(Napomena za citaoca: niz clanaka koji ce uslediti su iz pravoslavnog tabora i po svojim gledistima odudaraju od materijala koji sam do sada ovde postirao)

CRKVA I SEKTE - Zoran Jovanović

(8) SVETE IKONE, SVETI KRST, SVETE MOŠTI

Sektaši optužuju Crkvu da je " prekršila " drugu Božiju zapovest time što u bogoslužbenoj praksi upotrebljava i " obožava " ikone ; osim toga u Crkvi se klanja Krstu kao kakvom " idolu ", a isto tako i moštima svetitelja. To je idolopoklonstvo, i direktan greh protiv druge Božije zapovesti - kažu sektaši. Ovakvih se prigovora Crkva dosta naslušala u svojoj istoriji - pa ipak posvetimo im malo pažnje!

Kažimo na samom početku da druga Božija zapovest ne zabranjuje pravljenje likova i slikanje slika, već njihovo obožavanje. Pravoslavni hrišćani se toga drže, i oni ne obožavaju nikoga i ništa osim Gospoda Boga. Čujmo najpre šta kaže druga Božija zapovest: " Ne pravi idola niti kakva lika od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj " (2Moj. 20.4-5).

Kada bi se ova zapovest shvatila bukvalno - nastao bi opšti haos. U takvim okolnostima bi svaki biolog, slikar, fotograf, vajar, lutkar,... - bio veliki grešnik. Albumi sa našim slikama predstavljali bi skup " idola ", a televiziju i da ne spominjemo. Ličnih dokumenata ne bi bilo, a novine bi štampale samo suvoparne tekstove.

Pa kako onda shvatiti ovu zapovest?! Prosto - dovoljno je obratiti se Bibliji, i eto odgovora. U obrazloženju ove zapovesti Bog kaže: " Nemojte graditi sebi idola ni likova rezanih, niti stupova podižite, ni kamenja sa slikama mećite u svojoj zemlji da mu se klanjate; jer sam ja Gospod Bog vaš " (3Moj. 26.1); i dalje: "... posramiće se oni koji se uzdaju u lik rezani, koji govore likovima livenim: vi ste naši bogovi " (Isa. 42.17 ; 44.9-17 ; 45.20 ; 46.6-7 ; itd.).

Dakle, Gospod Bog izričito zabranjuje da bilo kog, ili bilo šta obožavamo i klanjamo mu se kao Bogu. Samo to, i ništa više! A Crkva tako nešto nikada nije učila ili radila. Nikada Ona nije neku ličnost ili neki predmet stavila iznad Boga, ispred Boga, ili umesto Boga! Setimo se još nečega - u Bibliji postoje direktne Božije naredbe da se prave kipovi, i ikone za potrebe bogosluženja! Evo i tih mesta u Sv. Pismu:

Bog naređuje da se načine dve statue anđela (heruvima) u Hramu Božijem:

(2Moj. 25.18-22 ; 1Knj. Dn. 28.18 ; 1Knj. Car. 6.23-29 ; 8.6-7)
Bog naređuje da se urade rezani likovi u Hramu:

(1Knj. Car. 6.29-35 ; 7.29,36 ; 2Knj. Dn. 3.7)
Bog naređuje da se izvezu likovi anđela na porfirnoj zavesi svetilišta:

(2Moj. 26.31 ; 2Knj. Dn. 3.14)
Bog naređuje da se izvezu likovi anđela na deset zavesa šatora:

(2Moj. 26.1 ; 36.8)
Bog pokazuje Mojsiju sliku Svoga Hrama i svega što je u njemu:

(2Moj. 25.9,40)
U samoj Nebeskoj Crkvi nalaze se kipovi anđela, kao i rezani likovi:

(Jez. 41.18-26)

Dakle, Bog ne samo što ne zabranjuje korišćenje religioznih slika za bogoslužbene potrebe, već, naprotiv - naređuje! Stoga, poistovećivanje sv. ikona sa " idolima " bilo bi zaista nerazumno, i čak šta više, veliki greh. Jer mi pravoslavni ne obožavamo sv. ikone, niti se molimo ikoni kao parčetu drveta ili papira. Pravoslavni vernici se mole pred ikonom, kao simbolu ličnosti koja je vizuelno predstavljena na njoj. Oni poštuju ikone kao blagoslovene predstave jednog živog Boga - Njegovih anđela, svetitelja i mučenika koji su, kao što smo videli, naši prijatelji i zastupnici (Otk. 5.8 ; 8.3-4). Mi usnama celivamo lik svetitelja, a našim mislima i srcima celivamo pravog svetitelja kao živu i stvarnu ličnost u Nebeskoj Crkvi.

Ono što je zapisano u Jevanđelju, to je predstavljeno našim očima, i u boji, naslikano na zidovima hrama, ili na drvetu ili u oblicima neke druge materije. Ono što se čitanjem prikazuje ušima, to se isto prikazuje gledanjem našim očima.

