Thursday
2017-08-17
11:26 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
КРШТЕЊЕ КАО УСЛОВ СПАСЕЊА »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 
КРШТЕЊЕ КАО УСЛОВ СПАСЕЊА
 
Православна црква учи да је крштење водом неопходно за спасење човека.  Зато ћемо најпре проучити њене тврдње о спасењу кроз крштење а потом на њих дати и библијски одговор.
 
''Света тајна крштења. Ова света тајна је капија за улазак у Цркву Христову, или операција калемљења дивље маслине на питому. (...) Према томе, света тајна крштења услов је духовног сједињења с Богом и спасења. Без крштења – нема спасења. У светој тајни крштења умире духовно и сахрањује се стари, грешни човек, а рађа се нови, безгрешан.''[6]
 
''Он је, међутим, учећи заповедио: ''Ко верује и крсти се спашће се'' (Мар. 16, 16). Никодиму, пак, потоњем ученику свом и апостолу, изричито је казао: ''Заиста, заиста ти кажем: ако се ко поново не роди не може видети царства Божјег. Ако се ко не крсти водом и духом објаснио је потом Господ, не може ући у царство Божје''. (Јов. 3, 35). ''Поново рођење'' или ''Крштење водом и духом'' је прва света тајна Цркве Православне – Света тајна крштења. (...) Заповест о Светој тајни крштења – о крштењу, ''водом и духом'' јесте прво еванђеље, прва благовест Спаситељева, коју је он даровао човечанству. (...) то је нарочито заповедио, као што смо већ нагласили, и ученицима својим (Мат. 28, 29) који су проповедали нову Божанску науку људима и крштавали их ''водом и духом'' у име Оца и Сина и Светога Духа. (...) По вери нашој светој, у Св. Тајни крштења новокрштени се чисти од наследног прародитељског греха и духовно се рађа за Бога, за живот вечни. (...) Крштење је, дакле, услов нашег спасења.''[7]
 
''Временом, када су верни почели да крштавају своју децу – бебе престао је катихуменат (припрема за крштење одраслих особа који се састојао у учењу и усвајању основних истина хришћанства, прим. И. С.), а родило се кумство. Деца су се крштавала, и сада се крштавају по вери кума, који у св. тајни крштења постаје духовни отац детета – кумчета јер га духовно рађа за Бога. (...) Света тајна крштења је најважнија света тајна у Цркви Христовој. (...) И по томе још што се име новокрштенога, које му даје кум за време обреда Свете тајне крштења, записује у ''Књигу рођених и крштених Цркве Христове'' и у ''Књигу вечнога живота'' - вечну књигу Јагњета, које је заклано од постанка света''.[8]
 
                Из управо наведених цитата, можемо да извучемо следеће закључке:
 
- Крштење је услов спасења и без њега оно није могуће;
- Господ Исус Христос је проповедао о ''крштењу водом и
   духом'';
- Апостоли су ''крштавали водом и духом'';
- Крштење је прозвано ''светом тајном'' и названо првим
   еванђељем;
- Крштењем се човек чисти од прародитељског греха (и свих
   до тада учињених);
- Мала деца се крштавају по вери кума, који постаје духовни
   отац детета;
- Име које детету надене кум уписује се у ''књигу живота'' на
   небесима;
- Уписује се и у књигу ''рођених и крштених Цркве
  Христове''.
 
Познаваоцу Светог писма ће одмах након читања ових текстова бити јасно да се они, не само не темеље на учењу Божије Речи, већ представљају грубо извртање Христових поука и  апостолских новозаветних записа.
Христос никада није проповедао нити пак изрекао нешто што би личило на ''крштење водом и духом'' (у смислу новозаветне уредбе о крштењу у води сваке верујуће особе), нити су пак апостоли икада некога крстили ''водом и духом''. Наравно, ни остале тврдње православних нису нимало тачне. Нити је крштење услов спасења, нити је оно ''света тајна'', а не помиње се ни чишћење прародитељског греха. Крштење ''по вери кума'' је више него небиблијско као и тобожње уписивање имена које је кум смислио у ''књигу живота'' и непостојећу (пред Богом) књигу ''рођених и крштених'' Цркве Христове. Све оно што православни верују по овом питању, настало под утицајем ''отаца'' цркве из каснијих векова и нема ничег заједничког са Христовом и апостолском науком. Ове тврдње које сам управо изнео је врло лако доказати.
 
