| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 11 Guests: 11 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
Ako čitalački
konsultujemo apokrif 'Jovanova dela' možemo videti da je fokus
propovedničkog delovanja apostola Jovana bio grad Efes. U Efesu je moćno
delovao i Apolos, pismoznalac koji je reflektovao i Filonove i Pavlove
misli. Očigledno je da je neko, posle odlaska iz zemaljskog života
Apolosa i Jovana, spise obrazovanog Aleksandrinca preradio i proturio,
predstavio kao dela mnogopoznatijeg Jovana apostola. Jovanu je pogrešno
pripisano autorstvo četvrtog Evanđelja, baš onako kako su i gnostici
nešto kasnije ljubljenome učeniku 'podmetnuli' tzv. Jovanovu tajnu
knjigu, pronađenu u nekoliko verzija kod Nag Hammadija.
Sredinom II. stoleća u 'Apologiji za hrišćane', Justin Martir, koji je
napisao nekoliko dela u Rimu, ukazuje za hrišćanska nedeljna okupljanja:
»U dan koji se naziva 'sunčevim danom' svi koji stanuju u gradovima i
poljima skupljaju se na isto mesto gde se čitaju uspomene
/apomnemoneumata/ Apostola i spisi Proroka, koliko to vreme dozvoljava.«
(I, 67) – Pod 'Apostolima' Justin svakako misli na Evandelja (cp.: I,
66), za koja smatra da su ih sastavili Apostoli ili njihovi učenici
('Dijalog sa Trifonom', 103).U prevodu: »... Nekim je stvarima /Marko/ ipak bio prisutan i tako /ih/ je izložio.«
»Treću knjigu 'Evandelja po Luki'. Taj Luka lekar, po Hristovom
vaznesenju, kad ga je Pavle kao zauzetog saputnika sa sobom uzeo, u
svoje je ime pisao po čuvenju, no Gospoda nije ni on video u telu; stoga
/je napisao/ prema tome kako je mogao doznati; u tom smislu i
započinje govorom od rođenja Jovanova.«
»Četvrto među evanđeljima od Jovana, iz /kruga/ učenika. Kad su ga
poticali saučesnici i episkopi njegovi, rekao je: 'Postite skupa sa mnom
od danas tri dana, pa što bude svakome od nas objavljeno, to ćemo jedni
drugima ispripovedati'. Iste je noći objavljeno Andriji, iz /kruga/
apostola, da Jovan uz odobrenje svih opiše sve u svoje ime.«
»I stoga, premda pojedine knjige evandelja imaju različite pocetke, nema
razlike u veri onih koji veruju, budući da je jednim i gospodstvenim
/principali/ Duhom u svima izrečeno sve o rodenju, o trpljenju, o
vaskrsenju, o obraćanju /conversatione/ s Njegovim učenicima, i o
dvostrukom Njegovom dolasku: o prvom – prezrenom u sniženosti, koje se
dogodilo; o drugom – preslavnom po kraljevskoj vlasti, koje će se
dogoditi.«
»Kakvo, dakle, čudo, ako Jovan tako čvrsto iznosi pojedinosti i u svojim
Poslanicama, govoreci o sebi: 'Što smo videli svojim očima i čuli
ušima, i što su naše ruke doticale, to smo vam napisali'. /I, 1:2-3/
Time naime po redu sebe iskazuje ne samo vidiocem i slušaocem nego i
piscem ovih divota Gospodnjih.«
Iako je početak teksta izgubljen, a na osnovu narativnog sleda, jasno se
da izvesti i zaključiti da se u njemu najpre govori o tzv. 'Evanđelju
po Mateju'. Marko se predstavlja kao neko ko je bio svedok nekim
sekvencama iz Isusovog života; možemo reći predstavlja se kao Isusov
učenik. Za Luku lekara se pak iznosi jasno da je o Hristu pisao na
osnovu onog što je čuo od drugih, pošto je postao Pavlov pratilac. Jovan
je navodno pred svim Učenicima napisao četvrtu hagiografiju, ono što je
izravno video i čuo.
Eusebije Pamfil u svojoj 'Historiji', za asketsku prahrišćansku
zajednicu u okolini Aleksandrije kod Mareotidskog jezera, koju Filon u
spisu 'O kontemplativnom životu' naziva terapeutima, iznosi da su
koristili Evandelja: »Verovatno, knjige drevnih muževa, za koje /Filon/
govori da postoje kod njih, jesu Evandelja i apostolski
zapisi i tumačenja na drevne proroke, kakva
postoje u 'Poslanici Jevrejima' i mnogim drugim Poslanicama apostola
Pavla.« (II, 17) – Terapeuti, koje je judejski hermeneutista i filosof
Filon Aleksandrijski upoznao za vreme cara Klaudija (Claudius, 41.-54.