Iz Sv. Pisma vidimo da je Bog ponekad činio čuda kroz mrtve, bez životne:

kroz drveni Mojsijevi štap: (2Moj. 7.17 ; 8.17 ; 9.3 ; 17.5-6)
kroz bakarnu zmiju: (4Moj. 21.6-9)
kroz Jelisejeve mošti: (2Knj. o Car. 13.21)
kroz Hristove haljine: (Mt. 9.20-22)
kroz Petrovu senku: (D. ap. 5.15)
kroz ilovaču i banju Siloamsku: (Jn. 9.6-7)
kroz ubruse i pojase ap. Pavla: (D. ap. 19.11-12)

Stoga, zašto i dalje sumnjati u čudotvorne moći sv. ikona, sv. krsta. ili sv. moštiju? Istorijsko iskustvo Crkve, kao i njeno Predanje to očigledno potvrđuju!

Na kraju uzmimo u obzir i to da, do Hristovog dolaska, Boga niko nikad nije video, i da je Bog tek u liku Gospoda Isusa Hrista uzeo ljudsku prirodu (Jn. 1.14 ; 14.9). Zbog toga Bogočoveka Isusa Hrista opravdano možemo vizuelno predstaviti u Njegovom ljudskom obliku. 787- me godine, na sedmom vaseljenskom saboru, cela Crkva je prihvatila ovo učenje, i donela konačnu odluku u pogledu dostojnog poštovanja ikona. A bilo bi zaista Bogohulno i neukusno da lik Gospoda Isusa Hrista, Bogorodice, apostola, anđela, i svih svetitelja nazivamo " idolima ".

Sveti Krst - Ap. Pavle " plačući govori o mnogima koji žive kao neprijatelji krsta Hristova " (Flplj. 3.18). Zaista, i dan danas mnogi od sektaša otvoreno se javljaju kao krstoborci i protivnici vidljivom odavanju počasti sv. krstu - " Jer je reč o krstu ludost onika koji ginu ..." (1Kor. 1.18).

Mi ćemo se držati reči ap. Pavla: " A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista " (Gal. 6.14) - jer je za nas Krst Hristov i simbol i sredstvo spasenja.

Šta reći za one koji tvrde da " veruju " u Hrista, a odbacuju da odaju vidljivu počast Znaku Sina Božijeg - sv. krstu. Kakvi su to " hrišćani " kada svesno odbacuju nošenje Krsta, ili ne daj Bože da ga još celivaju? Njihov stav je da oni Krst Gospodnji nose u svojim srcima, i to je sasvim dovoljno! Dobro, to je lepo i za svaku je pohvalu - ali krijući u sebi Krst, a ne odajući mu vidljivu počast, vi kao da se stidite što ste hrišćani. Drugo, nije baš tačno da je Krst Hristov nevidljiv, jer Sv. Pismo govori i o vidljivom Krstu kao Znaku Sina Čovečijeg - koji se javno pokazao na Golgoti (Jn. 19.17); i koji će se ponovo pokazati, na nebu, kada Gospod dođe u svoj svojoj slavi (Mt. 24.30). Hoćete li se i tada stideti sv. krsta? Videti i ove citate:(Flplj. 2.8 ; Ef. 2.16 ; Kol. 2.14).

Navašćemo dalje neka mesta iz Starog Zaveta koja bi se mogla shvatiti kao praslika Krsta:

Kada je Jakov blagosiljao Josifove sinove, Jefrema i Manasiju, sticaj okolnosti bio je takav da je taj blagoslov izrečen pod znakom krsta, jer je Jakov pri blagosiljanju stavio jednu ruku preko druge (1Moj. 48.13-19). Da li je to bio baš puki slučaj da blagoslov ovog puta dođe kroz znak krsta, ili je to bio predznak, da će kroz krst doći blagoslov celom svetu?
Ap. Pavle prelazak Izrailja preko Crvenog mora tumači kao prasliku sv. tajne krštenja (1Kor. 10.1-2). Naime, da bi se voda razdvojila, Mojsije je pružio svoju ruku ka moru u jednom, direktnom, pravcu, a kada je Izrailj prešao, on je po zapovesti Božijoj opet pružio ruku ka moru da bi se voda sastavila, ali sada je to učinio u poprečnom pravcu. Na taj način nesvesno učinjeni znak krsta bio je predslika spasenja.
Prvi ratni susret Izrailjaca sa Amaličanima tekao je sledećim tokom - dok se Mojsije na gori molio Bogu raširenih ruku, Izrailjci su pobeđivali. Čim bi ih spustio, od umora, pobeđivali su Amaličani (2Moj. 17.11-13). Raširene Mojsijeve ruke, u odnosu na njegovo telo, takođe su bile predslika krsta Hristovog, i izvor Izrailjske pobede. Iz Sv. Predanja znamo još nešto:
Pred odsutnu bitku sa svojim suparnikom Maksentijom (312- te god.) car Konstatin je u snu dobio poruku da na štitove i zastave stavi znak Krsta, a reči koje je čuo glasile su " Ovim pobeđuj ". Ispunivši to, Konstatin je pobedio i ušao u Rim.
Iz istorije Crkve zna se da su stari hrišćani imali više svojih simvola koji su u ono vreme bili tajni znaci raspoznavanja. Jedan od takvih je bila riba, a zna se i zašto - Na grčkom jeziku riba se kaže " IXTIS " - Isus Xristos Teu Ios Sotir - Isus Hristos Božiji Sin Spasitelj! A zar je taj simbol bio neki greh pred Bogom? Nije - jer on u suštini izražava glavnu istinu hrišćanstva! Pa zašto bi onda i Krst, kao predmet (simbol), i znak Krsta kojim se osenjujemo bio greh?! Jer, kada na sebi rukom načinimo znak Krsta mi tim pokretom izražavamo celo svoje hrišćansko verovanje - na simbolički način. Tri sastavljena prsta jedne šake simbolički nam označavaju našu veru u jednosušnu i nerazdeljivu Svetu Trojicu. Tim više, i tim potpunije što čineći znak Krsta izgovaramo: " U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Amin "!