Приликом заступања става да је крштење услов спасења, православни богослови цитирају као доказ једини за то расположиви стих у Новом завету, из ев. по Марку 16:16, а који гласи овако:
 
''Ко поверује и крсти се – биће спасен, а ко не поверује – биће осуђен.''
 
                Православна црква – будући да нема подршку за своју теологију на страницама Светог писма, прибегава вађењу стихова из контекста целокупног библијског значења и њиховом самосталном тумачењу. Међутим, и летимичним погледом на поменути стих, можемо да уочимо да је услов спасења вера а не крштење. Господ, говорећи о осуди каже: ''а ко не поверује – биће осуђен'', а не: ''ко не буде крштен – биће осуђен.'' Према томе, вера и невера су узроци спасења или неспасења. Што се крштења тиче, оно представља новозаветну уредбу која се треба да изврши над сваким човеком који је поверовао у Христа Спаситеља.
 Сасвим је сигурно да су апостолско веровање и пракса најисправнији од свих у досадашњој историји хришћанства. Стога, из њиховог учења и праксе крштавања најбоље ћемо сазнати шта је Господ ''мислио'' када је рекао: ''Ко поверује и крсти се – биће спасен.''
 
Значај крштења у првовековној Цркви
 
''Вера је дар Божји и стиче се приликом крштења. Вера је дар Божји и јесте као некакво божанско семе које Дух Свети посеје у душу човеку приликом крштења.''[9]
 
''Мене, уосталом, Христос није послао да крштавам, него да проповедам еванђеље.''[10]
 
''Вера, дакле, потиче од проповеди, а проповед бива Христовом речју.''[11]
 
Из првог од управо наведених цитата, сазнајемо за веровање православних о томе да човек добија веру у тренутку свог крштења. Следствено томе, извлачимо закључак да особа тек крштењем постаје хришћанином, а да је на крштење дошла као безбожник над којим се врши одређени црквени обред - који га потом, на неки чудесан начин, чини верником. Колико је овакво веровање далеко од библијског откривења готово да није потребно посебно истицати. Ипак, из разлога што желим да докажем да самозвано ''православље'' не поседује истину у свом исповедању, обратићемо пажњу на новозаветни одговор на поменуту тврдњу.
Христос и апостоли су заступали потпуно другачије гледиште у вези крштења у поређењу са оним које им приписује традиционално хришћанство Истока.
Након свога васкрсења, Господ је заповедио ученицима да иду у сав свет, проповедају еванђеље о спасењу кроз веру и тако науче све људе - чинећи их Његовим ученицима. Следећи корак који су апостоли требали да учине са особама које су узверовале јесте њихово крштење у води - у име Оца, Сина и Светога Духа:
 
''Зато идите и научите и начините мојим ученицима све народе. Крстите их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учите их да извршују све што сам вам заповедио.''[12]
 
Крштење у води је требало да буде спољашњи знак оправдања вером (спасења) и ''сахране'' греховног начина живота, попут нпр. обрезања у Старом завету – које је било знак ''обрезања срца'' тј. одбацивања греха. Господ је, наиме, старозаветним Израиљцима заповедио да обрезују све своје мушке потомке, као знак њихове припадности и посвећености Богу:
 
''А ово је завјет мој између мене и вас и сјемена твојега након тебе, које ћете држати: да се обрезује између вас све мушкиње.''[13]
 
''И обрезаће Господ Бог твој срце твоје и срце сјемена твојега, да би љубио Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје, да будеш жив.''[14]
 
Апостол Павле у Новом завету наглашава чињеницу да Израиљци у Старом завету, па и њихов праотац Авраам, нису били спасени и од Бога прихваћени ради свога спољашњег – телесног обрезања, већ због искрене жеље за служењем и вршењем Божије воље. Заправо, само телесно обрезање је требало да буде спољашњи, видљиви знак њихове искрене вере и спремности за послушањем Господње воље:
 