g.), a koje je Jovan Marko reorganizovao, mogli su u to vreme da koriste
samo izvorno 'Evandelje po Mateju', odnosno aramejski tekst 'Evandelja
po svetoj Dvanaestorici', koje je Marko u Aleksandriju doneo, gde je
više decenija bio episkop tamošnje crkve, i iz koga je kasnije za
potrebe rimskih hrišcana verovatno napravljeno grčko 'Evandelje po
Marku' kao izvod iz Prateksta; Eusebije ima pak svoju verziju i
tumačenja nastanka teksta pripisanog Marku: »... A onda neki /slušaoci
Petra u Rimu/ postadoše željni ne samo usmene reči pa počeše nagovarati
Marka, saputnika Petrovog, da napiše Evandelje. I nisu odustali od te
molbe sve dok ih ne posluša, i tako je nastalo Evandelje po njegovom /Markovom/ imenu. Apostol /Petar/, videvši da je to sve po volji Duha
Božijeg, obradova se revnosti Rimljana i dopustio je da se Evandelje
čita po crkvama. Klement o tome kazuje u VI knjizi svojih ‘Primera’. Sa
njim je saglasan i Papije iz Hierapolisa« (Ibid., II, 15) – Slično
iznosi i Jeronim u ‘Slavnim muževima’: »Marko, učenik i tumač Petrov,
napisao je neveliko Evanđelje po molbi rimskoga bratstva, reprodukujući u
njemu sve što je čuo od Petra.« (Pogl. 8)
Eusebije, oslonjen možda na svedočenja Julija Afrikana, iznosi za Marka,
dugogodišnjeg aleksandrijskog episkopa: »Kazuju da je Marko bio prvi
koji je poslat u Egipat, da tamo propoveda Evanđelje, njim napisano, i
da je osnovao Crkvu u Aleksandriji.« (Ibid., II, 16) – Po Eusebiju,
Marko, rođak Barnabe sa Kipra (‘Kološanima’, 4:10) je već druge
Klaudijeve godine osnovao Crkvu, a po aleksandrijskom patrijarhu
Evtihiju, to je bilo devete godine Klaudijeve vladavine. U ‘Monastirskim
ustanovama’ i svome monaškom ustavu Jovan Kasijan ukazuje: »U početku
naše vere nisu se mnogi odlikovali asketskim imenom. U Aleksandriji su
hrišćani norme takvog života dobili od evanđeliste Marka, prvog
prvosveštenika u tom gradu.« (I, 5) – Marko je na aleksandrijskoj
katedri ostao do 62. godine n.e., do osme godine Neronove vladavine
(Jeronim: ‘O slavnim muževima’, 8), kada ga je nasledio Anijan
(Eusebije, II, 24). Dakle, ako je Marko napisao neko evanđelje, to je
moglo biti samo pre judejsko-rimskog rata. Inače, u Aleksandriji je i
Marko stradao mučenički; U svojoj ‘Hronografiji’ carigradski patrijarh
Nikefor Prvi (Nikephoros, 806.-815. g.) iznosi za Marka da je
‘prvomučenik Gospoda našeg Isusa Hrista u Aleksandriji’. (PG, C, 1049)
Eusebije i sam daje svoje viđenje nastanka četiri kanonizirane
hagiografije, oslanjanjući se i na reči iz predanja: »Matej je prvo
propovedao među Jevrejima. Sabravši i druge narode, dao im je svoje
Evanđelje napisano na rodnom jeziku. Odlazeći od njih on im ostavi svoje
delo. I Marko i Luka dadoše vernima Evanđelje, dok je Jovan svo vreme
usmeno propovedao i tek pred kraj poče da piše, a evo kojim povodom.
Kada su prva tri Evanđelja raširena po svetu, ona jednom prilikom dođoše
i do njega /= Jovana/. On je tada, kako kazuju, primetio da u njima
nedostaje povest o prvim delima Hristovim, učinjenim na samom početku
Njegove propovedi. I to je tačno. Trojica evanđelista su znali, kako
vidimo, samo ono što je činio Spasitelj u toku vremena posle zatvaranja
Jovana /Krstitelja/ u tamnicu. O tome su oni pisali i odatle su započeli
svoje kazivanje. Matej, zaista, posle kazivanja o četrdesetodnevnom
postu i iskušavanju koje je tada trpeo Isus, ukazuje na vreme o kome
piše: ‘A kada ču Isus da je Jovan predat, otide u Galileju’. /Mt. 4:12/
Tako isto i Marko: ‘A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju
propovedajući Evanđelje o Kraljevstvu Božijem’. (Mk. 1:14) I Luka govori
približno isto, jer pre nego što kazuje o delima Spasitelja, on kazuje
da je Herod zatvorio Jovana u tamnicu /Lk. 3:20/. Jovana su, kako
kazuju, počeli ispitivati o vremenu o kome drugi /evanđelisti/ ćute, i o
delima učinjenim Spasiteljem pre zatočenja Krstitelja. On i sam govori o
tome: ‘Tako učini početak čuda’ /Jn. 2:11/ i rekavši o delima Isusa,
spominje o tome da je Jovan krstio u Enonu, blizu Salima. To je jasno iz
njegovih reči: ‘Jer još ne biješe Jovan bačen u tamnicu’. /Jn. 3:24/
Jovan u svome evanđelju kazuje o tome šta je Isus učinio do tada, a
preostala trojica evanđelista o onome šta je bilo posle Krstiteljevog
zatočenja. Eto zbog čega imamo to raznoglasje. Jovanovo evanđelje
obuhvata prvobitnu delatnost Hrista, a preostala tri daju historiju
Njegovih poslednjih godina. Jovan, kako vidimo, prećutao je rodoslov
Spasitelja po telu zbog toga što su to izložili Matej i Luka, i
započinje od učenja o Hristovom Božanstvu, koje je njemu, kao toga
dostojnom, rekao Duh Božji. O Jovanovom evanđelju rečeno je dovoljno. –
Razlog zbog koga je Marko napisao Evanđelje već smo pomenuli. Luka je
to učinio jer su mnogi užurbano i nepromišljeno počeli da govore o
događajima, njemu dobro poznatim, te je on /= Luka/ smatrao za korisno
da prekine te smutnje i da u svom Evanđelju izloži istinito kazivanje o
svemu, prikupljajući podatke iz beseda sa Pavlom i ostalim apostolima.
Eto šta je trebalo reći o Evanđeljima.« ('Historija Crkve', III, 24 –
Prema prevodu Slobodana Prodića) Eusebije smatra da su samo Matej i
Jovan živo slušali Hristovu reč, dok su je drugi zapisivali samo po
predanju. I Jeronim smatra da je Marko samo iz predanja, odnosno iz
Petrovih reči, zapisao svoje Evanđelje, što jednostavno nije tačno:
Marko je itekako imao prilike da vidi i da čuje Spasitelja. Ako ne zbog
nečeg drugog, onda zbog toga što je se u njegovoj kući, odnosno u kući
njegove majke, sveto Bratstvo u Jerusalimu ponajprije sastajalo.