U ostalom, i sektaši, svi od reda, imaju neki spoljašnji znak svoje molitvenosti. Obično, i najčešće sedeći zažmure, stave ruke među kolena i duboko se zamisle, ili izgovaraju svoju slobodnu molitvu.

Nama Sv. Predanje izričito kazuje da su još najraniji hrišćani imali običaj da se osenjuju znakom Krsta, pa stoga to radimo i mi. A sektaši neka nam odgovore na osnovu čega oni to zasnivaju znak svoje molitvenosti?!

CRKVA I SEKTE - Zoran Jovanović

(8) SVETE IKONE, SVETI KRST, SVETE MOŠTI

Bog naređuje da se načine dve statue anđela (heruvima) u Hramu Božijem:

(2Moj. 25.18-22 ; 1Knj. Dn. 28.18 ; 1Knj. Car. 6.23-29 ; 8.6-7)

Bog naređuje da se urade rezani likovi u Hramu:

(1Knj. Car. 6.29-35 ; 7.29,36 ; 2Knj. Dn. 3.7)

Bog naređuje da se izvezu likovi anđela na porfirnoj zavesi svetilišta:

(2Moj. 26.31 ; 2Knj. Dn. 3.14)

Bog naređuje da se izvezu likovi anđela na deset zavesa šatora:

(2Moj. 26.1 ; 36.8)

Bog pokazuje Mojsiju sliku Svoga Hrama i svega što je u njemu:

(2Moj. 25.9,40)

U samoj Nebeskoj Crkvi nalaze se kipovi anđela, kao i rezani likovi:

(Jez. 41.18-26)

Ono što je zapisano u Jevanđelju, to je predstavljeno našim očima, i u boji, naslikano na zidovima hrama, ili na drvetu ili u oblicima neke druge materije. Ono što se čitanjem prikazuje ušima, to se isto prikazuje gledanjem našim očima.

Iz Sv. Pisma vidimo da je Bog ponekad činio čuda kroz mrtve, bez životne:

kroz drveni Mojsijevi štap: (2Moj. 7.17 ; 8.17 ; 9.3 ; 17.5-6)

kroz bakarnu zmiju: (4Moj. 21.6-9)

kroz Jelisejeve mošti: (2Knj. o Car. 13.21)

kroz Hristove haljine: (Mt. 9.20-22)

kroz Petrovu senku: (D. ap. 5.15)

kroz ilovaču i banju Siloamsku: (Jn. 9.6-7)

kroz ubruse i pojase ap. Pavla: (D. ap. 19.11-12)

Stoga, zašto i dalje sumnjati u čudotvorne moći sv. ikona, sv. krsta. ili sv. moštiju? Istorijsko iskustvo Crkve, kao i njeno Predanje to očigledno potvrđuju!

Mi ćemo se držati reči ap. Pavla: " A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista " (Gal. 6.14) - jer je za nas Krst Hristov i simbol i sredstvo spasenja.

Navašćemo dalje neka mesta iz Starog Zaveta koja bi se mogla shvatiti kao praslika Krsta:

Pred odsutnu bitku sa svojim suparnikom Maksentijom (312- te god.) car Konstatin je u snu dobio poruku da na štitove i zastave stavi znak Krsta, a reči koje je čuo glasile su " Ovim pobeđuj ". Ispunivši to, Konstatin je pobedio i ušao u Rim.

U ostalom, i sektaši, svi od reda, imaju neki spoljašnji znak svoje molitvenosti. Obično, i najčešće sedeći zažmure, stave ruke među kolena i duboko se zamisle, ili izgovaraju svoju slobodnu molitvu.

Nama Sv. Predanje izričito kazuje da su još najraniji hrišćani imali običaj da se osenjuju znakom Krsta, pa stoga to radimo i mi. A sektaši neka nam odgovore na osnovu čega oni to zasnivaju znak svoje molitvenosti?!