''Да ли се ово блаженство односи само на обрезане, или и на необрезане? Ми, наиме, говоримо: »Аврааму је вера урачуната као праведност«. Како му је то урачунато? када је био обрезан или када је био необрезан? Не када је био обрезан, него када је био необрезан. Па и знак обрезања добио је као печат праведности коју је стекао вером као необрезан, да буде отац свих који као необрезани верују, да се и њима то урачуна у праведност, и да буде отац обрезаних, оних наиме, који нису само обрезани, него и ходе стопама вере нашега оца Авраама, коју је он као необрезан имао.''[15]
 
Исти апостол сведочи да у тренутку искреног поверовања и духовног рођења верника, Бог човека чисти од греха ''обрезујући га нерукотвореним обрезањем'' тј. одбацујући од њега претходно почињене грехе, и дајући му у срце жељу да испуњава Његову вољу (Фил. 2:13):
 
''У њему сте и обрезани нерукотвореним обрезањем, - у скидању чулног тела, - Христовим обрезањем, кад сте у крштењу с њим сахрањени; у њему сте заједно с њим васкрснути вером у делотворну силу Бога који га је васкрсао из мртвих.''[16]
 
У складу са целобиблијским научавањем оправдања и спасења кроз веру у Христа а не кроз верске обреде, апостоли, за разлику од православних свештеника, тврде да вера настаје као резултат слушања проповеди из Божије Речи (Рим. 10:17). У складу са тиме, апостол Павле је могао да изјави да њега Господ није послао да крштава већ да проповеда еванђеље (1. Кор. 1:17). Ни у једном свом писму овај апостол није оставио ни мало места идеји да би крштење водом могло да допринесе било чијем спасењу. Насупрот томе, он је увек наглашавао важност поверовања у поруку еванђеља (радосне вести) о Исусовом страдању и васкрсењу из мртвих:
 
''Ја се, наиме, не стидим еванђеља, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који верује, прво Јудејину а и Грку[17]. Јер се у њему открива праведност Божија, из вере у веру, као што је написано: »Праведник ће живети од вере«.''[18]
 
''Ако, дакле, својим устима исповедиш да је Исус Господ и поверујеш у свом срцу да га је Бог васкрсао из мртвих, бићеш спасен. Јер срцем се верује за праведност, а устима се исповеда на спасење. Писмо, наиме, каже: »Свако, ко верује у њега, неће се постидети«. Јер нема разлике између Јудејина и Грка; један исти Господ је над свима, богат за све који га призивају, јер »Свако, ко призове име Господње, биће спасен«.''[19]
 
Да је, којим случајем, ап. Павлу било познато да је крштење услов спасења, те да се њиме стиче вера, овај Божији слуга сигурно не би губио време и организовао би масовна крштења неверујућих пагана.
 
Примери крштавања која су чинили апостоли
 
Из следећих примера можемо да уочимо да су апостоли увек крштавали људе тек након што су им проповедали еванђеље о спасењу кроз веру у Христа Спаситеља. Крштавани су само и искључиво они који су поверовали, тј. они који су из стања неверовања прелазили у стање вере:
 
''А Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па ћете примити дар Духа Светога. (...) Тако се крстише они који су примили његову реч.''[20]
 
''Расејани међутим пролажаху свуда и проповедаху реч Божију. Тако Филип дође у главни град Самарије и проповедаше им Христа.(...) Када пак повероваше Филипу, који је проповедао еванђеље о царству Божијем и о имену Исуса Христа, крштаваху се људи и жене.''[21]
 
''На то Филип отвори своја уста и почевши од овога места Писма проповеди му еванђеље о Исусу. А кад су путујући дошли до неке воде, ушкопљеник рече: ево воде, шта ми смета да се крстим? [Филип пак рече: ако верујеш од свег срца: може. Он одговори и рече: верујем да је Исус Христос син Божији.] И заповеди да стану кола, те обојица сиђоше у воду, Филип и ушкопљеник, и крсти га.''[22]
 