Kanonizirane evanđelske tekstove poznajemo prevashodno u starogrčkoj
ortografiji. Bogoslovi stare Crkve nam pak svedoče da je jedno od
evanđelja, ono pripisano Mateju, ponajpre nastalo na aramejskom jeziku,
jeziku kojim su govorili Isus i galilejski Apostoli. Hieronymus koji je
'Evanđelje po Hebrejima' preveo na grčki i latinski (De viris
illustribus, cap. 2) u svome polemičkom spisu 'Protiv Pelagija' ukazuje
da je u njegovo vreme izvorni tekst datog Evanđelja postojao u
biblioteci koju je utemeljio Origen, u Kesareji: »U 'Evanđelju prema
Jevrejima' koje je dakako na haldejskom i sirijskom /dakle na
aramejskom/ govoru, a u zapisu na jevrejskom pismu, koje nazareni
koriste do današnjeg dana, prozvano /takođe/ 'Prema A p o s t o l i m
a', ili, kao u njegovo najstarije vreme 'Prema Mateju', koje je i bilo
viđeno u Kesarejskoj biblioteci, pripovedanje kazuje ...« (III, 2) A
Epiphanius osvrćući se na nazarensko 'krivoverje' (Haer., 30 , 9, 4)
iznosi: »Oni koriste 'Evanđelje prema Mateju' sasvim kompletno, u
hebrejskom /tačnije u aramejskom jeziku/, jer njihovo Evanđelje je
svakako još uvek sačuvano među njima kao što je najpre zapisano
jevrejskim slovima.« 'Evanđelje po Mateju' koje je Crkva kanonizirala
samo je jedan translacioni iskvareni izvod iz izvornog aramejskog
'Evanđelja po Nazarenima', odnosno 'Evanđelja po Dvanaestorici', ...
Upravo to 'Evanđelje po Dvanaestorici' i kasnije kanonizirano 'Evanđelje
po Mateju' poslužilo je kao baza za nastanak novozavetnih
evanđelskih izveštaja i njihovih redakcija.
Sama narativno-stilska struktura novozavetnih hagiografija mestimično
pokazuje da su oni redaktorski izvadak iz 'Praevanđelja', 'Evanđelja po
svetoj Dvanaestorici'; tako se da otkriti da su izvorno Evanđelje
diktirila, odnosno zapisala sveta Dvanaestorica. Pri kraju
»Protoevanđelja', naznačuje se da su dati tekst zapisala sveta
Dvanaestorica, Hristovi Apostoli, te se nalaže da se datom izveštaju
ništa ne sme dodati niti se od njega treba što oduzeti, ukazuje se da on
ima snagu zakonske reči: »I ako neko oduzme ili dometne rečima ovoga
Evanđelja, ili prikrije, kao pod mericu/posudu, svetlost njegovu, koju
je Duh dao preko nas, dvanaestotrice svedoka izabranih od Boga, za
prosvetljenje sveta uz spasenje, anathema maranatha neka bude njemu, do
Dolaska Hrista Isusa, našega Spasitelja, ...« (96:26; v.: 46:24) – U
gnostičkoj 'Tajnoj Jakovljevoj knjizi', spisu koji se pripisuje Jakovu
Pravednome, prvome nadgledniku Hristove Crkve u Jerusalimu, iznosi se i
sledeći ukaz: »... Dvanaest učenika sedeli [su] zajedno, prisećajući se
onoga što je Spasitelj rekao svakome od njih, bilo u tajnosti ili
otvoreno, [i zapisujući] to u knjige.« (NHK, I, 2) – Po gnostičkom spisu
'Pistis Sofija' samo nekoliko Apostola je zapisivalo Hristove reči:
»Nakon što je Isus saslušao Filipa, reče mu: 'Filipe, ti koji si u
milosti, poslušaj me, da bih mogao govoriti s tobom. Tebi, Tomi i Mateju
kroz Prvu misteriju dat je nalog da zapišete sve reči koje izustim i
sve što ćete videti'.« (Pogl. 42)
I u samim novozavetnim hagiografijama postoje implicitni ukazi koji
navode na postojanje prateksta koji je nastao ispod pera Dvanaestorice;
na primer to je ponajprije stavak 'Jovan' 21:24 u kome se u množini
iznosi: »I /mi, Dvanaestorica/ znamo da je njegovo /= Jovanovo/
svedočanstvo istinito.« – Literalno je, dalje, apsurdno smatrati da
Matej opisuje svoj poziv iz trećeg lica, bez da naglasi svoje
svedočanstvo, kao što to možemo pročitati kod 'Primusa': »A kada Isus
ode odande, vide čoveka gde sedi na carinarnici, po imenu Mateja, i reče
mu: 'Hajde za Mnom'. – I ustavši /on/ pođe za Njim« (9:9) – Dakle, taj
deo 'Evanđelja' nije diktirao, odnosno zapisivao apostol Matej. Ipak,
aramejsko Evanđelje je prozvano i 'Matejevim evanđeljem', jer je
obrazovani carinik Matej ponajprije učestvovao u njegovom literalnom
oblikovanju. U 'slavnim muževima' Jeronim piše za Mateja i njegov
evanđelski tekst koji je dobavio od nekog nazarena iz sirijskog grada
Berija: »Ono je se najpre pojavilo u Judeji na hebrejskom, kasnije je od
nekog bilo prevedeno na grčki. Izdanje na hebrejskom sačuvalo se do
naših dana u Kesarejskoj biblioteci, koju je tako marljivo sakumljao
Pamfil.« (Cap. 3) – 'Evanđelje po Mateju' ima najmanje citatnog
oslanjanja na 'Septuagintu'. Nazarenski 'Mateja' oslanjao se na
starozavetne 'Zakone' i 'Proroke' koje ne nalazimo ni u LXX ni u
Masoretskom tekstu. To na primer potvrđuje sledeći ukaz koji potvrđuje
ispunjavanje ranijeg proročanstva u vezi Isusovog nastanjivanja u jako
nazarensko uporište, galilejski Nazaret u blizini gore Karmel: »I
došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret; da se ispuni ono što su rekli
'Proroci': 'Nazaren će se zvati'.« ('Matej', 2:23) – Stavak 'Nazaren će
se zvati' ne susrećemo nigde u poznatim 'Prorocima'. Jeronim u svojem
'Tumačenju Mateja' dati ukaz lingvistički doteruje, pa kaže da kako se u
njemu (navodno) govori o 'jednom proroku' najavljivaču, to se ne misli
na neki postojeći, zapisani ukaz u proročkom skriptuarnom korpusu, – što
naravno ne odgovara istini.
