrli u modernu Crkvu jeste upravo taj da su nečija verovanja beznačajna sve dok voli Boga i svoje bližnje. Zar sve verzije religije ne promovišu obožavanje istog Boga? Jednostavna biblijska činjenica jeste ta da Sveto pismo insistira na istini, a ne greškama, kao osnovi obožavanja i samog spasenja. Pavle je brzo povezao spasenje sa tačnim razumevanjem identiteta Boga i Isusa: ,,Ovo je dobro i prijatno pred Spasiteljem našim Bogom, koji hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu u poznanje istine. Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus. (1. Timotiju 2:3-5) Veza između tačnog, tj. biblijski ortodoksnog verovanja i spasenja je ovde neizbežna, kao i u Pavlovim izjavama u kojima je ,,verovanje u istinu" suprostavljeno posedovanju zlih karakteristika i gde spasenje zavisi od primanja ,,ljubavi prema istini" (2. Solunjanima 2:10-13)

Prorok Jeremija nije imao iluziju o važnosti poznavanja Boga Izraela kada je rekao: ,,Mudri da se ne hvali mudrošću svojom, ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim. ...Nego ko se hvali, neka se hvali tim što razume i poznaje mene ... " (Jeremija 9:23, 24) Nastavio je rekavši da je "Gospod istinski Bog" (10:10), što je bila istina koju je Isus izgovorio vekovima kasnije kada je rekao: A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista. (Jovan 17:3).

Uz izuzetnu konzistentnost Biblije koja insistira na jedinstvenoj ličnosti Jednog Boga, stvaraoca i Oca, i neophodnosti poznavanja ovog jednog Boga, Oca, i Njegovog Sina, Mesije. Ovi izrazito monoteistički tekstovi odbacuju bilo kakvu ideju da može postojati više od jednog istinskog Boga. Sveto pismo se suprostavlja ideji da imamo slobodu da prilagodimo svoju koncepciju o Bogu kulturnom okruženju, ma koliko dobre bile naše namere. Uraditi tako nešto znači prihvatiti paganizam i neizbežni politeizam, koji upropašćuju istinsku veru.

Hrišćani širom sveta su stavljeni pred izazov suočavanja sa pitanjem koje je staro vekovima: ,,Šta je istina?" Tamo gde se dve konfliktne tačke pojave, odgovornost onoga ko traži istinu jeste upravo ta da odredi koja je od njih istinita, ukoliko ijedna jeste. Ne usuđujemo se da pobegnemo od snage izazova uveravanjem da je istina nedostižna. To bi značilo prihvatanje poznatog pristupa koji je imao Pilat na suđenju Hristu kada je pitao Isusa: ,,Šta je istina?" (Jovan 18:38). Ovo je bilo više od opšteg pitanja, bila je to filozofija, koja odbija verovanje da je apsolutna istina dostižna. U post-prosvetiteljskom stilu ono je podrazumevalo to da je jedno mišljenje isto toliko validno kao i drugo. Odbacilo je tvrdnju koju je Isus upravo izneo kada je rekao da je došao na svet zarad jedne svrhe a to je da svedoči istinu (Jovan 18:37). Reći da je istina relativna negira Isusovo obećanje da ,,poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti." (Jovan 8:32).

Apostol Pavle ni na trenutak nije prihvatio to da tuđa greška nosi istu vrednost kao i njegova istina. Njegovo ozbiljno upozorenje crkvi Soluna u vezi sa velikom obmanom koja preti svetu, koja će dovesti do uništenja onih koji ne vole istinu, ne bi trebalo da prođe neuvaženo. Jasno kaže da će upavo sam Bog biti taj koji će njima poslati tu veliku obmanu kako bi poverovali u laž ,,jer ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli." (2. Solunjanima 2: 10, 11).Ponovio je ovo upozorenje Timotiju da će ,,doći vreme kad zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim željama nakupiti sebi učitelje, kao što ih uši svrbe. I odvratiće uši od istine, i okrenuće se ka gatalicama. (2. Timotiju 4:3-5) Nije govorio o minornim teološkim stavkama, već o ozbiljnim greškama i mitovima koji vode ka duhovnom slepilu, lažnim ciljevima, nepoštovanju Boga i smrti. Hiljadu i devetsto godina kasnije, vispreni posmatrač savremene Crkve će hteti da zna zašto postoji toliko podeljenih mišljenja kada su u pitanju najvažnija pitanja identiteta Jednog Boga i Isusa. Izvor ovog problema možemo da pronađemo deljenjem najdragocenijeg verovanja od svih a to je da postoji jedan Bog, Otac i ni jedan drugi osim Njega. 8:4, 6) Džon Lok je smatrao tradicionalnu teologiju bezvrednom jer se pre svega ne bavi istinom. On snažno ističe poentu u svom eseju O ljudskom razumevanju koji je napisao 1661. godine:

Onaj ko planira da se ozbiljno posveti potrazi za istinom bi trebalo na prvom mestu da pripremi svoj um ljubavlju prema istoj. Jer onaj ko ne voli istinu, neće mnogo planova napraviti da do nje dođe; niti će biti zabrinut ukoliko je propusti. Ne postoji niko u komonveltu koji sebe ne proglašava ljubiteljem istine; i ne postoji racionalno biće kome ne bi smetalo da se o njemu misli kao o nekom ko nije ljubitelj istine. Ipak, može se reći da postoji veoma mali broj ljubitelja istine zarad nje same, čak i među onima koji sami sebe ubeđuju da su to.[10]

Praćenjem perceptivne analize hrišćanstva i izlaganjem opasnoj teologiji Novog doba, sada je trenutak da se fokus usmeri ka ispitivanju hrišćanskog tabora i uzme u obzir invazija paganizma koja datira iz drugog veka. Uticaj grčke filozofije koga je Guž, kraljevski profesor religije na Oksfordu, opisao kao ,,katastrofu od koje se Crkva nikada nije oporavila",[11] nastavlja da prolazi nezapaženo među većinom iskrenih hrišćana. Međutim, ona pogađa veru pravo u njenu srž. Naivno je pretpostaviti da možemo da prevedemo biblijski, hebrejski koncept Božanstva, koga drže temelji istinske Isusove vere, na grčku misao a da ne rizikujemo katastrofalna oštećenja istog.