''За њега сведоче сви пророци, да ће његовим именом добити опроштај грехова свако ко верује у њега. Док је Петар још говорио ове речи, сиђе Дух Свети на све који су слушали говор. (...) Тада одговори Петар: може ли ко да ускрати воду, да се не крсте ови који су примили Духа Светога као и ми? И заповеди да их крсте у име Исуса Христа.''[23]
 
''Господо, шта треба да учиним да бих се спасао? Они пак рекоше: поверуј у Господа Исуса, па ћеш бити спасен и ти и твој дом. И проповедише реч Господњу њему и свима који су били у његовој кући. И узевши их још у онај ноћни час опра им ране од удараца, па одмах би крштен он и сви његови.''[24]
 
Из свих поменутих примера апостолског крштавања, дакле, можемо да установимо следећи редослед дешавања:
 
-          Проповедање еванђеља о спасењу кроз веру у Христа онима који не верују;
-          Поверовање слушалаца у спасоносну поруку еванђеља;
-          Крштење водом нових верника, на основу њиховог сведочанства о усвајању вере у Спаситеља Исуса Христа и њиховог покајања.
 
На овај начин, укратко, али ипак довољно детаљно сагледали смо апостолску праксу крштавања и увидели да они нису веровали у неопходност крштења за спасење. Са друге стране, уочили смо да је постојала обавеза, у складу са Господњом заповешћу, да се сваки верник крсти недуго после његовог предања Христу – вером.
Схватајући библијску науку о овом предмету, потврђујемо реч коју је изрекао Господ Христос: ''Ко узверује и крсти се - биће спасен.'' Подразумевајући да ће сваки верник бити крштен одмах по узверовању, Христос је - говорећи о будућем времену - споменуо да ће они који се спасавају бити наравно и крштени.[25]
 
 
Крштење водом као духовно рођење
 
''Никодиму, пак, потоњем ученику свом и апостолу, изричито је казао: ''Заиста, заиста ти кажем: ако се ко поново не роди не може видети царства Божјег. Ако се ко не крсти водом и духом – објаснио је потом Господ, не може ући у царство Божје.''[26]
 
Пред нама је још једно веровање православних које је уско везано са њиховим схватањем о неопходности крштења за спасење. Иако смо и до сада постали потпуно уверени у неисправност таквог става, проучавање које следи ће нас још више у то уверити. Наиме, цитат који сам управо навео а који потиче из патријархом Павлом благословљене књиге, није ништа друго већ један погрешно схваћени и погрешно наведени текст из еванђеља. Да бисмо увидели сву разлику између Христових речи и овог намерно погрешно  цитираног текста – који би требало да православнима обезбеди потврду њиховог учења, упоредићемо га са Исусовом изјавом коју је записао апостол Јован:
 
''А беше међу фарисејима човек по имену Никодим, старешина јудејски; овај дође Исусу ноћу и рече му: рави, знамо да си ти као учитељ дошао од Бога; јер нико не може да чини ова чуда која ти чиниш ако Бог није с њим. Одговори Исус и рече му: заиста, заиста,  кажем ти, ако се ко не роди одозго, не може видети царства Божија. Рече му Никодим: како може човек да се роди кад је стар? Зар може по други пут да уђе у утробу своје мајке и да се роди? Одговори Исус: заиста, заиста, кажем ти, ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије. Што је рођено од тела – тело је, а што је рођено од Духа – дух је. Немој да се чудиш што ти рекох: треба да се родите одозго. Ветар дува где хоће и фијук његов чујеш, али незнаш одакле долази и куда иде. Тако је са сваким који је рођен од Духа. Одговори Никодим и рече му: како може то бити? Исус одговори и рече му: ти си израиљски учитељ и незнаш то?''[27]
 
Оно што најпре можемо да приметимо у богонадахнутом тексту јесте да Господ Христос апсолутно нигде не спомиње ''крштење водом и Духом'' (већ помиње рођење, а те речи нипошто немају исто значење, као што је свима познато). Неопростиво је у уста Господа Исуса стављати речи које Он, не само да није изговорио, већ није ни помишљао да изговори. У поменутом Христовом говору сусрећемо се са једном изузетном Божијом ''интервенцијом'' над сваким грешником који прихвати Исуса Христа као свог личног Спаситеља. Ту интервенцију Господ назива ''рођење одозго'' или ''рођење од Духа''.
 