Da su četiri evanđelja nastala iz aramejskog prateksta ukazuje i brojna
upotreba aramejskih termina, odnosno njihovo zadržavanje u tekstu
tetraevanđelja: abba, mamon, hosanna, pasha, ... Na mnoga mesta se i
daje na grčkom prevod upotrebljenih, zadržanih, aramejskih izraza: »I
uhvativši ruku deteta reče joj: 'Talitha koymi', što p r e v e d e n o
/sa aramejskog/ znači: 'Devojčice, tebi govorim, ustani'.« ('Marko',
5:41)
Isus je govorio aramejskim jezikom. To se na primer dobro otkriva u
Besedi na Gori gde Isus ukazuje na važnost i trajnost objavljenog
Božijeg Zakona: »... Dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedna jota ili
jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.« ('Matej', 5:18) –
Grčko slovo Jota po brojnoj vrednosti odgovara desetom
hebrejskom, odnosno aramejskom slovu Jod/Judh. U hebrejskom
kvadratnom alefbetu Jod je najmanje slovo. (Ovo nam ukazuje da iako su
se stari Jevreji u svakidašnjem govoru služili aramejskim jezikom ipak
su pisali svojim, a ne aramejskim, grafemama. To potvrđuje i talmudska
'Gemara'.) – Nešto slično za grafemu Jod susrećemo i u kabalističkom
'Traktatu o svetilištima' (Massekhet Hejkhaloth): »... Kao što je Jod
najmanje od svih slova, tako budući svet može zadobiti samo onaj ko se
ponizi u odnosu na onoga koji o Tori i učenju manje zna, kao što je
rečeno: 'I David beše najmanji'.« (Pogl. 7)
Po 'raskolniku' Donatu, čiji sledbenici su se pojavili u Africi,
'Pisanije' je od strane hrišćana dato neznabožcima u vreme gonjenja pred
carem Konstantinom (Jeronim: 'O znamenitim muževima', pogl. 93), što sve
može da aludira na kasnije redakcije sakralnih spisa. Za aramejsko
'Protoevanđelje' Gideon Ouseley tvrdi da se našlo na udar cara
Konstantina Velikog (vladao: 306.-327. g.), koji je kao rimski
prvosveštenik sazvao Prvi ekumenski sabor u Nikeji (325. godine), te da
je on pokrenuo potrugu da se svi preostali primerci i prepisi ovog
svetog teksta eliminišu. Od spaljivanja njega su, po Gideonu, sačuvali
eseni sklonivši ga van Rimske Imperije, na Tibet, u nekom budističkom
(Hrist Budinom) monastiru. Stoji nepobitna činjenica da je Konstantin
Veliki, koji u svojim obraćanjima i pred hrišćanima izbegavao da spomene
Hristovo ime, i koji se krstio tek nekoliko dana pred smrt, bio
sklon spaljivanju 'nepodobnih' knjiga. Tako Sokrat Sholastik prenosi
Konstantinov ukaz iz njegove Druge poslanice protiv Arija: »... Kao što
je Porfirije radio na tome da se Bog ne proslavlja, i pisao sve sama
bezakonja protiv službe Božije, pa je na kraju i dobio platu za delo
svoje, a koja se sastojala u tom što je bio i ostao svagda nemio i
mrzak, i što mu se jednako rugaju svi i što je nestalo njegovih
nečastivih knjiga, isto se to desilo i sa Arijem i onima koji misle
poput njega. Zbog toga, naređujemo da se u ognju spale svi oni spisi
koji su nastali od Arija da bi se na taj način ne samo uništila ova
sumanuta nauka, nego da se više ne bi ni pominjala. Dajem na znanje još i
to da ako neko bude zatečen da je sačuvao nešto od onoga što je napisao
Arije, taj neka bude ubijen, odnosno neka mu se odrubi glava čim se
dokaže da je kriv.« (‘Historija Crkve', I, 9) – Spaljivanjem Arijevih
knjiga Arijevo učenje dakako nije uništeno. – Trulski sabor traži
spaljivanje 'Historije o mučenicima', koja je sastavljena sa ciljem da
umanji čast Hristovih mučenika (prav. 63); ovaj sabor zabranjuje da se
sakralna Pisanija i patristički spisi prepravljaju i daju raznim
prodavcima, kako ne bi bili uništeni i izgubljeni (prav. 68).
Spaljivanje znamenitih biblioteka u Starome svetu nije bila nikakva
retkost; tako je veliku biblioteku u Aleksandriji, koju su 295. godine
stare ere utemeljili sholastik Demetrije i faraon Ptolomej Prvi Soter, a
koja je sadržavala brojne helenske, hebrejske, aramejske i budističke
tekstove, najpre delimično zapalio Gaj Julije Kesar prilikom opsade
Aleksandrije 48. godine stare ere, a kasnije potpuno ju je dokrajčio
Muhammedov učenik Omar. – »... Protagor iz Abdere više je drsko nego
nečasno rasuđivao o bogovima, i od Atinskih muževa je izgnan iz njihovih
predela, a spisi njegovi behu predani javnom spaljivanju.« ('Oktavije',
pogl. 8) – Veliku biblioteku u Kesareji, u kojoj je bila i Origenova
'Heksapla', uništili su Saraceni 638. godine. Zapovednik cara Honorija
(Honorius, 395.-423. g.) – Stilihon (Stilicho), dao je 401. godine da se
javno spale tzv. 'Sibilinske knjige'. Origen, čija su brojna dela
izgubljena i uništena, takođe je tražio spaljivanje falsifikovanih
knjiga. Lukavi i osvetoljubivi aleksandrijski episkop Teofil, uspeo je
nagovoriti kipatrskog episkopa Epifanija da na Ostrvu sazovu sabor koji
će osuditi Origenove spise, dakle predložiti ih za uništenje (Sokrat:
‘Historija Crkve', VI, 10; v.: VI, 12). Imperator i prvosveštenik
Julijan nalaže svom sveštenstvu: »Nemojmo dozvoliti pristup Epikurovim i
Pironovim spisima; bogovi su zaista već učinili dobro delo kada su ih
uništili, tako da većina njihovih knjiga više ne postoji.« (301 CD –
prevod: Aleksandar Popović) – Car Diokletijan (Diocletian, 284.-305. g.)
pokrenuo je veliki progon hrišćana i široko uništavanje njihove
duhovno-literalne baštine; Eusebije svedoči: »Svojim očima smo gledali
kako crkve bivaju rušene do temelja, a božanstvene i svete knjige
iznosili su na trgove i tamo ih spaljivali. /.../ Tekla je devetnaesta
godina vladavine Diokletijana, kada je meseca distra /= rimskog marta/,
uoči praznika stradanja Gospodnjeg, po svuda bio obnarodovan
imperatorski ukaz koji je naređivao da se crkve ruše do temelja, da se
Pisanija spaljuju i da svi koji su hrišćani izgube svoju službu, ukoliko
se ne odreknu svoje vere. Takav je bio prvi ukaz protiv hrišćana.«
('Historija Crkve', VIII, 2) – Posle Nikejskog sabora, bizantijski
monarsi, počev od cara Konstantin Prvog Velikog, krenuli su sa
bezobzirnim uništavanjem 'heretičkih' spisa i dela paganskih pisaca koja
su 'neortodoksno' govorila o Isusu. Zbog toga nam nisu ni valjano i
integralno sačuvane kritike hrišćanstva ispod pera Kelsa i Porfirija.