Nestvarno je pomisliti da sistemi Trojstva i Dvojstva, koji tvrde da korene vuku iz Biblije, mogu stvarno da budu dovedeni u harmoniju strogim Isusovim unitarizmom i Svetim pismom. Uporni prigovori Jevreja da je hrišćanstvo izdalo svoje poreklo time što je pokvarilo kardinalnu doktrinu o Bogu, moraju biti priznati.

Isto tako ne treba ignorisati upečatljiva zapažanja savremenih istoričara. Istoričari umeju da jasno sagledaju istinu, dok su teolozi skloni tome da im tradicija zamagli vid. Jan Vilson svedoči protiv nerazumnog načina na koje Trojstvo još uvek vlada, uprkos Isusovom sopstvenom neznanju o bilo kakvom sličnom učenju. On je napisao:

Ukoliko je Isus hteo da iskaže formulu religije koju je propovedao, postojao je jedan trenutak, opisan u Jevanđelju po Marku, kada je imao savršenu priliku za to. Stoji to kako ga je pisar pitao sledeće: ,,Koja je prva od 10 zapovesti?" Bila je to prilika kada je Isus mogao da saopšti jedan od takvih karakterističnih obrta, da unese nešto novo, nešto što uključuje njega samog, ukoliko je želeo da verujemo da je on član Trojstva ili da je na istom nivou kao i Bog Otac. Umesto toga, on se bez oklevanja osvrnuo svojim jevrejskim korenima. [12]

Citiranjem ,,Šeme" - ,,Čuj Izraele" - Isus je potvrdio najvećim mogućim isticanjem osnovni princip istinskog verovanja. Od nas se traži samo da verujemo da je Hristova vera hrišćanska vera, i da samim tim spaja sve hrišćanske crkve. Ukoliko je Šema nekompatibilna sa trijadologijom ni Isusova vera neće odgovarati ortodoksnoj veri. Mnogi ljudi koji odlaze u crkvu ponašaju se kao da je Isus u nekom trenutku rekao (da napravimo kratku parodiju): ,,Čuli ste da je rečeno da je Gospod, vaš Bog jedan, ali ja vam kažem da je on zapravo tri u jedan''.

Prvi korak ka oporavku hrišćanstva bi bio iskreno priznanje da je Isus bio Jevrejin i da je kao takav on ograničen na teologiju izraelskih proroka. Priča o neuspehu stanovnika Izraela da spozna Boga leži upravo u njihovoj nesposobnosti da se priklone Bogu kao jednoj osobi, Stvaraocu raja i zemlje. Dok je Izrael pao u ruke Asirskog carstva i Babilona, hrišćanska crkva je bila zarobljena od strane primamljivog sveta grčke filozofije. Ona je napustila izraelskog Boga. ,,Izrael Božiji" (Galatima 6:16; uporedi Filipinjanima 3:3), novi hrišćanski ljudi, nerazumno su napustili veru Izraela.

Kada je hrišćanstvo modifikovalo svoju prvobitnu veru i usvojilo verovanje u Boga sačinjenog od tri osobe, ono se trampilo za drugog boga - na svoju mnogostruku žalost. Od tog tragičnog događaja, samo svesrdni oporavak biblijskog verovanja u Jednog Boga, Oca, u Isusa kao Boga Mesiju i u njegovu poruku datu u Jevanđeljima u vezi sa dolazećim Carstvom Božijim,[13] može da dovede do slave novog doba.

[1] Paul Johnson, A History of Christianity, 90.

[2] G.H. Williams, The Radical Reformation, 779, 780.

[3] Bishop Beverage, Private Thoughts, Deo 2, 48, 49, citiran od strane Charles Morgridge, The True Believer's Defence Against Charges Preferred by Trinitarians for Not Believing in the Deity of Christ (Boston: B. Greene, 1837), 16.

[4] Frederich Heer, God's First Love (Weidenfeld and Nicolson, 1970), xiv, xv.

[5] Valedictory, iz službi od strane Henry Colman (n.p., 1820), 322, 323.

[6] Aloys Grillmeier, SJ., Christ in Christian Tradition (Atlanta: John Knox Press, 1975), 1:557.

[7] God Was in Christ, 29.

[8] Christology in the Making, 46, naglasak dodat.

[9] Uporedi Jer. 1:5 sa 1 Pet. 1:20 i vidi Jer. 1:7; 7:25; Jovan 1:6.

[10] Citirano od strane Paul Johnson u A History of Christianity, 355.

[11] "Poziv Jevreja" u sakupljenim esejima o Judaizmu i hrišćanstvu.

[12] Jesus, The Evidence, 176, 177.

[13] Matej. 4:17, 23; 9:35; 13:19; 24:14; Marko 1:14, 15; Luka 4:43; 8:1, 12; 9:2, 6, II; Dela apostolska 8:12; 19:8; 20:25; 28:23, 31; 2 Timotiju 4:1, 2) Zarad ispitivanja hrišćanskih jevanđelja koja govore o Carstvu Božijem, vidite Anthony Buzzard, The Coming Kingdom of the Messiah: A Solution to the Riddle ofthe New Testament (Restoration Fellowship, 1988).