 - Рођење од Бога
 
У поруци изреченој једном од учених верских вођа у тадашњем Израиљу, Никодиму, Христос је изнео тврдњу да ниједан човек не може да уђе у царство Божије уколико није ''рођен одозго'' тј. ''од Духа''. Ово ''рођење одозго'' Исус назива још и ''рођењем водом и Духом'' и упућује Никодима на чињеницу да је ова духовна истина објављена још у књигама Старог завета – које је овај фарисеј врло добро познавао. Очигледно је да се Никодим није одмах најбоље снашао у разумевању ове поруке. Није му било јасно како већ одрастао човек може поново да буде рођен. Међутим, Господ је упутио Никодима да размишља на духован а не телесан начин, рекавши му: ''што је рођено од тела – тело је, а што је рођено од Духа – дух је.'' Помињући појмове ''рођење одозго'', ''рођење водом и Духом'', и ''рођење од Духа'' у неколико узастопних реченица, сасвим је јасно да Господ упућује на потпуно исти духовни догађај.
На почетку свога еванђеља, у оном његовом делу у коме још увек не описује конкретне догађаје из Христовог живота, апостол Јован, сумирајући последице Његовог доласка међу људе, каже:
 
''Истинита светлост, која осветљава сваког човека, долажаше на свет. На свету беше, и свет кроз њега поста, и свет га не позна. Својима је дошао, и његови га не примише. А свима, који га примише, даде моћ да постану деца Божија, - онима што верују у његово име, који се не родише од крви, ни од воље тела, ни од мужевљеве воље – него од Бога.''[28]
 
Иако Господа Исуса Христа добар део јеврејског народа није прихватио, као и већи број многобожаца који је о њему чуо кроз апостолске проповеди, оним људима који су Га прихватили вером – Бог је дао моћ да постану Његова деца. То су људи који нису рођени само на природан начин – од овоземаљских родитеља, већ они који су рођени и на духован начин – од самог Бога.
 
- Природа духовног рођења
 
Након што је изразио чуђење и неразумевање духовног рођења, Исус је Никодиму поставио питање: ''ти си израиљски учитељ и незнаш то?'' Овај фарисеј је у Св. писму Старог завета морао да уочи истину о којој му је Исус говорио. Али, очигледно је да то није био случај. Ипак, без обзира на непознавање једне од најважнијих духовних порука од стране човека који је био учитељ другима, реч о ''духовном рођењу од Бога'' је била јасно записана на више места у старозаветним књигама. Најјаснији текст који о овоме говори, а кога је написао пророк Језекиљ пет стотина година пре Христа, гласи овако:
 
''И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших и од свијех гаднијех богова ваших. И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срце месно. И дух свој метнућу у вас, и учинићу да ходите по мојим уредбама и законе моје да држите и извршујете.''[29]
 
Овај текст говори управо о ономе што смо утврдили приликом проучавања Аврамовог живота и његовог оправдања кроз веру. Уколико обратимо пажњу на његово казивање, приметићемо да Господ обећава да ће неке људе:
-          учинити чистим кроз ''купање'' у чистој води;
-          препородити давањем новог срца и духа;
-          учинити стаништем (храмом) свог Духа;
-          научити да ходе по његовим заповестима и уредбама.
 
Рођење од Бога, ''водом и Духом'' подразумева све напред наведено. Након што је особа, вером у Христа ''рођена одозго'', она добија нову природу којом избегава живот грешења и жели да угоди Богу свакодневно (Језекиљ 36:27):
 
                ''Према томе, ако је ко у Христу – ново је створење; старо је прошло, види, постало је ново.''[30]
 
                ''Нико, ко је од Бога рођен, не чини греха, јер његово семе остаје у њему; и не може да греши, јер је од Бога рођен.''[31]
 
                ''Знамо да нико, ко је од Бога рођен, не греши, него од Бога рођени чува самога себе, и нечастиви га се не дотиче.''[32]
 
                Кроз ново рођење особа постаје храм Светог Духа (Језекиљ 36:27):
 