Porfirijev traktat ‘Protiv hrišćana’ u 15 knjiga spaljen je u vreme
Valentiniana III. i Teodosija II. delo 'Teologija najvišeg dobra'
filosofa Pjer Abelara, koji je Platonov "svetski duh" tumačio kao
antički izraz za Svetog Duha, bilo je javno spaljeno; on je na crkvenom
saboru u Sensu 1141. g. proglašen za heretika i osuđen kao filosof, a
presudu je potvrdio Inokentije II. Stevan Prvovenčani u svome spisu
'Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, ...', u
opisu života svoga oca Nemanje (1168.-1196. g. ne.), ukazuje kako se
on surovo obračunao sa bogumilima Srbije, i spalio njihove nečastive
knjige (pogl. 6). Kada je Mehmed II osvojio Konstantinopol 1453. g.,
uništio je tamošnju veliku biblioteku sa vrednim rukopisima.
|
Kako nas ponajprije Eusebije izveštava, car Konstantin je 331. godine
za narastajuće crkve Konstantinopolja kod njega i monastirskih kopista
Palestine naručio brzu izradu pedeset novih pergamentnih prepisa
Biblije: »U tim tomovima treba da bude sadržano božansko Pisanije, koje
je, po tvojemu shvatanju, naročito neophodno imati i upotrebljavati u
Crkvi.« ('Život blaženog cara Konstantina', IV, 36) Današnji poznati
novozavetni kodeksi i manuskripti upravo su ponajprije proizvodi i
završne redakcije iz Konstantinove epohe, IV stoleća. – U 9 pravilu
Sedmog Vaseljenskog sabora određuje se za ikonoklasnu literaturu: »...
Lažni spisi koji su izdati protiv časnih ikona, moraju se predati u
konstantinopolsku episkopiju, da tamo budu stavljeni sa ostalim
heretičkim spisima. Ukoliko se pronađe neko ko krije takve spise, ako je
episkop, presbiter ili đakon, neka bude svrgnut, ako je laik ili monah,
neka bude odlučen od crkvene zajednice.«
Poznato je da su tokom stoleća, čemu su pogodovali i ratni sukobi i
progoni, nestali i brojni spisi istaknutih hrišćanskih bogoslova. Tako
su nestalo pet knjiga 'Objašnjenja Reči Gospodnjih' od Papija, episkopa u
Hierapolu. Isti je slučaj i sa delima Papijevog i Aberkijevog
prejemnika Apolinarija Klaudija: 'Pet knjiga protiv neznabožaca',
'Apologija', 'O istini', .... prejemnika. Nestala je Kodratova
'Apologija' hrišćanskog bogoštovanja koju je ovaj krajem prve četvrti II
stoleća lično predao caru Hadrijanu, koji je se našao u Ateni.
Izgubljen je 'Dijalog Papiska i Jasona' od Aristona iz Pele, u kome
autor, po kazivanju Klementa Aleksandrijskog, pokazuje Jevrejima da su
starozavetni proroci najavili Hrista Božijeg. Nestala su 'Sećanja' u pet
knjiga Hegesipa, koji je pripadao prvom poapostolskom
pokolenju. – Nestalo je nekoliko spisa Justina Filosofa, uz pomoć kojih
bi lakše doživeli i shvatili rano hrišćanstvo: 'O vrhovnoj Božijoj
vlasti', 'O duši', 'Protiv Markiona', ... U svojoj 'Prvoj apologiji'
Justin Filosof ukazuje za jedan svoj izgubljen spis. – Osam izuzetno cenjene poslanice
korintskog episkopa Dionisija (170.-202. g.) takođe nisu sačuvane (osim
nekih odlomaka kod historika Eusebija – IV, 23) – Dela Origenovog
učenika – Dionisija, arhiepiskopa Aleksandrije (246.-265. g.), autora i
knjige 'O zavetima', samo su u odlomcima koje navode drugi spisatelji
'sačuvana'. Sama Origenova spisateljska baština je verovatno
najdrastičnije prošla, s obzirom da je imao brojne dogmatske zavidljive
protivnike i nadmenog cara Justinijana; Eusebije Kesarejski ukazuje: »I
Origen je u to vreme /– dok je živeo u Kesareji Palestinskoj/ sastavio
tumačenje Knjige proroka Isaije i /Knjige/ proroka Ezekiela. Iz Knjige
tumačenja proroka Isaije do nas je došao samo treći deo, tj. do viđenja
Bića u pustinji. Tumačeći Knjigu proroka Ezekiela, Origen je napisao
dvadeset i pet tomova. Posao oko te knjige okončao je u Ateni, gde je
završio i tumačenje 'Pesme nad pesmama', prvih pet knjiga. Vrativši se u
Kesareju napisao je preostalih pet knjiga. Ali, zašto ovde nabrajati
sve ono što je Origen napisao, tada bi o tome trebalo sastaviti zasebno
delo.« ('Historija Crkve', VII, 32) – Melitonov i Hipolitov literalni
opus je takođe drastično osakaćen. Julijanov oponent, bibliofil i
presbiter Filip iz pamfilijskog Sida, napisao je u svoje vreme obimnu (u
36 knjiga) 'Hrišćansku historiju' (Sokrat: 'Historija Crkve', VII, 27).
Izgubljeni su i radovi Jovana Skitopolskog; o mnogim starim bogoslovima
i njihovim literalnim ostvarenjima tek ponešto iz Fotijeve 'Biblioteke'
možemo nazreti i saznati.