                ''И ја ћу молити Оца, па ће вам дати другог помагача – утешитеља да буде са вама довека, Духа истине, кога свет не може да прими, јер га не види и не познаје; ви га познајете, зато што борави код вас и биће у вама.''[33]
 
                ''Сам Дух сведочи са нашим духом да смо деца Божија.''[34]
 
                ''Зар не знате да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?''[35]
 
                Овакво испуњење Светим Духом се назива још и ''крштење Светим Духом''[36], а оно се дешава, према Библији, пре крштења у води и представља услов уроњења у воду.[37]  Иако православни тврде да се ''идеја о другом рођењу као религиозном искуству, невезано с крштењем, појавила недавно и да нема библијску заснованост,''[38] управо је супротно истина. Рођење од Бога је поновно успостављање присног заједништва са Господом кроз искрену и чврсту веру; заједништва које особа никада до тада није имала због наслеђеног прародитељског греха и духовног мртвила у коме се налазила. Тврдњу православних да је ''крштење средство реалног сједињења човековог са Христом и поново рођење''[39] је, иначе, веома лако оборити и из искуства. Свето писмо нам сведочи да сви који су од Бога рођени не живе грешним начином живота и да се чувају да не сагреше пред Свевишњим, као што сам навео малочас. Уколико сагледамо животе многих крштених у православним црквама (као и у многим другим) широм света, веома лако ћемо уочити да међу овако ''поново рођеним и са Христом сједињеним'' људима има веома много богопсовача, прељубника, обмањивача, родитељима непокорних, пијанаца и осталих безбожника сваке врсте, што нам јасно ставља до знања да нису ни ''поново рођени'' нити пак ''с Христом сједињени'' иако би, по православној теологији, требали да буду. Богохулно би било и помислити, а не изговорити и догмом у цркви прогласити да је неко, ко Бога псује (као велико мноштво крштених Срба) заправо Божије дете и сједињен са Христом. Даљи коментар осим овог, сматрам, није потребан.
 
Кум као духовни родитељ новокрштеног
 
Из раније цитираног текста преузетог из књиге ''Веронаука у кући'' са 30. и 31. странице, сазнајемо да се деца у православној цркви крштавају по вери кума, који постаје њихов духовни родитељ. Овај духовни отац малог детета ''рађа'' своје кумче ''за Бога, за вечност''. Православље истиче и схватање да духовна веза између кума и кумчета важи и као крвно сродство.[40]
Након што на основу Светог писма и других докумената изнесемо истину о пореклу кумства у хришћанству, још једном ћемо се утврдити у ставу да Источна црква има веома мало додирних тачака са изворним апостолским учењем.
 
Шта еванђеље говори о кумству?
 
Најкраћи одговор на ово питање би био једноставно: ништа!
Нови завет уопште не познаје институцију кумства тј. духовног оца крштеног детета. Уствари, као што смо до сада утврдили, Библија налаже крштење искључиво оних особа које су поверовале у Христа Спаситеља. Мала деца и бебе су искључене из списка оних који могу бити крштени, јер још увек не могу одговорно и свесно да прихвате хришћанску веру. У Св. писму не можемо наћи ни један једини пример крштавања новорођенчади и мале деце, иако библијски није искључено крштавање старије деце (од нпр. 7 год. надаље) која су поверовала. Православни историчар Јевсевије Поповић то потврђује следећим исказом:
 
                ''За време апостола сваки, који је искрено поверовао у Христа те хтео искрена срца ући у Његово Царство, и његову цркву, крштен је без даље припреме, осим што је претходно саслушао какву снажну проповед. (...) Свакако су и деца крштавана, јер се зна, да је Петар крстио капетана Корнилија у Кесарији са целим домом, исто тако Павле тамничара у Филипима са целим домом и Стефанина у Коринту опет са целим домом; кад дакле са целим домом, онда свакако и са децом.''[41]
 
                Иако је Јевсевије Поповић овиме хтео да оправда крштавање мале деце и беба код православних, ипак нам је саопштио да су апостоли крштавали оне који су искреног срца поверовали. То нам потврђује и еванђелист Лука у Делима апостолским, када истиче да су у Корнилијевом и тамничаревом дому крштени они који су слушали проповед и усвојили веру (што је свакако укључивало децу али не и новорођенчад и одојчад која нису могла да чују и поверују):
 