Za neupućene Gideonova tvrdnja da su eseni pred Konstantinovom vojnom
potragom sakrili i pohranili aramejsko 'Protoevanđelje' u nekom
budističkom monastiru Tibeta može izgledati potpuno spekulativna,
maltene nebulozna. No treba znati da su tada u duhovno-kultnom pogledu
esoterično hrišćanstvo i esoterični budizam bili ista religija,
utemeljena od Hrista Isusa odnosno od Hrista Bude. Takođe hrišćanski
monasi i indijski bramani činili su isti duhovni soj ljudi i pregalaca.
To asketsko-kontemplativno prahrišćanstvo najbolje vidimo u egipatskom
redu terapeuta, čiji habitus opisuje podrobno Filon Aleksandrijski u
traktatu De vita contemplativa ili 'Četvrta knjiga o vrlinama'.
Trebamo znati da se i ruski novinar Nikolaj Notovič u svojoj knjizi
La vie inconnue de Jésus-Christ tvrdio da je 1887. godine našao na
Tibetu stari budistički spis koji govori o Isusu u Indiji. Bila istinita
ili ne ta njegova tvrdnja, za razmišljanje je zašto je on, na osnovu
kojih i kakvih informacija tražio i očekivao takvo nešto da nađe baš na
Tibetu.
Poznato je da su Indiju od najranijih dana pohodili i Hristovi apostoli i učenici, prenoseći Evanđelje svim narodima i plemenima i rodovima i
jezicima, kako im je i Gospod zapovedio. U svome 'Razlaganju Ezekiela'
Origen svedoči za ekspanzivni zamah hrišćanskog roda: »«Sada postoje
crkve na krajevima sveta, i sva zemlja kliče od radosti Bogu Izraela.« –
Bardesian iz Edese, čije učenje je zabeleženo u 'Knjizi zakonâ iz
različitih krajeva', naznačuje da je Hrist posadio novi soj, rod
hrišćana, među sve narode: »Gde god se nalazimo, zovemo se jednim imenom
– hrišćanima.« Slično i Tertulijan potvrđuje: »... Nema naroda koji ne
bi imao hrišćanina.« (Ad nationes, 8) Nekada velika manihejska crkva čak
i u Kini ostavila je svoje spomenike, a sirijska crkva dala je i Tibetu
svoje monaštvo.
Apostoli osposobljeni od Duha Istine, koji su za vreme Isusovog života
delovali u Palestini prevashodno, posle Njegovog Vaznesenja mogli su
biti upućeni na sve četiri strane sveta. Eusebije ukazuje: »Sveti
Apostoli i Učenici Spasitelja našeg raziđoše se po čitavom svetu. Toma,
kako kazuje predanje, po žrebu otide u Partiju, Andrej u Skitiju, Jovan u
/Malu/ Aziju, u Edesu gde je živeo i gde je skončao.« ('Historija
Crkve, III, 1) – Ne samo da je apostol Toma prosvetiteljski pohodio
Partiju, odnosno Persiju, već i Indiju. O tome govori podrobno
ekstravagantni apokrif 'Dela Tomina', koji je inače tekstualno potpuno
sačuvan; 'Dela Tomina' su sastavljena na sirijskom jeziku u prvoj
polovini III stoleća (u gnostičkoj sredini – Bardesianes), da bi potom
bila prevedena i redigovana na grčki. Sačuvana su i u jermenskom i
etiopskom prevodu, kao i u dva stara latinska prevoda. Ovaj apokrifni
tekst svedoči o Tominom delovanju u dalekoj Indiji gde i umire
mučeničkom smrću. Juda Toma žrebom dobija Indiju. Toma najpre negoduje
što mu je daleka Indija pripala: »Nemam ja snage za to, jer sam slab: i
ja sam muž jevrejski, kako Indijce ja mogu učiti?« – No Hristov Duh ga u
snu ohrabruje da prihvati taj izazov i poduhvat: »Ne boj se Tomo, jer je
Moja blagodat sa tobom.« – Toma, Isusovov blizanac (i) po zanatu
(drvodelja i kamenorezac) je i dalje odbijao da ode. Na kraju ipak od
strane 'samog Isusa' biva prodan trgovcu Habbanu, odaslatom od cara
Gundafora (koji je vladao preko 20 godina počev od oko 20 godine n.e.) da
kupovinom dobavi jednog veštog drvodelju i dovede ga sa sobom u Indiju.
Detaljno se opisuje njegovo putovanje, te mnoga njegova čudesa u
Indiji, kao i obraćanje partsko-indijskog cara Gundafora. Inače pronađen
je novac koji pokazuje da je car Gundafor uistinu postojao. Pouke 'Dela
Tominih' ističu asketske ideala bliske manihejskim predstavama.
U Indiju je inače prosvetiteljski i misionarski delovao i apostol
Bartolomej, a o tome jasno govore apokrifi 'Stradanja apostola
Bartolomeja' (spis sačuvan na latinskom, grčkom, etiopskom i jermenskom
jeziku) i 'Jermensko kazivanje o apostolu Bartolomeju' (koje je najpre
napisano na sirijskom jeziku). Na početku 'Stradanja' ukazuje se na tri
podneblja koja su nazivana 'Indijom': Etiopija, Medija, i Indija 'na
kraju sveta', u koju je i Bartolomej otišao i suprostavio se u
zavodničkom demonu koji je stajao iza hramskog idola Astarota. –
Interesovanje hrišćanskih bogoslova i monaha za Indiju je u starini
tekako postojalo. Tako na primer u prvom delu spisa 'O narodima i
bramanima u Indiji', pripisanom episkopu i podvižniku Paladiju
Helenupolskom (rođenom oko 363/5. godine), prepričava se kazivanje
jednog učenog Egipćanina koji je posetio daleko indijsko podneblje. –
Jovan Karpatski (oko V stoleće) upućuje 'Utešnu besedu monasima iz
Indije' koji su ga zamolili da im se javi rečju podrške (u 100
poglavlja): »Ne treba da se čudite kada vidite /ljude/ koji se
podsmevaju vašem bezmolviju. Oni, naime, nisu u stanju da bezmolvstvuju.
Bolje je da pevanjem odagnate loš utisak koji su izazvali.« (Pogl. 94) –
O arianskom episkopu Teofilu i njegovom nastupu u Indiji Filostorgije
(rođen oko 364. g. ne. u Kapadokiji) u svojoj ‘Historija Crkve' (u
dvanaest knjiga, uglavnom sačuvanih kod patrijarha Fotija) daje niz crta
i ukaza, pored ostalog da je ispravio tamošnju praksu da učenici sede
dok se čita Evanđelje.
Eusebije koji svedoči za aramejsko 'Evanđelje po Hebrejima' ('Historija
Crkve, V, 8) ukazuje i to da je na Istoku, medu onim Indijcima koji su
upoznali Hrista, Klementov učitelj, prvi upravitelj katehetske škole u
Aleksandriji, po učenosti čuveni stoik i terapeut Panten, dostavio
Indijcima aramejsko 'Evandelje po Mateju': »Po kazivanjima, on /–
Panten/ je pokazao takvu goruću revnost za reč Božiju, da je sebe
pokazao kao smelog propovednika Hristovog Evanđelja među neznabošcima na
Istoku, i dospeo je čak do zemlje Indijaca. Mnogi, da mnogi, tada su
pronosili reč Evanđelja; po nadahnuću Gospodnjem podražavali su
apostole, šireći reč Božiju i nastavljajući je. Panten, jedan od takvih
ljudi, došao je do Indijaca, i kažu, da je kod tamošnjih žitelja koji su
upoznali Hrista, pronašao da im je doneseno još pre njegovog dospeća
'Evanđelje po Mateju'. Njima je Hrista propovedao Bartolomej, jedan od
Apostola; on im je ostavio 'Evanđelje po Mateju' napisano hebrejskim
slovima. Ono se sačuvalo još i sad.« (V, 10). Inače, od Aleksandrije
do Indije put je trajao nekih tri meseci. Ne samo da su Aleksandrinci
posećivali Indiju, već su i mnogi Indijci pohodili veliku Aleksandriju i
Egipat, Rim i Kapadokiju ... Edikti (V i XIII) indijskog kralja Ašoke
(III st. se.) ukazuju da je ovaj slao budističke učitelje i skrbnike na
tlo Egipta i Helade. Kiničko-stoički filosof i helenski besednik Dion
Hrisostom (Chrysostomos, oko 40.-120. g. ne.) u svojim besedama često
hvali Indijce (čiju duhovnu kulturu i mitologiju vidi sličnom sa
helenskom – cp.: 53, 7); tako u svojoj 32. besedi, održanoj u
Aleksandriji, on među svojim slušaocima pozdravlja i Baktrijce,
Persijance i Indijce. – Jeronim u 'Znamenitim muževima' iznosi da je
Panten živeo »u vreme vladavine imperatorâ Severa i Antonina, prozvanog
Karakala«, te da je »bio poslat u Indiju od strane Demetrija episkopa
Aleksandrije, gde je pronašao da je Bartolomej, jedan od dvanaestorice
Apostola, propovedao dolazak Gospoda Isusa saglasno ‘Evanđelju po
Mateju’«, te da je se u Aleksandriji vratio sa hebrejskim zapisima
svojih propovedi (Pogl. 36), što ukazuje da je na u Indiji propovedao
raseljenim Jevrejima i baktrijsko-helenskim plemenima (koja su tamo čak i
svoje države i kraljeve imala. U Istočnom Pendžabu poslednji znani
helenistički vladar, Hermaios, vladao je u prvoj četvrtini I stoleća
n.e.). 'Evanđelje po Mateju' koje je u Indiji (gde je postojalo jako
uporište prahrišćanskog bramanskog kulta), Bartolomej našao napisano hebrejskim
slovima, dakako je aramejsko 'Evanđelje po Dvanaestorici', koje je
tradicija pripisala Mateju.
Bogoslovi Crkve često pokazuju sumnju u povesnu osnovanost ranije
navedenog Eusebijevog ukaza, smatrajući da on u stvari crne Etiopljane
zove Hindusima, jer persijska reč 'hindou' znači crn (grč.: máyros).
»Svi /Indusi/ imaju jednaku boju kože /– crnu boju/, skoro istu kao i
Etiopljani.« (Herodot, III, 101) Etiopljaninom, inače, najpre je nazivan
neko ko je crnac i suncem opaljen (grč.: aíthM = 'goreti'), a kasnije
su to ime nosili žitelji gornjega Nila. Još starozavetna knjiga 'Estera'
razlikuje Etiopiju od Indije, pa kaže da je persijski car Kserkses
(’Achašveroš, Artaxerx/o) »vladao nad sto dvadeset i sedam pokrajina od
Indije do Etiopije - ab India usque Aethiopiam.« (1:2) – Lingvalnu
istinitost Eusebijevih ukaza potvrđuju i Ovidijeve 'Metamorfoze' u
kojima ovaj za boga Bakha (Dionisa) i njegove kultne misterije iznosi:
»Pokorio istok si ceo sve do dalekog Ganga, gde kvasi Indiju tamnu.«
(IV, 20-21) U svojoj 'Historiji' Herodot ukazuje da kod Indusa »svi
imaju jednaku boju kože, skoro istu kao i Etiopljani.« (III, 101) – Ipak
stoji činjenica da su neki hrišćanski bogoslovi i historici o Indiji i
njenom lokalitetu dosta zamršeno stvar postavljali. Monah Jovan, iz
monastira Sabe Osvećenog kod Jerusalima, autor egzotične pripovetke
'Barlaam i Joasaf', koji puno govori o progonima hrišćanskih isposnika
Indije, negde na njenom početku iznosi: »Neću nikako utajiti duši
korisna kazivanja koja do mene dospeše. Njih mi kazaše pobožni muževi iz
unutrašnjosti Etiopske zemlje, čija reč je znana Indijcima.« U 'Tačnom
izloženju pravoslavne vere' Damaskin govori i o krajevima zemlje koje
naseljavaju pojedini narodi: »... Uz Evros su Indijci, uz Finiks
/Phoínix/ je Crveno More i Etiopija, /.../ Uz Libas/Afriku su Etiopljani
i zapadni Mauri, ...« (Pogl. 22) – Dalje, Sokrat Sholastik, govori o
širenju hrišćanske vere u unutrašnjost Indije i Iberije tokom
Konstantinove vladavine: »Kada se Apostoli raziđoše među narode radi
širenja vere, Toasmi je pripalo da apostolsku službu obavlja u Martiji,
Mateju u Etiopiji /= Mediji?/, a Bartolomeju u Indiji, koja beše pored
Etiopije. Ali od tada pa do vremena Konstantinove vladavine hrišćanska
vera još uvek nije prodrla u unutrašnji deo Indije gde su živela
mnogobrojna barbarska plemena koja su govorila različite jezike. /.../
Filosof Meropije iz Tira, spremao se da otputuje u oblasti gde su živeli
Indijci, ugledavši se u tom poduhvatu na filosofa Metrodora koji je
nešto ranije putovao u Indiju.« (‘Historija Crkve', I, 19) Meropije sa
sobom, na putovanju brodom do Indije, povodi i dva mladića, koji su mu
bili rod i koji su poznavali grčki jezik. Tokom plovidbe prema Indiji,
na jednom ostrvu, gde su se iskrcali radi nabavke hrane, Filosof i
mladići bivaju zarobljeni. Od strane Indijaca posada broda biva
zarobljena, pobijena, a ona dva mladića odvedena pred cara kao roblje.