                ''Док је Петар још говорио ове речи, сиђе Дух Свети на све који су слушали говор. (...) Тада одговори Петар: може ли ко да ускрати воду, да се не крсте ови који су примили Духа Светога као и ми? И заповеди да их крсте у име Исуса Христа.''[42]
 
                ''Поверуј у Господа Исуса, па ћеш бити спасен и ти и твој дом. И проповедише реч Господњу њему и свима који су били у његовој кући. (...) па одмах би крштен он и сви његови. (...) ликујући са свим својим домом што је поверовао у Бога.''[43]
 
                Додуше, и сам текст из ''Веронауке у кући'' говори да су верници тек у касније време почели да крштавају бебе - када се и родило кумство, те да њега није било у почетку за време апостола. Подаци из црквене историје нам говоре да је, на пример, црквени отац из II века, Тертулијан из Картагине (160. - 220. год. после Христа), био противник крштавања мале деце, обичаја који је очигледно још тада почео полако да се уводи под окриље Цркве. По питању њиховог крштавања он је саветовао и научавао следеће:
 
                ''И тако према околностима, наклоности, склоности и старости сваког појединца, одлагање крштења је дакле углавном препоручљиво у случају мале деце ... Господ заиста каже: ''Не браните им да дођу к мени''. Марко 10:13. Нека дођу дакле док расту, нека дођу док се уче; и нека постану хришћани када буду у стању да упознају Христа.''[44]
 
                Јевсевије Поповић потврђује историјску чињеницу о томе да је овај верски ауторитет из друге половине II и са почетка III века био противан крштењу мале деце, насупрот неких каснијих који су сматрали да децу ипак треба крштавати, верујући да су то чинили и сами апостоли:
 
                ''У послеапостолском времену Тертулијан (умро 202. - 240.) је противан крштењу деце, али Ориген (умро 254.) доводи обичај крштавања деце од апостола.''[45]
 
Иако су црквени оци имали различита мишљења о овом важном питању, а неки имали тенденцију да потпуно одступе од библијског правила крштавања само оних који су поверовали у Христа, апостолска пракса се ипак, и у званичним црквеним круговима, одржала све до V века. Наиме, и неколико векова након Христа и његових првих ученика, постојали су црквени оци који су следили учење Светог писма и држали се Тертулијановог упутства да своју децу крсте тек када она, на основу научених духовних поука, прихвате вером Исуса за свога Спаситеља и постану уистину Господњи следбеници:
 
''На Истоку и на Западу беше обичај, да се деца хришћанских родитеља крштавају тек кад постану људи, а нека и кашње – обичај, који је долазио из разних мотива, и на који је већ Кипријан нападао; тај се обичај држао кроз цело IV. столеће, па и у V. столећу. Али црквени учитељи све више ревноваху против тог обичаја, и напослетку га истиснуше.''[46]
 
Из управо наведеног текста јасно увиђамо да су црквени оци из каснијих векова успели да ''истисну'' обичај правилног крштавања из црквене праксе, а да насупрот томе уведу онај који се Библијом нипошто није подразумевао, а то је крштавање мале деце на основу вере другог, одраслог човека (кума), који се уз то, назива још и његовим ''духовним оцем''.
 
Са друге стране, и сам појам ''духовни отац'' непознат је у библијској терминологији у смислу у којем га користи православна теологија. Господ је, наиме, рекао:
 
                ''И никога на земљи не називајте својим оцем, јер је један Отац ваш небески.'' (Мт. 23:9).
 
                Наравно, ова Господња заповест не забрањује називање ''оцем'' нашег мушког родитеља, већ се односи на непостојање другог духовног оца - сем Бога који је на небесима.[47]
 
Установивши истину по претходно постављеним питањима о спасењу кроз крштење - у догматима Православне цркве (о чему ће још бити речи у поглављу ''Седам светих тајни''), сада прелазимо на проучавање још једне теолошке заблуде – која исто тако није била део првовековног исповедања.
Calendar
«  August 2017  »
SuMoTuWeThFrSa
  12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2017
    Free website builderuCoz