No kako su se caru dopali, to je on jednog od njih, Edesija, uzme za
svoga ađuntata, a drugog, Furmentija, odredi da obavlja službu u
dvorskoj arhivi. Pre nego što će umreti car je izrazio svoju želju da
dvojica stranaca budu oslobođeni, no carica, imajući nedoraslog sina za
upravljanje carstvom, zadržava onu dvojicu na dvoru, davši im mogućnost
da u punom obimu upravljaju poslovima carevine. »Naročito je Furmentije
preuzeo obavezu vođenja neophodnih poslova. U isto vreme on poče među
rimskim trgovcima da se raspituje da nije neko od njih hrišćanin, i kada
nađe neke od njih koji su verovali u Hrista, a u Koga i sam verovaše,
kaza im da se pronađe prikladno mesto da se tamo vrši bogosluženje, a
nakon nekog vremena sagradiše tamo i crkvu. Ovi hrišćani iz Rimskog
Carstva ubrzo privukoše k sebi i nekoliko Indijaca, koji počeše da
dolaze na molitvu. Kada je carev sin dorastao poslovima, Furmentije mu
predade poslove upravljanja, pa se vrati u svoju otadžbinu. Mladi car i
majka njegova navaljivaše da ostane, ali on nije želeo. Tako Edesije
otide u Tir da se vidi sa svojim roditeljima i rođacima, a Furmentije u
Aleksandriju. U to vreme u Aleksandriji episkop beše Atanasije, i njemu
Furmentije ispriča gde je bio i šta se sve dešavalo sa njim, te kako su
neki od Indijaca prihvatili veru u Hrista, pa zamoli Atanasija da tamo
pošalje episkopa i sveštenike, dodavši da ne treba prezirati ljude koji
hoće da se spasu. Atanasije pak ubedi Furmentija da se on prihvati
episkopstva, jer, kako kazivaše, nije bilo sposobnijeg od njega za to
mesto. Tako se i zbi. Rukopoložen za episkopa, Furmentije se ponovo nađe
u Indiju, i tamo poče da propoveda hrišćanstvo i da podiže brojne
crkve.« – Celu ovu pripovest Sokrat je čuo od Rufina historika, a ovaj
od Edesija u Tiru, koji je i sam kasnije udostojen presbiterskog čina u
kleru (v.: Teodoret: 'Historija Crkve', I, 23). Bordoanski hodočasnik
Petar Đakon prenosi da su iz ogromnog pristaništa Klisma na obali
Crvenog mora polazili brodovi za Indiju (odeljak Z6) – Oko 300. g.
istaknuti učitelj David, episkop u Basri (Persijski zaliv), otišao je u
Indiju donevši Evanđelje mnogim ljudima. U listi episkopa koji su 325.
godine potpisali Nikejski Simbol vere nalazimo i predstavnika Crkve na
Istoku: »Jovan Persijanac u ime /crkava/ u čitavoj Persiji i u velikoj
Indiji.« Kako predanja među sirijskim hrišćanima Indije kažu (a koja su
zasvedočena i na nekadašnjoj, na bakarnim listovima ispisanoj Povelji
povlastica koje je došljacima pružio lokalni indijski vladar), oko 345.
godine Toma Trgovac predvodio je oko 400 hrišćanskih emigranata iz
Persije za indijski grad Kranganor u Malabaru (Kerali danas). Poznato je
da je Crkva u Persiji, i to nakon što su u Rimskoj Imperiji uglavnom
prestali progoni hrišćana, tokom četrdeset godina (339.-379.) trpela
velika stradanja, što je naravno povlačilo i mnoge migracije
stradalničkog hrišćanskog življa. – U jednom svom pismu, upućenom oko
403. godine iz monastira u Betlehemu, filolog Jeronim saopštava:
»Svakodnevno ukazujemo dobrodošlicu velikom broju monaha iz Indije,
Persije, Etiopije.« ('Pisma', 107, 2) – 'Knjiga zakonâ' sirijskog
gnostika Bardesana pokazuje da je imao kontakte sa školom bramanâ, čiji
unutarnji krug nalazimo kao posvećenike koji su prinosili samo čistu,
beskrvnu žrtvu i uzdržavali se od svakog nasilja prema Božijim
stvorenjima (Herodot, III, 100).
Danas, neki biblisti, među koje se probija slutnja da su četiri
kanonizirana evanđelska teksta mogla nastati samo iz zajedničkog
prateksta, pokušavaju da 'rekonstruišu' taj izvorni tekst na osnovu
raspoloživih manuskripta i kodeksa (ponajprije grčkih), nadgrobnih
inskripcija, ostrakona, i naravno patrističkih tekstova; pri tome
ispuštaju bitnu činjenicu, koja ruši sva njihova prozirna slaganja, da
izgubljeno sakrito i zatureno Q-Evanđelje nije napisano na (staro)grčkom
jeziku, već na aramejskom, te da ne raspolažu ni sa najstarijim grčkim
apografskim predlošcima; najstariji patristički tekstovi takođe nisu
sačuvani. |
|
| Calendar |
| « January 2025 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | | | | 1 | 2 | 3 | 4 | | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
|
|
|
